Гласни звук тишине - ваневропски глас о Европрајду

ГЛАСНИ ЗВУК ТИШИНЕ

( ЈЕДАН ВАНЕВРОПСКИ ГЛАС О „ЕВРОПРАЈДУ“)

Да ли тишина има свој звук? А одјек? Колико год да је чудно, а многима и невероватно, али тишина ипак има и свој звук, али и свој одјек. У Канону о празнику Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, Црква у химни Богородици Девете песме пева, измећу осталог, и ово: „ Родила си Онога који нам је дао тишину.“ Господ Исус Христос нас је, пре свега, својим примером и одласком у пустињу научио тишини. Тишини и миру који се из ње рађа. И управо по одјеку тог гласног звука тишине, Онога који је наш мир, кренуше безбројни милиони оних који свој смисао пронађоше у идењу за Христом. И тек када се научише тиховању, и када се Христовим миром облагородише, тек онда, неки од њих,  и гласно проговорише.

Већ две хиљаде година светом одјекује гласна тишина два празна гроба: гроб васкрслог Спаситеља Христа и гроб Пресвете Богородице. Али од оних првих дана, од када отпоче  бруј тишине та два празна гроба, гласност тишине прати и ларма сумње, удружена са буком неверја. А лик , који повезује сумњу и неверје јесте један. Лик Апостола Томе. Али код Томе неверје је, појавом васкрслог Христа, породило веру, како Црква и пева о Томиној недељи. А шта је са нашом сумњом и неверјем? Нека свако сам себи одговори!

Многи се, у нас Срба широм света, већ недељама, па и месецима, питају: -Зашто Црква ћути? Зашто не проговори о „Европрајду“?-  Не ћути Црква, драга моја браћо и сестре! Не ћути већ тихује, јер се само у тиховању сабирају мир и снага. Не ћути Црква, него се моли! На свакоме месту, свакога дана. За благоверни и христољубиви род наш..., свакодневно, и то неколико пута, у Великој јектенији. За оне који плове, за путнике, болеснике, паћенике, сужње и за њихово спасење..., такође свакога дана више пута. А ослушнимо и речи једне молитве из Литургије Светог Василија Великог, где се Црква овако моли: ...домове њихове (Господе) напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгоји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери...болеснике исцељуј... Дакле овим молитвеним речима је исказан најделотворнији социјални „програм“, рекли бисмо данас, али „програм“ чији је корен у наручју милости Небеског Оца. „Програм“ који доказује да Црква никада никог не заборавља. А шта тек да кажемо о речима оне молитве на крају дана, молитве Великог повечерја, коју би, макар и у сажетом виду, свако од нас требало да има на уснама и у срцу пред починак: Помени Господе и оне који нас воле и оне који нас мрзе, и оне који нама недостојнима заповедише да се молимо за њих...?

Тек испуњени миром и снагом молитве, а никако силом потенцијалне и увек у нама дремајуће агресије, већ гласом љубави и разума, али разума као ума Христовог, свако од нас, свако на своме месту, али и сви заједно сабрани, можемо и да проговоримо! Где је наше највеће и најделотворније и, уистину, једино благословено сабрање? У Светој Литургији. Намерно не кажем – на Светој Литургији, него – у Светој Литургији. А онда следи Литургја после Литургије! У миру изиђимо... благослов је којим се из Литургије шаљемо у свет. Али не да бисмо се вратили ...египатским казанима и свињском месу... како певамо у Великом Канону Светога Андреја Критског, дакле не да бисмо се вратили пређашњим навикама из овога света, него да бисмо просијавали лепотом Литургије у овоме свету.  А онда, ако је потребно, а сада је и више него потребно, саберимо се и у Богоугодним литијама да бисмо пројавили свету да никога не мрзимо, да никога не угрожавамо и никога не нападамо, али да се, по речима Светог апостола Павла, Богу треба покораварти више него људима... (Д. ап. 5,29).

