ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР АНДРЕЈ ФИЛИПС О ЧАРЛСУ ДАРВИНУ

[Дејан]

Само неколико миља одавде, близу Пеглшама (Paglesham) на Ривер Кроучу (River Crouch), у муљу пустих мочвара Есекса (Essex), налазе се остаци ''Бигла'' (''The Beagle''). То је био брод на којем је Чарлс Дарвин пловио до Галапагоса, после чега је написао своје најпознатије дело. Данас, 12. Фебруара 2009. године, овај свет (и стварно мислим ''овај свет'') прославља двестогодишњицу рођења аутора ''Порекла врста''.

О вредностима његове теорије еволуције путем "природне селекције" и даље расправљају римокатолици, а посебно протестанти. Неки од ових задње поменутих су пре неколико година уобличили креационистичку теорију - супротну овој која се назива ''дарвинизам'' - а која се држи креационистичког концепта тзв. ''интелигентног стварања''. Православни хришћани не учествују нарочито у овој дебати јер се она одвија изван Православне Цркве. Како Православље уопште гледа на теорију еволуције и на теорију креационизма?

Теорија еволуције

Као прво, морамо знати да је ово једноставно теорија, ништа више. Тамо где се не супротставља нашој вери, нема ни проблема, тамо где је против наше вере, ту постаје неприхватљива. Давно је исправно речено да где год постоји сукоб између науке и религије, то је или због лоше науке, или због лоше религије, или због тога што су и једна и друга лоше. Реч ''наука'' (scientia -лат.) значи ''знање'', а ми смо свесни да је наше познавање овог света оскудно и да никада неће бити потпуно. Тако и наше знање о вери, која је знање о Богу, јесте оскудно и никада неће бити много велико. Из овога можемо закључити постоји велика могућност да нешто погрешно схватимо.

Друго, морамо напоменути да је Дарвин био посматрач творевине, аристотеловац, који је уочавао природне феномене палог света не продирући у суштину ствари, у оно што стоји иза творевине, већ само опажајући поједине детаље палог света онакве какви су. Ово само по себи ограничава вредност и релевантност онога што је у томе постигао. Дарвин је намерно искључио Творца из својих посматрања. Њему је била туђа идеја о постојању Промисли, Бога Љубави, Који интервенише у створеном свету и води га Својом руком. По њему, творевина се развила без Бога. Дарвинов је интелект био без-божан, без обзира на то какво је, можда, било његово срце. Због овога, за оне који вером знају да такав Бог постоји, његова теорија има ограничен значај, зато што искључује кључни део слагалице. Чињеница је да се Дарвинова теорија бави само питањем ''како'' а не и питањем ''ко''. Ако смо свесни овог ограничења, онда можемо боље разумети праве вредности и мане ове теорије.

Као треће, Дарвинова теорија о еволуцији врста негира црквено сведочанство о стварању света садржано у Светом Писму (Постање 1, 21, 24 и 25). Овде је сасвим јасно речено да су прва створења била она која живе у води, да су онда дошла она која лете, а након тога и она која живе на земљи. Сва су стварана сукцесивно и ''по својим врстама''. Другим речима, није било еволуције врста већ стварања много врста, што значи да ајкула није постала орао и орао није постао слон. Сваки је род (''врста'') био и јесте другачији. Како год, такође је јасно да ово објашњење ни у ком случају не искључује процес прилагођавања (ако баш желите, ''еволуције'') унутар врста, где, на пример, птице мењају боје или облик кљуна, или чак и више од тога, прилагођавајући се окружењу. Овде би открића ДНК-а можда могла помоћи у разјашњавању овог процеса адаптације који је Дарвин проматрао на Галапагосу.

И коначно, уз горе наведено, оно у чему се никако не можемо сложити са дарвинизмом, јесте изричитост тврдње да је човек настао од мајмуна. Довољно је јасно из црквеног сведочанства о стварању човека да је људско тело направљено од ''праха земаљскога'' (хемијски елементи из земље), а да је Бог човеку удахнуо ''дух животни'' (Постање 2, 7 ). Из књиге Постања 1, 26 се такође види да је стварање човека било одвојено од стварања животиња. Због тога Црква зна и верује да човек има бесмртну и вечну душу (Постање 2, 7), јер је начињен ''по лику и обличју Божијем'' (Постање 1, 26). Другачије речено, људска су бића различита од животиња баш као што су и биљке различите од животиња (Постање, 1, 11-12). Морају се поштовати различите фазе стварања, поредак стварања, то је нешто чега се сви научници придржавају.

