LEKAR I SVEŠTENIK DR PETAR DABIĆ: SA HRISTOM JE I BOLEST LAKŠA

„Ljudi koji imaju Hrista sa sobom i u sebi lakše se suočavaju sa bolešću i patnjom“, kaže doktor Petar Dabić, internista-kardiolog iz Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ i jedan od pozvanijih da priča na ovu temu. Doktor Dabić je, naime, i đakon u Crkvi Svetog Trifuna u Beogradu. Za sebe skromno kaže da ni po čemu ne zaslužuje posebnu pažnju, sama činjenica da istovremeno nosi dve, za nas obične smrtnike najznačajnije uniforme, beli mantil i mantiju, vredna je divljenja. Pogotovo što i jedno i drugo radi sa posebnom predanošću i ljubavlju.

„Uloga lekara je da smanji patnju bolesniku, da učini sve što može kako bi mu olakšao tegobe i da, ukoliko to situacija i lekarska veština dozvoljavaju, produži vreme biološkog života. Mi nemamo lek od biološke smrti, kao tragičnog rascepa duše i tela. Izreka veli ‘Lekar leči, a Bog isceljuje’. Ta reč isceljuje ima dvojako značenje", kaže Dabić.

"Prvo je biološko, privremeno isceljenje, koje se dostiže trudom lekara uz božji blagoslov ili dopuštenje, drugo je ono večno o kojem se govori u završnom članu Simvola Vere: Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. Do čoveka je da učini sve što do njega stoji, a do Boga stoji kako će se neka stvar završiti’. Lekar radi na produženju života, ali ishod je uvek u božjim rukama. Devetnaest godina sam lekar i viđao sam razne slučajeve, dođe pacijent kome je prognozirano da će živeti još sedam dana i oporavi se, ode kući i neko ko ima banalan problem, a ne izleči se, ne vrati se kući. Tu nauka nema odgovor“, ističe doktor Dabić
.
Doktor Dabić je inače član kardiološke sekcije Srpskog lekarskog društva, Evropskog udruženja kardiologa i Lekarske komore Srbije. U čin đakona rukopoložen je 2008, ali u veri je još od rane mladosti. Tačnije, još kao dete je verovao u Boga, s bakom Anom, inače bivšom skojevkom, često je odlazio u crkvu. U školi je mnogo zavoleo biologiju i fiziku i kako kaže te dve nauke su mu učvrstile veru u Boga.

Učvrstio se i osećaj komplementarnosti tog objektivnog, naučnog pristupa i verskog, hrišćanskog. Zato doktor kaže da nauka i učenje Svetih otaca pravoslavne crkve nisu u suprotnosti, da se delimično preklapaju, ne isključuju jedno drugo i ne sudaraju se, već da se dopunjuju.

„Naučna istina je objektivna i ograničena, relativna i promenljiva. Objektivna jer dolazi do saznanja, pokušava da opiše pojave koristeći objektivni naučni metod, koji podrazumeva dostupnost i mogućnosti opisa većine stvari i doživljaja oko nas. Dalje, naučna istina je relativna i promenljiva, jer u momentu kad se definiše, kako to kaže Karl Poper, počinje da se kruni, menja do novog nivoa saznanja. Vera podrazumeva metod saznavanja sveta i dostizanja istine kroz lični odnos i iskustvo. Nauka i vera postavljaju dva pitanja koja se dopunjuju - šta je istina i ko je istina? Nauka se pita -šta je istina? Neprestano traži i daje delimične odgovore na to pitanje", ističe Dabić.

"Pravoslavlje, kao istinska vera, daje potpuni odgovor na pitanje - ko je istina? Ličnost bogočoveka Isusa Hrista. ‘Ja sam put, istina i život’. I ta istina je večna, sveobuhvatna i nepromenljiva. Ljudi često postavljaju pogrešna pitanja u pogrešnom trenutku i ne dobijaju odgovore... Kao kad je Pilat pitao Hrista: ‘Šta je istina?’ i nije dobio odgovor jer je pravo pitanje ‘Ko je istina?’ Primera radi, nauka s pitanjem šta je istina ne može da odgovori zašto se u slučaju smrtne opasnosti za dete majka žrtvuje rizikujući svoj život. Naučno gledano, dete je u tom trenutku manje vredna biološka jedinka, dete je ponovljivo jer majka može da rodi još dece, a majka je neponovljiva i ako ona umre braneći dete, neće biti ni nje, ni tog deteta, ni buduće dece. Biološka logika kaže da majka ne treba da rizikuje svoj život. Treba da pokuša da ga spase (majčinski instinkt) i ako ne može, treba da odustane. I tako postupa većina životinja, ali NE I ČOVEK. I tu se završava naučni pristup. Nauka nema odgovora na pitanje zašto se majka žrtvuje. Vera daje odgovor - žrtva proističe iz ličnog, bogolikog odnosa majke prema detetu. Odgovor koji se dobija samo na pitanje - ko je istina?“
Što se medicine tiče, kako kaže, to i nije klasična nauka, kao fizika ili matematika, na primer.

Medicina je više veština, koja osim naučnog, objektivnog principa, podrazumeva i lični odnos s pacijentima
Crkva svetog Trifuna, u kojoj doktor Dabić služi kao đakon, po mnogo čemu je neobična. Zadužbina velikog srpskog dobrotvora Nikole Spasića, nekad mala grobljanska crkva u kojoj su uglavnom držana opela i parastosi, postala je, iako nema svoju parohiju, jedna od posećenijih u Beogradu i danas poznata po složnoj hrišćanskoj zajednici koja se redovno okuplja. Zahvaljujući nedavno preminulom ocu Dejanu Dejanoviću, koji je crkvi služio od 1988, vernici su počeli spontano da dolaze na liturgiju, pričest ili razgovor sa skromnim i mudrim protom koji im je ulivao poverenje, uvek bio spreman da ih sasluša, uteši ili posavetuje. Vremenom ih je bilo sve više, i tako je nastala ova jedinstvena duhovna zajednica nazvana Kampsada, po mestu u Frigiji gde je rođen Sveti Trifun. Među Kampsađanima ima lekara, inženjera, novinara, doktora nauka, menadžera, domaćica, zanatlija, nezaposlenih; ima starih, ali mnogo više mladih...

„Bolest pruža i mogućnost spoznaje. Velika patnja može biti spasonosna. Čovek tada sagleda svoj život do kraja. Svi mi, svako ko se rodio, proći će kroz iskustvo bola, bolesti i smrti. Svako od nas je, pre ili kasnije, na Golgoti. Uz Hrista su, kao što znate, bili prikovani na krst i dva razbojnika. Jedan (levi) ga je ismevao, a drugi (s desne strane), prekorevajući ovog, spoznao je istinu, preobratio se, sagledao svoj život i pokajao se. I on je prvi ušao u raj. Obojica su patila, baš kao i Gospod. Oni koji kroz bolest u smirenosti dolaze do spoznaje o bitnom i nebitnom i nalaze odgovor na pitanje ko je istina, nakon privremenog izlečenja postaju mudriji i sposobni su da vole i budu voljeni. A oni među njima koji u bolesti dolaze do kraja svog biološkog života, našavši pravi odgovor, sigurno će čuti reči koje je čuo i blagorazumni razbojnik: ‘Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa mnom u raju.’“ (Luka: 23,42)
Vera nije garant da je neko dobar čovek, ali jeste šansa da to postane.