Епархија бањалучка

[Зоран]

Освештан храм Свете Тројице у Брезичанима

Датум: 16.05.2010. године

Његово преосвештенство епископ бањолучки господин Јефрем уз саслужење више свештеника бањалучке Епархије освештао је данас новосаграђени храм Свете Тројице у Брезичанима код Челинца.

"Данас смо добили још једну светињу у којој ћемо се молити Господу за спас нашег народа и наших породица и уз заједничке молитве сабирати се и долазизи на молитвене сусрете са Богом. Тиме ћемо се духовно уздизати и стицати веће самопоуздање", рекао је епископ Јефрем у својој бесједи након литургије.

Након упућеног благослова свима који су на било који начин допринијели градњи храма у Брезичанима, владика Јефрем је за посебне заслуге у подизању ове светиње одликовао граматом кумове храма Остоју и Госпу Стојчевић и Грађевински одбор на челу са Гојком Дујаковићем, док је парох Лука Божић одликован црквеним чином права ношења црвеног појаса.

Црква Свете Тројице у Брезичанима као филијални храм налази се у саставу парохије Бранешци. 

СРНА

[Зоран]

Етно кућа, чувар народног блага Змијања

Датум: 24.05.2010. године

У Густовари, селу удаљеном десетак километара од Мркоњић Града, у стотинак домаћинстава живи неколико стотина становника.

Мјештани једног од најстаријих насеља у овој општини, које се "прикачило" на југозападне падине планине Мањаче, велики су чувари културно-историјског насљеђа овога краја.

У селу се налази црква Светих апостола Петра и Павла, која је саграђена прије 105 година и која истински свједочи о времену постојања и битисања српског народа овога краја. Овај божији храм ускоро треба да добије статус манастира, јер је један од најстаријих у овом дијелу мркоњићке општине и Змијања.

0 великом богатству културно-историјског и етно-насљеђа Густоваре и околних села на падинама Мањаче свједочи и етно-кућа "Рољић". Ријеч је о етнозбирци изузетно вриједних предмета и експоната.

- Још као дјечак и средњошколац волио сам да скупљам и чувам старе предмете. Мању етно-збирку прикупио сам почетком осамдесетих година прошлог вијека.

Покојни дјед имао је велику кућу, која је била дотрајала па смо је морали срушити. Дио експоната из куће сам сачувао и од тада почео да са много љубави прикупљам старе предмете - прича Зоран Рољић.

Додаје да је дио те збирке уништен у рату, али је послије рата поново почео да прикупља старе предмете и експонате, који имају велику историјску и музејску вриједност.

Експонати су смјештени у просторијама нове куће, коју је Зоран намјенски изградио и уредио за етно-поставку.

- Мој дјед је имао осморо дјеце, четири сина и четири кћери. У почетку сам експонате прикупљао од њих и из њихових домаћинстава. Касније сам експонате почео да добијам и од комшија, пријатеља и свих оних који су знали да скупљам старине. Тренутно наша етно-збирка има више од 600 "већих" експоната са простора Густоваре, околних села и Змијања, а неки од њих стари су више од 200 година - истиче Зоран. Додаје да је стална поставка у етно-кући постављена прошле године и да је доступна свима онима који желе да је виде - Експонате смо у почетку чували у поткровљу старе куће. Када сам саградио нову кућу, дио експоната смјештен је у тај простор. Међутим, пошто их је било много, мој брат Горан и ја одлучили смо да адаптирамо простор једног помоћног објекта и претворимо га као цјелину у етно-кућу. Планирамо да тај простор још уредимо како би добио прави музејски изглед. У посљедње вријеме јавља се све више људи и даје старе предмете на чување код нас у етно-кућу - објашњава Зоран Рољић.

Већина експоната је сређена, али доста њих није заштићено од пропадања. То је велики посао, а Рољићи због обавеза не стижу све да заврше.

- У пословима на заштити и "систематизацији" експоната мени и брату Горану помажу родитељи Душан и Мира, те наше супруге Лена и Драгана. Планирамо да до идуће године "обрадимо" сваки експонат, његово поријекло, старост, значај, намјену... То је веома значајно, јер у посљедње вријеме имамо све више посјетилаца који долазе да посјете нашу етно-кућу и збирку. Долазе и организоване групе, тако да наш "мали музеј" постаје права туристичка атракција. Имамо најаву да ће бити уврштена и у званичну туристичку понуду Мркоњић Града - тврди Зоран.

Једна од идеја је била да ова етно-кућа буде претходница манастиру, јер је планирано да црква у Густовари добије статус манастира.