А ако се неко, случајно, запита – А шта се све то вас тиче, вас тамо преко океана -? Нема између нас океана, браћо и сестре, ма како велик на мапи да изледа, нема га јер Литургија не зна за границе ни времена, ни простора! Али ако нечија знатижеља оде и даље па се упита: - А како ће то они из Америке, или Аустралије, бити са нама у литијама мира и љубави-? И ту је, драги моји, одговор – Литургија, али навешћу овде и прве две речи најлепше црквене песме (стихире) о празнику Успенија Пресвете Богородице: Богоначалним мановенијем...на милозвучном црквенословенском језику, или нашим речима: По Божанској заповести, на облацима високим ношени, сабраше се апостоли са свих крајева света... Далеко смо и предалеко од апостола и њихове ревности, као и њиховој оданости Богомајци, то је тачно, али нас иста благодат Божија која ...недостатке наше допуњује... чини да смо, и ми данас и овде, сатрудници Светих апостола у истом делу и истој мисији.

Сва наша сабрања, мала или велика, јесу ту не да би ми „бранили“ Христа или Цркву, него да бисмо се, заједно сабрани, помолили да Христос, који је глава Цркве, одбрани и сачува све нас! Пре свега од нас самих, а онда и од свих зала и искушења око нас. Једно од највећих савремених искушења, али и зала, јесте свуда присутна и све више нарастајућа хомосексуализација друштва! И то у скоро свим сегментима друштва, од политике, економије, преко академског света, света уметности и културе, па све до света забаве и разоноде.  Такозвана „Парада поноса“, у оквиру намераваног „ Европрајда“ у Београду, то је само врх једног огромног леденог брега. Испод површине тог све немирнијег „океана“ тиња, а заправо букти, неутољива жеља за владањем људским душама. А светоотачка реч, и то из нама тако блиског двадесетог века, каже: „ Нема ничег страшнијег од жеђи за моћи над нечијом душом. То је жеђ за антихристом.“

Не ради се овде о хомосексуализму, и осталим видовима понашања LGBT+ покрета, као сексуалној оријентацији. Не, овде се заправо ради о дезоријентацији већине, од стране екстремно либерално настројене мањине. Овде се ради о вишку себељубља, а целокупан проблем жеље, по Светом Максиму Исповеднику, који је знао и да тихује, али и речит да буде, и то нарочито пером својим, дакле, „... целокупан проблем жеље како би се постигла свеобухватност, јесте у томе да престане да буде себељубива.“

А најмање се овде ради о назови дискриминацији припадника LGBT+ покрета! Али хајде да прво, мирно и сталожено, а не без бола, упитамо нашу браћу и сестре из LGBT+ покрета: - Зашто одузесте свету прелепи знак дугиних боја? Зар не знате да је то символ измирења неба и земље? А ви, ви парадирајући управо под заставама дугиних боја, ви уносите раздор и пометњу! Зашто омаловажисте реч – парада? Та реч се увек некако достојанствено, свечано и часно  изговарала. Сад’, што се поноса тиче, ту вам, искрен да будем, не можемо ништа замерити, јер ма како људи волели да су на некога, или нешто, поносни, ми хришћани смо ипак обазриви са том речју, зато што понос извире из гордости. А гордост, гордост је први узрок свих зала, како у поднебесју, тако и на земљи.

Ако данас, у двадесет и првом веку, у земљи Србији треба да се одржи истинска парада поноса, хајде да то ипак лепше назовемо  - Подвиг благодарности, вере и љубави, онда ћемо, и то с правом, указати на оне који заиста јесу дискриминисани, а јесу оно најлепше и највредније што наш род има! Дакле, право лице поноса, тј. Подвига (као двиг-покрет, а подвиг нема потребу да „парадира“, јер он живи и јесте) благодарности, вере и љубави јесте заправо ово:

  Подвиг, то је свакодневни одлазак сваког српског ђака, дечака или девојчице, на Косову и Метохији, у школу, јер не зна да ли ће се увече вратити кући!

Подвиг, то је одлучност сваког српског домаћина на Косову и Метохији, када крене ка својој њиви, или винограду, а не зна ни шта ће ни кога ће тамо затећи, ни да ли ће до те њиве, или винограда, уопште жив стићи.

