Најрадоснија порука свих времена: „Реч постаде тело“ (Јован 1:14), почетак је радости и наде за људски род.
Оваплоћење Бога је највећи догађај људске историје, јер су захваљујући Њему човек и цела творевина нашли истинско искупљење.
Овај благословени догађај је антитеза стравичном догађају пада човека и његовог истинског враћања у предпредложено стање, будући да је, по Светом Кирилу Александријском: „људска природа у Адаму оболела од непослушности, тако је ушла поквареност, у страсти”. Ако је пад био најгоре проклетство и пропаст, божанско оваплоћење је било највећи благослов и милост.
Химнописац Божића на најизврснији начин преноси ову истину: „Ево, Творац, испунивши човека рукама својим, створи га, сиђе са постеље небеса, а овај од девствене чисте суштине заиста је уобличен“ (Канон Божића). У ствари, кроз светоотачко богословље наше Цркве јасно је да чињеница пада није део божанске икономије, испоставило се да је оваплоћење Бога Речи корисније за човека, него обнављање његовог стања пре пада. Кроз ово имамо поновно стварање човека у Христу. Адамова некадашња смртна природа, захваљујући божанском оваплоћењу, сјединила се са божанском природом, што је резултирало њеним обожењем по благодати.
Бог Реч је, поставши човек, заиста узео људску природу у Својој теандричној личности, „да их искупи под законом, да уживамо у усиновљењу“ (Гал. 4,5). Ово прихватање је подразумевало универзално очишћење од бремена греха које је донела после пада, јер апсолутно безгрешни Бог није могао да пребива у палој и грешној природи. То значи да је људска природа очишћена и обожена од оног блаженог тренутка када је Бог Реч, благодаћу Светог Духа, боравио у пречистој утроби Дјеве. Сви људи сада имају чисту, свету и божанску природу, а да нису спознали овај врхунски божански дар, јер: „данас је сачувана парадоксална тајна, обнављају се природе и Бог постаје човек“ (Божићна песма).
Према Теодоритосу Киросу:
Чињеница објективног спасења људске природе ни на који начин не уклања слободу личности. Остварење спасења почива искључиво на личној слободи. Апостол Павле је проповедник слободног избора спасења: „Христос нас ослободи“ (Гал. 5, 1). Спаситељски дарови Божијег оваплоћења, за човека који не жели да се спасе, као да не постоје. Оваплоћење Бога као да се није догодило за неверне. Активирање спасоносних дарова Божијих је резултат Божијег апсолутног поштовања људске слободе и човекове личне сагласности.
Под личним пристанком не подразумевамо само ментални или емоционални пристанак, већ онтолошко прихватање Христа као јединог спаситеља и усвајање новог живота и стања у Христу, што претпоставља одбацивање искуства „света“, односно неаутентичног живота. Говоримо јер се живот који се доживљава унутар црквеног тела и човекове личности остварује, имајући за узор истинског човека, Богочовека.
Пад претеча у суштини значи слободан пристанак човека на успостављање ђавоље државе у свету. Без његове воље остварење владавине архи-зла било би немогуће. Човекова фатална одлука да се побуни против Бога и постане независан дала је ђаволу моћ да изврши свој зли план. Најтрагичнији аспект пада јесте то што је утицао не само на човека, већ на целокупну творевину. Зло које је преко човека ушло у свет проширило се по целој творевини. Резултат је да се она „снисходи и тугује због садашњости“ очекујући своје ослобођење од Бога из ропства греха (Рим. 8:21).
Као што је човеков пристанак да усвоји зло био слободан, тако је и Божији пристанак да спасе човека и сва створења био резултат слободе. „Ти се избављаш, али се од ове добробити ниси тјелесио“ пева милозвучна божићна песма (Канон Божића). Вековни Божји тајанствен план спасења света био је првенствено резултат Божијег слободног избора и неизмерне љубави. Бог Реч је прихватио да буде испражњен и постао тело „по телу греховном“ (Рим. 8:3), „од семена Давидовог по телу“ (Рим. 1:3). Да одбаци Његово божанско величанство и обуче се у људску маленкост и понижење до смрти „и смрти на крсту“ (Фил. 2,6). Божанска понизност је била једини моћан и ефикасан противотров против гордости греха.
Оваплоћеног Бога Реч апостол Павле карактерише као „последњег Адама“ (1. Кор. 15,45), да би га разликовао од првог палог Адама. Поређење ове две личности открива нам незамисливу величину Божијег дара људском роду. Ако се у личности првог човека Адама догодило стварање човека, у божанској личности нашег Искупитеља догодило се поновно стварање палог човека. „Први је човек са земље, други човек је Господ с неба“ (1. Кор. 15, 47), наглашава велики апостол. Христос као „Нови Адам, дете од тела, постаде, Син, и дат је вернима“. Ако је први људски Адам наш физички родоначелник, други Адам, Христос је наш духовни родоначелник. Први родоначелник нам је завештао бол зла и уништење смрти и вечно проклетство, други Адам нам је завештао могућност спасења и нашег учешћа у вечном животу, захваљујући Његовој благословеној „површини“ (1Тим.2,13) . Спасавамо се „благодаћу Бога нашега и Господа Исуса Христа“ (2. Сол.1,12). Спаситељ наш, по светом Кирилу Александријском: „Имао је у себи сву природу, тако да је сву надокнаду преобразио у древну“.
Оваплоћена Реч је јединствени и незаменљиви спаситељ света, јер је „изишао из народа у препороду“ (канон Божић). Безбројни људски „спаситељи“ кроз векове су се показали невероватно неадекватним и лажним. Ниједна друга личност у људској историји није толико користила човечанству као Исус Христ, јер он није обичан смртник, већ оваплоћени Бог, једини који је у стању да победи зло и да се смилује рањенима.
Он је једини који нуди онтолошко спасење и то не једнострано, попут разних друштвених реформатора с времена на време, или многих филозофа, преко којих „свет не створи Бога“ (И Кор. 1,21). Само кроз Христа човек се универзално и потпуно спасава, јер је Он, Својим оваплоћењем, унајмио сваку људску личност у Своју теандричну личност, учинивши је Својом сопственом келијом. „Искупљењем њеним у Христу Исусу Бог је приправио милост“ (Рим. 3, 24), због чега свети Григорије Богослов са необузданим одушевљењем узвикује: „Христа носим, Христа пишем“. Човек органски сједињен у телу Христовом има аутентичну природу, јер дели аутентични људски модел, Богочовека, који је једини „вођа живота“ (Дела 3,15).
Испуњени неизрецивом радошћу и небеским усхићењем, верни хвале Велики „Долазак“ (Дела 19,4) у свет, јер имамо апсолутну сигурност да уским и тешким путем земаљског живота не идемо сами, већ ми имамо за сапутника Емануила „који се с нама тумачи Бог је“ (Матеј 1,24). Онтолошки доживљавамо непрекидно присуство Господа и због тога црпимо храброст, јер је Он „победио свет“ (Јн. 16,33). Нисмо више робови греха, него слободни и још више: синови и наследници „Божји кроз Христа“ (Гал. 4,7). Зато приређујемо срдачно славословље и оду благодарности Великом Спаситељу нашем, у време великог празника Божића и заједно са празничним химнописцем празника, подижемо „руке пљескајући.”
Ламброс Сконзоу, Теолог – професор
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.