Светиње Митрополије црногорско-приморске: Манастир Режевићи (9)

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ  манастира Градиште, а данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Режевићи.

ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА

Идући путем од Светог Стефана према Петровцу лежи на малој и лијепој заравни Светоуспенски манастир у народу познат као манастир Режевићи. Један је од четири стара  општежитељна манастира, у низу бројних манастира и храмова које називају „Паштровска Света Гора“. Недалеко од манастира извире ријека Режевић, по којој је манастир у добио име. Народно предање казује да је овдје Стеван Првовенчани наредио да се сагради мали храм Успења Пресвете Богородице, а доцније, када је цар Душан путовао из Дубровника за Скадар, наредио је да се сагради, одмах до њега, други храм посвећен Светом Стефану. Оба храма и гостионицу су касније похарали улцињски пирати, средином 16. вијека, тако да су храмови дуго времена били потпуно напуштени. Тек касније, 1714. дошао је  енергични и вриједни проигуман Максим Косијеревац, из херцеговачког манастира Косијерева, који је обновио обје цркве и напуштену зграду. У договору са Режевићима, он је овдје основао манастир. Том приликом, оставио је скупоцјени крст из манастира Косијерева, који је нестао за вријеме Другог свјетског рата. Његов рад наставио је архимандрит Никодим Вуковић, који је подигао већу цркву посвећену Св. Тројици, 1770, а коју је опет оправио и потпуно довршио 1814. г. јеромонах Димитрије Перазић. Он је на темељима храма Светог Стефана (који је порушио Махмуд Бушатлија 1785. г.) и дијелом преосталог материјала обновио првобитни храм  Успења Пресвете Богородице. Димитрија Перазића рукоположио је цетињски Митрополит Петар I, коме је био сљедбеник у борби против Француза. У паштровској буни, 1812. г. једва је спасио главу побјегавши барком из Будве. Потом је, дуго времена боравио у Русији, гдје је служио као војни свештеник на руским ратним бродовима и издејствовао помоћ од Руског синода у износу од 1500 дуката које је упутио братству манастира. Тим новцем подигнут је звоник 1839. године. Архимандрит Перазић је такође издејствовао сталну годишњу помоћ од 35 рубаља од руског цара Александра I. Током читаве службе у Русији стално је прикупљао новац и упућивао га своме замјенику, Никодиму Медину, који је вршио разне оправке на манастиру. Димитрије Перазић вратио се из Русије 1851. г. и радио је на унапређењу манастира све до своје смрти. У својој прошлости манастир је страдао у више наврата, посебно тешко 1785.  од Махмут-паше Бушатлије, а затим од Француза 1812. године. Велику заслугу за одржање манастира има архимандрит Димитрије Перезић који је манастир у току читавог свога живота стално обнављао, и дао му данашњи изглед. Манастир је тешко пострадао и за вpијeме Другог свјетског рата, када је италијанска војскa спалила манастирске зграде и направила праву пустош од  њега. Одмах послије рата, отац Борис Кажанегра успио је прилозима Паштровића из Америке да покрије и обнови манастирску зграду, и да сачува манастир од даљег пропадања. Списак приложника чува се и данас у манастиру Прасквици. Попут осталих манастира у Паштровићима, страдао је у земљотресу 1979. године. Послије земљотреса обновљен је прилично квалитетно прије свега захваљујући труду и упорности блаженопочивши архимандрита Мардарија. Игуман  Мардарије Шишевић, је изузетно заслужан што је читави манастирски комплекс не само одржаван и унапређиван него је био и својеврсна школа вођења манастирске економије.

