Када се комплекси и страхови прикривају црквеношћу

„Интимни односи пре брака су грех“, кажу једни. „Девичанство неће учинити брак срећним“, „Телом девица, а душом блудница“, кажу други.

Прерани губитак невиности, забрана предбрачне интимности – тема је која у православној средини изазива велико интересовање читалаца. Нарочито се расправе распламсавају када повод постане исповест грешника или оштар укор праведника.

Дакле, да ли је дозвољено или није? И зашто је уопште питање секса пре брака толико болно и спорно?

О томе разговарамо са психологом, ректором Института хришћанске психологије, протојерејем Андрејем Лоргусом.

„Како, ти још ниси имао девојку?“

— Сигурно сте се у својој психолошкој и пастирској пракси сусретали са темом предбрачних односа. Колико су данас чести људи који, и у зрелим годинама, остају при начелу: „никаква интимност пре брака“?

— Немам такву статистику, па не могу прецизно да одговорим. Таквих људи свакако има. Али колико их је и у којим срединама живе, тешко је рећи.

Чињеница је да већина младих данас не придаје велики значај ономе што смо некада у свакодневном говору називали девственошћу. Али није тачно ни да их та тема уопште не занима.

Има оних који моралну забрану секса не сматрају препреком за везу, али има и оних – како међу верујућима, тако и међу неверујућима – који кажу: „До брака – никако.“

— Живимо у друштву у којем религија још увек има одређену улогу, али смо ипак далеко од традиционалног друштва. Шта данас мотивише људе да чувају невиност до брака?

— На прво место ставио бих утицај породице. Родитељски ставови о сексуалном понашању најдубље обликују личност.

Тинејџери и млади, иако су у многим погледима окренути вршњацима и друштву своје генерације, ипак у себи носе снажан утицај породичних ставова. Управо се у породици најчешће усвајају модели сексуалног понашања.

На другом месту су вредности које преноси друштво.

Тек на трећем месту су религијске вредности. Број људи којима су религијска начела заиста важна није тако велики.

За младе је пре свега важно мишљење групе. Ако у школи, на факултету или у друштву чују:

„Како, још ниси имао девојку? Још ниси имао секс? Па ти си...“

то заиста делује као притисак. То подстиче младе да што пре ступе у сексуалне односе, чини их несигурним и развија осећај мање вредности у тој области.

Понекад су рани сексуални односи једноставно прихваћена норма у одређеним друштвеним круговима. За неке је то начин да буду прихваћени, чак и ако тиме чине насиље над самим собом. Људи о томе сведоче.

Другим речима, млади често раде оно што заправо не желе, јер их то уопште не занима. Али, да се не би издвајали, да би били као сви остали и избегли одбацивање, пристају на оно што већина ради, газећи сопствена уверења.

То се не може назвати личним ставом о сексуалном понашању. То је пре подражавање, које је веома честа и значајна појава у адолесценцији.

Ради доброг брака

— Ако ипак говоримо о људима који се држе правила „никакви односи пре брака“, шта њих највише мотивише?

— Издвојио бих неколико мотива.

Пре свега, ту је религијски фактор. У јудаизму, исламу и хришћанству постоји патријархално схватање које се преноси унутар породице и рода. Оно отприлике гласи (и пре свега се односи на жене):

„Мораш да сачуваш своје девичанство, јер ако га изгубиш, нећеш моћи да рачунаш на добар брак.“

Али занимљиво је следеће.

То није вредност, већ практичан став. Сачувати девичанство ради доброг брака чист је прагматизам.

Данас је такав став маргиналан и друштво га више не подржава. Ипак, у многим породицама он и даље живи. Многе девојке одрастају са тим уверењем и прихватају га као правило, плашећи се да ће у супротном имати проблема.

Као пример могу да наведем сајтове за упознавање. Није реткост да мушкарци, тражећи партнерку, као један од услова наведу њено девичанство.

Да, то делује архаично. Већина мушкараца то не поставља као изричит услов, али ипак има ту жељу. Можда би волели да то буде захтев који постављају будућој супрузи, али се не усуђују, јер им је важно шта ће друштво мислити.

— Да ли је то нека врста гаранције за срећан брак?