Подвиг, то су кораци сваког српског православног монаха и монахиње у Косовско-Метохијским манастирима, када сваке ноћи, много пре свитања, ходе цркви својој еда би се напојили тишином Божанскога мира, па тако и себе, али и нас сачували! И не заборавимо: колико год да се ми молимо за њих, толико се још више они моле за нас!

А шта тек да кажемо о Подвигу благодарности, вере и љубави,  беспримерно дискриминисаних породица са четворо, петоро, или више деце, у тзв. Централној Србији?

Шта рећи о великом броју дискриминисаних особа са различитим видовима инвалидитета, или сметњи у развоју (аутистична деца, или деца са Дауновим синдромом итд.), и то чак и у престоном (а без престола!) граду Београду, јер има много тога што је њима недоступно?

Како нам сада звуче јадиковке чланова LGBT+ покрета о томе да су баш они  ти који су обесправљени?

Рекосмо већ да не би било примерено да себе поредимо са Апостолима, али се зато упитајмо: Има ли ипак неких паралела између наших отаца и мајки у вери, хришћана из апостолског доба и оних првих векова хришћанства, и нас данас ? Њих су, у оно време, присиљавали, и то под пр

етњом смртне казне, да се клањају идолима и да учествују у паганским гозбама. Да ли смо ми данас баш толико далеко од њих? Јесмо, али само у одлучности и снази вере коју су они имали, а нама или недостаје, или све више посустаје. А што се изазова тиче, рекао бих да смо у веома сличној ситуацији. Различити су изазови, али је подлога заправо иста! Хомосексуализам је данас не тек изазов, не тек ни идеја и из ње настала читава идеологија, не тек само покрет као такав, него је хомосексуализам данас уздигнут на пиједестал савременог идола и од свих „демократски усмерених и толерантних“ људи се очекује да то поштују!  Наравно да смо толерантни и да трпимо свачије сексуално опредељење. Хајде да се, баш толико, не играмо речима. Толеранција, за нас хришћане и јесте трпљење.  И то трпљење са стрпљењем!  Дакле, сексуално опредељење је слободни избор сваког одраслог људског бића! То је слобода од Бога нам дата, и ко смо онда ви или ја да то било коме ускраћујемо? Да ли ће та слобода бити зрело употребљена, или распусно злоупотребљена, о томе када се будемо суочили са питањем које, на сву срећу, неће поставити нико од нас, али ће, неумитно, питање о употреби слободе и те како бити постављено! Баш у име љубави и слободе!

Овде се не ради о „слободи“, већ управо обрнуто – о одузимању слободе! Нама се, не дај Боже, долазећим „Европрајдом“ обећава и нешто много горе од тек „обичне шетње“. Наиме, неко је себи узео за право, мимо свих уистину демократских, али и здраворазумских узуса, право које му нико није дао, право да трује нашу децу и да их полако, али сигурно, удаљава и од нас, и од њих самих какви би требало да буду, и то до непрепознатљивости!

Хоће да дођу у Београд! Наш одговор би могао да буде и граматички измењена варијанта онога што је блаженопочивши Патријарх Павле изрекао у једнини, а ми да то кажемо у множини, дакле: Добро нам не дошли!

Али, ако и дођу, никакво зло им се у Србији не сме и неће десити. Не заборавимо, драга браћо и сестре, они можда, по нечему јесу другачији, али они, свиђало се то нама или не, они нису други! Ми смо, ма колико год сада неки негодовали, и те како одговорни и за њих! Сви смо за све криви, није без разлога рекао Достојевски.