МАНАСТИРСКИ ХРАМОВИ

Храм  Успенија Пресвете Богородице

Храм Успенија Пресвете Богородице је мала једнобродна грађевина, засведена полуобличастим сводом, са полукружном апсидом и малим звоником са једним окном на западној фасади. Унутрашњост јој је пиластрима и ојачавајућим луковима подијељена на три травеја, од којих је западни накнадно приграђен. На источном зиду и у апсиди налазе се незнатни остаци старијег живописа, чије се вријеме настанка не може одредити. Остали живопис, који прекрива унутрашња зидна платна, настао је у 17. вијеку. Њега су, очито, извела два мајстора – један од њих је осликао олтарни простор, док је други извео декорацију осталих зидних површина. Стојеће фигуре светитеља у првој зони постављене су испод осликаних лукова између којих су тордирани стубићи, што веома подсјећа на готичке полиптихе у црквама Приморја. У средишњем травеју приказани су Свети ратници, на сјеверном, а Свети врачи на јужном зиду. У олтарском простору, поред уобичајних иконографских сцена за тај дио храма, приказана је композиција Деизис. Могуће да је у том дијелу сахрањен ктитор или неки заслужни донатор цркве. У горњим зонама су смјештене сцене великих црквених празника и Христових страдања. Остаци старог иконостаса, у који су уметнуте новије иконе, рад је Алексија Лазовића – Бјелопољца у српско-византијском стилу, из 1833. године, а пренесен је из сусједног храма Свете Тројице. У храму је гробница у којој су сахрањивани калуђери манастира све до краја 19. вијека.

Храм Свете Тројице

Велика црква, посвећена Светој Тројици, подигнута је у 18. вијеку, док је звоник уз њу, складних пропорција, сазидан 1839. године, а након земљотреса 1979. године, је рестауриран. Црква има основу у облику слободног крста са широком полукружном апсидом. Зидана је, као и њен звоник, лијепо обрађеним каменим квадерима постављеним у хоризонталне редове. Храм Свете Тројице је дужине  10,30 м, а ширине 10 м. Грађен је на свод и поплочан је врло лијепим глачаним каменим плочама. Олтар је дуг 5 м, а широк 4,70 м. Има лијепу и пространу свету трпезу од углачане плоче црвеног камена. Храм има двоја врата. Над главним вратима узидана је велика розета, а изнад других врата уздиже се четвороугаони звоник, висок 24 м, са укупно 16 уских и високих заобљених прозора. Звоник завршава са благим зашиљеним кровом покривеним каменим плочама, а на врху има усађен гвоздени крст са 4 јабуке. Иконостас у цркви је рад домаћег сликара Марка Греговића, с краја 19. вијека. Зидне слике, које покривају њену унутрашњост, рад су савременог зографа и имају  декоративни карактер.

Храм Светог Стефана

Одмах поред храма Успења Пресвете Богородице налазио се храм посвећен Светом Стефану, за који се сматра да је  саграђен од стране цара Душана. Храм је порушио Махмут Бушатлија 1785. године. Кажу да је приликом турског рушења нестао црквени натпис са цркве Светог Стефана, који је сведочио о подизању храма за вријеме цара  Душана. У оближњој згради конака сачуван је дио зида најстарије манастирске цркве која је била посвећена Св. Стефану. У једном подужном луку и пратећем пиластру сачуван је дио живописа са неколико стојећих светитеља, светих ратника – Димитрија, Нестора и Теодора Тирона, изнад којих је фриз медаљона с попрсјима Светитеља који се, због нечитких сигнатура, не могу идентификовати. Према стилским одликама овај живопис се може датовати у крај 16. вијека, док је црквена грађевина којој су припадали, зацијело, много старија, те би традиција по којој је настала у доба Немањића могла бити вјеродостојна. Храм је обновљен 2016-2017. године.

Конаци

Стара зграда конака грађена је од тесаног камена и везана је са новом зградом. Ове зграде и поменуте цркве ограђене су зидом и сачињавају манастирску порту. У конаку је смјештена  манастирска библиотека. Изван порте, у непосредној близини, подигао jе Димитрије Перазић нову једноспратну школску зграду 1851. г., у којој су учитељевали разни калуђери.

Свете  мошти

У манастирској цркви  су похрањене у мошчевицима 66 частица Кијевско – печарских мученика, које је Пресвета Богородица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.

МАНАСТИР ПРЕВЛАКА ДАНАС

Настојатељ манастира је архимандрит Хризостом (Нешић) рођен 22. 11.  1971. г. у Ћуприји. Завршио гимназију и Филолошки факултет. Замонашен 21.11.1996. г. Рукоположен за јерођакона 31.08.2003, а за јеромонаха на Божић 2005. г. Одликован је звањем игумана 02.10.2006, а  звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 30.05.2009. г. Настојатељ манастира Режевићи од 01.08.2011. г. Братство: јеромонах Илија Баћан и јерођакон Сергије Алетић.