Ласандар

Небитно је на крају крајева да ли је било времена када није било Сина, већина се за то ухватила, то је јасно ко дан да није било. Питање је да ли може не бити Сина?

Нисам, сигуран у ово што кажеш Владимире. Ево погледам се у огледало и видим да личим на мог оца и мајку. Дакле они ми и дају "идентитет", а ако и не дају а опет је мој идентитет не утемељен у само у себи већ и у другим личностима, ако би обрисао из постојања мога оца и мајку, шта би остало од мене?

Добро, можда Отац није само Отац Сина и Онај из кога исходи Дух, али Му је то врховна особина. Није згорег напоменути да можда није и једина врховна особина?

Хвала свима на труду и корисним одговорима, ево да и и ја нешто додам, исправите ме ако грешим, личност Оца је одређена односом рађања Сина, зато Му је и име Отац, тако да би претпостављено нехтење рађања изменило личност Оца, и то на такав начин да би то била потпуна измена, а што звучи чудно и за људе а камо ли за Бога. Још нешто, да ли се може рећи да онолико колико је својом слободом Отац онај који јесте, а то је Отац Сина, излази да је исто толико Син у Њега(да се послужим изразом Светог Јована Богослова)? Везано за то, Отац је онај који јесте управо рађањем, јели то тако?

Оби, Овако како си ти описао сунце, е ја баш тако поимам Тројицу, дакле нераздељиво, али ми ова слободна воља задаје муке. Изгледа као да Син и Дух могу и непостојати ако би Отац тако хтео...

Прво хвала велика Оби, Ти си ми и први пут када сам нешто питао на овом форуму дао одговор који прави разлику. У реду, прихватам предлог. Велики поздрав

Драга браћо и сестре, Недавно прочитах овај догмат тј. да се Бог Син рађа а Бог Дух Свети исходи по слободној вољи Бога Оца. Иако бих да ме пита неко да ли је тако, одговорио да је тако, по интуицији, ипак су ми се јавиле неке нејасноће и недоумице, којима се хвала Богу не препуштам, али бих волео да ми их неко појасни. Наиме ако се Бог Син рађа по слободној вољи Бога Оца, онда некако као да изгледа да је могло бити и да не буде Бога Сина. Тада би Отац могао да постоји одвојено од Сина што је ваљда у супротности са догматом о Светој Тројици. Па онда као да изгледа да онај који одлулчује нема сина "док" одлучује већ "пошто" одлучи(стављам наводнике пошто се говори о вечности те се поштапам речима из времена, што је можда и скроз погрешно, али надам се да ће те сватити моју недоумицу), што би на неки начин као значило да беше некад да не беше Сина. Све ми то ствара нелагодност при предивном поимању Бога као Тројице, а не као Један и Двојица, Где би само Оцу припадало стварно Божанство, а Сину и Духу нестално. Хвала

