Поводом божићних и новогодишњих празника новинари портала srbi.hr разговарали су са Владиком Осечкопољским и барањским Г. Херувимом о духовном животу на простору поменуте епархије као и значајном јубилеју којег ће Српска православна црква прославити ове 2019. године.
Преосвећени Владико, ова година је година једног великог јубилеја, а то је осам векова Српске православне цркве. Колико смо свесни овог јубилеја и његовог значаја, значаја Светога Саве и светих Немањића који су творци и српске цркве и државности?
– Свакако да је значај којег наша црква прославља ове године, а то је 800 година постојања, један од суштинских догађаја за васколики род наш српски и православни јер осам векова постојања и уопште сећања на наше претке Светога Саву и Светога Симеона остављају дубљи карактер у бићу нашег народа, а то је светосавски и светосимеоновски дух који свакако треба да буде непрестано у бићу нашега народа јер то је оно по чему се ми познајемо као народ православни и српски. Они су заправо ти који су дали нама и нашу црквеност и нашу народност јер без Светога Саве и Светога Симеона свакако да би и ми као народ другачије живели и другачије проносили ту благу вест Христовога и рођења и васкрсења и свих оних битних догађаја из духовнога живота који су носиоци бића самога народа.
Како ће и на који начин Епархија осечкопољска и барањска обележити овај значајан јубилеј?
– Ми ћемо кроз више манифестација које већ на неки начин припремамо, у сарадњи са нашим институцијама, достојанствено да обележимо овај јубилеј који је значајан како за целу нашу цркву тако и за ову епархију. Наиме, ја сам у неким неформалним разговорима дошао до неких података да је Свети Сава био на овим нашим просторима, односно да је посетио древни манастир Брана у Барањи. Сматрам да тај дух који треба да пронесемо веома значајан јер самим тим што је Свети Сава био ту даје нам још један дубљи значај, а то је да овај народ овде постоји много раније од периода сеобе Срба.
На трону Осечкопољске и барањске епархије налазите се нешто више од седам месеци, али као неко ко је рођен на овом простору јако добро познајете овдашње прилике. Како оцењујете духовни живот православних Срба у Вашој епархији?
– Ова епархија јесте на неки начин млада епархија јер је васпостављена 1991. године, али свакако има свој историјски континуитет. Што се тиче самог духовног стања нашег народа на овим просторима, чињеница је да је он овде претрпео многа страдања и муке које су се свакако рефлектовале дубље на његово биће. Сматрам да је стање у духовном смислу задовољавајуће, народ долази у цркву, цркве се обнављају, а народ активно учествује у богослужбеном животу, причешћује се. Простора за унапређење духовног живота има и наравно да морамо више да се посветимо пастирској мисији јер народ вапи за речју Божјом, вапи за семеном Јеванђеља које ми као пастири треба да сејемо и да проносимо како својим животом тако и другим пастирским и мисијским елементима који прате живот цркве.
Као што сте рекли, Осечкопољска и барањска епархија је једна релативно млада епархија, обновљена пре мање од тридесет година у једном бурном и турбулентном времену. У њој имамо храмове који су велелепни и обновљени, али и оне који су још увек девастирани и ратом оштећени. Какво је данас стање на терену када је обнова храмова у питању?
– Што се тиче материјалне обнове епархије стање у рубним деловима је јако лоше зато што се наш народ са тих простора углавном иселио и ти храмови су нажалост напуштени. Међутим, у последњих неколико месеци имали смо освећење цркве у Копривни која је једна од старијих наших светиња на овим просторима, па освећење цркве у Пачетину, затим неколико крстова. Многи се објекти обнављају поготово тамо где је већа концентрација нашег народа и где је активнији живот цркве. Нажалост у многим местима, попут Шаренграда, Опатовца, Сотина, стање са црквеним објектима је јако лоше, народа нема, али верујемо и надамо се у помоћ Божију да ћемо их очувати да не пропадну и да буду носиоци постојања нашега народа на овим просторима како би они који су отишли једног дана се вратили на своја огњишта. Простора за унапређење живота и духовног и материјалног увек има, али јако је битна нада у Господа Бога без кога не можемо опстати као народ на овим просторима.
Срби у Хрватској изложени су асимилацији, многи од њих одрекли су се своје вере и националности, а имамо и појаву православних Хрвата као резултат тога. Како данас сачувати духовни и национални идентитет и помоћи људима да остану верни свом српском пореклу и прадедовској вери?
– Нажалост, сведоци смо да се наш народ асимилује и различити су фактори који су утицали на такво стање. То стање је производ историјских околности које су се дешавале на овим просторима, али сви ти фактори свакако не би требали да утичу на то да народ напусти своју веру, да напусти своју традицију и обичаје. Црква би у том контексту требала да буде носилац тога националног и духовног етоса нашег народа и она треба да обједињује и изграђује у човеку ту свест о духовној и националној припадности. Превасходно бих овде истакао ту духовну страну зато што је она трајнија и вечна у самом бићу народа, а из духовног произилази и национални карактер нашега народа. На такво стање утицао је и континуитет нецрквености нашега народа јер онај народ који је црквен и који живи у духу вере и духу предања не може исту да напусти. Наша вера није само вера обичајна већ вера искуствена, вера која је потврђена мноштвом светих примера људи који су своје животе посветили Богу, живели у подвизима, носили свој крст, издржали и то су темељи које ми треба да насимо као народ. Ако живимо кроз цркву свакако да не можемо да напустимо веру, обичаје, традицију и културу која је изузетно богата и коју смо надопуњавали, а да тиме нисмо никога угрожавали.
Колико је за очување идентитета, како духовног тако и националног, значајна српска школа, која нажалост још увек као таква формално не постоји у Хрватској, и колико у самој школи томе доприноси постојање веронауке?
– Велики је благослов што имамо школе у којима се настава одвија на српском језику и писму, а жалосно је што наше школе као такве нису регистроване. Кроз њих ми чувамо наш језик и културу, а свакако и нашу веру јер и веронаука је део тог образовног система, поготово ако узмемо у обзир да је она код нас присутна од почетка деведесетих година прошлог века што није био пример ни у Србији нити у Републици Српској. Управо је и веронаука оставила трага у нашем народу јер она треба да изграђује литургијског човека, треба да га образује кроз цркву искључиво литургијски. Сматрам да је веронаука у том контексту деловала и делује на овим просторима и зато данас можемо рећи да на неки начин имамо литургијски образоване вернике.
Преосвећени Владико, за нама су Божић и Православна Нова година, ускоро ћемо прославити и Савиндан. Која је Ваша порука у ово празнично време?
– Значајно је што смо прославили празник рођења Господа Исуса Христа јер Бог долази на свет да би се човеку омогућило спасење. Управо се у томе и огледа рођење и оваплоћење Господа нашег Исуса Христа. С тим у вези желим нашим верницима да пожелим свако добро у Новој години и да она буде плодотворна у духовном смислу и сваком другом јер једино тако можемо да опстанемо као народ на овим просторима. Поред свих ових тренутака које смо прославили и које ћемо прославити, долази нам и Свети Сава, празник који је и школска слава свих школа у васцелом роду нашем. Потребно је да као народ останемо на том светосавском путу, а то је пут Јеванђеља и врлинског живота јер као охристовљен народ можемо бити сведоци Христовога и оваплоћења и васкрсења као печатима наше вере.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.