Ђакон Павле Љешковић: МАРИЈИНА ПИТАЊА

 

 

 

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије

 

 

 

 

Када је официјелни спикер прозвао њено име, као учесника финала у узрасту млађих пионира, најприје је добро везала свој појас на кимону. Затим се пробила кроз групу, од ње старијих и крупнијих, такмичара и врло брзо нашла на татамију. Преко пута себе је имала такмичарку истих година и приближне висине. Када је судија означио почетак борбе, одмах је кренула агресивно, покушавајући да баци на татами противницу, која се цијело вријеме од ње измицала, избјегавајући директну борбу. Међутим, на Маријино изненађење, судије су упорно одбијале да њеној противници додијеле казнене поене, који се иначе суде за неактивност. Како се меч приближавао крају, Марија је била све активнија, а  друга дјевојчица се упорно склањала, на очиглед нијемих судија. При самом крају меча, дјевојчица је коначно покушала један захват од којег се Марија рутински склонила, паднувши на стомак. Међутим, на изненађење свих који су посматрали финални меч, судије су за дјевојчицу досудиле "вазари", тј. највриједнији поен у џудоу после ипона. Марија је знала да су узалудни протести њеног тренера за записничким столом, гнијев њеног оца који је са трибина отрчао на терен код судије, баш као и негодовање њених другарица и другова из клуба. Чекајући проглашење побједника и додјелу сребрне медаље, док је покушавала да заустави сузе које су све више навирале из њених крупних, тамних очију, крајичком ока је тражила човјека у мантији којег је примијетила прије почетка меча, како сједи на трибини и посматра борбе.

Он се, тог суботњег дана, у цетињском спортском центру нашао сасвим случајно. Наиме, тога дана су биле задушнице. Након литургије и помена у цркви светог Ђорђа на Ћипуру, пошао је на своје редовне обавезе у богословији. Након завршетка часова, одлучио је да прошета кроз град. Пролазећи поред спортског центра, по клупским тренеркама такмичара, схватио је да је у току џудо турнир за млађе узрасте. Ушао је у салу, својим присуством изазвавши различите реакције. Нека дјеца су се од њега склањала, док су га друга поздрављала са "Помаже Бог" или "Добар дан". Група дјечака, у тренеркама истог клуба пролазећи поред њега, је застала, да би се потом сваки од њих побожно прекрстио. Међутим, убрзо су га сви у сали прихватили. Двије дјевојчице, које нису могле имати више од шест година, су га понудиле воћем и сокићима. Прва борба коју је гледао је била Маријина. Када је, након проглашења побједника, кренула према трибини, из неких разлога је знао да иде право код њега. Помјерио се, оставивши јој мјесто, како би сјела поред њега. Одмах је почела да му објашњава како је имала неправједно суђење у финалу. Изненадила се кад је схватила да он однекуд познаје џудо правила. Рекла му је да се овим спортом бави од пете године. Била је на много турнира, освојивши на десетине медаља. Сусретала се и са сличним неправдама, наступајући у различитим мјестима - Београду, Скопљу, Бањалуци, Сарајеву... Имена градова су различита, само је неправда увијек иста. Раније је слушала приче како се некад фаворизују  дјеца која не долазе на такмичења у скромним минибусима, већ у скупим аутомобилима својих родитеља. Дјеца која не спавају као и други такмичари у јефтиним хостелима, већ у луксузним хотелима. Присјетила се и кад су им у Мостару у задњем моменту отказали смјештај. Спавала је тада у сали, на струњачи прекривена јакном њеног оца. Као још мања је ишла на вјеронауку при парохијској цркви. Од вјероучитеља је чула да ће истинска правда бити само у Царству Божијем. Међутим, њу  брине овај свијет и овоземаљска царства. Будући да кад  одрасте намјерава да се и даље бави џудоом, занима је да ли ће се и тада сусретати са неправдом? Хоће ли  се и тада занемаривати таленат, рад и одрицање, а фаворизовати неке друге ствари?

 

Након читаве бујице Маријиних питања и проливених суза, човјек у мантији је схватио једину праву ману бављења мале дјеце спортом.Та мана се састоји у чињеници да се преко спорта дјеца понекад могу сусрести са тамнијом страном овоземаљског живота и неправдом, тако карактеристичном за овај пролазни свијет.

 

Умјесто одговора, Марија је добила осмјех, загрљај и малу пластифицирану икону св. Петра Цетињског. Јер за неке истине овог земног живота је боље да дјеци,баш као и појединим одраслим људима, ипак, остану неизречене...