Да се неко не саблазни, ево зашто сам поставио анкету, текст Митрополита ВЕНИАМИНА(Федченкова): О крају света – Светосавље SVETOSAVLJE.ORG III. Крај свијета очекивати у наше вријеме, или не? Ја мислим: НЕ! Нека ме помилује Господ због овога. На овакво, пак, мишљење, мене наводи много тога, а прије свега – сама ријеч Божија. а) Ви знате да се на много мјеста указује на један од најнесумњивијих признака приближавајућег се краја свијета: то је управо његова НЕОЧЕКИВАНОСТ. При томе, дати термин треба схватати не само у смислу „изненадности“ часа, него још више у смислу – ОДСУСТВА ИШЧЕКИВАЊА КРАЈА. Послушајте. Људи ће јести, пити, градити и т.д. као пред потопом… Додуше, може неко да каже да се то мисли на грешнике, невјернике… Тачно – дјелимично… Али није само то. Прича о дјевама казује да су „задријемале“ чак и мудре дјеве… Због тога и друге ријечи: „не знате кад ће доћи“, „будите будни, да вас у онај час не бих затекао да спавате“ – говоре да та опасност пријети чак и вјерницима. Аналогија са ап. Петром, Јаковом и Јованом – у врту Гетсиманском: спавали у страшном часу Жениха-Господа. Али чак и ако се допусти да се овдје ради управо о „часу“, а не о другом, много неодређенијем тренутку, ако се допусти да ће уснути само луде дјеве и у злу лежећи свијет, а не и ученици (мада ја мислим да то није тачно: „и мудре“ „задријемаше“, то јест, на неко кратко вријеме, и оне су се биле заборавиле“; и тада се уопште не доводи у сумњу да људи – сав свијет – не само да неће ишчекивати крај, него ће пред крај, баш напротив, сви тврдити и мислити да се уселио „мир и сигурност“ (1 Сол. 5:3). У наше вријеме ми видимо управо супротно: свеопште незадовољство, сметеност, „издисање од надолазећих катастрофа“, ишчекивање краја или, у крајњем случају, катастрофа свјетске историје. О „миру и сигурности“ сви само маштају, али баш њих нема… Само то савршено несумњиво говори да крај свијета – није данас, није сад. А када је онда? – Па, не знам. Али мислим да треба да прође још доста година, да би човјечанство ушло у потребно стање (иако ће то стање бити само привидно, површно, привремено и, наравно, вањско, земаљско, а не унутрашње, не духовно) „мира и сигурности“… Да би „сви“ могли да „кажу“: „Но, напокон и ми дочекасмо ред и мир“… А такве се ствари не раде за коју седмицу или мјесец, него годинама, деценијама… б) Друго обиљежје – обраћење јевреја вјери. О томе бих могао што-шта да напишем, али рећи ћу овдје само кратко… И Сам Господ на то указује: „Остаде двориште ваше пусто, све док не повичете: благословен је Онај Који долази у име Господње“… И још: Јерусалим ће бити у власти незнабожаца, док се не испуне времена незнабожаца (незнабожац, паганин, у Јеванђељу се противопоставља Јудеју). Ап. Павле (Рим. 9) категорички говори да ће се „сав Израиљ“ спасти, – када незнабожачки свијет престане да даје нова чеда Цркви (подразумијева се – не јединице, него масе народне, то јест, када се заврши „епоха“ попуњавања Цркве паганским народима). „Све“ – то јест, масе Израиља, а Израиљ истински не по букви, него по духу (упореди Рим. 11:26 са Рим. 2:28-29). Св. Јован Богослов претсказује Цркви Филаделфијској („братољубивој“) да је њих мало, али ће истинити Јудеји „из сотононог зборишта“ (какви ће бити они који ће себе називати Јудејима) прићи и поклонити се пред хришћанима (Откр. 3:9). И св. Јован Дамаскин – да ће се јевреји пред крајем свијета обратити, мада сам момент тог обраћења њиховог он помјера на посљедње године: „Биће послани, – говори он, – Енох и Илија Фезвићанин, и они ће обратити срца отаца ка дјеци, то јест, Синагогу – ка Господу нашем Исусу Христу и ка проповиједи апостола; и умртвиће их (антихрист)“ (Тачно изложење вјере, 267. стр.). Али чак и ако само обраћење јевреја буде у посљедњим годинама – ипак оно мора бити историјски припремљено. А за то су потребне опет – не мјесеци, него године и деценије… Психолошки и политички ка томе их гура сама историја… И то се већ сада полакао припрема… Могао бих да се са Вама подијелим о ономе што сам сам уочио, али нека то ипак буде други пут… Видио сам пркерасне хришћане из јевреја… Али масе њихове (чак и правовјерних) се још нису пробудиле. Слиједи, није још крај свијета и због тог разлога. в) Као потврду овога позваћу се и на два веома карактеристична свједочанства. Свт. Тихон Задонски је у виђењу Божије Мајке, Коју је пратио ап. Павле, питао и за крај свијета. А ап. Павле му је одговорио ријечима управо из своје Посланице: „Када буду говорили: „мир и сигурност“, тада ће их изненада стићи погибија“ (1 Сол. 5:3). Преп. Серафим такође је једној од својих духовних кћери, Дивејевских сестара, рекао: до антихристовских времена нећете доживјети, а времена антихристова ћете преживјети. Какве ријечи! Данас Русија (она поготово) преживљава та времена… Она су стварно антихристова по својој суштини, па чак и по размјерама… Али, видите, та ће се времена, значи, „преживјети“, то јест, између њих и антихриста ће бити један другачији одсјечак времена, то јест, мирни, вријеме мира и благостања. Слично су, колико сам имао прилику да чујем (чини ми се, опет од С.Н. Дурилина), говорили и Оптински старци: послије ових ужаса биће 70 година задивљујућег процвата и вјере, и благостања у Русији… И тек потом – још ужасније… И – тек након неког краткотрајног привидног говорења: мир и сигурност – долази крај… Психолошко-историјски то би требало да се посматра не само као вјероватан, него и историјски НЕОПХОДАН услов – то, да дати тренутак Русија изживи и ПРЕОДОЛИ. И више аргумената говори у прилог томе, него да ће она духовно погинути неповратно, или да ће се чак подијелити напола, на безбожнике и хришћане, као што се, у своје вријеме, Запад подијелио на католике и протестанте… И тако, дакле, још се (чини се) не могу видјети године краја свијета; мада много тога говори у прилог убјеђењу да, изгледа, свијет долази до својег завршетка. г) Тако мисле многи савремени посматрачи. Светогорски старци су овог љета једном руском ходочаснику (Б.