"Хришћанство и демократија -између антагонизма и могућности"

[Црни]

Наравно, тек што сам почео (има овог текста још, али нисам хтео да га одједном постављам) и одмах се нађе неко да почне са фашизмом.... Буде смешно помало  0442_feel. Међутим да наставимо даље.....

[Црни]

А пре свега, шта о народу може рећи теологија Православне Цркве? У том смислу, због пружања драгоцене богословске помоћи, више су него илустративне следеће речи владике Атанасија Јевтића: "У свом односу према Богу сваки се народ мери и процењује. Јер, основна истина физичке и духовне карактерологије једнога народа јесте однос према Богу, у овом случају - према Христу као према Богочовеку. Библијски народ, Израиљ, свакако је на посебан начин изабрани народ Божији, али то не значи да и сваки други народ на земљи није Божији и да није на свој -богопромисаони - начин изабрани народ. Јер ми верујемо у Божије промишљање о историјском животу и путу сваког народа, верујемо у Божији спасоносни план -домострој (икономију) - за сваки народ и свако људско биће. 0 томе нам сведочи Свето Откривење, особито реч Апостола Павла изговорена многобожачком народу грчком у Атини. "Бог који је створио свет и све што је у њему, који сам даје свима животидисање и све, Он је из једнога човека створио сваки народ људски да живи по свему лицу земаљском, и одредио је напред назначена времена и границе њиховог живљења - да траже Бога, не би ли Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни одједног од нас; Јер Њиме живимо и крећемо се и јесмо, Јер смо и род Његов" (Дап 17,24-29). Сваки је, дакле, народ "позван" и "изабран" народ Божији, јер је створен од Бога и позван у историјско биће и живот да тражи Бога и да му, у своме историјском времену и на своме географском простору, доноси своје плодове. Јер, како је рекао Владимир Соловјев, идеја једног народа није оно што он сам о себи мисли у времену, него оно што Бог мисли о њему у вечности".

Дубокоумност и теолошка подстицајност овог увида јесте пре свега у његовом снажном позиву на озбиљнију контекстуализацију и тематизацију нашег проблема. Јер прецизносмисленим разлучивањем са православног становишта, о једном народу се може и мора говорити као етносу, лаосу или демосу, сходно конкректним стањима његовог историјског бића, то јест сходно његовом конкретном односу према Богу Живом и Истинитом. Оно што наши вајни гласноговорници демократизације не знају или пак губе из својег духовног вида, јесте да се појмом демос адекватно именује само једно - и то најгоре - стање односа неког народа према Богу. Погледајмо како грчки изрази етнос, лаос и демос у најјезгровитијем значењу изказују стања историјски конректних односа једног народа према Богу;

Етнос означава стање паганства, незнабоштва, непознавања Бога Живог и Истинитог. Много је старозаветних и новозаветних примера који говоре о овом стању, али довољно је погледати само Посланицу Римљанима Апостола Павла, нарочито њену петнаесту главу, у којој се говори о облаговештавању незнабожаца (грч. етни): 1,25; 15, 9.10.11.12.16.27.

Лаос је крштени етнос (Мт 28,19; Лк 24,47), свети народ, освештани етнос (етносагион-1 Пт 2,9), народ Божији, литургијска заједница људи са Богом, народ који је свој идентитет утемељио у Цркви. Ево једног еванђелског примера: "А приступивши Исус рече им говорећи: Идите и научите све народе (панта та етни) крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт 28, 18-19). А Апостол Петар у својој Првој посланици објашњава хришћанима шта је у ствари лаос као истински народ Божији: "А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ (етнос), свети, народ (лаос) задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ (лаос), а сада сте народ (лаос) БОЖИЈИ; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани" (1,Пт2,9).

Демос је репаганизован и секуларизован народ Божији, народ који је крштењем упознао Бога али га више не признаје; демос је обезбожен, то јест обезцрковљен и разцрковљен народ, народ који је насилно изведен из Цркве и лишен светотајинске заједнице са Богом. Веома је важно знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33).

Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19,23-40).

Морају се овакве ствари више пута и проширено давати да би људи разумели......  0110_hahaha

[Marjanovic]

Ова два текста говоре о хришћанској демократији полазећи од источнохришћанске традиције.

http://www.pokret-hriscanskih-demokrata.org/article/%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5

http://www.pokret-hriscanskih-demokrata.org/article/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D1%81%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B5

[Marjanovic]

Да разимирамо. Постоје два схватања:

-Прво које одбацује све што излази изван оквира средњевековног друштвеног и политичког схватања државе и друштва.

