Јеретичка икона „Свете породице“

Такви прикази “Свете породице” су засновани на папистичким иновацијама којима је у новије време установљен празник Свете породице. Као што је један римокатолички академик приметио, супротстављајући древне хришћанске празнике папском прослављању Свете породице, “[Празник свете Породице]… је производ модерног доба, времена коме ми припадамо”¹. У традиционалном православном иконопису Христос као дете је приказан исправно, не сам са св. Јосифом, већ само са Мајком (наглашавајући учење да је Он “Син без оца, Који је рођен од Оца без мајке пре свих векова”)².

Заправо, да би верни били заштићени од неправилног разумевања његове очинске улоге и његовог односа према Богородици, традиционална православна иконографија искључује лик св. Јосифа (наравно, без унижавања његове личности), као што су и оци Цркве уздржани кад говоре о њему. На пример, на икони Христовог рођења, као што каже професор Константин Каварнос: “он није приказан у средишту композиције, као Богородица са Сином, већ са стране, у углу, да би се нагласило став Писма и учење Цркве да је Христос рођен од Дјеве”³. Леонид Успенски и Владимир Лоски у свом кључном делу о теорији иконе износе слично запажање: “Још један детаљ наговештава да је на (икони) Христовог рођења природни редослед занемарен – то се односи на Јосифа. Он није део скупине коју чине Син и Његова Мајка; он није отац, те је недвосмислено одвојен од њих.”⁴ Такође, на иконама са сличном тематиком, као што је Сретење или Бекство у Египат, православна иконографија не подразумева св. Јосифа главом некакве “Свете породице”; пре ће бити да се сматра чуваром који је Промислом додељен Богородици и Богомладенцу. Његов скромни пристанак и врлинско испуњење ове улоге су свакако повод за његово прослављање у Цркви.⁵

Блажени Августин Хипонски примећује: “Јосиф… се може назвати Христовим оцем пошто је на неки начин био муж Његове Мајке…,”⁶ али инсистира да у њиховом брачном односу “није било телесне повезаности”⁷. На другом месту образлаже овај став: “Због своје брачне верности [њиховог узајамног уздржања] обоје су оправдано названи Христовим родитељима (не само Она као Његова Мајка, већ и он као Његов отац, будући да јој је био заручник), будући обоје имали такву улогу и сврху, иако не и у телесном смислу. Али док је он био само у улози оца а она чак и телом Његова Мајка, обоје су то што јесу само по Његовом смирењу, не и Његовој узвишености; Његовој немоћи (в. 2.Кор. 13,4), а не и Његовом божанству.”⁸ Према томе, ако се њих троје требају приказати заједно на икони потребно је то извести на начин који осликава њихове улоге у Домостроју спасења, а не као породицу по телу.

Свети Амвросије Милански, опет чувајући древно хришћанско учење о праведном Јосифу и његовој улози заручника Дјеве Марије, подсећа нас да погрешним разумевањем овог стиха из Светог Писма (имајући у виду јеретичко умовање, прим. прев.): “змија неверја, изашла из развратних скровишта подиже главу бљујући неваљалство из свог змијског срца”⁹. Група људи које ова представа “Свете породице” може нарочито саблазнити јесу преобраћеници из Евангелистичке цркве. Евангелисти тврде да верују у Девичанско рођење али у великој мери поричу приснодевственост Дјеве Марије, што значи да само делимично прихватају учење о девичанском рођењу. Ово делимично има везе са чињеницом да евангелисти сматрају брачни живот највишим идеалом хришћанског живота, што је опречно ставу Писма и отаца који тврде да је најузвишеније стање хришћанина девственост јер помаже да се верник у већој мери посвети остваривању заједнице са Богом. Као и озлоглашени јеретици ебионити, Хелвидије и Јовинијан, тако се и евангелисти држе најнечаснијег става да су св. Јосиф и Пресвета Богородица ступали у телесне односе после Христовог рођења изродивши још деце. Свети Јован Дамаскин оне који се држе тог става назива “Маријиним непријатељима”¹⁰. Тако, када се евангелисти преобрате у Православље и виде иконе као што је “Света породица” не треба да нас изненади ако их таква представа доведе у забуну и искушење да задрже своје пређашње јеретичке ставове.