П. Апрељеву) одлучно тврдили да су они убијеђени и да је за њих „несумњиво“ наступање посљедњих времена. Савремена катастрофа – говори и књаз Е. Трубецкој[8] („Смисао живота“[9]) – „даје основу да се говори о промашају, о катастрофи свјетске културе, која се једним дијелом већ одиграла, а другим се надвила над свијет. Пред нашим очима апокалиптичко виђење звијери која излази из бездана облачи се у плот и крв <…> Свуда свирепо оргија адски вихор свеопштег разрушења. Сотона се обнажио, и свијет је постао пакао. Црква је постала стјециште мржње која се распламсала у свијету <…> И у тој мржњи је сва суштина пакла, сав његов необухватни тамни бездан“. Али и он види препород Цркве: „Усред свеопштег разрушења, само се у њој пројављају силе градитељне. Црква се окупља и организује <…> Једном ријечју, почиње процес црквеног препорода“. И мада су „сви знаци близине краја васељене који су указани у Јеванђељу присутни у НАШЕ вријеме, ипак ми морамо бити изузетно опрезни када из тога извлачимо закључке.“ „Није први пут“ да су претсказивали рокове. Али су „сваки пут били у криву они који су Јеванђеоско претсказање везивали за неки одређени датум, штавише – и за одређену епоху у историји <…> А у исти мах сваки пут је било и велике истине у тим предосјећањима“. Катастрофе и очекивања „увијек означавају <…> стварно <…> приближавање краја“. А датум се не зна. „Катастрофичност“ епохе преживљавају и други руски богослови и мислиоци (архиеп. Теофан, прот. С.Н. Булгаков и многи други људи, мирјани)… Исто то преживљавају чак и западни мислиоци, као што је нпр. О. Шпенглер („Пропаст Запада“[10]); то се примјећује и на међународним хришћанским конференцијама студената, – што Ви, вјероватно, знате по Манчестерском покрету из 1925. године. IV. Све ово нас обавезује – на шта? (Ако чак и није „данас“, али се ипак приближава (близу је) крај?) То питање, већ, за сваког од нас има реалан и огроман значај, – у личном животу и у практичном понашању. Навешћу у облику кратког конспекта… а) Да! Ми морамо из пређашњег „лагодног живота“[11] изаћи у атмосферу ишчекивања, „светог немира“, ревалоризације … „Будите будни“ – то је прво што говори Господ. б) „Бити будним“ се мора бити нарочито због тога што ће свуда бити велико „раздјељење“: у породицама, међу друговима, у животу свијета, па и у животу Цркве! О! Како ће то било болно, како ће бити тешко снаћи се… „Ми смо православни!“. „Нисте! – Ми смо!“ … „Нисте ни ви, ни они, него смо ми, трећи, прави православци“… Скрби подјела треба очекивати и у Цркви. У Русији се то већ и чини (жива црква, украјинска самосветачка и т.д.). Чини ми се, до тога ће доћи и код нас, у емиграцији… Помози нам, Господе! То је и болно, и страшно, а захтијева и храбрости… в) Још страшније је да ти сам отпаднеш од истините Цркве, или да упаднеш у заблуду. Нека те и осуде неправедно – само да останеш у „малом стаду“… А ако се и сам запетљаш?.. А питања се и овдје, у емиграцији, роје ли, роје… Због свега тога мора се са сваком мјером држати „Црквеног“ пута… Али, да ли ће се тај пут подударити са онима од нас који о себи говоре као о Цркви… Ту се неће бити лако снаћи… г) Гдје се онда поучити? Из два извора: из светоотачког и Јеванђеоског учења; али, ни то није довољно: неопходно је живјети у складу са њима, да бисмо се удостојили да примимо свјетлост истине; али, и то је, највјероватније, мало: треба још и „савјет“ међу „браћом“ имати… А више од свега, мени се чини, се треба молити и подвизавати у ПОКАЈАЊУ… Молите се и немојте себе отежавати неуздржавањем… А све се то своди на још веће: „Ви, пак (а Ви – насупрот центрипеталној, вањској „дјелатности“, под којом подразумијевам и само бављење таквим стварима, у детаљима, а тим прије у одређивању датума) НА СЕБЕ ГЛЕДАЈТЕ (Лк. 21) (тј. устремљујте се у себе, у душу своју, а не на вањске догађаје). Можда је то за Вас и довољно? Писмо ћу да завршавам ријечима двојице људи, веома различитих, и по поријеклу, и по духу, али који се у том питању потпуно слажу… „Основни тон“ претсказања Христових може се свести на четири ријечи: „Чувајте се!“ „Пазите!“ „Трпите и молите се!“. То говори један западни научник – хришћанин, мада и англиканац по вјероисповијести… А ево шта ми је написао један млади свештеник, који се раније заносио револуцијом, и то бољшевичког правца: „Ми хоћемо – можда и веома, веома силно – да се бацимо у загрљај Жениху, Који у поноћ долази; а овамо – својег уља за фењере немамо, него на дуг од других позајмљујемо. СВОЈЕГ ПЛАМЕНА ЈОШ СТЕКЛИ НИСМО. Оно, додуше, изгледа као да вањски човјек и заиста „труне“, али споро, веома, веома споро… А и то – треба ли да нас збуњује? Зар није то најбоља гаранција вјечности… и очишћења?“ Не знам – шта да одговорим на ово питање. Може ли бити да је то, заправо, знак „малојелејности“[12] у нама, попут оних лудих дјева? Многогрешни епископ Вениамин П.С. Молим да копију опет пошаљете О.В.О… Потрудите се мало… Или, још простије: када прочитате писмо, пошаљите јој, и то, и оно прво, јер Вама више нису потребна. 1925. 15/28 II 1 сат ноћи Уочи недјеље о изгнању из раја… Билека Дакле ако анкета каже да већина мисли НЕ...то може да буде знак да је близу други долазак Исуса Сина и Слова Божијег и Христа нашега, Сви "као мисле" да је близу али у суштини не мисле а управо то може да буде знак, а и лукавство Лукавога

