Србски или српски?

Каже професор:

"...а кад се он наслони на безвучни консонант, рецимо с, или овај дође у непосредни додир с њим, онда се звучно б обезвучује и прелази у свој безвучни парњак – п, па имамо и у изговору и у писању облик српски, а не србски, јер би то било запостављање и укидање правила процеса."

То смо сви учили, правило једначења сугласника по звучности. Али...

Међутим, код многих  правописних правила постоје изузеци. Тако, на пример, у правопису из шездесетих година прошлог века, пише:

"Задњонепчани сугласници чувају се неизмењени ...у случајевима када би се променом задњонепчаних сугласника мењало значење речи: тетки, патки, куки, чуки".
.....
                 а) У облицима датива и локатива географских властитих имена домаћег порекла промена (к,г, х у ц,з,с) се врши ако су она постала од заједничких имена: Бањалуци, Паланци, Ријеци.
                 б) И без промене и са њом употребљавају се готово сва остала географска имена: Пожеги и Пожези, Градишки и Градишци, Лики и Лици, Боки и Боци.
                 ц) уколико би њихови облици с променом било по чему постали необични, у њима се чува основни сугласник. Говори се и пише нпр. Крки а не Крци."

А сада ево одступања  и од правила о једначењу сугласника по звучности, о коме је овде управо реч:

• Једначење се никад не примењује на сугласничке групе дс и дш: средство, људски, одступити, подшишати.
• У некој мери ни сугласник ђ не једначи се испред с (као у примеру вођство), али овај сугласник се врло ретко налази у таквом положају па и не можемо говорити о системском правилу.
• На саставу сложеница код којих се осећа пауза између делова, једначење се не примењује (како у писању тако у изговору): политбиро, али претчас.
• Једначење се не врши уколико би се тиме добила два иста сугласника чијим би се даљим упрошћавањем дошло до неприхватљиве окрњености првог форманта: подтачка (не „поттачка“, нити „потачка“ јер би изгледало да је префикс по-), субполаран (не „супполаран“, нити „суполаран“ јер би изгледало да је префикс су-).
• У префиксима ад-, дис-, јурис-, транс- и пост- не долази до једначења: адхеренција, дисгресија, јурисдикција, трансгресија, постдипломац.
• У новијим туђицама врло често не долази до једначења: драгстор, нокдаун, брејкденс, гангстер.
• У страним властитим именима сугласници с, з, ш и ж по правилу се једначе, али ипак остају неизједначени када би њихово једначење повукло и једначење суседног сугласника: Потсдам, Питсбург (јер би једначење изазвало и претварање т у д, чиме би се добили неприхватљиви облици „Подздам“, „Пидзбург“).
• Остале сугласнике у несловенским именима властитим не треба једначити: Вашингтон, Редфорд, Тбилиси, Бриџстоун.
• Код многих словенских личних имена и њихових придева нема једначења сугласника по звучности: Кадчић, Кадчићев (за разлику од имена Качић).
• У облицима промене многих имена места такође нема једначења сугласника по звучности: Забрдац - Забрдца - Забрдцу.
• У именима предузећа исто нема једначења сугласника по звучности: Инвестбанка, Инвестбиро (мада су наведени примери такође и сложенице).
• И у придевима сложеним са префиксом без- који се налази испред придева изведених из именица страног порекла које почињу сугласником с, нема једначења сугласника по звучности: безсерифни (због значењске границе стварања паузе између префикса и основног придева).
• И код сложених презимена и географских имена код којих се осећа пауза између делова, сугласнике такође не треба једначити: Малићбеговић, Андрићград.

Од мноштва изузетака (при чему би сваки од њих био довољан да се, по аналогији, направи изузетак и за "србски") скренуо бих пажњу на овај:

У облицима промене многих имена места такође нема једначења сугласника по звучности: Забрдац - Забрдца - Забрдцу

 Дакле, за  веома "значајне" речи Забрдац, вођство, драгстор... мора се направити изузетак, јер би се, страхоте, писало Забрцу, воћство, дракстор, што је недопустиво. Али за реч "Србија" изузетак не може нити сме да се направи. На њу апсолутно и неизоставно мора да се примени правило о једначењу по звучности, или како каже професор, у супротном "то било запостављање и укидање правила процеса."

Поента овога што пишем је: У сваком језичком правилу постоје изузеци од правила, углавном из разлога очувања смисла и препознатљивости неке речи. При чему се и сама та правила и изузеци мењају по нахођењу водећих језикозналаца и језичке политике у одређеном времену.Из свега напред реченог, јасно је да не постоји никакав реалан и непремостив разлог да се и за реч "србски" не направи изузетак.

А зашто је онда грб - > грбски а не грпски?