— Не, није реч о срећи. Али може бити фактор који повећава изгледе за успешно склапање брака.

Добростојећи мушкарац или младић из угледне породице често се нада да ће он бити једини мушкарац у животу своје будуће супруге. Такви ставови још постоје, али постепено одлазе у прошлост.

— Други мотив, са којим се често сусрећем, условно бих назвао мајчинским, односно женским. Он се преноси искључиво међу женама, најчешће у односу мајка–ћерка.

„Пази на себе! Ако ступиш у интимне односе са момком пре брака, касније те неће оженити“, говоре старије жене.

Тај став делује изузетно снажно и веома је отпоран. Млада жена се заиста плаши да би могла да уђе у сексуалну везу која ће за мушкарца бити само забава, а не знак озбиљне намере.

— Да ли зато што то живот често потврђује?

— То је спорно питање. Не бих могао са сигурношћу да тврдим да је тако.

— Постоје ли још неки разлози?

— Да. Посебно бих издвојио људе који кажу:

„Не желим ништа пре брака, не зато што сам хришћанка, већ зато што сматрам да би такви односи били насиље над мном, а не остварење љубави.“

Верујте ми, овакав мотив је чест и чини ми се најздравијим.

Такав став произлази из унутрашњег осећаја човека.

Наиме, и мушкарци и жене врло често у сексуалном понашању погазе управо сопствени унутрашњи осећај. У суштини, чине насиље над самима собом.

Мртва начела и живи односи

— Ипак, када је реч о религиозности, ствари нису сасвим јасне. Када човек као главни разлог својих поступака наводи своју црквеност, то понекад изазива нелагоду. Чини се да се иза спољашње побожности често крију страхови и комплекси. Колико је то честа појава?

— У праву сте. Нажалост, људи заиста често прикривају своје психолошке комплексе иза црквености. То показује и моје пастирско и психолошко искуство.

Међутим, ми то не можемо са сигурношћу закључити споља.

То може да каже само сам човек — било на исповести, било у разговору са психологом, тамо где се не плаши да буде искрен и где је спреман да се отвори.

Уопштено говорећи, није исправно споља процењивати шта некога покреће. То није прихватљиво ни у Цркви ни у психологији.

Ми заиста не знамо шта покреће човека све док он сам не посведочи своја уверења или своје страхове.

— Какве се врсте проблема најчешће крију иза црквености?

— Видите, када је реч о мртвим принципима, о томе готово да нема сврхе расправљати.

Ако је човек себи поставио неко правило и живи по њему — нека тако и буде.

Много је опасније када говоримо о конкретним људским односима.

У њима је немогуће живети само по мртвим правилима.

Конкретан однос је увек сусрет две личности.

У том сусрету све се решава заједно — у љубави и узајамности.

Ако човек у односу са вољеном особом одједном „извади из недара“ своја правила и каже:

„Волим те, али су ми моја правила важнија од тебе“,

онда се поставља питање да ли је ту заиста реч о љубави.

Постоји и друга крајност — упадљив инфантилизам.

На пример, млади људи дођу у храм и кажу:

„Оче, волимо се, али још не можемо да се венчамо. Благословите нас да живимо заједно.“

Немојте се смејати.

То је прилично чест облик инфантилизма.

Људи не желе сами да донесу одлуку и преузму одговорност за свој живот.

Много им је лакше да одговорност пребаце на свештеника.

Подручје личне одговорности

— Значи, желе да поделе одговорност са свештеником?

— Не, чак ни да је поделе.

Желе да је у потпуности пребаце на њега.

Зато, рецимо, уметници, новинари, људи из света моде и културне елите често траже од Цркве:

„Укините своје каноне!“

„Зашто мучите људе? Укините већ једном све те забране!“

А шта Црква одговара?

Она каже:

„Ако сте спремни да сами преузмете одговорност, онда живите онако како сматрате исправним. Какве то везе има са Црквом? Зашто би Црква мењала своја правила?“

Такви захтеви, који се често чују у световним медијима, у суштини су такође облик инфантилизма.

Људи желе да не постоје никакве забране.

Али најзанимљивије је то што им те забране у пракси ионако не сметају.

Они живе супротно њима, а ипак упорно траже да се промене.

