„И сазда Господ Бог човека од праха земљиног,
дунувши му у нос дах животни, и поста човек живо биће.“

 

Наведени стихови налазе се у другој глави Књиге постања, и у њима се говори о стварању првог човека – Адама. У библијској науци то се обично зове други или јахвеистички извештај о стварању. Писац приказује како Бог од праха земљиног ствара човека. Идеја о стварању човека од земље налази се на још неким старосавезним местима. Тако код Јова стоји: „Твоје су ме руке створиле и начиниле… Опомени се да си ме као од глине начинио, и опет ћеш ме у прах вратити“ (10, 8-9), или: „А камо ли у оних који су у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатру се пре него мољац“ (4, 19). Слично говори и Исаија: „Тешко ономе ко се бори с оним ко га је обликовао“ (45, 9). Док се у осталим старосавезним списима само уопштено говори о Богу који ствара различита створења, дотле је овде Божији чин стварања експлицитно наглашен. Прво што пада у очи јесте то да Бог саздава човека од неког већ постојећег материјала. Човек је неодвојиви део творевине. Још је занимљивија употреба гла­гола jâcar, којим се на почетку седмог стиха означава стварање човека. Конкретно значење овог глагола јесте: саздати, начинити, обликовати од неког материјала. Он је поготово кориштен у кон­тексту грнчарског заната (уп. 2. Сам. 17, 26; Ис. 18, 2. 3. 4 итд). У тексту о стварању човека, Бог је описан као грнчар који ства­ра своје дело. Тада је то била позната представа из свакодневног живота, а писац ју је у овом кон­тексту искористио као теолошку метафору. Бог према сопственом нахођењу ствара човека и тако се према њему односи, као лончар према свом делу. Тиме се дочарава слобода коју Бог има у односу на човека, али и човекова зависност у односу на Бога.

Адам даје имена животињама, живопис из манастира Велики Метеори (извор: pravoslavieto.com)

Идеја човекове зависности од Бога посредно је наглашена ти­ме што се каже да је човек ство­рен од праха земљиног. То значи: човек је прах – пролазан и слаб по себи. Бог није саздао чо­века од земље (‘^adamah) него од земљиног тла, праха. Реч прах (‘afar) у јеврејском оригиналу нарушава ритам, што сугерише да ју је писац литерарно увео „на силу“. Вероватно у изворној верзији није стајало прах. Пи­сац је за такав захват вероватно имао два разлога. Први, да би направио јасну разлику у односу на раније идеје о стварању чове­ка од земље код других народа. Као што је познато, многи на­роди су имали митове у којима се говорило о стварању човека од земље. Други, још значајнији разлог јесте да јасно изрази теолошку мисао о слабости људског бића. Иако наизглед не постоји разлика између земље и праха земљиног, ипак се овде крије дубока мисао. Треба имати на уму да сам појам земља у Библији не значи нешто слабо и крхко. Та­ко се у једном Псалму каже: „јер је васељену утврдио и неће се померити“ (93, 1). То говори да је, по старосавезном схватању, земља нешто чврсто и стамено. Насупрот томе, израз прах земљин у себи садржи мисао о не­чем слабом и пропадљивом. Иа­ко је земља састављена од праха, сама по себи не значи нужно слабост. С друге стране, прах је нешто што је безоблично и непостојано, те тим подразумева: слабост, крхкост, пролазност. Управо из тих разлога писац и користи реч прах земљин.

Приликом читања ових редака обично се мисли да је стваралачки акт Божији у Пост. 2, 7 текао у два чина – чин обликовања пра­ха земаљског и чин удахњивања даха животног. Стиче се утисак да се овде ради о временском следу догађања. Најпре је начињено тело, па је Бог удахнуо човеку у нос дах животни. Књига постања не говори да је Бог прво створио тело, а да је затим удахнуо дах животни у његове ноздрве, него само да „га је створио узевши земаљски прах и дунуо је у ноздрве његове дах животни и постао је човек душа жива“. Не ради се ни о каквом стваралачком следу у којем тело претходи души. Није Бог пре створио телесну статуу, па је онда оживео, него је тај процес текао истовремено. Постоји извесно логичко претхођење тела, али оно нема временске димензије. Човек долази у постојање примањем духа Божијег. Ово је важна теолошка мисао, јер наглашава једност бића човека, састављеног од тела и душе. Гледано из друге пер­спективе, он јесте двострук: дух и прах. Могло би се сликовито рећи да је сачињен на пола пута, између Бога и ништавила.

Начињен је од разумног и чулног, човек такође представља „спону“ између Бога и творевине. У себи садржи материјални свет, с друге стране оживљава Божијим духом. Овим се истовремено показује да се Бог „не устручава“ материје, него је „својим рукама“ обликује и ствара човека. У преводу то значи да Бог са човеком има посебан однос, јер само њега ствара на тај начин. Човек није само од земљина праха, него је сродан Богу. Наравно, то није никаква природна сродност. Човек не добија дух Божији у себе, него му Бог удахњује дах животни, што значи да не оживљава човек до­бивши неки део божанства – део Божијег духа – него га Бог духом својим изводи у живот. Људски дух је, у ствари, исто толико радикално различит од Бога колико и тело. Стога се човекова сродност и блискост са Богом огледа у њиховом међусобном односу. Човек је у могућности да слободно одговори на Божији позив. Бог му даје посебно место у свету, за њега ствара врт. Биљке, животиње и све остало што је Бог саздао постоји искључиво ради човека. Карактеристично је и то да Бог ствара храну за људе, што је једна од револуционарних идеја античког света.

Саздан из праха, а од стране свемогућег Бога, човек стоји од својих почетака на рубу, над амбисом сопственог ништавила и под окриљем небеског Творца. То и јесте оквир људског живо­та. Ипак, обдарен слободном вољом, човек је стално у могућности да бира пут: прах, од чега је или Бога, који га је створио.

…

---

„Православље“ број 1185-1186 – 01-15. август 2016. г.