ПРВА БЕСЕДА О (Великом) ПОСТУ – Светог Василија Великог

Шта је оскрнавило Исава и учинило га слугом његовог брата? Зар он није само због

хране препустио право свог првенаштва? Зар Самуила мајци није даровала
молитва сједињена с постом? Шта је великог борца Сампсона учинило
непобедивим? Зар не пост, након кога је зачет у мајчиној утроби? Пост га је родио,
пост га је дојио, пост га је учинио јунаком, наиме пост који је анђео одредио
његовој мајци: Нека не једе ништа што потиче од винове лозе. Вино и опојно пиће
нека не пије (Суд. 13,14). Пост рађа пророке, крепи снажне и умудрује законодавце.
Пост је чувар душе, поуздан сажитељ телу, оружје одважних, вежбалиште бораца.
Он одбија искушења и помазује за побожност. Он је сажитељ трезвоумља и творац
целомудрености. И биткама он извршава храбра дела и у време мира учи
безмолвију. Пост освећује назореја, а јереја чини савршеним, с обзиром да се без
поста нико не може одважити на свештенодејствовање, не само у садашњем
тајинственом и истинском служењу, него ни у образном, које је било под Законом.
Пост је учинио Илију сагледатељем великог виђења. Очистивши душу
четрдесетодневним постом, он се у Хоривској пећини удостојио да по мери човека
угледа Господа. Постећи, Илија је удовици вратио сина, с обзиром да се кроз пост
показао јачим од смрти. Из уста испосника изашао је глас који је безаконом народу
затворио небо на три године и шест месеци. Да би омекшао непокорно срце
јогунастих, Илија је одлучио да и себе, заједно с њима, осуди на злопаћење. Због
тога је и рекао: Тако да је жив Господ… ових година неће бити росе ни кише док ја
не кажем (1.Цар.17,1). Кад је настала глад, он је позвао читав народ да пости да би
се поправио од зла које је проистекло из наслађивања и разузданог живота. Какав
је, пак, Јелисејев живот? Како је пророк уживао гостопримство Сунамићанке и како
је сам примао пророке? Зар није указао гостопримство помоћу дивљег зеља и
нешто мало брашна? Будући да су са зељем биле помешане и дивље бобице,
претила је опасност да се они који га окусе отрују, да молитва посника није
уништила отров (4.Цар.4,39-41). Једном речју, открићеш да је пост све свете
руководио у животу по Богу. Постоји једно вештаство које називају амијант и које
ватра не може да уништи. Кад се стави у пламен оно као да се угљенише. Међутим,
када се извади из ватре, оно постаје још чистије и изгледа као да је опрано у води.
Слична су била тела тројице младића у пећи вавилонској, која су постом задобила
[својства] амијанта. У великом пламену пећи показало се да су они силнији од
огња: он није могао да им нашкоди будући да им је природа била као код злата. У
ствари, показало се да су силнији и од злата. Ништа се тада није могло одржати
пред пламеном распаљеним нафтом, смолом и суварцима: он се разливао на
четрдесет девет лаката, прождирући све унаоколо и погубивши многе Халдејце
(Дан.3,4649). Па ипак, младићи су га погазили, будући да су у њега ступили након
поста. У силовитом пламену, они су удисали свеж и орошен ваздух. Пламен није
смео да им се дотакне ни косе, с обзиром да је израсла у посту.

Жељени муж, Данило три седмице не јеђаше хлеб и не пијаше воду (Дан.10,23).