Креационизам

Прво, треба знати да је креационизам само теорија, ништа више. Као што смо већ напоменули, где теорија није у спору са нашом вером, нема ни потешкоћа, а тамо где јесте, она је за нас неприхватљива. Проблем са креационизмом је тај што он у многим стварима није заснован на посматрању феномена. Као што смо такође истакли, наше познавање вере, која је спознавање Бога, јесте сићушно и никада неће бити нешто велико. Из овога можемо закључити да је велика и могућност да нешто погрешно разумемо.

Друго, примећујемо да су креационисти у извесном смислу платоничари: они почињу од вере у Творца, са чиме се слажемо, али зато такође тврде да знају и како је Творац стварао. Овај рационалистички прилаз делује арогантно јер ми једноставно не знамо како је Он то чинио. Ми никада не можемо разумети Створитеља, јер смо само део његовог стварања. Добро је имати општу слику (Бог као Створитељ), али имамо и видљиве чињенице које треба да узмемо у обзир.

У најбољем случају ми можемо само теоретисати и нагађати, што је крајње небитно за нашу основну бригу о спасавању наше душе. Зато можемо изнети закључак да се креационистичка теорија бави само питањем ''ко'' а не и ''како''. Ако ово добро схватимо, онда можемо и имати представу о вредностима и границама ове теорије. Сигурно, Бог је Створитељ, али то како је Он све створио - остаје заувек изван нашег домашаја. Штавише, било која религиозна теорија која се тиме бави, заправо промашује поенту својим бесплодним и недоказивим спекулисањем. Сваки креациониста је подобан да постане жртва оног истог теорисања које користе и дарвинисти.

Треће, у настојању да претвори Бога у некаквог мађионичара, креационизам превиђа сличности у творевини. Рибе, птице, животиње и људска бића - сви имају много тога заједничког. Већина има сличне очи, уши, носеве, уста и унутрашње органе. Што је врста ''виша'', сличности су веће. Тако, људи и шимпанзе немају само слична тела, четири уда, спољашње и унутрашње органе, нагоне, већ и одређени ниво интелигенције и понеке приближне реакције. И поред свега, за Православље ово не значи да је људско биће еволуирало од шимпанзе. То једноставно значи да је људско тело створено по примеру тела шимпанзе. Али за оне који верују у Бога и у вечну и бесмртну душу, људско тело није исто што и људско биће.

И коначно, све што је претходно речено указује на то да нас је све створио исти Творац. У сличностима примата и људи, где научници атеисти виде прилику да порекну Божију руку, ми пак опажамо евидентан пример постојања дела Божијег. Нема потребе порицати очигледну сличност између тела животиња и тела човека. У ствари, разлика између људскога тела и тела шимпанзе није велика, и научници кажу да је чак 98% ДНК-а шимпанзе и човека истоветно (и то нас нимало не чуди). Разлика је у томе што човек има вечну и бесмртну душу, а животиње немају. Другачије речено, разлика није ни телесна ни ментална, већ духовна, није у ономе што је споља, него у ономе што је унутар нас.

Закључак

Дарвин је оптужен због каше коју је закувао. Тако данас, Галуп пол[1] (Gallup poll) објављује резултате да земље Западне Европе јесу међу земљама са највећим процентом атеиста на свету , са само 14% Естонаца који изјављују да им је вера битна, 17% Швеђана, 18% Данаца, 20% Норвежана, 21% Чеха, 25% Француза и тако редом. Нема сумње да се за ово може окривити и Дарвин. Он је већ оптуживан за успон једног Хитлера, који је одлучио да неке људске расе јесу изнад осталих, те да због тога ове ''инфериорне'' могу бити клане као да се ради о стоци. То је све био део ''природне селекције'' за Хитлера. Дарвин је такође окривљен и за Лењина и Стаљина, који су одлучили да, пошто су људи само животиње, оне који су међу њима непожељне (т.ј. оне који се нису слагали са њиховим апсурдним псеудо-социјалним и економским теоријама) такође могу бити масовно убијане. Може се такође сматрати да је за њих и ово део ''природне селекције''. Шта рећи на све ово?

