„Када парови долазе свештеницима да разговарају о свом венчању, свештеницима је занимљиво да их питају да ли се воле. Какво глупо питање! Како би они то могли да знају? Хришћански брак није заснован на томе да ли сте заљубљени. Хришћански брак пружа вам прилику да током читавог живота вежбате верност, тако да тек осврћући се на свој брак можете да га назовете љубављу. То је тешка дисциплина која траје много година.“
— Стенли Хауервоз
Ниједно питање у савременом свету не врши толики притисак на Цркву као питања која се тичу пола и брака. Такозвана сексуална револуција у великој мери је успела да из корена промени начин на који наша култура разуме и једно и друго. Ослањајући се на веома селективан (а понекад и противречан) скуп политичких, социолошких и научних аргумената, противници хришћанске традиције залажу се за радикалне промене са жаром који носи сва обележја револуције. И у томе су стекли превласт.
Они који данас тврде да „бране брак“ заправо користе израз који није сасвим тачан. Брак као друштвена установа напуштен је још одавно. Данашње борбе нису борбе за брак, већ за поделу остатака након његовог разарања. Прекасно је да се брак брани. Уместо тога, потребно је да се брак поново учи и живи. Црква треба да буде место где се то учење преноси, али и место које ће супружницима пружати подршку у борби да га заиста живе. На срећу, духовно наслеђе Цркве већ поседује сва средства потребна за тај задатак. Недостају само људи спремни да прихвате ту борбу.
Брачни закони некада су представљали правни оквир хришћанске културе. Упркос разорном утицају просветитељства и реформације, основни облик брака дуго је остао нетакнут. У многим земљама, нарочито онима које баштине енглеску правну традицију, Црква је деловала као продужена рука државе, док је држава штитила хришћански идеал брака. Као што Hauerwas истиче у уводном цитату, брак као установа традиционално није био заснован на романтичној љубави, већ на верности, постојаности, очинству и одговорности према породици.
Традиционални западни обред венчања никада није питао младенце: „Да ли га волиш?“ Уместо тога питао је: „Да ли обећаваш да ћеш га волети?“ То обећање било је само један део читавог низа завета:
Хоћеш ли узети ову жену за своју закониту супругу, да заједно живите према Божјем установљењу у светој тајни брака? Хоћеш ли је волети, тешити, поштовати и чувати у болести и здрављу? Хоћеш ли се одрећи свих других и остати веран само њој док год обоје будете живи?
А затим:
Ја, Н., узимам тебе, Н., за своју закониту супругу, да од овога дана будемо заједно, у добру и у злу, у богатству и сиромаштву, у болести и здрављу; да те волим и негујем док нас смрт не растави, према светој Божјој установи. Томе ти дајем своју веру и обећање.
Јасно је да је основна намера ових завета била верност у свим околностима током читавог живота. Закони који су уређивали брак постојали су управо да би осигурали испуњење тог обећања и да би отежали свако одступање од њега.
Развод је некада било веома тешко добити. Били су прописани дуги рокови чекања и морали су бити испуњени веома одређени услови. Цркве су, у најмању руку, веома отежавале поновно ступање у брак. Обавезе према деци биле су јасно одређене и заснивале су се на родитељским (биолошким) правима и дужностима. Читав сплет породичних закона усмеравао је друштво ка очувању брака.
Наравно, ништа од тога не би било од користи да није одражавало и шири друштвени консензус. Супротно често понављаној тврдњи, морал се заиста може уређивати законима — закони, уосталом, ретко чине ишта друго. Међутим, морални закони доживљавају се као угњетавање уколико нису у складу са општеприхваћеним моралним схватањима једног друштва. Закони који су штитили брак управо су одражавали такав културни консензус: људи су их сматрали природно исправним.
Узгред, треба напоменути да су закони који су уређивали брак и својинска права често били неповољни по жене. Тим питањем се, међутим, нећу бавити у овом тексту.
Морални консензус који је уређивао брак почео је да се распада првенствено у периоду након Другог светског рата у западним друштвима. Многи су узроци допринели том слому. Мени се као најзначајнији чини нагли пораст друштвене покретљивости (посебно у Америци), који је разорио стабилност проширене породице и свео породични живот на изоловане појединце и уске породичне јединице.
Први велики правни ударац овом традиционалном поретку било је увођење закона о разводу без утврђивања кривице („но-фаулт диворце“), према којима није било потребно навести разлог за развод. Занимљиво је да су такви закони први пут уведени у Русији почетком 1918. године, непосредно након бољшевичке револуције. Њихов циљ, како наводи Википедија, био је да „из корена преобразе друштво на свим нивоима“. Тај експеримент је касније претрпео значајне измене. У Сједињеним Државама прва савезна држава која је усвојила такве законе била је Калифорнија, и то тек 1969. године. Од тада су они постали уобичајени широм земље.
Ове промене у брачном законодавству пратиле су и промене у самом културном схватању брака. Уместо некадашње готово нераскидиве заједнице, брак се постепено претворио у уговорни однос између две особе, склопљен ради циљева које оне саме одређују. Према једном истраживању из 2002. године, око 95 процената Американаца до своје 44. године имало је сексуалне односе пре брака. Практично можемо рећи да је готово сваки Американац средњих година имао сексуалне односе ван брака.
То су јасни разлози због којих је данас прекасно говорити о „одбрани брака“. Традиција је постала нешто што се сматра превазиђеним. Међутим, из тога никако не произлази да је та традиција погрешна или неистинита.
Наравно, многи остаци традиционалног хришћанског поимања брака и даље постоје. Већина људи и даље замишља брак као заједницу за цео живот, иако истовремено стрепи да можда неће имати среће да тако и буде. Предбрачни уговори углавном су средство којим се служе богати. Али сва та осећања везана за доживотну приврженост остала су само – осећања. Она више нису укорењена у најдубљим разлозима због којих људи ступају у трајне односе. Припадају свету бајки, у којима се живи „срећно до краја живота“.
Класично хришћанско схватање брака припада сасвим другом жанру – жанру мучеништва. Оно подразумева опредељење за умирање себи. Као што Hauerwas примећује, управо верност током читавог живота одређује шта значи волети некога. Тек на крају једног верног живота можемо за некога рећи: „Волео је своју жену.“
Поједини аутори последњих година пишу о такозваној „Бенедиктовој опцији“, појму који је први увео Аласдаир Макинтајер у својој књизи После врлине (Афтер Виртуе). Та идеја упоређује данашње стање са временом распада хришћанског Римског царства на Западу, односно са почетком средњег века. Како Макинтајер истиче, хришћанска цивилизација није обновљена великим освајањима нити новим законима, већ стрпљивом истрајношћу малих монашких заједница и хришћанских села која су их окруживала. Управо је тај образац током векова омогућио ширење хришћанске цивилизације, како на Истоку тако и на Западу.
о. Стивен Фриман
(наставак...)
Recommended Comments