Богородичина приснодевственост је основна претпоставка за истинско прихватање учења о Оваплоћењу. Као што Св. Григорије Палама пише: “Бог благоизволе да прими нашу природу, ипостасно се сједињујући с њом на величанствен начин. Али немогуће је било да сједини своју Најузвишенију Природу, Чија је чистота недоступна људском разумевању, са огреховљеном природом док се ова не очисти. Стога је, ради зачећа и рођења Дародавца чистоте, била потребна беспрекорно неокаљана и најчистија Дјева.”¹¹ Свети Василије Велики иконе назива “књигама за неписмене”. Он каже: “Који бољи доказ имамо да су иконе (као) књиге за неписмене, неућутни гласници поштовања светих, које (иконе, прим. прев.) без речи поучавају своје посматраче, притом их освећујући? Немам много књига нити времена за учење, и идем у цркву, уобичајено уточиште душа, са умом уморним од сукобљених мисли. Пред собом видим дивну слику и призор ме освежава, узводећи ме на славословље Богу.”¹² Сада, ако неписмена особа уђе у цркву и угледа икону “Свете породице”, како да је схвати без подужег тумачења? Пре свега, ако приказ одаје очигледну лаж или јерес, неопходно је да буде одбачен да невине и просте не би одвео у заблуду. Требао би да постоји савршен склад између писаних учења и видљивих представа (икона) које украшавају наше цркве.

У Православној Цркви имамо многе Свете породице, као што су св. Јоаким и Ана са Богородицом, Захарија и Јелисавета са Св. Јованом Претечом, породица св. Василија Великог, породица св. Григорија Паламе, породица Евстатија Плакиде. Све ове и многе друге су истински Свете породице које смо позвани да славимо и иконопишемо у својим црквама јер су то биле породице по телу. Насупрот томе, породица праведног Јосифа и Дјеве Богородице са Христом није породица по телу већ, као што је блажени Августин написао, породица “од намере и сврхе”, окупљена Промислом ради Христовог остваривања Домостроја спасења човечанства.

Пише: Јован Санидопулос
Извор
Превод: Живе речи утехе

Напомене:

1. Pius Parsch. The Church's Year of Grace, trans, the Rev. William G. Heidt. O.S.B.. Vol. I (Collegeville. MN: St. John's Abbey. 1962). p. 289.
2. Dogtiatikon. Tone 3.
3. Constantine Cavarnos. Guide to Byzantine Iconography, Vol. l(Boston: Holy Transfiguration Monastery. 1993). p. 134.
4. Leonid Ouspensky and Vladimir Lossky. The Meaning of Icons, trans. G.E.H. Palmer and E. Kadloubovsky (Crestwood. NY: St. Vladimir's Seminary Press. 1982). p. 160.
5. Иако у раним приказима бекства у Египат Богородица држи Христа, постоје фреске из касног средњег века, као у манастиру Дечани (14. век), на којој Христа држи св. Јосиф (вероватно под утицајем западне иконографије као што је случај у Капели Палатина у Палерму, из 12. века). Иако је ово западњачка новотарија коју ваља заобићи, ипак може бити прихватљива у смислу да приказује св. Јосифа као историјску личност, са Христом нагнутим ка Мајци. у сваком случају, прихватљивије је од горе наведеног портрета.
6. St. Augustin. "Reply to Faustus the Manichaean," trans, the Rev. Richard Stothert. rev. Albert H. Newman, in The Writings Against the Manichaeans and Against the Donatists. Vol. IV of A Select Library of the Nicer.e and Post-Nicer.e Fathers. 1st Ser,. ed. Philip Schaff (Grand Rapids. Ml: Wm. B. Eerdmans Publishing Co.. 1979). p. 159.
7. Ibid., p. 315.
8. Idem. "On Marriage and Concupiscence." trans. Peter Holmes and the Rev. Robert Ernest Wallis. rev. Benjamin B. Warfield, in Anti-Pelagian Writings. Vol. V of A Select Library of the Nicer.e and Post-Nicer.e Fathers. 1st Ser,. ed. Philip Schaff (Grand Rapids. Ml: Wm. B. Eerdmans Publishing Co.. 1978). p. 268.
9. Saint Ambrose of Milan. Exposition of the Holy Gospel According to Saint Luke, trans. Theodosia Tomkinson (Etna. CA: Center for Traditionalist Orthodox Studies. 1998), p. 62.
10. St. John of Damascus, Writings, trans. Frederic H. Chase, Jr. (Washington, DC: The Catholic University of America Press, 1958), p. 131.
11. "Омилија на Ваведење Пресвете Богородице у храм"
12. Свети Јован Дамаскин, "Одбрана против иконобораца"