Светиње Митрополије црногорско-приморске: Манастир Дајбабе (11)

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ  манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. Претходне недеље читали сте о манастиру Прасквица, а данас Вас упознајемо са свештеном обитељи манастира Дајбабе код Подгорице.

ДРЕВНИ СРПСКИ МАНАСТИР ДАЈБАБЕ

Село је дало име и главици и манастиру. Око манастира је подигнута лијепа шума, а манастир окружавују дивни чемпреси. Остала главица је гола и кршевита, те се манастир по шуми из далека запажа. Далеко испред манастира у пољу подигнута је улазна капија са крстом, а с једне и друге стране се пружају дугачке алеје засађене боровима за расађивање. На Ћемовском пољу, између Подгорице и ријеке Цијевне, недалеко од колског и жељезничког пута Подгорица — Плавница, диже се висока Дајбабска Главица. У подножју са запада налази се село Дајбабе, а на јужној благој падини подигнут је манастир. Село је дало име и главици и манастиру. Око манастира је подигнута лијепа шума, а манастир окружују дивни чемпреси. Остала главица је гола и кршевита, те се манастир по шуми из далека запажа. Далеко испред манастира у пољу подигнута је улазна капија са крстом, а с једне и друге стране се пружају дугачке алеје засађене боровима за расађивање. Њима ће се засадити сва голет у близини манастира и претворити у вјечито зеленило. Од манастира је необично лијеп поглед на Зетско поље, Скадарско језеро и Румију, па на крајинске горе и високе црмничке планине. Одавде се брујање звона разлијеже по цијелој Зети и позива вјерне да се сјете Бога. Повјетарац са Скадарског језера разблажује љетну врућину и овдје је живот удобан, нарочито за човјека који воли да се у самоћи одмори и принесе Богу топле молитве. Манастиру је поставио темељ и основао га архимандрит Симеон Поповић, рођен на Цетињу 1855. Он је свршио духовну академију у Русији 1887 године, закалуђерио се у Кијевопечерској лаври. Кад је дошао у своју домовину постављен је за настојатеља манастира Врањине, а доцније је премјештен у манастир Острог, гдје је остао 6-7 год.

Ту му дође једно чобанче из Дајбаба и исприча му да му се на мјесту данашњег манастира пријавила нека утвара, која му је рекла да је то свето мјесто и да треба да се ту подигне манастир, јер је и раније ту био. Симеон је у раној младости показивао склоност за пост и молитву, за пустињачки и испоснички живот, па по ријечима овог чобанчета дође у Дајбабе и мјесто му се допадне. Од сељана је откупио земљиште и 1896 г. подигне за себе ћелију и цркву, која је 1897 г. освећена и посвећена Великој Госпођи. Симеон није стао на томе. Он је од тада па све до данас радио на проширењу, повећавању и уљепшавању цркве, непрестано радио и дограђивао, и данас црква са ћелијама које су махом над њом, представља једно утврђење. Црква је од улаза до олтара под земљом, продубљена и ископана у стијени. Дужина од улазних врата до олтара и са олтаром износи 21.50 м. Од тога отпада на олтар 2.50, праву цркву и припрату 10, а на ходник 9 м. Ширина је неједнака; средња ши- рина око 2.60 м, а висина једва 3 м. Припрата је нешто шира и украшена фрескама које је радио архимандрит Симеон. Међу најљепше убрајају се Св. Петра Цетињског, Св. Саве и Св. Василије. Црква није потпуно молована. Олтар је издигнут од цркве за 2 степенице, а исто тако црква од припрате. Зидови и свод су неравни, они су исклесани у стијени која је и тешком му- ком прибијена и проширена. Света трпеза и проскомидија су на станцу камену. Од цркве води кроз једна мала врата узан ходник у десно и тамо се улази у двије подземне просторије, опет спојене узаним вратима. Од ових води тајни подземни ходник кроз један процијеп у нека друга одјељења из којих се излази у надземне ћелије. Ове подземне просторије још нијесу уређене и посао око тога скопчан је с доста труда и трошка.