Међутим, промене имају смисла само ако човек те забране признаје као обавезујуће.

Испада да оне ипак и даље утичу на друштвену свест.

— Узгред, када је реч о такозваним црквеним забранама, важно је разјаснити једну ствар.

Не постоји документ који бисмо могли назвати „црквене забране“. Не постоји ни заповест која би се тако звала.

Да, постоје Христове речи да не треба гледати другога са пожудом, као и речи да човек греши када са пожудом гледа жену. Али то је нешто друго.

Ту је реч о унутрашњим побудама, помислима и страстима.

Зато, када људи говоре о „црквеној забрани“, није увек јасно шта тачно имају на уму.

У исповедној пракси то се заиста среће — људи се кају због тога. Али поставља се питање: на чему се та забрана заснива? Где је она изричито формулисана? На којој јеванђелској истини почива?

Да, тежња ка чистоти јесте нешто што Црква исповеда.

Али ко је рекао да је девичанство увек исто што и чистота?

Човек може бити девствен, а да ипак не буде чист, због својих помисли и страсти које носи у себи, иако никада није имао сексуално искуство.

Зато су сви ти појмови веома релативни и у свакодневном схватању често погрешно разумени.

Када говоримо о уздржању до брака, важно је да се запитамо:

О каквом је ставу реч?

Да ли је то заиста црквени став?

Или је то патријархално схватање које се временом стопило са црквеним искуством, па данас делује као јединствен верско-морални систем?

Потребно је знати да разликујемо јеванђелско од средњовековног.

— У чему је та разлика?

— Шта хришћанство несумњиво учи?

Учи једнобрачности и строгој моногамији.

То заиста јесте хришћанско начело.

Из тога би неко могао извести закључак:

„Ако човек треба да има само један брак, онда пре брака не би требало да има никакво сексуално искуство.“

Такав закључак је могуће извести.

Али, строго говорећи, не можемо га поткрепити јасним црквеним документима.

Постоје исповедна питања која се односе на ту тему, али су она, у суштини, пастирско-педагошка творевина.

Тежња ка једнобрачности и моногамији јесте идеал.

То је висока лествица коју хришћанин поставља себи, желећи да живи у складу са Јеванђељем.

Али да ли човек увек успева да тај идеал и достигне?

— Хоћете да кажете да је то пре свега питање личне одговорности?

— А чије би друго било?

Ако говоримо о греху, онда је то пре свега област човекове унутрашње савести и исповести.

Ко може да каже човеку да је нешто грех?

Само онај ко је, кроз разговор и исповест, уверен да је тај поступак заиста грех за тог конкретног човека.

За то треба бити духовник, исповедник.

Споља нико нема право да доноси такве пресуде.

Највише што можемо јесте да дамо савет:

„Знаш, можда би било боље када бисте...“

По мом мишљењу, то је најисправнији приступ.

Када је реч о сексуалном понашању, не треба га посматрати одвојено од личности човека, његовог начина живота и његових општих животних ставова.

И не само то.

Треба га посматрати кроз однос двоје људи.

При томе је важно поставити питање:

„Шта та интимност значи за њих?“

За некога је секс само забава.

У том случају — то је грех.

За другога је то само начин да проведе време.

И то није карактеристично само за младе.

Има људи од тридесет, четрдесет година, па и старијих, који сматрају да су сексуалне авантуре на службеном путу, током конференција, са колегама или без њих, једноставно део одмора или начина да се човек опусти.

Они у томе не виде ништа посебно.

А ипак, то је тежак грех.

Постоје и они који на интимност гледају онако како је то било прихваћено у раном совјетском периоду — као на задовољење природне потребе, отприлике као да човек попије чашу воде.

Сексуално понашање може се разумети само унутар односа двоје људи.

Постоје мушкарац и жена.

Они се воле.

Они заједно доносе одлуке.

Они су одговорни једно пред другим.

Ко има право да се умеша у тај однос и каже:

„Ја вам кажем како треба да живите, а не овако како ви живите.“

Ко може преузети одговорност за морална упутства која даје тим људима?

Осим Бога, нико не може знати шта се заиста дешава међу њима, колика је њихова међусобна одговорност, које су одлуке донели, какав су однос изградили и о чему су се међусобно договорили.