А чусмо и прочитасмо да желе и наше школе, вртиће, факултете, цркве и манастире да посете. А вероватно и за катедру да стану... У школе?? Да, у школе!! Али ја бих предложио не да они, сачувај Боже, нашу децу нечему“ уче“ или их „огледно подучавају“, него мислим да би било и лепо, а и онако домаћински, да сви наши LGBT+ гости уђу у једну велику учионицу па да се онда ту њима  одржи један блок часова, са одморима наравно, и то у трајању од 6 дана, баш онолико дуго колико они намеравају да „просвећују“ нашу децу и нас.  С обзиром да тако велике учионице, чак ни у све већем Београду, још увек нема, хајде да их онда позовемо на један од београдских стадиона. Не љутите се сада ви Звездаши, ако то буде на Партизановом стадиону, а ни ви Партизановци ако наша учионица буде на Звездином стадиону.  Усуђујем се, ево, и да предложим распоред часова, тј. дана:

Дан први, или први час: продужени час биологије, али  са обавезним сегментима генетике, медицине и психологије. И да им онда наши уважени професори биологије, генетике, и  медицине, између осталог, одговоре и на оно кључно питање, наиме: Да ли се рађамо као припадници мушког, или женског пола, или то тек временом постајемо? Одговор је веома слојевит и требало би ипак поћи редом:

Први слој је генски слој, јер је тзв. SRY ген онај доминантни ген у одређивању нечије мушкости.

Други слој јесте ниво хромозома. Код мушкарца XY, а код жене XX. Уколико  дође до мутације хромозома, а дешава се, онда се иде у фенотипском правцу.

Трећи слој, или ниво, јесте онај хормонски, јер хормони утичу на хромозоме. Тестостерон је хормон који је доминантан код мушкараца, док је естроген доминантан код жена. Истина, с годинама може да дође и до доминације мушког хормона код жена, али и обрнуто.

Четврти слој је мождани слој, где се дотичемо и нивоа неурофизиологије. Савремена научница Луен Бризендин каже да су мушки и женски мозак  „различити и другачији од тренутка зачећа...“. А шта би тек на ту тему нашим гостима имао да каже наш  Професор Тошевски, један од првих и водећих научника у свету када је у питању област различитости између мушког и женског мозга!

Пети слој би био психички слој. Ту би нам, између осталог, од велике помоћи било и Сондијево откриће фамилијарног, или породично несвесног дела у нама. Џулијет Мичел, прва научница међу феминистички опредељеним научницама, изгледа да је веома озбиљно схватила Фројда, када је рекла да је тзв. бисексуализам заправо „погрешно схваћени Фројд“. А шта би тек могло од Виктора Франкла да се научи, јер воље за смислом заиста никада доста!

Дан други, или други час: продужени час социологије. Ту би се, на пример, сазнало да је, по научним статистикама, код 50 % LGBT+ популације пресудна улога гена, док је код престалих 50%  доминантан утицај средине. Сексуалност ( и то сваке врсте) је данас, нажалост, постала роба, и то као један од  главних такмаца у незајажљивој трци потрошачко-хедонистичког друштва. Сексуалност је неизоставни део индустрије забаве, модне индустрије итд. И свакако да неко на перфидно изазваној људској лакомислености и површности обрће огромне своте новца. О десетинама милиона савремених сексуалних робова и робиња широм света, да и не говоримо. А педофилију, која се волшебном ласцивношћу одева у  дозвољени „педосекс“ са, у многим државама, све нижим и нижим старосним границама што се пристанка на секс тиче, ту дакле област психопатологије боље да препустимо криминалним инспекторима. Али наше госте би свакако требало бар мало да забрине податак о томе да  су две најзаступљеније групе у америчком друштву по броју самоубистава: амерички ветерани ( из Вијетнама, Ирака, Авганистана итд.) и одмах уз њих – трансродне особе. И једнима и другима су причане приче о „угроженим слободама“, о „праву свакога да одлучује о своме животу онако како се осећа“. А када су једном ипак дошли к себи и схватили да су били обмањивани, и једни и други, тада је било касно!  И сада као последицу, наравно годинама после учињеног избора, имамо недопустиви број самоубистава управо у две поменуте групе.  Да, то ће заиста бити тежак час...