Мало довијање, хе хе

@Ђедо(Jedi) Оби-мислим да је погодак @Боки - лепо тумачење

Одломак је из књиге Боговиђење, Владимир Лоски, а поглавље је "Свети Дионисије Ареопагит и Свети Максим Исповедник". Има то поглавље на овом форуму, потражите ако вас занима.

Приметите прву реченицу, говори се о сједињењу у незнању, затим се дејства помињу у другој реченици. У трећој реченици се говори о смислу одломка тј. о надумном познању несхватљиве суштине, тј. познању у незнању(мисленом).

Хвала браћо на одговорима. Мислим да се овде не ради о Божијим дејствима, већ о Његовој суштини.

Чак ни у виђењу Бога које имају блажени, савршено богојављање не искључује одрицајни пут сједињења у незнању. Дионисије вели: „Поставши непропадљиви и бесмртни, досегнувши стање блаженства и поставши христолики (χριστοειδοϋς), ми ћемо заувек обитавати са Господом наслађујући се, по слову Светог Писма, Његовим видљивим богојављењем у најчистијем умозрењу (της μεν ορατής άυτοΰ -θεοφανείας έν πανάγνοις θεωρίαις άποπληρούμενοι), просвећени Његовим блистајућим зрацима, као што и ученици беху просвећени у време Његовог Божанског Преображења. Уједно, нашим бестрасним и нетварним умом, ми ћемо учествовати у његовом умном просвећењу (νοητής άυτοϋ φωτοδοσίας),.Такође и у надумном сједињењу, у несхватљивом и блаженом сјају пресветлих зракова светлости, у стању које је слично стању небеских духова. Јер, по слову Истине, као синови васкрсења ми ћемо бити подобни анђелима и синовима Божијим".

Поштовани, Волео бих да ми неко објасни шта значи реч блажено када је употребљена на следећи начин : блажени сјај. Хвала пуно