- Надамо се да ће Епархија бањалучка ускоро донијети ту одлуку, а тада ће наша етно-кућа добити свој пуни значај. Сви они који би долазили да посјете манастир имали би прилику да посјете и етно-кућу, која је неколико стотина метара удаљена од цркве - тврди Зоран. Етно-кућа "Рољић" већ сада је прерасла локалне оквире, јер располаже најбогатијом етно-збирком на простору југозападног дијела Српске.

Слободан Дакић - Глас Српске

СОЗ Епархије бањалучке

[Зоран]

Владика Јефрем освештао новосаграђени храм у Лађевцима

Датум: 29.05.2010. године

Његово преосвештенство епископ бањалучки господин Јефрем служио је данас свету архијерејску литургију и освештао новосаграђени храм посвећен Светом цару Константину и Светој царици Јелени у челиначком селу Лађевци.

За допринос у изградњи овог, али и других храмова, владика Јефрем је куму храма Гостимиру Иванковићу уручио Орден Светог Саве, највеће црквено одликовање, које му је на приједлог бањалучког епископа додијелио Свети архијерејски Синод Српске православне цркве.

У архијерејској поруци вјерницима, владика Јефрем је истакао да је изградњом храма успјешно завршена само једна врста обавезе, она физичка, а пред вјерујућим народом стоји још тежа обавеза, она духовна, да присуствује молитвама, да у њему обављају све свете тајне које православни народ у свом животу практикује и да се понаша и живи у духу својих молитви.

"Није смисао градње храмова да они само красе ионако лијепе наше крајеве, него да буду од користи народу који их гради и да се у њима за овог свог кратког овоземаљског живота припремимо за вјечно божије царство", поручио је епископ Јефрем, благосиљајући све оне који су на било који начин допринијели градњи ове светиње.

Храм Светог цара Константнина и Свете царице Јелене је филијални храм у парохији Кокоре у којој службује јереј Мириславко Веселиновић.

СРНА

СОЗ Епархије бањалучке

[Зоран]

Бањалучка Епархија за вријеме епископа др Василија /Костића/ 1947 - 1961

Датум: 08.06.2010. године

Светосавска омладинска заједница Прњавор, организује промоцију књиге: "Бањалучка Епархија за вријеме епископа др Василија /Костића/ 1947 - 1961", јереја мр Драгана Шућура.

О књизи говоре: јереј мр Драган Грујић и теолог Угљеша Поповић и АУТОР.

Четвртак 10. јун 2010. године са почетком у 18:00 часова, Светосавски културни Клуб Прњавор

[Зоран]

Истина о Јадовну

Драга браћо потомци и поштоваоци жртава,

Истина о Јадовну је била прикривена дугогодишњом наметнутом ћутњом која је готово резултирала нашом колективном амнезијом.

На подручју овог усташког стратишта, претече Јасеновца, у само 132 дана његовог постојања, на најсвирепији начин је побијено па живо или полуживо стрмоглављено у крашке јаме и море велебитског канала 40 123 жртве.

Мошти наших предака и даље леже на дну велебитских јама и у камењару камене пустиње на острву Пагу.

Та мјеста никако не можемо назвати гробницама!

Током последњег рата, жртве су поново убијене, јер су све Спомен плоче поразбијане а споменици минирани.

Жртве Јадовна, чији дух живи у нама, немају гласа. Ми, њихови потомци и поштоваоци имамо моралну, историјску и сваку другу обавезу, да дигнемо глас против ове историјске срамоте и неправде, његујемо културу сјећања и спроводимо конкретне активности у том смјеру.

Позивамо Вас да се подигнете из опште чамотиње, националне, вјерске, свеколике кризе и депресије, помогнете и будете са нама на Јадовну 26. јуна 2010.

Желим Вам све добро од Господа,

Др Душан Басташић

Предсједник

Извор: СОЗ Епарије бањалуче

[Зоран]

Заборављени злочин, покољ у селу штрпци код прњавора 7.фебруара 1942.

Датум: 08.08.2010. године

Дана 7.фебруара 1942. године се догодио покољ Срба у селима око Бања Луке, Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац гдје су хрватске усташе поклале преко 2.300 Срба за само неколико сати углавном без испаљеног метка.

Од тог броја је поклано 551 српско дијете старости од колијевке до 14 година.

На исти датум се десио и злочин у селу Штрпци код Прњавора али у знатно мањем обиму али нимало у блажем облику.

Наиме, у јутро 7.фебруара по великој зими и хладноћи група усташа долази из Прњавора у центар села - Глоговац који је био настањен њемачким становништвом које је аустроугарска населила диљем БиХ. То њемачко становништво се одмах по окупацији организовало у њемачке формације, наоружало и одмах почело са терором над комшијама Србима са којима су до окупације сложно и у добрим односима живјели.