Дан трећи, или трећи час: час историје. Час историје би свакако требало да, бар мало, обухвати и историју медицине, па да се чује да су негде још увек на снази ставови старе школе психијатрије, која каже да је узрок хомосексуалности, и осталог са те шарене палете, или: емотивна незрелост, или хормонални дисбаланс! Касније је то сажето у тзв. сексуалну инверзију. А у суштини је ипак питање идентитета. Као и у свему осталом у животу... Али час историје, и то у Србији, не би никако смео да прође без подсећања на годину 1427. када је један од најмудријих, али и најтрагичнијих, српских владара – деспот Ђурађ Бранковић, наложио ученом Хиландарском монаху Герману да тада, на почетку петнаестог века, преведе са грчког на српски Лествицу Светог Јована Лествичника, Игумана синајског. Једно од најчувенијих дела не само духовне, него и књижевности уопште. Знао је деспот Ђурађ шта је, у оно тегобно време, његовом народу било потребно. Зашто? Зато јер је та књига не само најделотворнији „уџбеник“ примењене духовности, него је то и књига -  претеча свих потоњих дела из истинске и озбиљне дубинске психологије. Лествицу последњих деценија, све више откривају, али и примењују, многи западноевропски и амерички психијатри и психотерапеути. Зашто? Зато што нас са страница те драгоцене књиге буквално омивају таласи мудрих поука о томе како се борити против страсти! А свака, баш свака, врста сексуалности може да буде и јесте штетна ако и почиње и завршава се једино у самољубивој жељи! Дакле, страст на делу. А онда настаје и конфликт. Да ли је могућ живот без конфликта? Свети Максим Исповедник поручује да јесте, али само „без жеље која је укорењена у самољубљу“. Зато је хомосексуалност манифестација „жалца у телу“, трна у телу, рекли бисмо. Подсећање да смо у палом свету.  Отац Шмеман каже да се у палом свету „ ништа не може довести у нормалу, али све може да буде спасено.“ А када смо већ на часу историје, како да мимоиђемо духовно-историјско и књижевно наслеђе Светог Владике Николаја Жичког и Охридског, који лепо и поучно каже: „ Када преовладају незреле и непобожне мисли, онда оне чине насиље над човеком и вуку га од једног зла ка другом.“

Дан четврти, или четврти час: час бонтона! Да, баш тако, час бонтона, дакле пристојно примењеног васпитања, па онда и понашања. Не заборавимо да човек није само homo sapiens,  homo faber и homo ludens, он је и  homo religiosus, али и  homo esteticus. А религиозно и лепо не могу једно без другог, јер је хришћански „стандард“ лепоте увек оличен у доброти, као што Црква, речима Богомајке распетом Христу, пева о Крстовдану:  ...Ти који си леп добротом...! Та лепота никада није подложна променама стилова и укуса, него је то управо она лепота, Христова лепота, која ће, како то мудро написа Достојевски, спасти свет! А назови „лепота“ и „слобода“ бахатости, а заправо вулкан вулгарности, што  нас засипа са свих назови „парада поноса“ свуда по свету, само је мешавина страха и гордости, с једне, и ероса и заљубљености у себе, са друге стране.

Дан пети, или пети час: час уметности. Чује се, а и пише, да наши Евро LGBT+ гости желе, између осталог, и манастир Крушедол да посете. Хајде зато да их за тај час преместимо на фрушкогорске пропланке око Крушедола, па да чују и виде шта је врхунац уметности. Са тих пропланака могуће је погледом обухватити и друге наше манастире по Фрушкој гори. Видеће и чуће наши гости, свакако, примере уметности оличене у архитектури, иконографији, фрескопису, резбарији, музици, али ће им се, изнад свега, казивати о духовности као самом врху свих уметности. А ту, испред Крушедола, чуће потресну и поучну истину о примењеној уметности, оствареној у хармоничности породице: оца, мајке, синова и кћери, по примеру Свете лозе Бранковића: Деспота Стефана Слепог, Преподобне Мајке наше Ангелине и њихове деце: Георгија (потоњи Св. владика Максим), Јована и Маре. Да чују наши гости, а домаћи да се подсете, какав и колики значај има функционално и духовно зрела породица, чак и у социо-политички веома дисфункционалним временима.

