Светиње Митрополије црногорско-приморске: Манастир Подмаине (6)

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога, представљамо Вам свештену обитељ манастира Подмаине.

Манастир Успења Пресвете Богородице – Подмаине налази се код Будве, на благом узвишењу изнад Будванског поља, око 2 км сјеверно од Старог града. За манастир одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог а неко манастир Маине. Манастир се најчешће назива Подмаине, јер се у старијој литератури јавља под тим именом. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама.  До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира са храмом Св. Петке, која се налазио у Маинском пољу. У прошлости манастир је био зборно мјесто племена Маине.

Према народном  предању, манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о њему налазимо 1630. године, када је обновљен живопис малог храма Ваведења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се помјерити у 15. вијек, у вријеме Црнојевића. Податак да је фреске малог храма обновио јеромонах Висарион, из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се црногорски митрополити бринули о манастиру, слиједећи традицију његових оснивача. То се наставља и за вријеме светородне лозе  Петровића Његоша. Једно вријеме био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило I упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему до 1856. године, када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње.

Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој госпођи како је одомаћени назив у народу. У другој половини 18. вијека, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. Падом Млетачке републике, Манастир остаје и даље под јурисдикцијом црногорских митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра I да му дозволи да у манастир смјести гарнизон на што владика није пристао. Петар II Петровић Његош је радо овдје боравио зими. Ту је написао „Свободијаду“ и дио „Горског вијенца“.

Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку, 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обје цркве. У I свјетском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до прије неколико година  када је потпуно обновљен његов живот.

До  земљотреса 1979. године у манастиру је једно вријеме боравио јеромонах Горазд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у  разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Храм Успења Пресвете Богородице и конак (који је  држава вратила Цркви прије свега захваљујући доброј вољи  Општине будванске), почели су да се обнављају на иницијативу митрополита Амфилохија Радовића. Обнову манастира је започео блаженопочивши схимонах монах Сава Коматовић (+1998. г.), који се сматра и другим ктитором, а наставио архимандрит Бенедикт Јовановић. Обнова манастира  почела је у марту 1995. године. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године, а 2002. освећен је нови живопис. Манастирски комплекс је у потпуности обновљен 2015. године,

Манастирска здања

Манастирски комплекс има више објеката, различите намјене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848, године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс.  Манастирски комплекс у себи садржи два храма. Већи храм посвећен је Успењу Пресвете Богородице, а мањи је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице Средиште манастира представља најстарији мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу.

Храмови

У манастиру постоје два храма,  мањи храм Ваведења Пресвете Богородице из XV века, задужбина Црнојевића и црква Успења Пресвете Богородице из 1747. године, задужбина митрополита Саве Петровића Његоша.

Конак

Приликом обнове старог манастирског конака, обновљена је тераса, звоник, стари млин и објектат  изнад њега који представља наставак комплекса манастирског конака. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастирског конака обављено је 2000. године, а манастирски комплекс је у потпуности обновљен до 2007. године.

ОБНОВА МАНАСТИРА

Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током лета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака. У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис.

Признање за огроман труд који је уложен на обнови целог комплекса, поред схимонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринели да се први пут од Бокељског устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојатељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци и изградњи новог скита Свете Матроне Московске у Доњем Грбљу.

Манастир Подмаине - непокориви симбол вјере примораца

Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. На благом узвишењу изнад будванског поља, око два километра од Старог града, налази се манастир Подострог, са два храма, од којих је један посвећен Успењу, а други Ваведењу Пресвете Богородице. Име је добио по брду Острог испод којег се саграђен, мада се у литератури често помиње и под именом Подмаине, што је био назив манастира лоцираног нешто мало ниже, са црквом Свете Петке.Током 18. и 19. вијека овај манастир узраста у једно од најзначајнијих средишта бокешке историје. Поуздано се не зна из ког времена датирају његови први зидови, мада се чини оправданом претпоставка да они као већина оближњих манастирских храмова потичу, из доба династије Немањића. За манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог, а најчешће манастир Маине. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама. Манастир се често назива и Подмаине, чак се у старијој литератури помиње под тим именом. До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира Подмаине са храмом Свете Петке који се налазио у Маинском пољу.

Према народном предању манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о Подострогу налазимо 1630. године када је обновљен живопис малог храма Успења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се померити у 15. вијек, у време Црнојевића. Податак да је фреске малог храма овновио јеромонах Висарион из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се митрополити бринули о манастиру, следећи традицију њених оснивача. То се наставља и успостављањем династије Петровића Његоша. Једно вријеме био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило Први упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему и ту је почивао до 1856. године када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње. Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену такође, Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој Госпођи како је одомаћени назив у народу. У другој половини 18. вијека, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. У њему су главари овлижњих племена Маине, Брајића и Побора одржавали народне зборове, где су се договарали о борби против Венеције. Падом Млетачке републике манастир остаје и даље под јурисдикцијом нашиј митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра Првог да му дозволи да у манастир смејсти гарнизон, на шта владика није пристао.