Из Глоговца око 9 часова усташе крећу пут Ганинаца и Муса гдје успут пљачкају сељане. Подијељени на неколико група усташе су се распоредиле селом. На путу према Ганинцима, успут хватају тројицу Срба, Томић Бору, Жунић Милана и Илишковић Гавру.

Доласком у Чавиће пред кућу Станојеву, усташе хватају Станоја и његову жену Пеју а њихово седморо дјеце у гужви заборављају бачене у снијегу, да би се дјеца по одмицању усташа сакрила у сламу иза куће.

Ових петоро Срба усташе тјерају у Илишковиће а успут хватају још и Марка Чавића те га придружују заробљенима.

Усташе су тада опет из непознатих разлога раздвојили мушкарце од жена и дјеце које су отјерали према кућама Илишковић Станка и Гавре и кући Симеуна Дујаковића кога је друга група усташа такође ухватила. Мушкарце тада спроводе у правцу Хабијанаца у поток „Глоговац“ гдје их излажу мучењима и клању садистички се иживљавајући над жртвама а такви бестијални злочини су забиљежени на свим просторима тадашње Независне Државе Хрватске. Наиме, сви су имали повреде тупим предметима, највјероватније од млатова и мотки. Станоју су усташе чупали бркове, да би га потом девет пута измасакрирали камом по цијелом тијелу а имао је и повреде тупим предметима. Марко је избоден камом на једанаест мјеста по читавом тијелу док су Милан, Боро и Гавро премлаћени и заклани преко врата.

Поред свог иживљавања над жртвама, усташама је и то било мало па су их накнадно изрешетали мецима из пушака.

У то вријеме је друга група усташа је почела да коље жене и дјецу, претходно се иживљавајући над њима а било је и силовања. По сведочењима преживјеле Пеје, на улазним вратима куће Симеуна Дујаковића је један усташа клао Савку Гашић док су други са упереним пушкама у сељане викали: „Лијежи да кољемо!“ Симеуна су усташе живог распориле. Жене и дјеца су тада од ужаса почели да вриште и запомажу. Тада су неке жене и слиловали. Један усташа је тада наредио Видосави Илишковић да легне да је закоље. Видосава је била трудна а у наручју је држала двогодишњу ћерку Наду а за сукњу јој се држала четворогодишња ћерка Марица.

Како Видосава није хтјела да легне од страха и ужаса, усташа је пуцао у њу и убио и Видосаву и њено двогодишње дијете у наручју. Једно мало дијете је усташа убио пошто му је пуцао у уста. Тада је наступио општи јаук а усташе у бијесу почињу насумице да пуцају по женама и дјеци. Овај покољ је Пеја чудом преживјела, а по одласку усташа се извукла испод лешева и побјегла својој кући. Овдје је убијено седморо жена и дјеце. У Видосавиној кући је лежала њена мајка, Ђурђија Каиновић, старица која је годинама била непокретна. Поред ње је био и њен шестогодишњи унук Здравко. Усташе су заклали и Ђурђију и њеног унука на постељи. То је било и треће страдало дијете Видосаве и Станка Илишковића. У њиховој кући је убијена и још једна жена из Ганинаца.

У кући Гавре Илишковића су усташе заклале четворо дјеце и четири жене који су измрцварени и избодени камама по цијелом тијелу, а потом су изрешетани мецима из пушака. У Гавриној кући су остали скривени у другој просторији и чудом преживјели Вида Илишковић, њен син Милорад(1940) и Чедомир Гашић(1938).

Усташе након овог покоља са опљачканом српском имовином из Штрбаца одлазе у Прњавор одводећи преко стотину комада крупне стоке, одвозе запреге пуне пшенице, суво месо и ракију.(Стоку су усташе држале у православној цркви Светог Ђорђа у Прњавору)

Сутрадан 8.фебруара 1942.године из насеља Глоговац долазе Нијемци обилазећи мјеста злочина, праве записнике и фотографишу жртве.

Нијемци су наредили стновништву да се сви мртви сахране у једну заједничку гробницу која је дуго времена није била адекватно обиљежена.

У извјештају својим предпостављенима, Нијемци из Глоговца наводе податке о злочинима:

-У кући Гавре Илишковића 8 мртвих, четири жене и четворо дјеце.

Мртви поред рана од метака имају и трагове ударања ножевима.

-У кући Симеуна Дујаковића 7 мртвих. Три жене од који једна пред порођајем. Једна жена прије тога силована. Три убијена дјетета. Малом дјетету пуцано у уста. Једна жена преклана.

