Дечански монаси као и сво свештенство и монаштво Старе Србије увек су били не само сведоци страдања свог верног народа, већ и борци за његов бољи живот и опстанак. Блаженопочивши архимандрит а потоњи Епископ Жички Сава Бараћ (Дечанац) (1831-1913) представља неисцрпно надахнуће за Владику Теодосија и све нас око њега који осећамо да смо у нашем служењу Богу монашким и пастирским животом позвани да чинимо све како бисмо очували и стално сабирали свој народ као живу Цркву Христову. О Сави Дечанцу који почива на монашком гробљу ман. Дечани: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Сава_Бараћ
Сава Дечанац Берлинском конгресу 1878 г.:
Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора:
„Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије…
…Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.