- Друго које полази од тога да у новим околностима, ма колико биле ненаклоњене хришћанима, треба деловати полазећи од основних хришћанских вредности.

Уколико упоредимо ова два схватања видећемо да је ово друго схватање далеко примереније данашњим условима. Уосталом и наши преци правили су модерну и савремену државу онога доба и времена у коме су живели са стваралачким даром  и без одбацивања времена у коме су живели.

[Милан М.]

...Ми Срби врло добро знамо како ce од стране САД и њихових послушника успоставља та лепозвучна "универзализација западне либералне демократије". Успоставља ce CNN-овским и сличним глобалним медијским манипулацијама, пакленим инсценирањем злочина за које ce оптужују Срби (ул. Bace Мискина и Маркале у Сарајеву, село Рачак на Косову и Метохији, итд.), НАТО бомбардовањима радиолошким бомбама, инквизицијским методама злочиначког Хашког трибунала, зверским и бездушним прећуткивањем постојања крематоријама у косовском селу Клечка (откривен крајем августа 1998.)...

Тако и (нпр) Индијци мисле о хришћанству, јер су им Енглези донели Христа на ножу. АЛИ, то не говори ништа о право(славно)м, изворном хришћанству. Тако је са свим великим идејама. Све њих прати и њихово изопачење, то је Нушић лепо представио у (нпр) комедији Ујеж.

То што се неко сакрива иза "људских права", хуманизма и сл, не значи да те идеје нису добре.

Са друге стране, на основу искуства, редовно сам сумњичав када немачке фондације и невладине организације спозоришу или организују семинаре и деле стипендије, поготово ако се ради о ширењу пацифизма (текст "Пацифизам као хришћански принцип", аутор Немања Милиновић).

[Милан М.]

Ne postoji hriscanaska ni budisticka demokratija. Demokratiaj je demokratija. A inace tema je

hriscanstvo I demokratija.

Они кажу да постоји, а имају и школу за то 0102_laugh

Пројекат „Школа хришћанске демократије"

[Marjanovic]

Скоро је донет нови устав Мађарске у чијем доношењу је евидентан утицај тамошње партије хришћанских демократа.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/877912/%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B8+%D0%A3%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2+%D0%9C%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B5.html

[Милан М.]

Ево један брза критика на текст "Пацифизам као хришћански принцип" Немање Милиновића.

Текст је написан површно. Аутор није уопште одредио пацифизам, а то је тема рада!? Тако да је било каква озбиљна критика, овако неозбиљног текста немогућа. Можда је аутор мислио да то нико неће читати. 1000000001010

Извињавам се унапред због грубљег тона, али просто не могу да поверујем да један образован човек (теолог!) овако симулирао писање рада и да је то објављено (мада ко је објавио, то ме онда ни не чуди).

Из резимеа:

Истраживање истиче двадесет два места у библији која указују на

пацифизам.

Могу да указују и на друге концепте, ако се под њима подразумева све и свашта. Да ли је пацифизам одбијање да се примени насиље у сваком облику или противљење рату или залагање за мир, то ни аутору није јасно, али га ни не занима.

Рад се састоји из четири тезе које аутор покушава да заступа. Сад сам прве две прочитао, ево шта каже:

1.Хришћанско схватања мира и рата

Супротности међу људима постојале су одувек. Међутим, решење супротности не треба тражити у рату већ у миру. Укидање узрока који доводе до разлике и рата најважнији су предуслови мира. Стандарди овога света не би требало да буду стандарди Цркве и хришћана. У наше доба прихваћена је изрека: „Ако желиш мир, припреми се за рат“. Међутим, Црква и хришћани који живе у свету, иако нису од њега требало би да се воде другачијим начелом: „Ако желиш мир, приправљај мир“. Суочен са ратом и разарањима, хришћанин је дужан да се залаже за мир. Хришћанин не сме остати апатичан у ери када мноштво људи умире од глади, док огромна финансијска средства бивају улагана у оружје (Мандзаридис и сар, 160).

"War is not the solution, man. War is a problem!" (хипик из Саут Парка ако се добро сећам)

Аутор као да живи у свету љубичица, а не овде и сада. Сетио се да је рат лоша ствар, и да би било добро да нема рата. А како да разлике које доводе до рата тражимо у миру, аутор сматра да не треба да образложи. Вероватно пише у том раду на који се стално позива.

