Најтеже је телесним људима објашњавати духовне ствари-реакција на текст Бориса Дежуловића о Светом владики Николају (Велимировићу)

Живимо на простору крви и меда, формом смо различити-суштином готово исти. "Што људи хоће, то и вријеме трпи", каже Његош, тако да је ово мало меда на кашичицу и крви у потоцима, изродило марионетски менталитет човека који насељава ове просторе. Андрићев опис Босне је опис Балкана: "Дивна земља, земља мржње и страха".

Земља је заиста дивна, природом несебично дарована; такви су и људи, таква је и природа-великог потенцијала, али неискоришћеног, необрађеног, запостављеног.

Где год влада марионетски менталитет, тај менталитет са нивоа појединца се преноси на ниво читаве државе. Такав менталитет, индивидуалистички, доводи нас у стање да су најчуваније тајне оне тајне за које сви знамо-јавне тајне. Сви све знамо, сви ћутимо, прстом не мрдамо.

Зашто?

Изгубили смо осећај за заједништво, немамо поверење и ослонац једни у другима, свако сваком о глави ради, па држимо језик за зубима да не би изгубили и ону обећану кашичицу меда, јер ако проговоримо збрисаће нас оно "зло домаће". Страх је најефикасние средство манипулације.

Да не трошимо много речи о менталитету народа Балкана-историја нам довољно говори о томе, рећи ћемо пар речи о господину Борису Дежуловићу.

Ретки су људи као господин Дежуловић. Нису чести случајеви да се неко отргне "менталитету села", изгради јаку личност, став, мишљење и храброст да јавно говори оно што многима неће пријати.

Храбри су људи који говоре о јавним тајнама, а храбри су трн у оку многима, храбри су понајвише јер глупи нису, свесни су ризика и последица.

То и јесте разлика између храбрих и одважних. Одважан без учешћа памети улази у ризике, зато је одважност пука глупост, а храброст избор зреле личности.

Слободну реч, истиниту, критичку, највише воли "сиротиња раја", али кад дође наплата и порез за коришћење слободе, раја ће остати по страни, говорник сам плаћа свој цех.

Са господином Дежуловићем можемо да се слажемо или не слажемо, али људе са таквом структуром личности неизмерно поштујемо, сматрамо да их треба афирмисати, неговати и како рече владика Николај Велимировић: "Да се сложе, `обоже` и умноже!"

Верујемо да је г. Дежуловић човек добре намере, добре воље, и то је оно што нам је најважније. Често се слажемо са његовим писањима, некада не, као што је то сада случај са текстом о епикопу Николају Велимировићу.

То што се не слажемо не значи да се не волимо, јер каква је вредност љубави у једнакости, у једнаким ставовима, мишљењима, социјалном статусу?

Никаква! Љубав се пројављује у различитости, зато толико вреди и зато је ретка.

Тежња ка социјалној једнакости има своје темеље у зависти; сиромашни све толеришу, нису претња, а добри су и за лечење комплекса. А све можемо опростити сем туђег успеха.

Важно је да су у једној држави сви обезбеђени, а колико ће ко имати нек` буде одређено талентом и вредним радом. Једнаки нису ни анђели на небу, па неће бити ни људи на земљи...
Зато господину Дежуловићу желимо много успеха и да се далеко чује његова слободна реч.

Други после светог Саве, епископ Николај Велимировић, једном својом реченицом, несвесно је оградио читаво своје плодотворно делање за овоземаљског живота. Изјавио је: " Најтеже је телесним људима објашњавати духовне ствари".

Људи који се не баве духовним делањем и немају искуства, склони су да Христа уклапају у своју логику, и не само Христа. Људи су склони да праве архетипове. Апостоли су ходали са Христом по земљи и нико га није упознао, нико није ушао у његову логику; сви су имали неко своје виђење Христа-свој архетип. На Голготи, испод крста где је Христос био закован, остали су само мајка његова и Јован Богослов. Тек након силаска Светог Духа на Апостоле, док се у срцима не откри Бог, архетипови су били на снази. Као у песми Душка Трифуновића, "Има нека тајна веза".

Једини исправан начин је ући у Христову логику.

Зато је толико тешко причати о људима који су духовне личности, а чим је нешто тешко, посла се треба прихватити.

Не бисмо уврстили г. Дежуловића у оне који "лају о Николају". Као што рекосмо, намера му није лоша. Бирамо да верујемо да ово писање г. Дежуловића није клевета и подметање, него производ површности у тумачењу духовних личности као и недовољног познавања истих.

Прочитај Библију и постаћеш атеиста, реченица суштински тачна, али реченица која се односи само на читање, на буквализам и цитатологију. Судбину Библије када их површни читају доживљавају и Свети Оци.Само читањем Библије или Светих Отаца настају искривљене слике, морализам, расколи, јереси, атеизам. Тако су настала тумачења разних интелектуалаца, у периоду када је Николај уврштен у календар светих, како је он био против науке, културе, воза, купања, прогреса и сл. Наново се на делу као истине, показаше речи академика Слободана Јовановића о полуинтелектуалцу.

Оно што смо видели као проблем у тексту г. Дежуловића је дух у којем је писан. Писан је у духу "црвене буржоазије". Као да се историја понавља. Повампирују се ти нездрави темељи братства и јединства, те стаклене ноге на којима се урушио читав један систем, држава и народи који су у њему живели.

