Смисао – живот је зачет у будућности

Владика Данило Крстић, у свом предавању у Студентском културном центру упозорио је на то да сматра да би реченицу Светога Писма која гласи: „И ПРВО БЕШЕ РЕЧ…“ требало
превести на следећи начин: „И ПРВО БЕШЕ СМИСАО…“, јер то је њено право значење у духу нашег језика. На почетку беше смисао који је покренуо процес стварања света и нашег људског живота.
Неспоразум се догодио кад је људска чежња, да поред рајског добра окуси и страну зла, открила и сенку која прати добро света. Тако упознавши зло и добро света, нађосмо се у СЛОБОДИ, оптерећени стрепњом пред ОДГОВОРНОШЋУ при сваком опредељивању и
слободном одабирању мисли, хтења пуких тежњи или дела која чинимо. Нађосмо се између рајске хармоније са собом, светом и СМИСЛОМ нашег настанка и ПАДА БИЋА у немир и тескобу којима је натопљена људска егзистенција због свести о могућности злог чињења. То зло чињења најчешће гради робове од нас самих одређеним стереотипним потребама и могућностима. Нашавши се пред шансом СЛОБОДЕ, човек открива неминовност СУДА о оном што чини. Албер Ками, иако СЛОБОДУ не види као последицу
људске самовоље у односу на Творца, него као врхунски чин пуке људске егзистенције, сведочи о суђењу коме смо непрестано изложени следећим речима: „На крају сваке слободе налази се једна пресуда“. Зато се, тврди даље, слобода „тако тешко носи“ (А. Ками, Пад).
Очекивање СУДА, и у религиозних и у атеиста, произлази из истог људског искуства. Религиозни доживљај указује на то да је узрок тог осећања стрепње страх пред крајњим СУДОМ за наше одлуке и дела. Атеисти, насупрот томе, ту стрепњу тумаче апсурдношћу људске егзистенције. Научни приступ не обухвата ни једну од ове две категорије откровења људске судбине, пред којима се човек у животу једног тренутка ипак нађе.
Ка смислу нашег живота воде само успешни избори на свим откривеним раскршћима „познавања ДОБРА и ЗЛА“. Остваривањем животне Наде и сами постајемо смислом стварања света и живота који нам је дат. И у тренутку супротстављања вољи Творца,
остављена нам је шанса избора која у себи садржи пут повратка СМИСЛУ који је и извор и увир живота свакога од нас понаособ.
Ако за трен занемаримо проблем СМИСЛА, као потребе сваког појединачног људског бића, наћи ћемо се пред могућношћу свођења људске егзистенције на чари пуких нагонских потреба. У првом реду потребе да постојимо, и то као појединци (самоодржање) и као „врста“ (детородни нагон), и потребе да смо значајни другима
којима и сами придајемо значај (социјални нагон). Тако откривамо могућно ст људског живота, о смишљеног непосредном повезаношћу очигледних потреба и непосредних одговора, чиме се затвара круг пуког опстанка само у једној димензији времена – само
у оном што сада може да се искуси и служи датом стању ствари.
Овим се не досеже могућност остварења креативног чина, коме треба пројект ка будућности и ослонац на искуства прошлих времена, чиме се превазилази пука биологичност људског бића.
Истовремено се превазилазе и вредновања света нивоом пријатности која се доживљава само у кругу телесних задовољења: задовољство здрављем и храном, сексуалним чином и пуким лидерством или друштвеном моћи. Социјални престиж опет осигурава веће шансе нагонским задовољењима из сва три изворишта. Њиме се заврти круг обмана и пад човека у стереотипе тежњи и сиромаштво облика живљења, и тиме отвара пут ка
властитом ништавилу. Тако, откривши моћ разазнавања добра и зла, открисмо и дубину могућег пада. Губимо се за сва времена у очараности непосредним задовољавањем потреба пуког опстанка, чиме се заглушује тескоба одлучивања и остаје несрећа бесмисла.
Ками је тако дубоко открио тај бесмисао када је, жудећи за слободом људског бића, на раскршћу „сазнања ДОБРА и ЗЛА“, изабрао ПАД, мислећи да је то супстрат слободе. У обмани да је нашао Слободу, занемарујући сваки СМИСАО живота, не препознавајући властити промашај, описује свој пад као општи људски пад, као апсурдну човекову судбину следећим речима: „Нисам знао да слобода није награда, нити одликовање, које се прославља шампањцем. Надаље, нити дар, кутија слаткиша… Ох, не! Она је напротив кулук и трка до краја, усамљена и изнурујућа“. Није у њој открио нит спасења човека из лавиринта зла над који смо се тако страствено наднели.
Тема о СМИСЛУ присутна је како у нашим свакодневним размишљањима, тако и у филозофским напорима првака људске мисли. У свим епохама историје, и у свим деловима света, човек питању трагања за СМИСЛОМ, као трагања за драгоценошћу коју је имао па изгубио, прилази религиозним концептима до којих је дорастао својим искуством, умом и откровењем које му је дато.
Идеја о СМИСЛУ свог властитог живота и живота као опште појаве није људски ИЗУМ или пука игра људских мисли, него истинско људско животно ИСКУСТВО ПОТРЕБЕ за смислом. У хришћана, оно је аутентични доживљај Христа у Тројичном ЛИКУ Бога. Наш
талентовани психолог В. Поповић на томе заснива своју Христоцентричну психологију, као један могући, нови правац савремене психологије.
У Будућности, зачети зовом СМИСЛА, прожети смо потребом да осмислимо сваку своју тежњу, помисао и активност у пуком континуитету наше појединачне, овремењене егзистенције.
Живот одржавамо начинима обављања пуких, непосредних, нагонски одређених животних потреба, али га тим облицима живљења не осмишљавамо. И те облике живота подвргавамо вредновању ВРЛИНОМ, судијом над одлукама које доносимо.
ДУХОВНОСТ бића је услов да се откријемо као личности на том сасвим упојединаченом путу ка усаглашавању праксе своје егзистенције са светом и нашим властитим разлогом. Она је испуњеност тим сагласјем појединачног стремљења и општег животног смисла. Свакако и свим оним што се догађа на гребену сусретања тако разноврсних мотива који граде развође „познања ДОБРА и ЗЛА“ на коме је заснована наша судбина.

Проф. др Светомир Бојанин