Стога је, сишавши у јаму, и лавове научио да посте. Лавови нису могли да зарију

зубе у њега, будући да беше као од камена, бакра или неког другог чврстог
вештаства. Каљење крепи гвожђе. И пост је укрепио његово тело, учинивши га
нерањивим пред лавовима, који нису отварали чељуст на светитеља. Пост је угасио
силу огњену и затворио уста лавовима [уп. Јев.11,33-34]. Пост уздиже молитву на
небо: он за њу постаје нека врста крила док се креће горе. Пост је процват домова,
мајка здравља, васпитач младости, украс стараца, добри сапутник путницима,
поуздани сажитељ супружницима. Муж не сумња у брачну издају када види да се
жена саживела с постом. Жену не мучи љубомора када види да је муж прихватио
пост. Ко је оштетио дом свој постом? Израчунај шта је у њему сада и израчунај и
након поста. Због поста неће пропасти ништа од онога што је у кући. Ниједна
животиња не испушта крик смрти, нигде нема крви, нигде неумољива утроба не
изриче пресуду животињама. Месарски нож мирује и трпеза се задовољава оним
чему није неопходно припремање. Јеврејима је била дата субота да би се одморио и
магарац [њихов] и слуга [њихов] (Пон.5,14). Нека слугама које те служе током
читаве године [Велики] пост буде починак од непрестаног труда. Нека се одмори
твој кувар и нека предахне трапезник. Заустави руку пехарника и нека се једном
одмори и онај ко припрема разнолике посластице. Нека и кућа отпочине од хиљада
пометњи, од дима и мириса паљевине, од оних који трче горе-доле служећи утроби
као немилосрдној господарици. У сваком случају, и порезници понекад допуштају
мало слободе онима који су у њиховим рукама. Нека та утроба (која стално захтева
и никад се не зауставља, која данас добија а сутра заборавља) да предах устима и
нека с њима закључи петодневно примирје. Када је напуњена, она мудрује о
уздржању, а чим се испразни – заборавља [сва] правила.

Пост не зна за позајмљивање. Трпеза оног ко пости не одише дуговима.
Сиромаштво испосниковог сина не гуше очеви дугови, који иначе обавијају као
змије. С друге стране, пост служи и као повод за радост. Жеђ даје сладост пићу и
претходно гладовање трпезу чини укусном. И пост наслађивање јелом чини
угодним. Када се пост нађе између две насладе и пресече њихову непрекидност,
узимање хране (које ти се чини далеким) поново ће ти изгледати пожељно. Према
томе, ако желиш да трпезу учиниш пожељном, прихвати да буде замењена постом.
Будући исувише окружен насладама, ти неприметно постајеш помрачен,
сластољубљем уништавајући сладост. И најжељенију [ствар] непрекидност
наслађивања чини достојном презира. Уколико је ствар ређа, утолико снажније
желиш да се њоме наслађујеш. Речено је уредио наш Творац како би због
разноликости у животу у нама пребивао благодатни дар који нам је дао. Зар не
примећујеш да је сунце блиставије након ноћи, да је бдење угодније после сна и да
нам је здравље драгоценије након што искусимо супротно? Стога је и храна
угоднија након поста, како богатима чија је трпеза обилна, тако и сиромасима чија
је храна на брзину припремљена.