И на крају, али никако и последње: Дан шести, или шести час: час веронауке. Основна „тематска јединица“ – Вера, Нада и Љубав. Увек и на свакоме месту! – Да, у реду-, упитаће нас наши LGBT+ гости, - Зар ви мислите да тога нема и у нама? И зар не разумете да нико није савршен- ? О, разумемо, још како разумемо. Лепо нас је томе поучио још Св. Григорије Ниски када је одговорио на питање: - Како се савршенство праобраза може усагласити са несавршенством иконе? А свако од нас је, зар не?,  икона лика Божијег, и баш вером, надом и љубављу тај лик нам ваља непрестано глачати, еда би просијао. А Свети Григорије је рекао „... да је кључ у библијским речима : „Мушко и женско створи их“! Он дакле прихвата двојако саздавање човекове природе: прво је „по образу и подобију“, а друго по разликовању мушкога и женскога, које је страно праобразу.“ А што сте врлина тиче, наравно да верујемо да и ви ка њима тежите, али не заборавите при том и оно што неизоставно грли, тј. спаја врлине, а то је благородност! Један други Григорије, из Назијанзина, познатији као Свети Григорије Богослов, овако учи о благородности: „ Благородност је чување обличја и уподобљење праобразу, које се стиче расуђивањем, врлинама и чистом жељом.“

Дан седми: часова више нема, али програм још увек траје!  Ако седмога дана наши гости заиста желе и да „мало парадирају“, вратићемо их, и то удобним аутобусима, назад у велику учионицу, тј. на стадион и нека прошетају атлетском стазом. Не, не трчећи и галамећи, него мирно, сабрано, колико је то могуће, размишљајући о свему што претходних дана чуше. А ако се којим чудом, а чуда су увек могућа, и сам Христос појави међу њима („шта би било кад’ би и то било?“, упитао се у том стилу неко, путем медија, пре неколико дана)? Наравно да их Христос, верујем, не би ни мрко погледао, ни изгрдио, а некмоли осудио, али би зато сваком, ко заиста ка врлинама тежи, ко му с покајним срцем приђе, с љубављу рекао: - Сине, кћери, брате, сестро, ...“ Иди и не греши више“  (Јн. 8:11).

С правом би се сада неко упитао, а мене запитао: - Шта вам даје право да све ово баш овако искажете? Одговор се налази на страницама мога тридесетдвогодишњег свештено-пастирског замуцкивања, еда би барем један једини дан нечим оправдао. Е видите, те тридесет и две године су, између осталог, у себе упиле и прегршт веома потресних искустава, јер сам двадесет и тројици од сиде (Aids-a) умирућих болесника заклопио очи. Двојица су били Срби, а остали – Американци, Грци, Руси, Румуни, Арапи. Да, сви су они били православни и припадали свако „својој“ цркви, али, да не дужим, десило се, верујем- не случајно, да су мене, ни сам не знам зашто, позивали баш њихови свештеници да одем и да их исповедим. Можда када су чули да сам посетио и исповедио првог. После је све био наставак, који нисам ни могао, а ни смео, да одбијем! Елем, све су то били мушкарци у најбољим годинама живота. Од позних двадесетих до позних четрдесетих. Да, већина њих су били хомосексуалци, а неколико њих трансродни. Сваки случај је драма за себе. Оно што их, пак, све повезује, то је веома узбуркана динамика душе приликом разговора, а потом и током Исповести. Сви, али сви, су имали не малу борбу у себи, и то годинама. Сви би, да су тада, на крају, могли, сви би много тога изменили у своме животу. А упознавши њих и приближивши им се онда када више нема ни поноса, а некмоли жеље за ма каквим парадирањем, када остају само: жива и питањима киптећа душа, не без наде и не без вере (!), искрен да будем, и трошна, сасушена и измучена телесност, упознао сам, преко њих, и преко стотину других особа, које су их обилазиле. Били су то родитељи, браћа, сестре, партнери, пријатељи, колеге са посла итд. И скоро сви, осим родитеља и браће и сестара, истог сексуалног опредељења као и страдајући болесници. И верујте да нико, али нико од њих никада није ни био, нити желео да буде, члан ма каквог „покрета“. Носили су они покрет своје борбе у себи и на себи. И нико од њих, по ономе што су ми сами казивали, нико није учествовао на редовним годишњим „парадама поноса“, које су у граду Чикагу почеле, сада већ давне, 1970. године. Истина, неколицина је само једном отишла  да види „како ће то да изгледа“ и никада се више тамо нису појавили.

