Исповест

Д. М. никада није имао свест о вери. Никада није покушавао да нешто више сазна, једноставно, признавао је БОГА, али ту је био крај свих његових трагања…У последњих неколико месеци почео се чудно понашати. Био је раздражљив, свађао би се, превише пио, и ноћи проводио у несаници, а јутром би лутао, тражећи неку биртију где би убијао свакодневницу...Сваким даном бивао је све гори, јаднији, сада већ без наде. Деловао је као авет
која хода. Људи су се плашили и избегавали сусрете са њим...Али… сваком човеку се догађа невидљиво чудо, никада нико не бива остављен и напуштен и, како то увек бива, неко непознат пружи руку, изговори реч која уђе у ухо и…Узнемирен, збуњен, путовао је кроз магловито подне. Све време пута размишљао је како ће стати пред тог старца о коме је чуо најлепше речи, али, шта рећи, одакле почети, који грех поменути, а да не заборави све што га је годинама мучило, све прљаве тајне које је чувао као “благо”, верујући да ће сам решити проблеме, али, они су бивали све већи, већи, и нарасли су до распада душе, тела…Кроз маглу угледа старца који је стајао неколико корака даље, баш као да њега чека. Тихо му приђе, не знајући шта да ради, а немир у рукама бивао је све већи и већи...
„ПОМАЖЕ БОГ”- мирно, светачки му наздрави старац питомог лица, очију које су сијале, пуне доброте и благости. Д. се збуни, не знајући шта да чини.
„Сине, дошао си да се исповедиш, никада то ниси радио!?” Д. би потпуно шокиран како му старац чита мисли, баш као да кроз немир на лицу чита неисписане речи… „Да, да….”, муцајући одговори. „Ја никада нисам ушао у
цркву, ја ништа не знам… само сам…”
Старац му руком показа да уђе у ЦРКВУ и пође за њим. Д. се прекрсти, почеше му клецати колена, око њега су се вртеле иконе, опојни мирис тамјана давао му је неки мир, снагу, док је чекао старца да му покаже шта треба чинити...
„Сада ћу те исповедити први, можда и последњи пут, јер, никада се не зна када ће кога ГОСПОД позвати себи. Сада нас је овде тројица, Господ, ти и ја. Господа не можеш слагати, отвори своје срце, избаци тугу и отров, све што изговориш остаје овде и знамо само нас тројица. Не плаши се, онај непомјаник те је спречавао да се исповедиш, да признаш грехе, смутљивац те је спутавао, али БОГ СВЕ ПРАШТА!”
Д. је започео исповест, стидећи се свих речи које је изговарао, сећао се и ствари на које је потпуно заборавио. Из речи у реч, осећао се све боље и лакше, осећао је као да окови падају… Није ни осетио време које као да је
пролетело, а онда осети благу руку старца, баш као да је осећао милост, а и силу БОГА. Устајући, узе благослов и заусти да нешто изговори старцу, али он га предухитри: „Сине, иди. Стотину пута ћеш још згрешити, стотину пута ћеш пасти, али запамти да заштиту увек имаш. Нека те БОГ благослови, и у миру иди, и запамти шта сам ти рекао.”
Д. је напросто трчао, велики терет је збацио, осећао се предивно, као да као птица слободно лети...Пролазили су дани, ближио се Васкршњи пост и Д. се радовао одласку старцу, да се исповеди, да изнесе муке, радости...
Старац је умро, упокојио се мирно у постељи, после молитве, као да је заспао.
Сутрадан је почињао Васкршњи пост…

https://www.kampsada.net