Најстарији мушкарац имао распорен трбух.

-У кући Станка Илишковића 3 мртвих.Двије жене и једно дијете.Једна свиња затворена са лешевима и већ је почела јести лешеве.

Треба напоменути да је међу овом групом усташа из Прњавора било доста муслимана, а међу њима су били и потомци субаше из Ганинаца, кога су Штрбачани још 1900. године протјерали из Ганинаца, а чардак срушили и запалили. Ту увреду муслимани нису заборавили и дошло је вријеме освете. Док је субаша из Ганинаца протјеран, субашу у Ружевцима нико није дирао, па ни за вријеме другог рата. Одобашићи су имање продали тек 1958. и одселили се.

7.фебруара 1942. у Ганинцима су страдали:

1. Чавић Станоје, 70

2. Илишковић Гавро, 60

3. Чавић Марко, 59

4. Дујаковић Симеун, 55

5. Жунић Милан, 29, родом из Кремне

6. Томић Боро, 19

7. Каиновић Ђурђија, 60

8. Дујаковић Јока, 55

9. Дујаковић Ђука, 33

10. Дујаковић Стана, 21

11. Дујаковић Босиљка, 18

12. Илишковић Миља, 59

13. Илишковић Видосава, 28

14. Гашић Савка, 21

15. Малетић Милева, 21

16. Дујаковић Гроздана, 7

17. Илишковић Здравко, 6

18. Илишковић Марица, 4

19. Илишковић Нада, 2

20. Гашић Марица, 1

21. Дујаковић Вида, 11мјесеци

22. Дујаковић Угљеша, 3 мјесеца

23. Дујаковић Љубица, 3 мјесеца

24. Видосавина нерођена беба

СОЗ Епархије бањалучке

[Зоран]

Покољ у селу Кремна код Прњавора

Датум: 10.09.2010. године

Злочин који је у сјећању народа нашег краја скоро изблиједио, злочин који памти још само неколицина. Први штури записи о овом злочину су се појавили тек 40 година послије покоља и о њему су знали само мјештани.

Данас, 69 година послије, ово је тек други помен злочина. Ово је наш допринос да се овакве ствари не забораве и да се не понове. То дугујемо свим нашим мученицима.

    16. децембра 1941. године, два дана пред Никољдан, усташе из Прњавора долазе на Вучијак и уз помоћ Мађара, који су тада насељавали Вучијак и ту држали положаје, почињу пљачку и зулум по селу Кремна које је удаљено неких 5 км од Прњавора.

Вучијачки вод устаника под командом Тривуна Бојановића је штитио Кремну од упада усташа из Прњавора, Мађара из Вучијака и фолксдојчера из Глоговца. Дан раније вод је добио наређење да се појави на врху планине Љубић ради полагања устаничке заклетве. У зору 16.децембра устаници су се запутили на Свињар, о чему је одмах неко обавијестио Звонимира Жнидаршића, трговца и велепосједника из Вучијака, а овај одмах усташе у Прњавору који су одмах са неколико камиона пристигли у Кремну.

Кренувши са Вучијака око 8 часова, усташе почињу да пуцају по кућама, да премлаћују људе и да их опкољавају и сакупљају. Већина народа је побјегла пут планине Љубић чим је чула пуцњаву, али сви који су се задесили у засеоку Петровићи су опкољени. Међу предводницима прњаворских усташа били су Брекало и Ћосић и комшије са Вучијака, Иљко Хемун и Алекса Микитишин, Украјинци, као и комшије Мађари. Главни организатор овог покоља био је Звонимир Жнидаршић. Истога дана када су побијени Срби у Кремни, Звонимир је побјегао у Прњавор, а одатле у Војводину, па у Мађарску.

Стака Петровић о томе свједочи: „... У том сатнику сам препознала Иљку Хемуна по његовим сребрним зубима, па му снажно довикнух: „Иља, брате, не дај нас!“ Није се хтио ни окренути... покоји пуцањ одјекне и нама се следи срце... У дворишту угледах снаху Милицу, најстарију јетрву, сву крваву. Крв јој је текла и на уста и на нос. Тек тада шватих да нам пријети права невоља. Пођошмо до куће мог свекра Антонија Петровића. Пред кућом је стајао наш комшија Алекса Микитишин. Ја му се обратих: „Немој Алекса да нам зграда изгори, то су боје за вуну цијелог села. Милица боји вуну и тако зарађује динар. Не дај нас Алекса, ђеце ти!“ Он ме крвнички погледа и повика: „Ма, сунце ти српско, зар се за боје бојиш? Знаш ли да ће вам и главе отићи?“ Тада замахну на онако крваву Милицу и удари је пушком иза врата, она паде а крв јој још више поче тећи на нос и уста. Погледа ме и издера се: „Марш кући и гледај своју копиладију! Доћи ће и на тебе ред!...“

У дворишту Антонија Петровића, старца преко 80 година, усташе га премлаћују док он виче: „Куда ћете са нама и нашом ђецом? Ми ништа нисмо криви. Оставите нас код куће!“ Ударали су га свим и свачим, док је старац сав крвав понављао: „Оставите ђецу, ми нисмо ништа криви“.