У прошлости се о рату говорило као решењу које ће победнику пружити добро. Данас, у време нуклеарног оружја, тако нешто није могуће тврдити. Заступање рата не може имати основа и представља лудост. Данашњи ратови не познају поражене и победнике, већ подразумевају пука разарања огромних сразмера (Мандзаридис и сар., 2004:162).

У средњој школи се још научи да оно што се изјави треба да се аргументује! Није довољно само навести неку другу (можда исто тако "темељну" студију, до које вероватно само аутор може да дође).

Како то да данашњи ратови не познају поражене и победнике? Је ли то опет тврдња како нисмо поражени од НАТО-а?

Управо је нуклеарно оружје поставило нове стандарде ратовања. Постоји концепт који се зове MAD, а скраћеница је за "Mutual assured destruction". Основа спречавања нуклеарног рата је управо то што друга страна поседује нуклеарно оружје, па зато напада не користи своје.

Припадници Православних Цркава немају богословски утемељен етички мотив због којег би одбили одлазак у војску или рат.

Ту је требао стати.

Међутим, у Православним Црквама присутна је константна молитва за мир, те православна евхаристијска служба почиње речима: „У миру Господу се помолимо“. На почетку православне литургије

чита се велика јектенија. У оквиру ове молитве верни се моле за: вишњи мир, мир свега света, сједињење свих, времена мирна. Ови примери донекле осветљавају елементе пацифизма у Исусовој

науци.

Зар евхаристијска служба не почиње неким другим речима?

Тезу о хришћанском схватању мира завршава пасусом у ком објашњава да је мир добар а рат зло (и то за све зараћене стране!).

[Милан М.]

Друга обрађена теза у том раду је:

Да ли се рат може оправдати са хришћанског аспекта?!

Не знам зашто је аутор ставио узвичник и упитник на крају поднаслова (тако стоји у тексту), ваљда да допринесе драматичности те тврдње.

У овом делу је изнео став да Православна Црква нема неки генерални став о рату, да Руска Православна Црква има, али и да то не значи да имају све Православне Цркве. Затим је образложио став РПЦ која не забрањује учешће у рату својим члановима, и после тога је написао:

Међутим, зар ратно деловање не подразумева истовремено нападање и угрожавање других људи

који су такође наши ближњи? Како рат и спремност да се наноси зло могу допринети ревитализацији нарушене правде? Зар Христова реч учи да зло треба спречавати злим?

Ово је ваљда критика одлуке Сабора РПЦ.

Даље  се аутор углавном позивао на одлуке Папског већа за правду. И завршава речима да решење о санкцијама са циљем превенције рата може бити "доследан хришћански став који може помоћи изналажењу решења без људских губитака." Аутору се не допада "ратоборност" РПЦ, а препоручује мирољубива решења Ватикана.

Остале су још две целине за које сада немам времена.

Количина ствари које у прва два дела нису уопште аргументоване од стране аутора је огромна, са следећим изузецима:

- тврђења да "мир заузима значајно место у Цркви" (што је епохално откриће)

- став РПЦ (које је искритиковано као нехришћанско)

- став Ватикана

Било би добро да аутор прочита зборник "Рат и вера", ту се могу наћи озбиљнији текстови о рату и миру са хришћанског (православног) становишта (али и са становишта других религија), па то може да буде грађа за текст који ће изаћи у неком следећем издању Конрад Аденауер фондације.

[Marjanovic]

Најбоље је да ти одговори сам аутор текста.

[Милан М.]

У прошлости се о рату говорило као решењу које ће победнику пружити добро. Данас, у време нуклеарног оружја, тако нешто није могуће тврдити. Заступање рата не може имати основа и представља лудост. Данашњи ратови не познају поражене и победнике, већ подразумевају пука разарања огромних сразмера (Мандзаридис и сар., 2004:162).

Није довољно само навести неку другу (можда исто тако "темељну" студију, до које вероватно само аутор може да дође).

Овде сам окарактерисао текст који не познајем као "темељан", чиме сам хтео да га дискредитујем, па то повлачим. Но, било би добро да се зна пуно име рада и издавач поменуте студије.

[Marjanovic]

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1057/tekst/hriscanstvo-i-demokratija/

[Натан]