Иако је Дарвин лично био изгубио своју веру, не би га требало непосредно кривити ни за једно од оног што је наведено. Пре би за то требало окривити дарвинизам. Сам Дарвин је био само представник свог сопственог неверујућег и човеко-обожавајућег друштва и културе. Да је живео у друштву које верује у Бога, а не у хуманистичком друштву, које је одбацивало Бога, у којем је пали човек постављен за идола, а његови сумњиви ''прогрес'' и ''разум'' били обожавани, вероватно не би дошао до својих теоријских ставова. Дарвин, као и Хитлер и Лењин после њега, само су били продукт еволуционог процеса који је већ трајао 800 година у то време. То је била еволуција западњачког рационализма, који се ослањао само на пали и обмањиви људски разум.

Дарвин је изгубио своју веру , али се ми питамо да ли је она икада и постојала. Да ју је имао сигурно би сагледавао творевину, које је проучавао читавог живота, у потпуно другачијем светлу. То и јесте његова трагедија - Дарвин је био жртва западњачке еволуције - еволуције атеизма. Боље би учинио да је коракнуо уназад из нецрквеног друштва и културе у којима је одрастао и вратио се у друштво и културу Цркве, следујући трима великим научницима и људима од знања које прослављамо данас.[2]

[Guest Alefshin]

http://orthodoxwiki.org/Andrew_Phillips

[Juan Valdez]

Као прво, морамо знати да је ово једноставно теорија, ништа више.

Samo teorija?

O dogmatskom pogledu na ulogu teorije u nauci

dr Milan M. Ćirković, e-mail: [email protected], Astronomska opservatorija, Volgina 7, Beograd ili Departman za fiziku, Novosadski univerzitet, Trg Dositeja Obradovića 4, 21000 Novi Sad

Kada je pre oko godinu dana, tadašnja srpska ministarka prosvete digla prašinu uklanjanjem Darvinove teorije evolucije iz školskih programa, i kod nas se sa visokog mesta začuo (ne)slavni argument kojim kreacionisti već poodavno vitlaju u svojim agresivnim kampanjama širom sveta: “evolucija je samo teorija!” Čovek na ulici, koji se ne bavi profesionalno naukom, makar se i interesovao za njene rezultate na popularnom nivou, teško izbegava da ne bude impresioniran time: pa “svi znamo” da se “teorija” razlikuje od “stvarnosti”, ili da je čak obično u sukobu sa “činjenicama”. Ovo je neiscrpan izvor zabuna, pošto svi termini pod navodnicima u prethodnoj rečenici u nauci znače nešto sasvim drugo nego u svakodnevnom životu. Nažalost, oni koji o stvarima u društvu, pa i školskim programima, odlučuju su obično veoma daleko od nauke, pa su već samim tim – čak i da im ne pripisujemo ideološke ili druge zlonamerne motive – skloniji da prihvate svakodnevni govor u kome je “teorija” maltene pogrdan pojam. U daljem tekstu videćemo da oznaka bilo čega (pa i darvinizma) kao “samo teorije” može biti sve drugo, samo ne pežorativna – naprotiv!