Нека те уплаши богаташев пример. Њега је живот у наслађивању предао
[вечном] огњу. Он се мучио у огњеној пећи иако није био оптужен због
неправедносги, него због живота у наслађивању. Према томе, да бисмо погасили
наведени огањ неопходна је вода. Пост није користан само због будућег [живота]:
он и телу користи. И најкрепкије здравље је подложно променама и превратима
уколико природа малаксава и не може да поднесе бреме гојазности. Уколико
осећаш одвратност према води, постарај седа касније не преклињеш за једну њену
кап, као што се десило богаташу [уп. Лк. 16,24]. Водом се нико није опио. Никога,
наиме,није болела глава стога што се оптеретио водом. Нико од оних који су се
навикли да пију воду није имао неопходност за туђим ногама. Никоме од оних који
су се напили воде се нису одузеле ноге, нити клонуле руке. Поремећај у варењу
хране, који неминовно прати сластољупце, изазива страшне болести у телу. Оном
ко пости је и боја лица достојна поштовања: оно је украшено целомудреним
бледилом и неће се бесрамно заруменети. Његов поглед је кротак, корак
достојанствен, а лице замишљено, [будући да избегава] унакаженост од неумереног
смеха. Његове речи су одмерене, а срце чисто. Сети се светих свих векова, којих
свет не беше достојан: они се потуцаше у кожусима и козјим кожама, у оскудици,
у невољама, у патњама (Јев.11,3738). Подражавај њихов начин живота, уколико
уистину тражиш њихов удео. Шта је Лазара упокојило у наручју Авраамовом? Зар
није пост? Јованов живот беше дуготрајни пост. Он није имао ни постељу, ни сто,
ни обрадиву земљу, ни вола за обрађивање, ни хлеб, ни пекара, нити било шта што
прати живот. Због тога се међу рођенима од жена није појавио већи од Јована
Крститеља (Мт.11,11). Павла је на треће небо, између осталог, узнео и пост, којим
се он хвали помињући своја страдања. Међутим, од свега реченог важнија је
[чињеница] да је и Господ наш, постом укрепивши тело које је ради нас узео (уп.
Мт.4,2), постом на себе примао и нападе ђаволске како да би нас научио да се
постом припремимо за подвиге у искушењима. Исто тако, Он је [само]лишавањем
омогућио противнику да му приступи. Наиме, Он би по узвишености свог
Божанства био неприступачан за противника, али се [само] осиромашењем спустио
до људског. Узносећи се на небеса, Он је окусио храну (Лк.24,43) како би потврдио
природу васкрслог тела. Ти, међутим, не престајеш да се гојиш и да се облажеш
телом, нимало се не бринући што исцрпљујеш свој ум, будући да га не храниш
спасоносним и животворним учењима. Зар ти није познато да у боју помоћ једном
доводи до поражавања другога? И онај ко пређе на страну тела, надвладава дух,
док онај ко прелази на страну духа побеђује тело. Јер, они се противе једно другоме
(Гал.5,17). Према томе, уколико хоћеш да укрепиш ум, тело обуздај постом. И
апостол говори да се наш спољашњи човек распада уколико се унутрашњи
обнавља (2.Кор.4,16). Он још [говори]: Када сам слаб, онда сам силан
(2.Кор.12,10). Зар нећеш презрети пропадљива јела? Зар нећеш пожелети трпезу у
Царству коју ће, несумњиво, приготовити овдашњи пост? Или не знаш да
неумереношћу у јелу припремаш себи угојеног мучитеља – црва? Ко је икада уз
обиље хране и уз непрестано наслађивање задобио било какво учествовање у
духовним даровима? Да би примио друго законодавство, Мојсију је било
неопходно да и по други пут пости. Ниневљани не би избегли претећу пропаст да
са њима нису постиле и бесловесне животиње. Чије кости остадоше у пустињи
(Јев.3,17)? Оних који су желели да једу месо [уп. Бр.11,33]? Док су се задовољавали
маном и водом из камена, они су побеђивали Египћане, корачали по мору и не беше
у племенима њиховим болник (Пс.104,37). А када су се сетили лонаца с месом и кад
су се са својим жељама вратили у Египат, они више нису угледали обећану земљу
(уп. Изл.16,3). Зар те не плаши наведени пример? Зар се не бојиш да преједање и
тебе не одвоји од добара којима се надаш? Ни мудри Данило не би имао виђења да
своју душу није просветио постом. Из масне хране, као из неког густог облака,
излазе димна испарења и преграђују пут озарењима Светог Духа, која иначе
обасјавају ум. Уколико анђели имају неку храну, свакако ће се радити о хлебу, као
што каже пророк: Хлеб анђелски једе човек (Пс.15,25), а не о месу, вину или ономе
што воле робови утробе. Пост је оружје којим се наоружавамо против демона. Јер,
тај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17,21). Колико само добара
происходе из поста! Засићење је почетак велике штете. Уз наслађивање, пијанство
и лакомост сваке врсте истовремено се појављују и сви видови животињског
неуздржања. Чим се жалац наслађивања нађе у души, људи постају као товни коњи
(Јер.5,8). Код пијанаца се чак и природа развраћује, услед чега у човеку траже
жену, а у жени човека. Пост, међутим, указује на меру и у супружничким стварима,
кажњавајући за неумереност чак и у ономе што је законом допуштено. Он
[супружнике учи] да се по договору одвајају привремено да би се предали…
молитви (1.Кор.7,5).