Тада усташе сакупљају све које су нашли у Петровићима. Дотјерали су Антонијеву, Теодорову, Игњину, Лазину и Бранкову породицу и тјерају их према Вучијаку до цесте Прњавор-Кулаши. Када су их дотјерали до цесте, усташа који је ту стражарио се обрати усташама који су их тјерали ријечима: „Газда Звонимир је рекао да их не гоните у логор, већ у поток и да их поубијате маљем!“

Усташе тада, уз стално премлаћивање, поново враћају народ у Петровиће и утјерују их у зграду Антонијевог сина Лазе и кућу Теодора Петровића.

Старац Антоније није могао да хода, па су га усташе унијели у зграду и бацили на под посљедњег, а он је и даље запомагао да не дирају ђецу. Један усташа му је пришао, наслонио пушку на њега и смијући се опалио. Услиједила је општа вриска жена и ђеце и тада је почео покољ. Усташе су пуцале по народу и згради из пушака и митраљеза.  Кад су жене и ђеца попадали мртви, донијели су кукурузовину да их спале. О тим догађајима свједочи преживјела Стака: “... Било нас је ту десеторо. Наједном извана кроз брвна почеше тући из пушака и митраљеза, а у згради само повике: „Јоооој! Куку мајко! Не дај ме тата! Убише ме!“ Не знам у ком сам се положају нашла кад чух глас: „Понесите шеварику!“ Нисам ни знала шта је шеварика, док нисам зачула шуштање, тек тад ми је било јасно да доносе кукурузовину. Почеше је бацати по нама. Осјетих смрад гаса. Полише зграду. Опет чух како неко повика: „Дај кресу!“

Шибица плану, а наша зграда букну у пламен! Осјети се мирис паљевине. Дим поче да гуши, а ја закуках и повиках: „Јооој, ђецо моја,погорјешмо живи!“

„Дијете јој јебем српско, ова је жива!“повика један усташа и удари ме по глави и ја падох у несвијест. (Стака је тада добила ударац сјекиром по глави од чега јој је глава била расјечена 14 центиметара - п.а.)

Поново сам дошла себи кад ме је почело пржити по ногама. Ватра је буктала. Сви смо тада били на ломачи. Покушах да отворим очи али ништа не видим. Дим гризе а ватра пече. Удари ме неко снажно по леђима и зачух кркљање. Неко је од наших умирао. Утом зачух ђечији глас како виче: „Тата, не дај ме!“ Не видим, али осјетим гђе се чује тај глас. Напипам ногице и привучем себи. Осјећам под руком да је дијете живо, али не може ни да се јави. Помислих: или је моје, или јетрве Милке. Напипах десном руком и свог малог Томислава. И он је жив. Покушавам да се снађем у пламену, али никако да нађем излаз. Глава ме боли и стално привлачи поду. Дрвена зграда гори као лучевина.... бацам око себе кукурузовину и одједном се у мени јави нека невиђена снага. Узех у зубе малог Томислава, а друго дијете не знајући које је и нађох се на вратима. Као да ме неко избацио, чини ми се да сам искочила далеко од зграде и пала поново у несвијест. Кад се прибрах, видим мали Томислав врти ногицама, а мало даље је моја мала Милосава, стара свега двије године. Погледах је и дах ми стаде. Сво лице јој је било у пликовима. Највећи су били на очима. Додирнух је и повиках: „Милосава, сине, јел’ видиш своју маму?“ „Видим,видим...“ Дијете говори, али не отвара очи. Ја јој отворим капке и угледам очи - биле су неоштећене. Пликови пуцају под мојим прстима, а мала Милосава лежи на хладној зимској земљи. Као да јој годи. Опекотине су тешке. Поново падох у несвијест...“

Кад је дошла до свијести Стака је узела зубима за кошуљицу малог Томислава који је имао само три неђеље, а у десну руку двогодишњу Милосаву и на кољенима отпузала до куће гђе су је затекли устаници и однијели у партизанску болницу на Љубић.