U poduhvatu raščišćavanja zabluda i konfuzija nimalo ne pomaže ponašanje medija, novinara, popularizatora nauke, pa i pisaca udžbenika, koje stvara (uz mali broj časnih izuzetaka) potpuno iskrivljenu i pogrešnu sliku o istinskom naučnom radu i procesu kojim dolazimo do velikih otkrića. Kao što je odavno primećeno, zadatak onih koji pišu o nauci je različit, često i direktno suprotan zadatku samih naučnika. Primer za to su fotografije: kad god se – a to ionako nije čest slučaj – pojavi potreba za fotografisanjem naučnika, to se uvek čini u njihovom radnom okruženju, pri čemu hemičar mora biti u belom mantilu sa epruvetama, astronom u kupoli teleskopa itd. Kako fotografišete čoveka koji misli? Odgovor: nikako, jer to nije medijski interesantno! Stoga u tom svetu fotogeničnosti, propagande i “odnosa sa javnošću” mesta teoretičarima uglavnom nema, što je svakako izvor opasnog iskrivljavanja slike o nauci. Stoga je tužno, ali ne i čudno, da besmislen pokušaj da se evolucija obesnaži pseudoargumentom “samo teorija” nailazi na podršku u velikom delu javnosti, čak i one obrazovane. Sve to ukazuje na neophodnost razumevanja bitnih principa i rezultata filozofije nauke, a posebno onog njenog dela koji se naziva epistemologijom (ponekad, uz oprostivo pojednostavljenje, i teorijom saznanja). Ironično, ovi rezultati koji snažno ističu ravnopravnost, ako ne i primat, teorijskog saznanja su od ogromne praktične koristi u svakodnevnom naučnom radu.

Ova se tema dotiče mnogih važnih pitanja o kojima se nažalost malo govori, a naročito se izbegavaju u udžbenicima: odnos nauke i pseudonauke, pojmovi epistemičke statičnosti i dinamičnosti, zatvoreni i otvoreni terijski sistemi, uloga etike u nauci, te priroda i struktura revolucija u nauci. O njima nažalost ovde ne možemo govoriti, ali zainteresovanom čitaocu svakako preporučujemo literaturu navedenu na kraju teksta. Jednu stvar valja, međutim, odmah istaći: u daljem tekstu govorićemo o teorijama, onako kako se one sagledavaju u svakodnevnom radu naučnika, ali i kako ih sagledavaju, recimo, istoričari nauke, navikli na širu perspektivu. Govorićemo, dakle, o teorijama, a ne o dogmama; razlika je istovremeno i očigledna i neuhvatljiva. Teorija u nauci može postati dogma; kako se to i kada dešava složeno je pitanje kojim se ne možemo baviti, ali valja pomenuti da se to u nauci, a posebno u razvijenim naukama kakve su prirodne, dešava neuporedivo ređe nego u ma kojoj drugoj oblasti ljudske aktivnosti. Doduše, to je donekle kompenzovano time što je dogmatizam u nauci manje oprostiv od dogmatizma u religiji, bankarstvu ili sportu!

Bavi li se nauka činjenicama?

Svakodnevno se suočavamo sa pozivima ljudi koji sebe smatraju racionalnim i modernim da se oslanjamo na činjenice, da se vratimo činjenicama, itd. U popularnoj predstavi, nauka se bavi činjenicama, a činjenice se obično definišu tako da predstavljaju ako ne same eksperimentalne rezultate, a ono neka jednostavna uopštavanja iz njih (“činjenica je da je Zemlja okrugla”). Pokušaćemo da objasnimo kako u ovoj popularnoj predstavi ima jako malo istine, i da je za razvoj nauke sam koncept “činjenice” gotovo potpuno nevažan! Iz njega proističu brojne zablude, kao i ničim opravdana idolatrija eksperimentalnih rezultata koja dovodi do naopakog pogleda na nauku.

Verovatno najznačajnija pojedinačna poruka filozofije nauke sastoji se u onome što se naziva Dijem-Kvajnovom tezom, po imenima francuskog fizičara i filozofa Pjera Dijema (Pierre Duhem, 1861-1916) i američkog matematičara i filozofa Vilarda Kvajna (Willard Van Orman Quine, 1908-2000). Mada ima mnogo verzija, D-K tezu možemo sažeti u sledeći iskaz:

Dijem-Kvajnova teza: Teorija je uvek nedovoljno određena (engl. subdetermined by) eksperimentom.

