Патња и утеха

Данас сам од једне изузетно добре, ангелоподобно добре, особе чуо речи утехе упућене другој особи због патње кроз коју та друга особа пролази. Речи су гласиле: " All of it is character building, you know that better than I do" [све то изграђује карактер, ти то знаш боље од мене].
Ове речи су ме навеле на размишљање, да ли патња увек изграђује карактер, чврстину, издржљивост, саосећање, разумевање патњи других итд.? Чини ми се ипак да не. Патња понекад може и да уништи карактер. Понекад угуши доброту у човеку, понекад га учини безосећајним, или циничним, или агресивним према другима, или према себи. Понекад га уништи скроз тако да од човека остане само љуштура.
Ми као Хришћани имамо свест о томе да Христос каже: "Блажени су који плачу, јер ће се утешити", и због тога настојимо да патњи дамо и земаљски јасан смисао, у овом случају да она изграђује карактер. Наша вера у речи Христове имплицира да ништа није узалудно и да иза патње ипак долази утеха. Међутим, речи Христове се односе на вечни живот, не на овај пролазни. Утеха је у вечности. Овде и ако буде неке утехе она је немоћна и непостојана. Речи Христове су нама потврда, обећање Божије, да ће на крају све бити како треба и да ће правда Божија бити остварена за свако његово створење и за сву твар, укључујући и нас лично.
Патње су понекад дуготрајније него што ми који очекујемо промену на боље и утеху можемо да замислимо. Некад су целоживотне. Зато ће неки/многи од нас у овом животу ипак остати неутешени. Некима ће се "изградити карактер", неки ће из патње да науче многе животне лекције, некима ће бити дата утеха, а неке ће патње ипак сломити. Можда постану и гори него што су били пре.
Али зар нас то не учи нечему? Прво, да не смемо да осуђујемо. Јер нисмо зналци ни срца ни живота других људи чак и ако сав њихов живот и све њихове тајне знамо. Замислите какав је гњев Божији на онога који човеку већ сломљеном животом наноси додатни бол. Друго, шта год с нама било, патње имају свој крај, а Божија утеха нема краја. Зато били у патњи или радости имамо само веру, то јест поверење у Христа, да реч Његова није узалудна, ма шта се десило.
Човеку који се под теретом бола и патње ломи и пада једино поверење у Христа представља светлу тачку у бескрајној тами. На крају, ипак ми се чини да је сам загрљај поменуте добре особе, рекао и учинио много више него што је могла било која утешна реч. Јер загрљајем ближњега нас често грли Бог.

Ведран Гагић

https://www.facebook.com/pra17/photos/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%9A%D0%B0-%D0%B8-%D1%83%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81-%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D0%BE%D0%B4-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B5-%D0%B8%D0%B7%D1%83%D0%B7%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%BE-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B5-%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%BE-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B5-%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B1%D0%B5-%D1%87%D1%83%D0%BE-%D1%80%D0%B5%D1%87/706492934852025/?_rdr