Наша последња јесен

Пусто поље ћути.
Црн птичар лута старом боровом шумом,
међу опалим лишћем нешто тражи.
Звижди северац, скору кишу слути,
лебди међу последњим струковима ражи...
Гаврана црних чета полако шета
пустим сивим друмом.
Хладна јесења магла лелуја се по зраку.
Виноград није обран,у њему газдују чворци,
гаврани и црни врани и дивљи голубови,
сваки дан свој данак носе у дугачкој поворци,
мрави ка мравињаку.
И смењују се дани, путује октобар жути,
полако један за другим капљу тешки минути,
птичари лутају пољем, а пусто поље ћути.
Олујни облаци тешки застали су над модром реком,
последњи зраци сунца тону у сумраку сивом меком,
уморна црна земља свој зимски сан већ снива,
а драго златно сунце последњи пут белу брезу целива,
дрвено корито чека испод крошње њене,
у њему смо остављали некад, сено за срне и јелене.
Пси се враћају кући полако, погнуте њушке,
ћук се вратио у легло врх старе наше крушке,
голубови се гнезде на трему на храстовој кровној греди,
тама је покрила шуму, маглина нестаје, бледи...
Весело пламти ватра у старој трошној пећи,
јесен одлази лагано, на крају та шта рећи...
Док полако киша капље по црном мокром грању,
тајанствене сене иду низ склад по орању,
ситне се светиљке пале, а свитаца у јесен нема,
хладну кишну ноћ вечерас позни новембар спрема.
Знам, узалуд бура и сенке јуришају и плаше
олујни ветар не може да сруши кров куће наше...

Оливера Огњеновић - Синђелић