Kao i u ogromnom broju drugih slučajeva, krajnje elementarna istina ima čitav niz dubokih, ozbiljnih i “na prvu loptu” nesagledivih posledica. Jedna od njih jeste da u nauci nema “čistog” empirijskog saznanja, čak ni u najnaprednijim disciplinama! Zapravo, razvoj neke discipline je korelisan sa razvitkom teorijskih interpretacija u toj oblasti, a ne sa količinom empirijskih podataka (“činjenica”). Posledica toga je i ono što je, mnogo pre Dijema i Kvajna napisao niko drugi do Čarls Darvin (koji je, što se nažalost retko priznaje, značajan i kao filozof nauke): “Začuđuje da tako malo ljudi razume da nijedno posmatranje prirode nema smisla ukoliko nije u korist ili protiv nekog gledišta.” Ono što je Darvin nazivao “gledištem” jeste ono što danas smatramo naučnom teorijom. Jednostavno, zar ne?

Možemo stvar i obrnuti. Zamislimo da na neki način (kristalna kugla, intuicija, ili gledanje rešenja na kraju udžbenika) znamo odgovor na pitanje kako se veličina koju merimo Y menja u zavisnosti od neke promenljive X pre nego što smo sa merenjima krenuli. Bitna posledica D-K teze je da moramo sve empirijske podatke/rezultate merenja uzimati sa rezervom ukoliko imamo teorijskih razloga za verovanje da karakteristike datog merenja (kvalitet instrumenata, uslovi, itd.) nisu dovoljne za diskriminaciju među teorijama. Ovo se često dešava u istorijskim naukama (geologija, kosmologija, evoluciona biologija, isl.) gde je potrebno razlučiti različite načine promene neke veličine sa vremenom, a na raspolaganju su nam merenja koja su ili suviše spora ili suviše brza u odnosu na karakteristično vreme promene.

Kako upokojiti vampira?

Britanski naučnopopularni časopis New Scientist od 25. maja 2002. (kao reakcija na članke u prethodnim brojevima posvećene merenju radioaktivnosti, kao i prilog o političkim potresima u Francuskoj) donosi neodoljivo pismo čitaoca Čarlsa Norija:

“Da li su radioaktivne padavine iz Černobilja i uspon Žan-Mari Lepena u Francuskoj bili pod uticajem engleskog kralja Henrija II? Pogledajte mapu francuskih poseda koje je držao ovaj, najevropskiji od svih engleskih monarha (proveo je najveći deo života u Francuskoj) 1154. godine i imaćete odlično podudaranje sa oblastima u kojima je Le Pen dobio malo glasova u prvom krugu izbora, a još bolje podudaranje sa drugim krugom. Vratite se glasovima francuskog Nacionalnog fronta u sedamdesetim i osamdesetim godina i relacija ostaje na snazi. Potpuno me zbunjuje kako je dobri kralj Henri (koji je govorio francuskim jezikom i znao jako malo engleskih reči) koji svakako nije poznavao nuklearnu hemiju, uspeo da reprodukuje mapu padavina radioaktivnog cezijuma iz Černobilja...”

Krajnje jednostavan uvid u istorijske atlase, kao i u pomenute članke iz ranijih brojeva New Scientista, ukazuje da je korelacija koju je zapazio Nori zbilja izuzetno dobra. Bolja, može se pokazati, od onih na osnovu kojih su učinjena brojna priznata naučna otkrića, od Faradejevog otkrića elektromagnetne indukcije do Habla, cefeida i vasione van Mlečnog puta.

Da li bi i mi trebalo da smo zapanjeni, poput Norija? Ako nismo, zašto je tako? Očigledno, zato što nam se sličnost u geografskom rasporedu čini potpuno slučajna, i navođenje ovih podataka zajedno lišenim bilo kakvog dubljeg smisla. Ali, kako se zapravo u nauci pronalazi smisao? Zašto nam se ova korelacija čini i za jotu manje ozbiljna od, na primer, rezultata nekog psihološkog ili sociološkog istraživanja koje pronalazi, zapanjujuće visok stepen korelacije po opštinama između kvaliteta obdaništa i potrošnje sosa od soje? Tačno je da nema nikakvog nezavisnog argumenta za visoko fantastičnu pomisao da je Henri Plantagenet mogao uticati na rezultate izbora (sama koncepcija bila bi mu verovatno nerazumljiva i šokantna) 800 godina nakon svoje smrti. Ali isto tako nema ni traga ikakvom nezavisnom argumentu (u ovom izmišljenom primeru) da vaspitačice po obdaništima pripremaju decu za konzumiranje kineske hrane! I jedno i drugo je podjednako besmisleno! Ali, zašto nam se ono prvo odmah čini očigledno besmislenim, dok u pogledu drugog nismo tako sigurni, te nam se po glavi mota misao da bi “tu ipak moglo biti nečeg”.

