Односи тинејџера са родитељима

Митрополит Нектарије (Антонопул)

Као свештеник и исповедник, дуги низ година комуницирам са родитељима тинејџера, посебно мајкама. Зову ме и закажу састанак да разговарамо о „озбиљној теми“. У већини случајева ти разговори се тичу њихове деце која су у транзицији. Прича је отприлике сваки пут иста са мањим варијацијама.
„Мој син (ћерка) је био нормално дете до своје тринаесте или четрнаесте године. Лепо васпитан, миран, добро је учио. Уживао је да иде у школу и сви су лепо говорили о њему. Али у последње време се толико променио да га једноставно не препознајемо. Немогуће је разговарати с њим. Било шта да му се каже, он експлодира. Противречи, нервозан је, изнервира се из било ког разлога. Раније никада нисмо чули ни једну реч супротстављања од њега, а сада, ако ми кажемо - бело, а он ће сигурно рећи - црно. Псује као простак. Можете ли да замислите, чак ми се и наставници жале да се свађа са њима, да им држи лекције и да је почео да изостаје са часова и да пуши. Касно се враћа кући. Његово друштво ми се никако не допада, глупо се облачи, носи минђуше и накинђурен је од главе до пете разним гадостима. Бесконачно седи за рачунаром или на телефону. Игра компјутерске игрице по цео дан. Чак заборавља и да једе.”
Многи одрасли, посебно они старији, чујући овакве ствари, цокћу језиком, одмахују главом и изговарају уобичајену фразу у таквим случајевима: „Шта да ти кажем? Дошла су другачија времена. Млади људи данас нису оно што су некад били. Потпуна деградација! Ево ми, кад смо били у њиховим годинама, поштовали смо старије, били послушни, дисциплиновани...”
Али да ли је заиста било тако? Ево шта на ову тему пише отац Василије Фермос:
„Ако погледамо у историју, видећемо да се у давна времена понашање тинејџера није много разликовало од онога што видимо сада. Сократ је још у петом веку пре нове ере рекао: „Данашња омладина је навикла на луксуз, има лоше манире, презире ауторитет, не поштује старије, деца се свађају са одраслима, похлепно гутају храну, малтретирају учитеље.
Хесиод (старогрчки песник) потврђује ову идеју следећим речима: „Изгубио сам сваку наду у будућност своје земље ако данашња омладина преузме узде власти у своје руке, јер је та омладина неподношљива, неконтролисана, једноставно страшна."
Дозволите ми да вам дам један пример. У Месопотамији, током ископавања, откривен је следећи натпис, који датира из 2800. године пре нове ере: „Ова омладина је искварена до сржи. Млади су злонамерни и немарни. Никада неће бити као млади из старих времена. Данашња млађа генерација неће моћи да сачува нашу културу."
А сада дајем пример из дела светог Јована Златоустог који каже: „...да је младост тешка, да је лако запаљива, лако подложна завођењу, лако пада на клизавој стази и потребна је веома јака узда, јер је као ватра која захвата све што лежи напољу.”
Такво једногласно мишљење кроз све векове и у свим цивилизацијама указује на то да је ситуација са младима у сваком тренутку била веома жалосна.
Сада схватате да је тинејџерска криза тест, не само за вас, већ и за целу породицу. Питате: „Шта кажете родитељима који долазе код вас и постављају питања?“
Мој одговор је да све зависи од конкретне ситуације, али постоје и опште тачке. Све што се дешава тинејџеру је сасвим природно. Бунтовнички дух је саставни део постепеног сазревања тинејџера. Никада није било случаја да је неко победио тинејџера у игри „ко је у праву“. Борба и конфронтација су једноставно неопходни за тинејџера. Они су неизбежни. Звучи чудно, али колико год нам се живот са тинејџерима чинио неподношљивим, истовремено нам је велика радост када су они ту. Другим речима, неподношљиво је бити заједно, али је немогуће бити раздвојен!
Једна талентована учитељица и дивна особа, једном ми се пожалила: „Са мојим ученицима у школи је све супер. Они ме обожавају. Али не могу да нађем заједнички језик са својом децом. Имам сталне сукобе са сином и ћерком.” Могу да замислим какав је ово тест за мајку коју сви цене и поштују, сви осим њене сопствене деце.
Често родитељи виде себе у својој деци и грешке које су сами правили у младости. И, као резултат, видећи да деца праве исте грешке, они на то реагују протестом, иритацијом и бесом.
„Ништа те не разбесни више него када видиш да неко тврдоглаво гази на исте грабуље, правећи исте грешке које си ти направио у прошлости. Зато нам тинејџери толико иду на живце“, рекао ми је отац два одрасла сина.
Али тинејџери, са своје стране, виде све другачије. Виде да њихови родитељи показују ауторитарност и деспотизам или потпуну равнодушност према њима. Ево одломака из писама двоје тинејџера:
„Волела бих да су моји родитељи чешће код куће, да комуницирају са мном, да се више интересују за мене. Али уместо тога, отац увек касно долази кући и закопава се у новине. Заједно седимо за столом, али он комуницира само са мајком, и то ретко, а ја га уопште не занимам. Некако не пристајем да живим овако. Боље би било да ме грде...“
Валерија, 16 година
„Не могу да разумем зашто ми родитељи стално наређују а да нису ни покушали да ме саслушају и разумеју. Волео бих да чујем бар једну нормалну реч током дана, а не да слушам ове бескрајне вриске. Тешко је када ти увек наређују као да си робот! И веома је тешко живети са људима који су увек у праву, ма шта ти учинио или рекао.”
Матеос, 16 година