Немојте се ни питати, а ни мене питати: - Имају ли и они потребу за Богом?- Имају, још како. Усуђујем се да кажем – тек они је имају. Али, Тројични Бог је Бог љубави и слободе. Свакога призива, никога не приморава и никога не одбацује. Пре ма какве и помисли о осуђивању, помолимо се за себе, да све то истрпимо, али помолимо се и за све њих, да и њих ороси благородност!

И на самоме крају, и опростите на многоглагољивости мојој, поука,а заправо молба, и то свима нама: Хајде да будемо доследни и поштени!  Кренимо прво од тиховања, које нам је свима потребно, ојачајмо затим у молитви, без које нема дијалога са Богом, а ни са ближњим, па онда прво уперимо прст у себе и рецимо: Да, треба подићи глас против овако скројеног „Европрајда“, али, пре тога, ваљало би да смо бар мало гласнији у одбрани онога што је многима ових недеља и месеци на уснама и транспарентима, дакле – гласнији у одбрани наших моралних вредности. Те моралне вредности, драги моји, јесу и оне постоје. Стамене и непоколебиве. Оно што се на ветрићима и поветарцима њише и што је вазда непостојано, то смо, углавном, ми. Искрени да будемо, одбрана наших моралних вредности, а заправо неговање и јачање истих започиње у нама самима и нашим породицама.Та одбрана би, рецимо, могла, да не кажем да би и требало, да почне од побуне против нас самих и великог броја оних међу нама, и у отачаству и у расејању, који су свакодневно просто опседнути  гледањем тзв. програма назови „реланости“ (Reality show). Многи су, као силом неке магије, више присутни у животима разно разних, не увек и функционалних, „ликова“ са екрана, него што су присутни у својим животима. А о присутности у Цркви да и не говоримо.  Можемо ли и корак даље? Одбрана моралних вредности би се, затим, наставила у одбијању, или барем смањеном интензитету, да нам врхунац „забаве, разоноде и опуштања“ буде све оно са широке лепезе којом испред нас, не јежедневно, већ јежеминутно, машу разне звезде, звездице, месечићи и остали метеорити из пространства тзв. естрадних уметника, кроз звуке нечега што се ( о срама!) „поносно“ окитило именом – народна музика! А, руку на срце, већина те какофоније нити има какве истинске везе са народом (осим што народ то плаћа и када има и када нема), а са музиком има још мање додирних тачака. Наравно, слажем се да је све питање укуса и да се о укусима не расправља. Али, драги моји, сваки укус, па самим тим и музички укус јесте, или би требало да буде, и нешто што се развија, што се одгаја и негује! Како? Пружањем и показивањем лепих и вредних примера. А, Богу хвала, у нашој богатој ризници, истински народне уметности, како музике, тако и на осталим пољима, имамо превелики низ правих правцатих бисера. То би требало од заборава и нестајања спасавати! Уметност која је потекла из народа и коју је народ неговао, оплемењујући тиме и себе. Јер у Богом нам датом животу заиста за све постоји време: и за молитву, и за рад, и за опуштање, али и за преко нам потребну тишину. Бар мало тишине свакога дана, у нама пре свега, и мисли, а и осећања ће бити много мирније и бистрије.  Тек тада, да, тек тада ћемо имати пуно право да кажемо да се боримо за очување наших моралних вредности!

Нека нас Господ, све заједно, у молитви и добрим мислима сабране,  молитвама Пресвете Богородице, Светог оца нашег Саве, Светих Првомученика Београдских Ермила и Стратоника, сложи, обожи и умножи.

А М И Н !

Протојереј-ставрофор др Милош М. Весин

парох јужночикашки и ленсиншки

професор Богословског факултета

у Либертивилу, САД

(Беседа изговорена после Акатиста, у среду 24. августа 2022. у храму Св. Архангела Михаила у Ленсингу – Јужном Чикагу)