Из ходника кроз једна уска врата улази се опет на десно у два одјељења која се пружају у правцу цркве и спуштају се за 7 степеница. У другом одјељењу је смјештен Христов гроб у коме се налази плаштаница у дијамантима, дар руског цара Николаја. Изнад гроба виси велики полијелеј. Зидови овог одјељења су неравни и моловани, дужина му је 5 а ширина 2.50 м. Испред гроба је припрата, дуга 3 а широка 1 м. Ова два одјељења пред- стављају споредну цркву са јужне стране. Из ходника води лијево кроз мала врата узан пролаз у правцу цркве и завршава се проширењем, чије подножје личи на елипсу. Овај параклис дуг је 3, широк до 2 м, а висок 2.20 м. И ово је одјељење моловано. Овај пролаз је широк 1.20 м и сав је живописан. Улазна врата су висока 2.45, широка 0.80 м. Пре- ма томе што права црква има и споредна и упоредна одјељења, црква је тробродна и претставља по свом стилу један необичан тип. Чело цркве је изван земље, широко је 12.30 м и живописано је. Тамо су слике: распећа, ускрснуће и Мајка Божја. Простор пред црквом широк је 6 м и затварају га три врло широке и високе колоне. Ха крајевима су два звоника у виду четвороугао- них кула. Ха површини изнад цркве подигнуто је много мањих ћелија, а изнад ових је понајвећа ћелија за архимандрита. Све су ћелије међусобно спојене, а са црквом подземним ходницима, који су тако изукрштани и испреплетени, да се човјек тешко може снаћи у овом лавиринту подземних одјељења и путева. Сва ова конструкција оставља на човјека необичан утисак. У цркви у којој влада потпуна тама и затим на гробу Христовом човјек се осјећа друкчије него на сунчаној свјетлости. Овдје се душа пречишћа а ум узлијеће Богу, па се и нехотимице са усана отимају топле молитве. Улазећи у ове подземне просторије човјек се преображава, заборавља на свијет и ближи се Богу. Од првог дана освећења храма овамо долази силан свијет са свих страна, једнако мушки како и женске, стари и млади, католици и муслимани, да потраже лијека души и тијелу. И нијесу ријетки случајеви да су многи болесници који су с вјером дошли, пошли излијечени. Архимандрит Симеон Поповић непрестано ради на довршењу свог дјела, па и труд и своје имање залаже на довршењу и уређењу ове чудесне грађевине. Иако стар, он улаже напор да ову светињу остави довршену и све што ради, ради на корист народа и на славу Богу. Манастир Дајбабе је веома важна светиња. Он је привукао на себе пажњу свих побожних хришћана не само из Зете и Подгорице, него и из врло удаљених крајева. Овамо долази силан свијет да се помоли Богу. Улога коју овај манастир врши врло је благотворна. Његов чудотворни утицај осјећа се и код Арбанаса и код муслимана, и једни и други долазе овамо с великом вјером у чудотворну моћ његову и надом у Бога. Особито на посјетиоце утиче нека тајанственост која влада и чини чуда у овом подземном храму.

ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ - СКРОМНИ И СМИРЕНИ ДАЈБАБСКИ СТАРАЦ

Подсјетићемо се бесједе коју је на трогодишњем помену светом Старцу изговорио још један светитељ Митрополије Црногорско-приморске, свештеномученик митрополит Јоаникије (Липовац): Јуче се навршило равно три године, браћо и сестре, од дана, када је завршио свој овоземаљски живот архимандрит о. Симеон Поповић, старјешина манастира Дајбабе код Подгорице. Ко и приближно зна високу вриједност о. Симеона биће му јасно, зашто је Митрополија припремила овај парастос. И поред свега тога, што је свето богослужење доста дуго трајало, а многи су дошли и прије почетка свете литургије, ипак ћу, браћо моја, рећи неколико ријечи о многозаслужном архимандриту о. Симеону Поповићу. Његов овоземаљски живот би се састојао у овом: Рођен је на Цетињу 1855. г. гдје је свршио и основну школу. Затим је пошао у Русију, гдје је у свето Кијево, како то Његош у „Горском вијенцу“ говори, завршио богословску семинарију и Духовну академију 1885. године. Послије двије године дана примио је монашки чин, гдје је у Кијевско-печерској лаври рукоположен у чин јерођакона, а одмах иза тога у чин јеромонаха, од ондашњег ректора Кијевске духовне академије чувеног епископа Силвестра, од оног Силвестра, који је био један од најученијих и најпознатијих руских архијереја. Одмах послије примања свештеничког чина о. Симеон, као велики родољуб, дошао је да послужи својој много вољеној Отаџбини Црној Гори. Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље.

Епископ Силвестар, био је онда магистар богословља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печарској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња. По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога. Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине. На овом је положају, остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици. Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота. Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност, Због своје велике скромности, с једне стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора. Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода. Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона, нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти. Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити. Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин! Православни митрополит Црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ - ДРАГОЦЕНИ КАМЕН НАШЕГ ВРЕМЕНА КОЈИ ЈЕ УГРАЂЕН У НЕРАЗОРИВУ ГРАЂЕВИНУ!

Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију.

МАНАСТИР ДАЈБАБЕ ДАНАС

Настојатељ: архимандрит мр Данило (Ишматов), рођен 07. 05. 1962. у Ижјеску. Дипломирао на Академији умјетности у Москви 1990. г. и на Православном Универзитету Св. Јована Богослова у Москви 2004. г. Магистрирао на Богословском факултету у Београду 2008. г.  Замонашен у Даниловском манастиру у Москви 1995. г. Рукоположен за јерођакона 1993. г. а за јеромонаха 1994. г. Одликован звањем игумана Белогорског манастира у Перму 1996. г. Одликован звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у храму Св. Ђорђа у Подгорици 2014. г. Постављен за настојатеља  манастира Дајбабе 2013. г.) Братство: монах Симеон Ерић и Пантелејмон Аџинџал. Искушеници: ђакон Димитрије Захаров и Александар Андесилић.