Свака седмица је у богослужбеном времену, истинском времену наших живота, годишњи богослужбени циклус у малом, а Страсна седмица је седмица над седмицама.
Она као таква изражава највећу тајну времена и наших живота, јер сваки наш живот почиње ступањем у град земаљски, у ком нас чекају почасти, љубави, пријатељства, али и издаје, суђења и најзад, неизбежна – схватимо то – смрт.
Краткоћа нашег живота и наша усамљеност у страдању никада не би могли бити осмишљени без оног седмог дана. Свако осмишљавање које се завршава Великим петком, даном наше неизбежне смрти и смрти света у нама, смрти целокупног космоса у сваком од нас, може бити само лаж, обмана, идеологија, умовање од овога света, радосно прихваћено поробљавање, издаја нашег истинског назначења у овом свету.
А ми смо ту управо да оживљавамо тог уморног старца-космоса и преводимо га у лик вечног младића-Христа, који је победио свет и који га побеђује увек изнова – у нама и са нама.
Садржај наше вере је уверење и доживљај реалности седмог дана и његовог непрестаног присуства у нашим животима, и труда да његова светлост – кроз нас – свакодневно обасјава тај створени и пали, дивни и ужасни свет, нашу робију и наш дар.
Али тог седмог дана нема без свих претходних, без света, времена и смрти. А они нас неће победити само ако на време растопимо онај лед у нама, и ако за своју икону не узмемо старца-космоса, већ Сина Божијег и Човечијег, усвајајући га као једину истинску стварност наших живота.
А то није могуће другачије него у светлости седмог дана, лудилу вере, у лудилу деце Христове.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.