( п.а. лијева Стакина рука је била тешко повријеђена и кости смрскане тако да је само висила на мишићима. Остала је тешки инвалид цијели живот)

У згради Лазиној су убијени и запаљени:

1. Антоније Петровић, 1852-1941.

2. Милица Петровић, 1890-1941.

3. Милка Петровић, 1917-1941.

4. Боро Петровић, 1921-1941.

5. Деса Петровић, 1898-1941.

6. Новак Петровић, 1931-1941.

7. Љепосава Петровић, 1934-1941.

Остале ухваћене Србе усташе су утјерали у кућу Теодора Петровића, већину поклали и спалили. Успјела се спасити само ђевојчица Душанка, кћи Бранка Петровића, кога су десетак дана раније заклале усташе у Гачића потоку.

Бранковог сина, седмомјесечног Војислава, усташе су набијале на бајонете и добацивали један другом по сјећању Драгутина Миланковића, кога су усташе успут ухватили при чему га је један натјерао да носи ранац са муницијом.

Драгутин свједочи: „... Прво су убијени у шуми на имању Петар Миланковић и Ђурађ Марковић од стране једне групе усташа, док је друга пљачкала и дошла до наших кућа. Ја сам се направио хром и шепао на једну ногу...један усташа виче: „Потјерај тог малог овамо са осталима!“ „Не може, боли га нога“ одговори други усташа.

„Што га не убијеш, мајку му српску јебем!“  „Треба ми да ми носи муницију“ рече усташа и даде ми ранац. Крећући се поред Лазине зграде-амбара, један усташа отвори врата, а унутра жене и ђеца на камари искасапљени. У чошку угледам малог Новака, глава размрскана и мозак исцурио. Стигли смо до куће Теодорове гђе су доносили кукурузовину неке усташе, а кад погледах унутра, све побијено и поклано. Убацише унутра кукурузовину, полише гасом и запалише. Ћерка Теодорова је била прикована на зиду. Стоја је била привезана за дрво и заклана...

Носио сам ранац и слушао приче усташа који су се окупили на мјесту поред Жунића млина. Одатле се распоредише и кренуше пут Прњавора. Негђе уз брдо на Бабовцу усташа ми рече: „Дај ми тај ранац и бјежи кући. То горе су вам урадиле ваше комшије Брекало, Ћосић и Жнидаршић...“

У Теодоровој кући су тада убијени и спаљени:

1. Даница Петровић

2. Војислав Петровић, 7 мјесеци

3. Стоја Петровић, 1909-1941.

4. Драгиња Петровић, 1925-1941.

5. Зорица Петровић

6. Миленко Петровић, 1923-1941.

7. Милан Петровић, 1922-1941.

8. Момир Петровић

9. Душанка Петровић

10. Добривој Петровић, 1921-1941.

11. Милена Петровић, 1935-1941.

12. Василија Бијелић

13. Глиго Остојић

Према свједочењу устаника Стојана Домуза, када су стигли у Петровиће наишли су на страшан призор у Теодоровој кући. Теодорова седамнаестогодишња кћи је била силована, а потом разапета и закуцана великим ексерима на зид. Руке су јој биле приковане, а ноге и прса угљенисани. Једва су успјели да је скину. Поред куће за дрво је била свезана Стоја Петровић, која је била силована а гркљан јој пререзан. Испод ње су се налазила два снопа кукурузовине, потпаљени са намјером да леш изгори.

Када су устаници стигли до стратишта, усташе су већ били стигли до Прњавора. Мађарско живље је у страху од одмазде већ сутрадан напустило терен Вучијака и отишло у Прњавор, а одатле у Мађарску. Алекса Микитишин је након рата осуђен на 12 година затвора и живио је у Инђији код Руме. О Иљку Хемуну се ништа не зна, као ни о осталим усташама који су учествовали у покољу. Након овог покоља услиједио је покољ у сусједном селу Штрпцима 7. фебруара 1942. године, када је поклано 24 Срба, углавном жена и ђеце, те покољ у Прњавору када су побијени Срби на Зиховом имању и још неким мјестима.

Да се не заборави-да се не понови!

Бојан Милијашевић

Светосавска Омладинска Заједница Прњавор

СОЗ Епархије бањалучке

[Зоран]

Владика Јефрем освештао обновљену цркву брвнару

Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем данас је уз саслужење свештенства у приједорском селу Јелићка освештао и предао на молитвену употребу вјерујућем народу обновљену цркву брвнару посвећену Преносу моштију светог оца Николаја.

Владика Јефрем у бесједи је нагласио да народ траје захваљујући снази духа, културе и вјере.