Уосталом, доброту поста немој ограничавати само на уздржавање од јела. Јер,
истински пост јесте удаљавање од зла. Раздреши сваку свезу неправде (Ис.58,6).
Опрости ближњем увреду и опрости му његове дугове. Немојте постити у
суђењима и свађама (Ис.58,4). Ти не једеш месо, али изједаш брата. Ти се
уздржаваш од вина, али се не уздржаваш од вређања. Ти дочекујеш вече да би
окусио храну, али губиш дан у судницама. Тешко пијанима и без вина (уп. Ис.28,1).
Раздражљивост је пијанство душе, које је избезумљује као и вино. И туговање је
пијанство, с обзиром да потапа разум. И страх је пијанство, уколико се појави где
не би требало, с обзиром да је речено: Од страха непријатеља избави душу моју
(Пс.63,2). И уопште, пијанством се с правом може назвати свака страст од које
разум бива ван себе. Замисли разјареног човека који је опијен страшћу. Он није
свој господар, не зна за себе, не зна за присутне: он као у ноћној бици свакога
дотиче и свакога напада, не знајући шта говори. Он је необуздан, руга се, бије,
прети, проклиње, виче, кида се. Бежи од тог пијанства, али се немој привезивати ни
за опијање вином. Немој да пијење вина предухитрује пијење воде. Немој да те
пијанство приведе посту. У пост се не може ући путем пијанства, као што се ни
путем лакомости не ступа у праведност, нити неуздржањем у целомудреност.
Кратко речено, кроз порок се не [ступа] у врлину. У пост се улази кроз друга врата.
Пијанство уводи у неуздржање, а уздржање у пост. Борилац се најпре загрева, а
онај ко пости се најпре предуздржава. Немој се светити тим данима и немој
обмањивати Законодавца: немој се препуштати разузданости пијанства пред
наступањем пет дана. Иначе ћеш се узалудно трудити: исцрпљиваћеш тело, а
нећеш бити утешен због лишавања. [Утроба] је непоуздана остава: вино, наиме,
наливаш у пробушено буре. Вино ће истећи и брзо отићи својим путем, а грех ће
остати. Слуга бежи од господара који га бије, док ти не напушташ вино које те
свакодневно удара у главу. Најбоља мера за коришћење вина јесте телесна потреба
(уп. 1.Тим.5,23). Уколико пређеш границе, сутрадан ће ти глава бити тешка:
патићеш од зевања и вртоглавице и ширићеш задах вина. Чиниће ти се да све
кружи и да се потреса. Пијанство изазива сан који је брат смрти, као и буђење које
личи на сновиђење.

Знаш ли ко је Онај кога очекујеш да примиш? Онај ко је обећао: Ја и Отац њему ћемо

доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Због чега најпре прибегаваш
пијанству и затвараш улаз Владици? Због чега унапред допушташ непријатељу да
заузме твоју тврђаву? Пијанство не дочекује Господа. Пијанство удаљује Духа
Светога. Дим растерује пчеле, а неумерено пијење вина духовне дарове. Пост је
приличност градова, добро устројство тржница, мир домова, спасавање имовине.
Хоћеш ли да видиш његово достојанство? Упореди данашње вече са сутрашњим.
Видећеш град који је из буке и пометње прешао у дубоку тишину. Желео бих да и
ово вече својом честитошћу буде слично сутрашњем и да сутрашње по своме сјају
нимало не заостане за данашњим. Господ нас је увео у овај временски период као
своје борце, који у претходним подвизима [треба да] покажу чврстину и силу
трпљења. Нека нам Он помогне да достигнемо и најзначајнији дан добијања
венаца. Сада је дан за подсећање на спасоносно страдање, а у будућем веку је дан
награде за оно што смо извршили пред Праведним судом самога Христа. Њему нека

је слава у све векове векова Амин.

Извор: Свети Василије Велики, Беседе