Фобична заблуда

Фобична заблуда је озбиљан проблем који може постати не само опасна за психу особе, већ може претити и смртном опасношћу.
О томе како овако сложене ситуације решава Ђорђо Нардоне, италијански психолог и оснивач краткорочне стратешке психотерапије (КСТ), можете видјети у случају представљеном у наставку.
Стигли су из малог града са југа, послао их је њихов породични лекар, након што су били приморани на психијатријско одељење које није имало терапеутски ефекат, већ је само погоршало ситуацију. Родитељи и њихов седамнаестогодишњи син су сели, син у средини, веома мршав, изможден и блед, погледа упртог у мајку. Мајка је, у стању узнемирености, почела да говори док је отац изгледао очигледно изнервиран. „Професоре, очајни смо, мој син не једе нити пије недељама. Дајемо му инфузије да би остао жив… Одбија сву храну јер мисли да отац жели да га отрује и да ја нисам у стању да га заштитим од њега…
Лекари му већ месецима дају много лекова, али се ништа није променило, једино што захваљујући љековима успевамо да га натерамо да узима храну… Док је жена објашњавала мучну ситуацију, отац је махао главом, а син се држао укоћено, напето, нагнут према мајци, леђима окренут оцу. Прекинуо сам излагање махањем руке окренуо сам се младићу и рекао: „Опростите, једно питање… Али ако ваш отац хоће да вас отрује, то значи да хоће да вас убије, па ако не једете и не пијете док не умрете, ви играте његову игру…” Младић је скочио на столицу и узвикнуо: „Нисам размишљао о томе… али како да спречим да отров уђе у моју храну или пиће?”
– „Па”, приговорио сам, „требало би да знате да су кроз историју због страх од тровања владари увек користили помоћ дегустатора, који су на сопствену одговорност тестирали све што је господар јео.
Младић је спремно одговорио: „Али ја немам дегустаторе… Моја мајка би можда могла да буде, али ја не желим да она умре уместо мене…”
– „У праву си, ценим твој племенити дух, али морам да приемтим да ниси размишљао да бисмо од твог оца могли да направимо оног који ће пробати твоју храну пре него што је поједеш… тако ћемо тровача ставити у ситуацију отрованог.”
– „Бриљантно!” – узвикнуо је младић уз самозадовољан осмех. „Тако ћемо му везати руке… Али ко може да убеди мог оца, који ме толико мрзи, да уради такву ствар?
– „Пошто је овде, могу покушати.”
Затим, окренувши се оцу, који је био сведок нашег задивљујућег дијалога, упитао сам: „Да ли сте вољни да урадите ово за свог сина?”
– „Ја бих за њега бос до месеца ходао… Наравно да могу, ако ће му помоћи!”
Договорили смо све детаље и процедуру коју је требало испоштовати, а док смо све ово припремали, отац и син су се гледали и говорили са очигледним непријатељством.
Неколико дана касније, позвао ме је њихов доктор и рекао да се очигледно догодило чудо: младић је наставио да једе и више није гледао на оца као свог тровача. Рекао сам му да ништа чудесно није урађено, осим примене специфичне терапијске технике, односно: ставити се у перспективу фобичне заблуде, открити њену логику, и захваљујући томе преоријентисати феномен са његове „разумности” на еволуцију, развијање, што ће га учинити не неприлагођеним већ ефективним и функционалним. Као што је Кларк рекао: “Технологија, када је довољно напредна у својим ефектима, не разликује се од магије.” Као што искусни лекари добро знају, у случајевима адолесцентног „психотичног излета”, ако се фобична заблуда може разбити, она се брзо распада и најчешће се не понавља. То је као дизање у ваздух палате која је минирана у темељима. Ако, се пак, не успе у овој тешкој операцији, заблуда се обично радикализује и постаје прави психотични поремећај.

Ђорђо Нардоне „Књига о фобијама и њиховом лечењу” (Nardone – Il libro delle fobie e la loro cura)

https://poznajsebe.wordpress.com/2025/03/02/otac_hoce_da_me_otruje/#more-5791