Претражи Живе Речи Утехе

Наше призвање није овде, на земљи; наша домовина и наш циљ је у свету у који нас је Господ призвао. Том мишљу смо понекад склони да оправдамо своје непажљиво понашање према ономе што нас окружује и своју хладноћу према људима са којима живимо. Развијамо је у себи и то у сањиво-бесциљном стању, у којем своје небо смештамо негде у просторно неприступачну даљину и потпуно одвојено од свих аспеката нашег земаљског живота. Готово смо спремни да са телескопом у рукама пронађемо тај свет, где ћемо изненада бити пренети тајним замахом са земље. Са висине далеких небеских перспектива, у замишљеној величини коју има становник који ће се у будућности појавити на далекој планети, ми у најбољем случају само површно гледамо на делатност те мале сфере и на тај кутак природе који се налази пред нама у нашем стварном животу. Људи који нису склони Цркви користе ово да укажу на учење Цркве о том животу као на неку врсту мрачног и бесциљног мистицизма. Да ли је то тако? И да ли смо у праву? Ми, хришћани, нисмо од овог света. Али то не значи да је наш свет негде милијардама миља далеко одавде, негде изнад бесконачних звезда. Нимало. Он је у нама самима, у природи која нас окружује, на сваком месту, у свакој души. Није одвојен од нас спољашњим далеким просторима, већ је на површини овог живота који нас окружује на овој земљи са свих страна. Светлост и дах тог света су нам непосредно близу; они ме обавијају из унутрашњих дубина духа овог тренутка, овде, на овом месту где пишем, у мојој сопственој души, коју сада осећам, због саме природе која ме окружује у овом тренутку. Продуховити и просветлити сваки покрет у свом животу значи ући у царство које није од овог света. Тежити из овог света ка оном не значи журити и јурити негде у бескрајну звездану даљину, у непозната пространства сунаца и сазвежђа. Не, то значи једноставно ући у оно што је у нама самима и око нас. У мојој души, шта год она сада била, нешто је узвишено, племенито и свето, ту су добре мисли, осећања и жеље. Ићи тамо ка том просветљењу, прилагодити се ономе што се кроз њу открива, навикнути се на њену атмосферу, исплести из ње своје животне нити значи отићи у тај небески свет, у који нас је Господ позвао. Веома је лоше у мом телу, али и у њему, у његовом облику који је Бог створио, у таласима његове животне енергије, осећа се врховна лепота, врховно добро бића, одраз чисте среће живота. Уношење свог духа и срца у тај племенити елемент сопственог тела, у то савршенство његових идеалних облика који су у нама самима, удишући само најчистији мирис живота, уносећи у њега хармоничне појаве, тежећи и концентришући своју животну пажњу само у тој префињеној светлој области сопствене телесне самосвести, никако не растварајући себе и не дозвољавајући да се груби таласи страсти прелију, не попуштајући спољашњим и унутрашњим дисхармоничним утицајима, одуховљујући и обасјавајући сваки свој животни потез, све то значи одлазак у царство које није од овога света. Ако немарно трчим кроз природу овде на овом комадићу простора који моје око заузима, или ако се према њој понашам грубо споља, онда она за мене неће представљати ништа посебно: или ћу је заобићи, или ћу је споља користити, или истребити. Али ако стојим са љубављу, свим својим осећањем и свешћу, детињасто, на Божјем путу, не трчећи около у свим правцима, већ се потпуно предајући њој, гледајући је, и тада ће сваки лист на дрвету, сваки мали цвет, свака биљка, свака травка одједном засијати за мене таквим зраком небеске лепоте, преплављујући ме таквом топлином и светлошћу живота, таквом грациозношћу у сваком завоју и сваком тону, да ће се рај отворити пред мојим очима... Шта то значи? Одакле долази такав чудан обрт? Одговор је врло једноставан: проникли смо у оно што смо свакодневно видели споља; свим својим осећањима осетили смо сав живот природе који стално гњечимо својом расејаном спољашњом свешћу; у откуцају срца љубави, несебично се на тренутак предајемо том дрвету, том цвету, и не размишљамо егоистично да ли да сечемо једно, а кидамо друго. Једном речју, у том чудесном тренутку природа је остала иста, али ми смо отишли у тај просветљени божански свет њеног бића и њеног облика, који ми, због расејаности и грубости, до сада нисмо приметили. Трудећи се да своју дубоку и потпуну пажњу посветимо свему живом што нас окружује, свему што постоји око нас, свакој биљци и твари, размишљајући о Богу који је у свему у Богу, одричући се себе, значи отићи у царство које није од овог света. Ми нисмо од овог света; али то не значи да смо се одрекли ове природе, гледајући у неку врсту празнине, у нешто мрачно и потпуно непознато. Видимо исто што и други виде, али такође видимо и онај свет који и даље остаје скривен за друге. У мртвима - за нас трепери унутрашњи духовни живот; у немима - одзвањају нам небеске речи; у случајном и механичком - открива нам се чудесно значење и врховно разумна лепота. И ово откриће духовног света лепоте и вишег живота није илузија, није песникова фантазија. Он постоји, он заиста постоји са тим облицима, са истом оном природом која нас окружује. За песника је овај свет само идеја, сан, али за хришћанина који није од овог света је висока права истина у којој живи, која је скривена од телесних очију и нечистих срца, која није изражена грубим људским језиком и није представљена у бледим земаљским бојама. Тај „други свет“ је у истом окружењу и у истим људима међу којима живимо. Ми нисмо од овога света, али то, наравно, не значи да треба да се дистанцирамо од тих људи који воде стварни живот и да сањамо о неким другим бићима која би више одговарала нашем идеалу. Да, треба да будемо што даље од свега лошег и у себи и у другима; наша је дужност да се против тога неуморно и немилосрдно боримо. Али је лоше што постоји нешто што отуђује људе једне од других и што међу њима настаје непријатељство и хаос. Удаљавајући се од њега, хришћанин заправо напушта овај свет, где су људи међусобни непријатељи, за онај свет, где могу бити пријатељи и браћа. Али, тај свет није у некој замишљеној фантазији, већ у истом окружењу и у истим људима међу којима сада живимо. Колико год људи били непријатељски настројени једни према другима, у њима ипак постоји неки врховни свет добрих осећања: љубави, истине, доброчинства и самопожртвовања. Споља и по инерцији страсти воде жестоку међусобну борбу, али изнутра не могу а да не поштују заједничку светост свих која невидљиво и нечујно продире у дубине њихових грешних душа. У том истинском светилишту истинских људи око нас је „тај“ свет у коме треба да живимо као хришћани. Људи овог света мисле да је та светост само сан, само непостојећи идеал; да је само у личној машти и у добрим импулсима појединца и да не представља ништа истински моћно и постојеће. Она улепшава овај тежак и прозаичан живот својим сновима, али је само сан и ништа више. Особа је умрла, тело се распада и сан нестаје попут магле. Хришћанин директно доживљава стварност ове светости својим духом. Он осећа да овај свет љубави и хармоније већ постоји, да је у дубини духа свих око њега, само треба да пожеле да уђу у њега. Он схвата да то није само његово стварање, не само његов добри импулс, већ више, много објективнија и вечна истина од свега другог што нам привидно долази. Он продире у ту унутрашњу дубину, где људи око њега долазе до непознатих корена свог духовног бића и урањају у благодатни свет Царства Небеског. Овај свет јесте у њима, али само толико дубоко и иза многих велова и маски, често истканих од њих самих, да га добро не познају и не осећају пуну лепоту и моћ свог истинског живота. Хришћанин га види и иде ка њему. Открити небо у ближњима, које нам се открива у нама самима, је најприкладнији и најисправнији пут ка царству које није од овога света. Хришћанин треба у потпуности да чезне за овим унутрашњим царством. Али то не значи да треба да буде неактиван или да бесциљно лута у овом свету. Благодатни живот небески открива нам се по мери слободног просветљења земље. Учинити нашу душу и тело чистим и светим, изградити окружење у његовим савршеним облицима; осветлити целу сферу која нам је дата у конкретном животу, оживети наше ближње таквим дахом какав и сами примамо одозго; пренети им ту радост, ту благодат која и нас обузима; открити у њима небеса која су нам откривена; дати им свој живот, да се он у њима роди и процвета – укратко, бити као Христос, апостоли, светитељи и мученици – то је најисправнији и најприкладнији пут ка царству које није од овога света. На тај начин, верник у „то“ царство ступа најдубљом комуникацијом са људима око себе, иако често невидљиву за њих. Кроз њих он тражи то небо за које је везан. Он иде у тај свет кроз активну комуникацију са својим ближњима у овом свету, било да је то у царству мисли, дела или невидљивих молитава и љубави. Оно што може изгледати као усамљеност хришћанина је само привид. Он је ближи својим ближњима него што се то чини. Он не сања, већ заправо живи у овом стварном свету. Његово царство које „није од овога света“ – није у магловитој даљини времена и простора, није у апстрактној празнини изума и духова, као што је то код земаљских песника и мислилаца, већ је сада, у овом тренутку, на овом малом простору, у овој средини, међу овим ближњима. Кроз њих, у њиховим сопственим дубинама, он види осветљени чудесни свет оног царства сваке лепоте, живота и хармоније које неодољиво клизи по блиставој површини овог света, откривајући пред њима низ великих спољашњих перспектива. Царство Божије је у нама (Лк. 17,21). Михаило (Грибановски), епископ Таврички приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор