Бди светиљка пред двором твојим
у прохладној овој јесењој ноћи.
Трепераве сенке дрхтуре од студи...
Двориште је пусто, нигде никог,
ни звезда, ни птица, ни ветра, ни људи...
Спустио се месец на врх старе леске,
гледа мрежу што су паучице још синоћ откале.
У колевкама својим, а под лишћем брескве,
уморне су ткаље пред поноћ заспале.
Гле, ти мислиш да није, но видео јесте
како кроз луг ходи твоју тамну сјену, ћук
под стрехом амбара летос гнездо што је свио
и старина мачак што спава у сену
и златица куна што лута дуж честе
задржи се мало крај имања нашег
па продужи даље...
Само мати ништа не чу и не виде
мада крај прозора стајала је дуго
у мраку, слушајући ноћ
и казаљки цактај на прастарој ури
молећи се Богу да и по њу шаље
смрт, што пре, да пожури...
Оливера Огњеновић Синђелић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.