Преподобни Нил Мироточиви пророчки је описао морално стање човечанства друге половине двадесетог века следећим речима:
„Народ тог времена биће тешко препознатив. Тада ће време почети да се приближава доласку антихриста, разум људски ће се помрачити од страсти телесних, и све ће снажније да се развија безбожност и безакоње. Свет се неће моћи препознати, промениће се изглед људи и тешко ће се разликовати мушкарци од жена, захваљујући бестидности у одевању и ношењу фризуре. Ти људи ће подивљати и биће сурови, слични зверима, због антихристових саблазни. Неће бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће ишчезнути… Тада ће се карактери, предања Хришћанства и Цркве променити. Код људи ће ишчезнути скромност и цароваће блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље достићи ће највећу могућу меру, а тешко онима који сабирају богатства. Блуд, прељуба, мужеложништво, тајна дела, крађа и убиства господариће у друштву“.
Одмах пада на памет мисао: преподобни говори о друштву уопште, то се не тиче наше пастве, наше црквене заједнице. Али следеће речи предсказања доказују управо супротно – говори се управо и искључиво о народу који формално пребива у Цркви. Преподобни овако наставља: „У то будуће време (тј. наше време) због силине огромног преступништва и развраћености, људи ће се лишити благодати Светога Духа коју су примили у крштењу, а изгубиће такође и грижу савести. Црква Божија остаће без богобојазнивих и благочестивих пастира, и тешко тада Хришћанима који у свету пребивају, јер ће они потпуно губити своју веру, зато што ће бити лишени могућности да од било кога приме светлост познања…“
Задивљујуће је са каквом је тачношћу преподобни Нил видео савремени морални пад. Али није нимало задивљујуће то што је он углавном своју пажњу усредсредио на чланове Цркве, а не на друштво уопште. Почев од Старог Завета, Црква у току целокупне своје историје није настојала да преобрази читаво друштво, него се, напротив, свим снагама трудила око сопствене пастве. То начело је врло важно кад разматрамо дату тему. Разматраћемо моралне проблеме само онолико колико се они тичу наше пастве…
Треба да појаснимо православно одређење речи „наравственост“ (моралност), пошто је тај појам у наше дане скоро у целини унакажен. Професор Иван Михајлович Андрејев на питање „шта је наравственост?“ одговара овако: „Наравственост је делање (или понашање) човека условљено његовим односом према идеји Највишег Добра и Највећег блага. Идеја Највишег Добра одређује пут (тј. метод), а идеја Највећег Блага – циљ наравственог деловања човека… Први темељ наравственог живота Хришћанина је вера у Христа као Богочовека. Искупитеља и Спаситеља… Друга основа хришћанског живота и наравствености је Православна Црква, коју је ради нашег спасења саздао сам Спаситељ света… Саздавши Цркву, Спаситељ је у њу сместио све оно што је неопходно и довољно за наше спасење и наравствени живот, који ка том спасењу води“.
Из овога је јасно да се тема чланка не дотиче људи који су солидно укорењени са ове стране Црквене ограде. Кад разматрамо питање савременог морала ми се обично не узнемиравамо због оних које увек видимо на свеноћним бденијима, који посте, свакодневно се моле, читају духовну литературу, често се исповедају и причешћују, о онима који се сами одричу од овога света и његове греховности. Такви верници су ослонац и подршка самом пастиру. У области морала ми се бринемо управо за оне које ретко виђамо, који скоро да и не учествују у животу Црве. Бринемо се за сваку душу (и мени то често изазива кошмаре) за коју морамо дата одговора на Страшноме суду.
Драги оци и браћо! Морамо признати да је врло велики број такозваних наших парохијана, који формално припадају нашим парохијама, у најбољем случају полуцрквен, а у најгорем – сасвим нецрквен. Неки долазе у храм из национално–културних и друштвених разлога, неки да попричају и да се сретну једни с другима. (Но, хвала је Богу да ипак долазе, јер увек има наде де ће их благодат Божија некако дирнути, привући их ближе). Све у свему, наша несрећа није у томе што морални расип окружује нашу паству – тако је, у извесном степену увек било са стадом Христовим. Наша несрећа се састоји у томе што је највећи део наше пастве, макар и да лута око црквене ограде, животом својим дубоко погружен у морално блато које Цркву окружује.