Pored očigledno zabavnog prizvuka (što je svakako i bila Norijeva namera), ovde se radi o nečem veoma ozbiljnom, što zadire duboko u srž naučnog metoda. Reč je o onome što je veliki škotski matematičar i statističar Džordž Adni Jul (G. Udny Yule, 1871-1951) nazvao “besmislenim korelacijama”. U radu iz 1926. godine, Jul je ispitivao korelaciju veoma visokog stepena između produženja života u Engleskoj i opadanja broja venčanja po obredima anglikanske crkve. Primer je interesantan, jer ilustruje podmuklu zamku koju pred istraživača postavljaju besmislene korelacije: na prvi pogled čini se da bi ove dve pojave mogle biti uzročno povezane, iako pravo objašnjenje izmiče. Jul je nakon detaljnog istraživanja zaključio da je svaka uzročna veza između ovih pojava iluzorna, te da je korelacija čista slučajnost. Neko bi mogao primetiti da je verovatnoća takve slučajnosti jako mala. Međutim, to je pogrešno, jer bez obzira koliko malo a priori verovatna podudarnost će se ispoljiti u dovoljno velikom skupu fenomena. Priroda i ljudsko društvo su naprosto toliko bogati fenomenima, da je dovoljno samo zagrebati po tom bogatstvu da bi se pronašle čudesne i sasvim proizvoljne podudarnosti. Ponekad glupe korelacije mogu imati neki dubok i neočevidan uzrok; najčešće, one su samo proizvoljna konstrukcija Zakona velikih brojeva, poput sličnosti oblaka na nebu sa kontinentima, koje svako dete ponekad zapazi. Eto jedne pouke koju istorija nauke često potvrđuje: i za najveće budalaštine se može naći potpora u iskustvu/eksperimentu/praksi... – samo ako se dovoljno traga! A da bismo razlučili hrabre od besmislenih hipoteza potrebno nam je razrađeno i napredno teorijsko saznanje.

Kao što i Nori primećuje, teško da i najneobuzdanija mašta može dati bilo kakvo objašnjenje za korelaciju anžujskih poseda u Francuskoj sa radioaktivnim padavinama iz Černobilja ili antifašističke svesti glasača. Stoga je odlično što su ova dva primera navedena zajedno, pošto su obe korelacije potpuno besmislene, i u saznajnom smislu obe imaju potpuno identičnu, odnosno nultu vrednost. Ovo se može proširiti u opšte pravilo koje bi, otprilike, moglo da glasi:

Ne pripisujte vezi između ma koje dve stvari A i B nikakvu važnost, ukoliko prethodno nemate dobru ideju (odnosno teorijski razlog) zašto bi A i B trebalo da budu povezani!

Ovo ima duboke posledice po naučnu praksu i metodologiju, pošto nasuprot materijalističkoj i pozitivističkoj iluziji o empirijskoj nauci osvetljava druge aspekte naučnog stvaralaštva: intuiciju, inspiraciju, estetiku. Ove pojave su često zanemarivane u svakodnevnoj predstavi koju imamo o naučnom radu, koja je formirana često pod velikim uticajem ideoloških stavova poput logičkog pozitivizma ili vulgarnog materijalizma. No, ukoliko želimo da izbegnemo zamke besmislenih korelacija i razumemo kako se kreće istinska nauka, svakako ih moramo uzeti u obzir. Besmislene korelacije nam ukazuju da je bilo koja generalizacija iz iskustva veoma opasna praksa, kada smo na teorijski novom i nepokrivenom terenu. Ako nemate teoriju kojom se rukovodite, vaš rad, ma koliko on bio temeljan i dugotrajan, osuđen je na propast! Zapravo, stvar je još gora po naivni empiricizam, jer u nedostatku teorije vaša prilježnost u eksperimentalnom ili posmatračkom domenu je kontraproduktivna: što više radite, to ćete nužno uočavati sve više i više besmislenih korelacija! Svaki novi podatak se može zaveriti u besmislenu korelaciju sa svim ostalima, a očigledno je da se sa povećanjem broja podataka broj besmislenih korelacija eksponencijalno brzo uvećava! U ovom svetlu se odlično može razumeti poznata Bolcmanova deviza da “nema ničeg praktičnijeg od dobre teorije.”

