Како разговарати са децом о Богу?

Како разговарати са децом о Богу? И колико је то изводљиво када имамо велике духовне празнине?

Данас преовладавају приговори на постојање Бога, и стално се појављују мутирани облици атеизма.

Истовремено, горућа питања наше деце захтевају ажурне и правовремене одговоре. Где је Бог када зло вришти тријумфално, када су бол, болест и смрт брутални и немилосрдни?

Где је Бог у сиротиштима или крајњем сиромаштву? На овај лавиринт недоумица и приговора може одговорити само наше емпиријско искуство православне вере.

Практични проблем се јавља од самог почетка. У црквеном предању и православном богословљу говоримо о једном Богу који је Тројичан. Морамо схватити да оно што разумемо или покушавамо да разумемо, није очигледно.

Зато је потребно на почетку користити примере који „упрошћавају“ тројичност Божију.

Пре него што почнемо да откривамо велику тајну Божију дечјој души, морамо створити осећај Божијег присуства у његовом животу.

Другим речима, као што су га, када се родио, активности око њега, као и стална љубав и брига, уверили ко су му родитељи, и са којима се осећао безбедно и сигурно, тако га морамо убедити да прихвати Бога као присуство, као живу сензацију, да верује у Њега и да своју веру манифестује на специфичан и слободан начин.

Иконе, свећњак, тамјан, практиковање поста, настојање породице да примени јеванђелске заповести, стварају атмосферу коју дете прихвата као своје природно окружење.

То олакшава његов каснији приступ духовним даровима. Укратко, духовна атмосфера која постоји у дому тихо проповеда и први је доказ да вера у Бога није неодређено дело људских руку, већ доживљена стварност.

Понекад, у проналажењу начина да образујемо нашу децу, ангажујемо Бога као заступника наших одлука. Потребна је посебна пажња да се Божије присуство не користи по избору, а посебно према обавезама других према нама.

Ако, на пример, подржавамо нешто очигледно неправедно и користимо Бога за то, онда морамо знати да ће дете одбацити нас и наше право. Погрешно је, по нашем мишљењу, говорити о Богу терминима које дете не разуме. Не можемо користити речи које немају аналога у дечјој души.

Можемо, „обликујући“ Бога, да Му говоримо, новозаветним или старозаветним причама о Његовој љубави, Његовом миру, који Он великодушно шири међу онима који верују у Њега и који Га воле.

Лакше је прићи Богу када говоримо о Његовим „карактеристима“. Биће добро пратити раст детета и откривати му истине православне вере према његовој пријемчивости.

Ова нова улога коју преузимамо, тј. ово искуство поучавања или катихезе, често ће нас суочити са нашим заиста великим духовним недостацима, или чак са нашим потпуним незнањем о духовним стварима.

Потрудимо се, стога, да знамо тачно шта да кажемо деци.

Потражимо најбоље од светоотачке мудрости која је ковчег спасења. Готово у исто време, може у почетку мало да почне, а затим да се развије сумња у истину или чак размишљања о исправном веровању других религија.

Заиста, у данашње време, када синкретизам уклања посебности и идентитете места и људи, потребно је много труда да убедимо наше дете да је вера којој га учимо истинита или исправна.

Веома је важно да наш тренинг буде праћен нашим сталним напорима да научимо дете на који начин су Божије заповести применљиве. На тај начин се добро разуме зашто пракса мора да претходи теорији.

Порицање Бога од стране детета одређеног узраста не долази толико из његове личне побуне, већ због тога што оно није у стању да поднесе „терет“ Христовог сведочења у школи или у друштву уопште. Изложен је иронији својих другова из разреда, а онда почиње да личи на већину њих.

Потребно је да свом детету кажете како наша љубав према некоме није теоретска, већ има вредност када се жртвујете за онога кога волите. Другим речима, шта Господ учи „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге; као што сам ја волео вас, тако и ви љубите једни друге“ (Јован 13:34).

Мора се говорити о потреби да се сведочи име Христово, које се често претвара у мучеништво.

Најтежа битка коју је васпитач позван да води је са немилосрдним питањима детета: зашто постоји зло на свету? Зашто људи умиру? Зашто постоји болест?

Ипак, то је фундаментално питање целог људског живота, у сваком тренутку. Са много стрпљења и увида, почећемо са темом људске слободе. Човек, створен од Бога, уживао је у богатству својих дарова живећи у рају. Бог је створио човека слободним и бесмртним.

Шта би човек био без слободе и бесмртности? Са грехом човек губи слободу, постаје затвореник. Бог га не лишава овога. Од тада се зло као светска епидемија проширило земљом као висока цена за ову злоупотребу слободе.

Након што смо се коначно потрудили својом речју и примером, поверимо децу нашу молитвом Богу, да изабере начин на који ће говорити њиховим срцима.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

Извор: Екклисиа Онлине