Шта је траума и шта нам ради

Траума је трајна појава у људској популацији. То вам можда звучи као збуњујућа изјава јер се та реч данас употребљава много чешће него раније. Поврх тога, реч је добила бројна колоквијална значења која разводњавају њену основну дефиницију. Потребна нам је јасна и свеобухватна дефиниција, посебно у области здравља, а пошто је све међусобно повезано, и у свим осталим друштвеним доменима.
Када се помене реч „траума", обично замишљамо катастрофалне догађаје: урагане, злостављање, рат, тешке облике запостављања. Такве асоцијације имају нежељено дејство јер стварају заблуду сврставајући трауму у подручје абнормалног, неуобичајеног, ванредног. Ако би постојала ограничена и уска група трауматизованих људи, то би значило да већина нас нема никакве трауме. Такво гледиште је потпуно погрешно. Траума прожима нашу културу, од индивидуалне функционалности, преко друштвених односа, родитељства и образовања, па све до популарне културе, економије и политике.
Особа без ожиљака од трауме заправо је изузетак у нашем друштву. Ближи смо истини када поставимо питање: где се свако од нас налази на широком и изненађујуће инклузивном спектру трауме? Који од њених многих трагова свако од нас носи у себи читавог (или највећег дела) живота и како су они утицали на нас? Које би нам се могућности отвориле када бисмо се боље упознали с тим ожиљцима?
Али прво нам се намеће основно питање: шта је траума? У смислу у ком је ја користим, та реч означава унутрашњу повреду, трајну рану унутар нашег сопства насталу услед тешких и непријатних догађаја. Према тој дефиницији, траума је пре свега оно што се дешава унутар појединца због тешких и непријатних догађаја који га задесе; она се не односи на саме догађаје. Траума није оно што вас задеси, већ оно што се у вама деси. Узмимо као аналогију саобраћајну несрећу у којој је неко претрпео потрес мозга: сама несрећа је оно што се догодило; повреда је оно што ће много дуже трајати. Слично томе, траума је психичка повреда која нам се урезала у нервни систем, ум и тело, која траје и након првобитног инцидента и коју у сваком тренутку могу да активирају одређени окидачи. То је констелација неприлика коју чине сама рана и пратећи терети које она намеће нашој души и телу: неразрешене емоције које нас повремено посећују; механизми суочавања са стресом које оне диктирају; трагични, мелодраматични или неуротични сценарији које нехотице али неизбежно проживљавамо; штета коју због свега тога трпи наше тело.
Ако рана не зарасте сама од себе, десиће се нешто од следећег: или ће зјапити отворена, или ће је, што је чешћи случај, прекрити дебели слој ожиљка. Отворена рана је перманентни извор бола и слаба тачка коју и најблажи стимулус може изнова да повреди. Због ње смо увек на опрезу - морамо да је штитимо, превијамо и негујемо. Поред тога,
ограничава нам способност да се флексибилно крећемо и самопоуздано поступамо јер се плашимо да ћемо поново бити повређени.
Ожиљак је боља варијанта јер пружа заштиту и спаја претходно покидано ткиво, али и он има својих мана: затегнут је, груб, нееластичан, спречава даљи развој и представља зону отупљености. Првобитно здраво и живо ткиво није се регенерисало.
Било да остане жива рана било да се претвори у ожиљак, неразрешена траума представља физичко и психичко ограничење сопства. Она нам сужава урођене капацитете и ствара трајно искривљен поглед на свет и друге људе. Док је не разрешимо, траума нас држи заробљеним у прошлости, лишава нас многих богатстава која доноси живот у садашњости и ограничава распон наше личности. Приморавајући нас да потискујемо бол и нежељене делове психе, фрагментира нас. Све док не прихватимо њено постојање и добро се загледамо у њу, биће препрека нашем развоју. У многим случајевима, попут мог, она разара осећај самопоштовања, трује односе с другим људима
и подрива нам способност да ценимо и волимо живот. У раном детињству чак може да омета правилан развој мозга. Као што ћемо видети, траума је такође и претеча многих врста болести у чијем настанку игра важну улогу.
Посматрани скупа, сви ти ефекти јесу велика препрека која многе људе спречава да процветају. Поново ћу цитирати Питера Левина: „Траума је узрок људске патње који се највише избегава, игнорише, омаловажава, пориче, погрешно схвата и запоставља.

одломак из књиге: Габор Мате, Мит о нормалном