Ovde možemo zastati i razmisliti o dužini i težini puta koji neka naučna disciplina mora preći od svog začetka do one faze u kojoj se smatra “zrelom” naukom. Na dužinu tog puta očigledno ne utiče, barem ne u linearnoj srazmeri, količina dostupnog empirijskog materijala. Da je drugačije, mnoge bi društvene i medicinske nauke bile znatno zrelije od, recimo, astronomije, pošto potonja i dan-danas raspolaže sa krajnje skromnom bazom empirijskih podataka, naročito kada se radi o prostoru van našeg planetarnog sistema. Međutim, nijedan ozbiljan istoričar ili filozof nauke neće se složiti sa ovakvom tvrdnjom, već će, naprotiv, istaći da su astronomske teorije veoma dobro razvijene, sa detaljnim matematičkim aparatom, i omogućuju da se definišu strogi kvantitativni testovi koji svaku od njih potvrđuju ili odbacuju, što je sve obeležje zrele nauke. Nasuprot tome, teorijska osnova većine društvenih nauka, izrazito je slaba, zbog očigledne složenosti fenomena koji su predmet izučavanja ovih disciplina. U društvenim, pa i medicinskim naukama, veoma se često dešava ne samo da se objavljuju rezultati koji nemaju nikakvu, pa ni najudaljeniju, teorijski interpretaciju (“ishrana bogata belim lukom utiče povoljno na učenje stranih jezika kod dece” ili slični zaključci “istraživačkog tima sa univerziteta XY” kakve čitamo po novinama), već i da se čitave oblasti razvijaju oko veličina za koje nije jasno jesu li samo matematički konstrukti ili odgovaraju bilo čemu u realnosti (primer tobožnjeg koeficijenta inteligencije, IQ-a, se neizbežno nameće). Stoga su u ovim disciplinama promene paradigmi daleko češće i dramatičnije, i stoga su ove discipline pod mnogo većim uplivom van-naučnih (recimo političkih ili verskih) uticaja, što su sve simptomi epistemološke nezrelosti.

U slavnim predavanjima na Kaltehu, Ričard Fejnmen je, u jednoj od karakterističnih digresija, napomenuo da se fizičar se po tome i razlikuje od matematičara što on mora znati rešenje neke jednačine pre nego što počne da je rešava! Ovu ideju – koja je takođe blisko povezana sa D-K tezom – Fejnmen je verovatno nasledio od svog mentora, velikog fizičara i možda još većeg filozofa fizike, Džona Arčibalda Vilera, čije poznato Prvo moralno pravilo za mlade naučnike glasi: “Nikad se ne upuštajte u proračune pre nego što znate odgovor! Napravite procenu pre svakog proračuna, pokušajte sa jednostavnim fizičkim argumentima (simetrija! invarijantnost! održanje!) pre svakog izvođenja, pogađajte odgovore na svaku zagonetku!”

Evolucija kao “samo teorija” redux: čak ni tako spektakularne potvrde evolucionističkih doktrina kao što je Bardžesov škriljac u Britanskoj Kolumbiji (gornji deo slike), gde je pronađena izuzetno bogata kambrijska fauna od pre približno 520 miliona godina, ne predstavlja, striktno govoreći “dokaz evolucije”. U faunu Bardžesa spada i ovaj čudesni fosil Opabiniae (na slici gore), bića sa pet očiju i surlom građenom poput creva usisivača, rekonstruisan u svom originalnom okruženju (na slici dole desno). Evolucija, kako Darvinova, tako i ma koja druga uvek ostaje “samo teorija”, u čemu, naravno, nema ničeg lošeg: darvinizam je izvrsna teorija bez koje, po slavnim rečima Teodosijusa Dobžanskog, ništa u biologiji nema smisla.