Формула је јасна; Хрвати су имали усташе-Срби су имали четнике. Хрвати Степинца-Срби Николаја. Сви су они исти-`ајде да од Јасеновца направимо пашњак, `ајде да не причамо о свим злочинима и злоделима које су починили сви припадници народа који су међусобно ратовали па се "збратимили". Све ће покрити трава и заборав. Народ који не памти своју историју, осуђен је да му се понови. А коју историју и да памтимо, када је гурнута под тепих зарад прогресивних идеја; сви стављени у исти разред.

Ствар је врло јасна. Степинац и Николај су једну заједничку тачку имали у разредном старешини, односно српском краљу. Вољом српског краља и један и други су постали епикоп/бискуп.
Зато те људе и не треба препустити суду оних који једне уздижу "до имбецилности" зато што су њихови, а друге куде и ниподаштавају зато што су туђи.

Потребно је оснивати комисије које ће дати или покушати да дају објективан суд о овим личностима из историје, које не могу да се пореде, нити има основа да се пореде.

Међу православним људима у Србији, а ту не мислимо на традиционалне вернике, већ вернике који живе животом у Христу, преовладава мишљење да Степинац није био усташа који позива на клање и убијање, сматрамо да је његова историјска улога пренаглашена и да му не припадају хвалоспеви "до имбецилности".

Помало смо и изненађени изјавом г. Дежуловића како се "Николај дивио Хитлеру“. Човек који се до имбецилности дивио Адолфу Хитлеру и јавно му одавао поштовање као, цитирам, "светитељу, генију и хероју", зато што је "као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере аномалија’”.

Ако узмемо за тачно, а верујемо да јесте, реченицу Оскара Вајлда: ”Површност је највећи порок човечанства”, онда у том контексту можемо разумети грешку која је овде начињена, где се у беседи епископа Николаја 1935. године на Коларцу, Николај заиста “до имбецилности”, како тада, тако до краја свог живота, дивио светом Сави; Сава је тај који је етикетиран као Светитељ, геније, херој!

У свом писму од 20. фебруара 1946. године, упућеном епископу Дионисију, Николај каже: "Све што је речено и написано у 1935. години, речено је у похвалу Светога Саве - Светитеља, генија и хероја. Нема у чију другу похвалу. Јер и тад, Паскал и Хитлер послужили су ми као пример неуспеха у сравњењу са сјајним успехом Светога Саве".

Нема говора о хваљењу Хитлера; површни тако протумачише! Такође, Николај је добио орден-кажу људи да га је добио од Хитлера. Углавном, Николај је уредио немачко војно гробље и орден му је дала Немачка држава на челу са Хитлером. Али ето, ни “хваљење Хитлера до имбецилности”, нити ордење не спасише Николаја од притвора, а касније логора.

Да ли су Жидови у оно време били реч која је описивала Масоне-проверите сами!?

О антисемитизму код Николаја нема говора; постоје тешке речи које су написане у екстремним условима логора Дахау и сам Николај је рекао да те списе не треба штампати.
Како Николај и било који Православни Хришћанин може бити антисемита када је Господ наш био Јеврејин, мајка његова, сви Апостоли и када је наше спасење „од Јудејаца“ (Јн 4,22)

За време Другог светског рата, и сам под немачком стражом, ризикујући свој живот и безбедност, Владика Николај спасава трстеничку Јеврејку Елу Нoјхаус и њену мајку. Са оцем Елиним, Јеврејином, Николај је пре рата био ПОБРАТИМ (да ли би се острашћени мрзитељ Јевреја братимио с Јеврејином?). Грађанин Израела, Јерусалимљанин и Јеврејин Самуел Авијатар, у свом огледу "Синови Србије и Синови Израиља", изговореном на скупу посвећеном Светом Николају у Жичи у јануару 2003, осетивши ко је Владика, рекао је: "Нацистички Сатана знао је добро зашто га је утамничио. Утамничио га је јер је човек Божији. Јер је одбио да се одрекне Бога. Он собом символизује Србију, јер је дошао из престоне краљевске Жиче, Жиче Светог Саве, који је подигао српски шатор у табору Израиља."

Ако епископа Николаја етикетирамо као антисемиту, онда га не можемо неетикетирати као највећег србомрсца и антисрбина у историји овог народа... Нико није Србе директније сатанизовао до Николаја, јер је ретко ко са таквом слободом, директношћу и храброшћу изобличавао и раскринкавао превелике српске заблуде, промашаје, издаје, грехове...

Исто тако се морају тумачити речи владике Николаја о Европи. Плакати по Србији позивају Србе да се прикључе просперитетној слободној Европи, а на централном делу плаката стоји кукасти крст!Николај ту Европу критикује у стилу Дежуловића, без длаке на језику, критикује је “до имбецилности".

Речи владике Николаја о Јеврејима, су ништа ново у 2000 година историје Православне Цркве.

Немогуће их је тумачити без историјског контекста и духа времена.

Али чињенице су чињенице! Српски народ и Јеврејски заједно, деле масовне гробнице, Дунавску гробницу, сличну историјску судбину. Николај их је волео, заједно са њима тамновао и састрадавао, али и критиковао.

Све што је Николај волео, Николај је и критиковао.

Ни Папа у Риму није боље прошао.

Не може дубоки Николај површно да се тумачи и генерализује.

Николај је био духовна личност која је Христом мерила и одмеравала свет око себе, све што је речено је духовна реч, ту треба и да остане.

Дејан Бићанић,
админстратор сајта Поуке.орг