Епископ шумадијски Јован: Христово је бреме љубав, а несрећничко бреме је мржња

У петак, 18. децембра 2020. године, када наша Црква прославља Светог Саву Освећеног, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Саслуживали су: протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Василије Тешић.

Звучни запис беседе

Владика Јован је верницима својом надахнутом беседом протумачио прочитани јеванђељски одељак, објаснивши разлику између људског јарма, који ми на себе товаримо, и Христовог благог јарма који нам Спаситељ нуди: “У име Оца и Сина и Светога Духа. У овом кратком данашњем одељку Јеванђеља, браћо и сестре, чули смо како Господ Исус Христос каже да је Њему све Отац небески предао. Шта му је предао? Предао му је спасење рода људскога, сав суд, јер Отац више не суди никоме него суд даде Сину. Зашто? Зато што је Господ наш Исус Христос својим оваплоћењем, рођењем, страдањем и васкрсењем заиста наш Спаситељ; тражимо ли спасење ван Христа, нећемо га наћи. Тражимо ли браћо и сестре, утеху у нашем животу ван Христа, нећемо је наћи. Људи који неће себе да предају Христу, они онда траже духовнике по својој вољи и својој жељи и мисле да ће ти духовници да их приведу спасењу. Међутим, браћо и сестре, онај ко се искрено преда Богу, он се искрено преда и свом духовнику ако је тај духовник постављен од Цркве и Црквом постављен. 

Он се предаје, што каже наш народ, као што се предаје гвожђе ковачу. А да би ковач могао од гвожђа да обликује оно што жели, он мора то гвожђе да баци у ватру, да га загреје, да га омекша да би га могао савијати; хладно гвожђе ко је могао савити браћо и сестре, и да је могао пукло би. Е тако сваки човек који жели спасење он треба да омекша у односу на своју гордост, на своју сујету и да се заиста искрено, побожно преда Богу. У данашњем Јеванђељу видимо да Отац открива тајне и овог и оног света, а да Син открива Оца, чиме нам Господ говори о заједници, да ништа не бива без заједнице Оца, Сина у Духу Светоме. Тако и спасење ако хоћемо да нађемо ван заједнице, нећемо га наћи. Ако хоћемо да се одморимо и душом и телом, не можемо се одморити ако прво не приђемо Христу. И зато управо Христос каже: “Дођите сви који сте уморни, и ја ћу вас одморити”, и додаје: “узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој и мир у душама својим”. Ми некако заборављамо ову поруку Христову којом нас позива да му приђемо и да се одморимо. А од чега нас то Господ одмара? Првенствено од нашег греха, грех је тај који човека замара. А човек када заволи грех, он не примећује да га грех сабија све док га потпуно не потопи. 

А Господ нас зове, браћо и сестре, да ми управо приђемо к Њему, али Њему се не може прићи без смирења, вере, љубави, без жеље и воље да нас Господ помогне и спасе. Неће Господ да нас спасе ако ми то заиста не желимо. Али за све то потребан је наш труд и подвиг. Ако човек неко дело уради без труда, то дело није спасоносно. Господ хоће да нас растерети од нас самих, а мисли да га неко други товари неким бременом. Не можемо да носимо своја бремена без помоћи Божије, без милости Божије. Господ каже: “Јарам је мој благ и бреме је моје лако”, али наше бреме које стављамо на себе оно није лако. Из свога сажаљења Господ нам каже да узмемо Његов јарам. Он је толико сажаљив да је Његово сажаљење повезано са љубави Његовом према нама. 

Да се научимо Јеванђељу и да се потрудимо да живимо по Јеванђељу, то Господ жели од нас, да научимо шта је вера да бисмо могли живети по вери. Зато нас Господ позива да приђемо Њему, а кад бисмо заиста послушали Његове речи и пришли Њему, онда бисмо другачије живели, али нама је тешко да се одрекнемо себе. Између нашег и Христовог бремена је превелика разлика јер јарам светских људи јесте у томе што ти људи мисле све постићи својом снагом без Божије помоћи, а јарам Христов је стално наше поуздање у свемоћног Оца нашег небеског. Због тога је људски јарам суров и тежак, а Христов је благ, лак. Само ако желимо, Бог ће нам дати снаге, силе и моћи да то остваримо. Тако на пример, судити се, то је бреме светско, људско, а праштати то је бреме Божије. 

Судити се је бреме тешко, а измирити се је лако бреме Христово. Не можемо да се измиримо ни са Богом ни са људима док смирење не спустимо у себе. Светити се, то је тешко бреме људско, опростити је лако бреме Христово. Христово је бреме љубав, а несрећничко бреме је мржња. Христово је бреме истина, а ђаволско и људско неистина. И сад кад бисмо мало размишљали и упоређивали, све би нам било лакше. Христово бреме је братољубље, а људско самољубље. Да се помолимо Богу да прихватимо тај јарам и бреме Христово, а оно ће бити лако, ако ми прво збацимо са себе свој јарам и своје бреме које стално товаримо на себе. 

Нека нам Господ помогне да се трудимо да за бар за једну цртицу сваког дана поправимо. Треба да помогнемо себи да бисмо помогли другима. Бог ће бити нама милостив ако узмемо бреме и потешкоће другога, ако рану другога осетимо као своју рану. Није свеједно ако видимо да је човек потонуо у муљ, а ти и ја стојимо горе па кажемо пружи руку да те извучем; не можеш ме тако извући, него мораш и ти да сиђеш у тај муљ па заједно да излазимо из тог муља са вером да ће нас Господ спасити и да нас Господ неће оставити уколико ми не оставимо Бога. Бог вас благословио”.

Извор: Епархија шумадијска