Ma koliko nam se ovo činilo neobičnim, pa i nastranim, taj osećaj proističe prevashodno iz snage naših predrasuda, a one su, sa svoje strane, često inspirisane pozitivističko ili vulgarnim materijalističkom bojom naočara kroz koje smo navikli da posmatramo svet, pa i naučnu aktivnost. Ako je ideja uspešna (u smislu objašnjavanja fenomena, predviđanja ishoda ogleda ili broja drugih ideja koje iz nje proističu), tada se nje treba držati, ukoliko nije, nikakva količina empirijske podrške, na dugi rok, neće koristiti. Ispostavlja se da su u istoriji nauke ideje dobijene na osnovu često iracionalnih pristupa, poput estetske vrednosti (Ajnštajnova relativnost, Dirakova teorija polja, itd.), često daleko uspešnije od onih dobijenih prostim uopštavanjem iz opita ili prakse. Zašto je to tako, daleko je dublje pitanje, čijem se odgovoru istoričari i filozofi nauke još nisu približili.

Besmislene korelacije se često zloupotrebljavaju u ideološke svrhe tako što se uzročna veza ili insinuira (“Dok žene nisu imale pravo glasa, nije bilo nuklearnog oružja/ozonske rupe/AIDS-a/televizijskih reklama”) ili nameće kao argument (“Statistike pokazuju da među pismenim ljudima ima više homoseksualaca nego među nepismenim; dakle, pismenost čini ljude homoseksualcima.”) za potvrdu autorovih stavova. Naravno, tada smo obično u stanju da besmislenost korelacija prepoznamo. Da li smo sigurni da bismo to uspeli i kada se radi o suptilnijim kontroverzama, kao što je veza ljudskih industrijskih aktivnosti i klime, ili korelacija korišćenja pesticida i pojave određene vrste raka?

Na kraju, prava podela, naravno, ne leži na liniji eksperimentalna/teorijska nauka već jednostavno, kao i uvek, na liniji kvalitetna/nekvalitetna nauka. Ljudima vaspitanim u iluzijama o primatu eksperimentalne nauke nad teorijskom i empirijskog nad teorijskim saznanjem, te zagovornicima dogmatske fikcije da se “eksperimentom utvrđuje istina” (ili još gore, da se “nauka bavi istinom” ili čak “Istinom”) možemo samo preporučiti da se obrazuju u istoriji nauke. Mada možda nije univerzalni lek, ipak može poput penicilina pomoći kod zapanjujuće širokog spektra problema i nedoumica.

IZBOR IZ LITERATURE

Srećna okolnost jeste što smo tokom poslednjih godina, sa više novih izdanja i re-izdanja donekle uspeli da nadoknadimo ogromne propuste izdavač-ke delatnosti iz oblasti filozofije nauke u prethodnim decenijama – stoga ovde navodimo samo izbor iz izdanja na našem jeziku. Praktično sve knjige iz ovog kratkog i subjektivnog izbora mogu se nabaviti u bolje opremljenim domaćim knjižarama.

Dijem,P.: Cilj i struktura fizičke teorije (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, S. Karlovci, 2003).

Đorđević,R.: Uvod u filosofiju fizike (Jasen, Beograd, 2004).

Hemlin,D.V.: Teorija saznanja (Jasen, Nikšić, 2001).

Koen,M.R. i Nejgel, E.: Uvod u logiku i naučni metod (Jasen, Beograd, 2004).

Penrouz,R.: Carev novi um (Informatika, Beograd, 2004).

Poper,K.R.: Pretpostavke i pobijanja (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, S. Karlovci, 2002).

Vajnberg,S.: Snovi o konačnoj teoriji (Polaris, Beograd, 1997).

[Juan Valdez]

Тамо где се не супротставља нашој вери, нема ни проблема, тамо где је против наше вере, ту постаје неприхватљива.

greengrin 0110_hahaha 0110_hahaha

Ако икада будем писао речник, под одредницом ”ароганција” ћу да убацим овај цитат.

[Juan Valdez]

Прво, треба знати да је креационизам само теорија, ништа више.

"Creationists make it sound like a 'theory' is something you dreamt up after being drunk all night." - Isaac Asimov