Савремени пастир пред собом има велики проблем: на једној страни, он самог себе мора да сачува од великих притисака савременог света, а са друге стране – он је дужан да те притиске, то блато о коме говоримо, пажљиво изучи да би од њега заштитно своју паству, надајући се да ће јој користити у делу спасења. „Упознај се с духом времена, изучи га“, пише свети Игњатије Брјанчанннов у „Отачнику“, – „да би по могућству избегао Његов уплив“. Погледајмо стога савремене околности. Подробно размотримо неке од токова и нека питања која узнемиравају и излажу искушењима стадо Христово.
Нека наше излагање буде организовано на следећој основи: пратимо живот једног православног Хришћанина од рођења до самртне постеље. Пратећи га, срешћемо се с две врсте питања. Једна су питања с којима се Црква сретала и на која је дала одговор. У таквим случајевима користимо Црквене законе и установе. Друга врста су она питања која се јављају због савременог, тзв. „прогреса“ науке и моралног пада модерних научника. Размишљајући о таквим проблемима, ми можемо само да предложимо неке методе и решења Цркве сличне претходним њеним решењима по сличним проблемима, али ће. на крају крајева, Црква сва ова питања морати да решава отворено.
Неопходно је имати на уму да је метод сила зла у процесу разарања света увек један те исти. Отворена Лаж упорно се истиче и понавља, понавља се и истиче у разним варијантама, док људи у лаж не поверују и не почну сами да је истичу и понављају. Ми, пастири, морамо знати да оно што нама изгледа као савршено јасно није увек тако јасно члановима наше пастве који су изложени том прању (боље рећи – прљању) мозгова. Зато смо увек дужни да на општеприхваћену лаж дамо задовољавајући, тачан и заснован одговор.
Кренимо од проблема зачећа и рађања деце. Савремена медицина супружницима даје многе могућности, којих није било код претходних поколења.
- Супружници могу да бирају време зачећа („планирано рађањe“ – planned parenthood) путем различитих средстава против зачећа.
- У случају нежељене трудноће данас је сасвим легално могуће „поправити“ ситуацију – абортусом.
- Супружници могу да, помоћу специјалних метода, провере да ли је заметак у утроби здрав и да ли има генетичких поремећаја.
- Ако се открије да је један од супружника у немогућности зачећа, постоје многи начини вештачког оплођења, све до осемењивања у епрувети са потоњим пресађивањем у утробу мајке–сурогата (замене).
Размотримо питање одвојено:
1.Проблем средстава против зачећа
Погледајмо неколико важних чињеница у вези с тим:
Прво: Истинска Црква Христова у прошлости никад није давала благослов за такву праксу. То се директно види из нашег Требника, где се у чину исповести у оквиру питања која се упућују жени налази и питање – да ли су користиле биље (тј. траве или прашкове сличне савременим пилулама против зачећа) да не зачну дете, или да ли су утробу своју нечим напојиле да не зачну (то јест, да ли је у утробу било стављено нешто што спречава зачеће) или јеле нешто да не буде зачећа… да се одлуче на шест година“. У требнику се као потврда за ову праксу наводи правило VI васељенског сабора. Дакле, употреба средстава против зачећа противречи не само духу и циљу хришћанске брачне везе, свим учењима Светих Отаца и учитеља Цркве по том питању, него је директно супротна јасним и отвореним установама и законима Цркве.
