Да ли је спасење у опраштању греха

Ако погледамо библијски опис Првородног греха, он се може протумачити у јуридичком смислу, моралном, али и поред тога, Свети оци нису тако тумачили Првородни грех. Свети Атанасије Велики грех не види као етички проблем, већ као онтолошки. Створена бића су смртна, зато што су створена ни из чега. Да би постојала вечно, неопходно је да Бог Логос сиђе и оваплоти се, тј. да сједини створену природу са Собом. Јер ако претпоставимо да је грех преступ заповести коју је Бог дао првом човеку, који као такав повлачи казну смрти, зашто онда кад се први човек покајао за оно што је учинио, Бог није опростио грех и повукао смртну казну? Ако је спасење човека у опраштању грехова, зашто онда Бог није опростио људима грех и тиме решио проблем спасења? Зашто је требало Син Божији да се оваплоти и да страда и да умре на крсту, ако је спасење у опраштању грехова? Зато што превазилажење смрти за створену природу подразумева силазак Бога Логоса у свет и сједињење с њим, а не опраштање грехова „одозго“. Смрт може бити укинута само Оваплоћењем Бога, тј. силаском Бога у свет и сједињењем са створеном природом. Смрт у створеној природи постоји и пре преступа Божије заповести, она постоји, али као могућност. Постоји, јер је свет створен ни из чега. Ако човек оствари заједницу са Богом, природа ће живети вечно, а ако не, биће осуђена на пропадање. Смрт није последица греха, већ створености природе. А грехом човековим природа је остала смртна, оно што је и била. Смрт није Божија казна за преступ заповести од стране човека и да се не може укинути на тај начин што ће Бог „одозго“ опростити човеку грех. Смрт се може укинути, тј. превазићи само у сједињењу створене природе кроз човека са Богом Логосом.[6] Свети Атанасије Велики у свом делу „О очовечењу Бога Логоса“ овако вели: „Пошто је, дакле, смрт завладала и пошто се пропадљивост настанила међу људима, човечански род је почео да се изопачује, словесни и по образу Божијем створени човек стао је да се губи, а само дело Божије да пропада. Јер, сада је и смрт, природним законом завладала над нама. Да ли је Бог требало да допусти да пропаст однесе победу над људима и да надвлада смрт? Не, Бог није смео да дозволи да људи срљају у властиту пропаст, јер је то недолично и недостојно Божије доброте. Шта је требало Бог да учини? Да захтева од људи да се покају због свога преступа? То би, рећи ће неко, било достојно Бога, наиме, као што је преступ довео до пропадљивости, тако и покајање доводи до непропадљивости. Али, покајање би, опет, подразумевало наклоност Божију. Покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења.“[7] Даље, Атанасије Велики, закључује да, ако би постојало сагрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно. Пошто је над људима завладала природна пропадљивост и пошто им је одузет образ Божији, требало је да их неко поврати ка благодати, ка заједници са Богом, а то може учинити нико други него Логос Божији, који је у почетку све из небића створио.

„Дакле, није било довољно да се човек покаје и да Бог опрости човеку грех, и тако да човек постане бесмртан и живи вечно. Потребно је да се оваплоти Бог Логос, да узме у своју личност створену природу и сједини је са нествореном, тј. са Богом. Према томе, грех је одбијање првог човека Адама, да се сједини са Богом кроз силазак Бога Логоса у свет. То одбијање има за последицу да је човек остао смртан, јер је природа смртна зато што је створена. Грех је последица смртности човека, а не обрнуто. Сви смо грешни, зато што смо смртни, „ Зато као што кроз једног човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише. Јер грех беше на свету до закона, али се грех не рачуна када нема закона“ (Рим 5,12-13.) Да нема смрти, не би било ни активности које карактеришемо као грешне. Грешимо из страха од смрти и жеље да превазиђемо смрт, наравно, ако не остваримо заједницу са бесмртним Богом, ако извор свог постојања тражимо у смртним стварима или у себи. Ако желимо сами да постојимо, без заједнице са Богом, онда је свака наша активност у том циљу грех, односно промашај циља, јер завршава у смрти. Грех првог човека је онемогућио да створена природа у заједници са Богом превазиђе смрт. Грех није променио суштину створене природе, он је онемогућио да Бог Логос на почетку историје сиђе и оваплоти се како би природа превазишла смрт у заједници са Богом. Адам је одбио да се Бог Логос сједни са њим и природа је остала смртна. Из приче о царинику и фарисеју, видимо да се фарисеј не спасава, иако није учинио никакав преступ закона, док се цариник, иако је грешник, тј. преступник закона, спасава. Грешник се спасава што осећа да је смртан, и да га од смрти може избавити само Бог, а не да ће се он сам избавити кроз врлински живот. Спасење, дакле не зависи од испуњења закона, макар он био и Божански, већ силаском Бога у свет и сједињење с њим.“

Срећко Зечевић, протојереј

https://patmos.rs/2022/11/07/pad-covekov-u-greh/