''Морамо крепити наше унутрашње биће и чинити га отпорним на све несреће које на нас наилазе. Вјерујем да ћемо то чинити, о чему свједочи чињеница да обнављамо оно што је порушено, а градимо што није изграђено'', рекао је владика Јефрем.

Он је упозорио и на ''бијелу кугу'', која пустоши школе и затвара многе домове, те позвао њуде на умјереност.

Парохијски свештеник Миленко Новаковић рекао је да је брвнара у Јелићки једна од најстаријих и најсачуванијих сакралних објеката овог типа, а потиче из доба турске владавине.

''Нема података да је икада рушена, паљена или премјештана, тако да је до данас највише задржала изворне оригиналности'', рекао је парох Новаковић, додајући да је у народу зову и ''Радишина црква''.

Освештењу обновљене брвнаре кумовао је Зоран Лемић, а новом звону Владица Лемић, оба из Бањалуке, а поријеклом у Јелићкој. Црква је дијелом обновљена и заштићена од пропадања 1980-тих година, а сада је обновљена унутрашњост. Изграђен је нови иконостас, а сачуване иконе су конзервиране.

Према легенди, Турчин који је након службе код јелићког кнеза Радише добио високо мјесто у Отоманској империји из захвалности према кнежевој доброти испословао је дозволу за градњу цркве.

Данашњој свечаности у Јелићки присуствовали су бројни вјерници који ће убудуће своје духовне потребе задовољавати, како у новој цркви, освештаној 1990. године, тако и у овом споменику културе и трајања српског народа у Поткозарју.

У цркви брвнари данас је владика Јефрем у чин свештеника рукоположио Александра Павичара.

СРНА

Извор: СОЗ Епархије бањалучке

[Зоран]

Школа гитаре и старих инструмената

Датум: 12.10.2010. године

Соз организује школу гитаре и старих инструмената. Пријаве су у току

Организујемо школе:

+ Гитаре

+ Старих инструмената: кавал, гајде, фрула, гоч/тампани

Часови ће се оджавати два пута седмично

Цијена курса је 25км мјесечно.

Информације и пријаве у просторијама Светосавског Културног Клуба, пословни центар СПЦО, Бана Милосављевића 8, Бања Лука од 10:30 до 17 часова или на телефон 051/ 226 – 920

Придружите нам се!!!

СОЗ Епархије бањалучке

[Зоран]

Карта православних вјерских објеката општине Прњавор

Датум: 22.10.2010. године

Прњавор је добио карту православних вјерских објеката захваљујући иницијативи Светосавске омладинске заједнице у Прњавору и других појединаца.

Аутор саме карте је магистар картографије Младен Стругар који је подсјетио да је графичку обраду и припрему карте радио Драшко Вуковић, док је илустрације радио сликар Љубиша Ристић.

„На овој карти приказани су православни храмови општине Прњавор, парохијске цркве, филијалне цркве и манастири. Ова карта је изашла у издању Светосавске омладинске заједнице ове године и њена израда трајала је четири мјесеца. Највећи дио посла односио се на обилазак терена, снимање свих храмова као и проналажење литературе,“ објаснио је Стругар.

Картом су обухваћени готово сви православни вјерски храмови на подручју општине Прњавор, а међу њима је и неколико најстаријих.

„Од најстарији православних објеката можемо издвојити наравно манастир Ступље за који се не зна баш тачно да ли је из КсИИИ, КсИВ или КсВ вијека али је један од најстаријих објеката, затим дрвена црква Палачковци, имамо цркву Светог Великомученика Георгија у Прњавору из 1888. године, потом имамо цркву Успенија Пресвете Богородице у Доњим Вијачанима, такође годину дана иза ове наше прњаворске, затим цркву свете тројице у Бранешцима из 1904.“ истакао је Ступар.

Поред осталих старијих вјерских објеката на подручју општине, картом су обухваћени и многи други православни вјерски објекти у којима се и данас служе свете литургије.

Стругар је подсјетио и на раније урађену туристичку карту града и мишљења је да би туристичка и карта православних вјерских објеката требало заједно да буду приказиване у туристичким салонима како би презентација туристичких потенцијала општине била што вјеродостојнија.

Он је истакао да у будућности планира радити и план карту Прнајвора, карту манастира Републике Српске, као и манастира Бањалучке епархије.

http://radioprnjavor.com/

 

[Mamica Forumska]

klapklapza stranicu nisam znala da postoji! facenew22222222

[Зоран]

Промоција часописа "Двери Српске" о Републици Српској Крајини

Датум: 13.11.2010. године

Промоција новог броја часописа "Двери Српске" о Републици Српској Крајини.

-Српско питање у западним крајинама у 20. веку -Континуитет хрватске геноцидне политике -Зло је почело променом вере -Хроника Републике Српске Крајине -Страни ментори српске пропасти -Народ и Влада Републике Српске Крајине у изгнанству -15 година после: Ненаучене лекције једне трагедије У новом броју Двери: др Василије Крестић, др Смиља Аврамов, др Никола Жутић, др Светозар Ливада, др Срђа Трифковић, Ратко Дмитровић, Саво Штрбац, Слободан Јарчевић, Милорад Буха, Предраг Драгић Кијук, Милојко Будимир…

Српски сабор Двери позива Вас на

представљање новог броја часописа ДВЕРИ СРПСКЕ

посвећеног Републици Српској Крајини

поводом 15 година од Олује

Говоре:

Душан Басташић, Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора  ЈАДОВНО 1941, Бањалука

Мира Јовановић, Документационо-информативни центар ВЕРИТАС, Бањалука

                                                                 

Зоран Радојичић, координатор Српске мреже, Београд

Срђан Ного, члан редакције часописа ДВЕРИ СРПСКЕ, Београд

Среда, 17. новембар 2010. у 19 часова

Амфитеатар Правног факултета у Бањалуци

Српски сабор Двери позива Вас на

конференцију за медије и представљање

новог броја часописа ДВЕРИ СРПСКЕ посвећеног

Републици Српској Крајини поводом 15 година од Олује

Говоре:

Јанко Велимировић, директор Републичког центра за истраживање ратних злочина, Бањалука

Зоран Радојичић, координатор Српске мреже, Београд

Срђан Ного, члан редакције часописа ДВЕРИ СРПСКЕ, Београд

Четвртак, 18. новембар 2010. у 18 часова

Бански двор у Бањалуци

[Владан]

Светосавска Омладинска Заједница-Бањалука

ОРГАНИЗУЈЕ ЛИТУРГИЈСКУ ШКОЛУ

Предавања ће се одржавати сваке сриједе и петка у термину од 19 часова. У просторијама Светосавске Омладинске Заједнице.

Теме предавања:

1. Бог, космос

2. Човјек, пад, смрт

3. Христос, Црква, вријеме (празник)

4. О Храму и свештенослужитељима

5. Проскомидија

6. Литургија оглашених (Литургија ријечи)

7. Литургија вјерних

8. Канон Евхаристије

9. "У миру изиђимо"

Предавања ће водити свештеници Бањалучког архијерејског намјесништва...

[Зоран]

БОГОЈАВЉЕНСКА ЛИТИЈА 2011.Г.

ОБАВЈЕШТЕЊЕ

19. јануара 2011. Године на празник Богојављења биће oдржана Богојављенска литија.

Тога дана у 12 часова кренуће свечана литија испред Саборног храма Христа Спаситеља до моста Патра на Врбасу код Кастела, гдје ће бити извршено водоосвећење са спуштањем Крста у ријеку, а потом такмичење у пливању за Крст часни. Позивамо вјернике града Бање Луке да тога дана узму молитвено учешће у свечаној литији.

Уједно позивамо и сва заинтересована лица која желе да тога дана учествују у пливању за Крст часни, да се јаве Управи бањалучке парохије код Саборног храма Христа Спаситеља најдаље до 15. јануара 2011. године, како би на вријеме били укључени у програм свечаности.

ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА

И ПАРОХИЈА БАЊАЛУЧКА

[Владан]

Помен Дракулићким новомученицима

У недељу 06. фебруара 2011. године у храму Светог великомученика Георгија у Дракулићу служиће се заупокојена литургију у знак сјећања на више од 2 300 Срба, које су Павелићеве усташе побиле 7. фебруара 1942. године у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац код Бање Луке.

Након литургије, на Спомен костурници у Дракулићу биће служен парастос невиним српским жртвама усташког покоља.

У Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац код Бање Луке 7. фебруара 1942. године Павелићеве усташе из такозваног "Тјелесног здруга", уз помоћ бањолучких усташа, побиле су, без иједног испаљеног метка, сјекирама, ножевима и крамповима, више од 2 300 Срба, међу којима је било и 551 дијете.

Покољ у овим селима организовао је усташки стожерник за "Хрватску Крајину" Виктор Гутић, а покољ је предводио и у њему активно учествовао жупник бањалучког самостана Петрићевац фра Мирослав Мајсторовић Филиповић звани "фра сотона", који је након тога постао заповједник "фабрике смрти" у Јасеновачким логорима.