Друго: Нажалост, у последње време учитељи неких „либералнијих“ православних јурисдикција (нпр. протојереј Јован Мајендорф из Америчке Православне Цркве и прота Димитрије Константелос из Грчке Америчке Архиепископије) у својим тумачењима православног брака дају некакво „сакраментално“ значење телесним односима и зато сматрају да је употреба средстава против зачећа сасвим допустива. Отворена противуречност њиховог мишљења са вековним искуством и поимањем Цркве са њихове стране се тумачи „сувишним утицајем монаштва“ на Историјски Црквени поглед у вези овог питања. Дакако, наша Црквена савест не дозвољава нам да се сагласимо с тим новим „богословљем“ брака, али морамо обратити пажњу на чињеницу да су таквим мишљењем углавном прожета издања на енглеском језику, која долазе у руке наших младих.
Треће: Да ли под утицајем таквих либералних богослова по незнању и у нашој Цркви постоје свештеници који благосиљају употребу средстава против зачећа.
Пето: Ако пастир, да би предупредио неко горе зло, узима на себе одговорност да „олабави“ Црквене законе у тој области, он мора имати у виду да се средства против зачећа могу поделити на две врсте. Прва су она која физички спречавају само зачеће. Друга дозвољавају зачеће, али спречавају развој заметка. Ту већ није реч о средству против зачећа, него абортусу, то јест убиству.
Кад је ово у питању, наша паства се двојако односи према проблему. Уцрквењени људи који слушају заповести Цркве уопште немају потребу за тим средствима. Нецрквени, пак, уопште ни не схватају зашто су та средства забрањена. Ако им о томе будете говорили, подсмеваће вам се.
Објаснићемо зашто црквеном народу нису потребна оваква средства. Односи супружника не благосиљају се у току четири поста, а такође и средом и петком од вечерње у току читаве године. О овоме се налазе указања код светих: Максима Исповедника, Нила Синајскога, Јефрема Сиријанца и других. На то указују треће правило светог Дионисија Александријског и други канони. То искључује око 180 дана годишње. У „Поучном извешћу“ које се штампа у потпуном издању службеника, налазе се следеће речи у 18. правилу: „Сваки јереј и ђакон који има жену дужан је да се од сједињења с њом уздржава неколико дана уочи литургисања, као и након служења тог дана: ко се не уздржава и служи, тешко греши. Од ових се ствари мора веома уздржавати не само јереј но и сваки Хришћанин који хоће да се достојно причести Божанственим Христовим Тајнама…“ Ако се то правило схвати минимално, то јест да се треба уздржавати два дана пре и један дан после причешћа, и ако се претпостави да се наши уцрквењени супружници причешћују најмање једном месечно ван постова, као и на празнике, то искључује још 30 дана. Ако имамо на уму биолошку чињеницу да су нормални услови за зачеће жене максимално у току четири дана сваког месеца, то бива јасно да супружници који се уздржавају по Црквеним правилима немају никакве потребе за вештачким средствима. У светлости ових Црквених ограничења супружничког живота постаје јасно да су заблуде савремених либералних „богослова“ само последица. Узрок је слабљење или потпуно укидање Црвених постова, што их приморава да врше и остале уступке и да оправдање траже у мудролијама туђим Цркви. (коментар уредника Има наде: овај део излагања руског свештеника Григорија треба узети са резервом, јер не постоје потврде да Црква инсистира на оваквим правилима. Овај пасус остављамо чисто из информативних разлога јер садржи и понеки користан савет попут оног да се треба уздржавати од телесних односа вече пред Причешће и на сам дан када смо се причестили. Детаљније на ову тему прочитајте текст Брачни односи – шта Црква и Свети Оци заиста кажу?)
А шта са оном нашом паством која не пости, не причешћује се често, не уздржава се? Како пастир да руководи онима који нису у потпуности послушни Цркви? Сва нада се састоји у томе да им се објасни суштина православног хришћанског брачног савеза, тај општи и коначни циљ свих наших Тајни и читавог хришћанског живота – спасење живота. Ако супружници схвате да њихов брак није ништа друго до пут ка стицању спасења, тј. ограничење воље, послушање, победу духа над плотским, тада ће бити у стању да виде да, упркос ономе што им свет тако одлучно доказује, физичка страна није средиште њихове везе, па ће они моћи да иду за Црквеним правилима која су с тим у вези.
Recommended Comments
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах