ОКП код деце. Логика противречности

Клинички случај породице коју чине отац, мајка и син који већ дуги низ година, упркос својој младости, болује од прилично озбиљног опсесивно-компулзивног поремећаја, који га приморава да по седам пута понавља гестове, фразе и мисли, са сујеверним циљем да се увери да ће све бити у реду. Дечак све претвара у ритуал, тако да, ако због врућине засуче рукаве мајице, мора да их спусти и подигне седам пута, при обувању мора седам пута да обује и изује ципеле, мора да прочита молитве увече седам пута, најпростије „Здраво“ пријатељу такође мора да понови седам пута. Поред тога, да би на сујеверан начин елиминисао негативне мисли неопходно је да генерише позитивне. Свакодневица је постала ритуал који је у почетку служио као заштита од страха, али је временом постао затвор из којег дечак није могао да побегне.

Оно што додатно отежава ствар јесте пуна укљученост родитеља који покушавају да буду ту, објашњавајући му да неке ствари нису стварне, али пошто им то не успева, у већини случајева му једноставно повлађују. Да би му олакшали живот и спасили га од обављања одређених ритуала, пресвлаче га, облаче му пиџаму, купају га, мењају канал програма који га узнемирава и притрчавају му у помоћ кад год то затражи. Ово је веома честа ситуација у случајевима опсесивно-компулзивног поремећаја, јер ближњи посебно осећају и виде патњу сина, што, наравно, није лако поднети. Покушавајући да му помогну, они само потхрањују његову опсесију, јер њихова помоћ значи да се оно чега се плаши може заиста догодити, а једини начин да се то избегне јесте да следи оно што га опсесија приморава да следи, тј. да уради наложени ритуал.

Први приступ који предлажем у таквим случајевима, пре конкретног мешања у ритуале (у мање сложеним случајевима то радим истовремено), тиче се родитеља. Тражим од њих три ствари, а то су: пре свега, да дају потпуни „завет ћутања“ у односу на проблем сина: што више разговарају о проблемима, то више погоршавају ситуацију, јер је разговор исто што и храњење биљке са посебним за њу ђубривом; биљка расте, расте, расте прекомерно док не увене. Друго упутство је да се родитељима предложи експеримент: они треба да, без икаквог мешања, посматрају шта њихов син ради. Истовремено имајући на уму да мешањем и подржавајући дечака, тежина проблема се смањује за половину и он тада, највероватније, неће осетити хитну потребу за опоравком; да не помињемо секундарне добит коју има сам поремећај, јер на такав сву пажњу усмерава на себе. На крају, тражим од њих да сваки пут када дечак затражи уверавање, они на то узврате тако што ће рећи: „Шта ти мислиш?“ Родитељи су били буквално шокирани овим упутствима која превазилазе сваку здраворазумску логику, по којој је родитељ дужан да заштити сина чак и ако га то кошта живота. Упутства су била сушта супротност од онога како су до сада они покушавали да помогну сину.

Након неколико сеанси потребних да би оба родитеља смањили противљење и одлуче да сарађују, породица се вратила с изјавом да је син значајно смањио учесталост својих ритуала. И сам дечко, који на првој сесији није био толико сигуран у своју жељу да превазиђе проблем, каже да му је циљ да га у потпуности реши, јер је то постало веома тешко за издржати. Затим смо почели да радимо конкретније на ритуалима док нису нестали, што је, наравно, одузело много времена, али што би одузело још више времена или се уопште не би десило да се претходно није радило са родитељима.

Интервенција примењена на родитеље подлеже логици контрадикторности у смислу да тежина сваљивање све одговорности за извођење ритуала на субјекат у почетку доводи до погоршања ситуације, која је претходно била подељена са родитељима, међутим ксније долази до побољшања. Ово се дешава, пре свега, зато што нико не подржава његову потребу да се повинује опсесији, потврђујући њену истинитост; друго, искључују се секундарне користи патологије, а као резултат тога, повећава се мотивација за решавање проблема, а самим тим и предиспозиције за сарадњу.

https://poznajsebe.wordpress.com/2025/01/13/okp_kod_dece/