Петар Други Петровић Његош је радо овдје боравио зими, ту је написао ¨Свободијаду¨ и дио ‘Горског вијенца“. Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обије цркве. У Првом свјетском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до прије неколико година, када је потпуно обновљен његов живот. Манастирски комплекс има више објеката, различите намјене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848. године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс. Средиште манастира представља најстарији мањи храм негдје посвећен Успењу Пресвете Богородице а сада Ваведењу Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу. Овај мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, својим необичним положајем, са укопаним сјеверним зидом и објектом конака изнад ње, подсјећа на неку врсту подземне капеле. Храм има правоугаону основу и одвојену малу припрату. Карактеристично је да нема апсиде, већ се, са истока, завршава равним зидом. Видљив је њен јужни и западни зид, док је остали дио срастао у ткиво старијег конака. Часна трпеза је наслоњена на источни зид, а поред ње је озидано сједиште за епископа. Црква је дугачка 4,5 метара а широка 3 метра. Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. Живопис малог храма је особен, како иконографски тако и стилски. То потврђује ријетка тема Акатиста, чији је наручилац јеромонах Висарион, који је посједовао велико теолошко образовање. Иако су фреске оштећене, ипак се може закључити да су њихови творци били добри мајстори, који су владали сликарским занатом. Већи манастирски храм Успења Пресвете Богородице из доба владике Саве Петровића Његоша је монументално здање, лоцирано на заравни са источне стране манастира, Има једнобродну основу са пространом апсидом и осмостраном куполом, која директно излази из кровне масе, без постоља.

Градиво је двобојни тесани камен, сиви и ружичасти, сложен у наизмјеничне хоризонталне редове. Црква има богат пластични украс на западној фасади. Оквир врата је декорисан плитким рељефом са мотивом биљне вреже. На средини надвратниика је грб са двоглавим орлом који у канџама држи змију. У угловима су исклесани симболи јеванђелиста. До земљотреса 1979. године у манастиру је једно вријеме боравио јеромонах Горажд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током љета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака.

У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис. Признање за огроман труд који је уложен на обнови цијелог комплекса, поред симонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринијели да се први пут од Бокељшког устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојитељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци. Сваке недјеље од 19 ч. у манастиру Подмаине можете присуствовати предавањима игумана манастира, оца Рафаила, која су како посјетиоци кажу лијек за срце и душу и велика питања за  човјечанство.

МАНАСТИР ПОДМАИНЕ ДАНАС

Игуман манастира је јеромонах Рафаило (Бољевић), рођен 3. 9. 1975. г. у Подгорици. Замонашен 27. 08. 2006. г. Рукоположен  је у чин јерођакона 29. 08. 2007. г, а у чин јеромонаха 22. 12. 2007. г. Одликован звањем игумана од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 10. 01. 2010. г. Настојатељ манастира од 2009.г. Братство: јеромонаси Василије Стојановић и Серафим Ракановић (јрм. Серафим на послушању у Епархији буеносиареској и јужно-централноамеричкој), јерођакон Јоаким Стојановић, монаси: Агатон Миловановић, Григорије Лаковић, Нил Попов, Калистрат Бојовић, Никодим Павличенков, Роман Врањеш, Герасим Андрејевић, Евстатије Ивановић и Владимир Николић. 

У оквиру манастира покренуто је плодно издаваштву духовне и аскетске литературе: http://manastirpodmaine.org/izdavastvo/ Поред тога, манастирска мисионарска делатност је обогаћена и интернет радио станицом: http://manastirpodmaine.org/radio/ 

Предавање игумана манастира Подмаине, оца Рафаила: О личности Пресвете Богородице у домостроју спасења

Дивним поводом, јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Успења Пресвете Богородице - Подмаине код Будве, са делом братства ове свете обитељи, допутовао је у Епархију бачку. Отац Рафаило је у суботу, 15. септембра, служио бденије у Успенском храму, а потом је одржао предавање током којег је присутне поучио о Личности Пресвете Богородице у домостроју спасења.

Поздрављајући верни народ радосним поздравом Христос васкрсе, игуман је рекао да смо позвани да будемо сведоци Христовог Васкрсења. Светиња којом се причешћујемо је заиста светиња Живота, заиста Његово Тело и заиста Његова Крв. Христос нас причешћује и даје нам здрави Живот, даје нам здраву Крв, то је литургијска инфузија. Он уноси Своју светлост у нас, Своју мудрост и силу, благодат усиновљења. То вам је мерило црквености и православности - ако се ми осећамо као деца Божја, казао је отац Рафаило.  Храм и порта су били испуњени до последњег места, а по завршетку предавања, присутнима су, као благослов манастира Подмаине, дариване две књиге: Добровољци и Од црви до богова, аутора светог владике Николаја Жичког, и иконица Пресвете Богородице, којој је посвећен храм у Новом Саду.