СЛУЧАЈ МАЛОГ ЛУКЕ - Исцељење од тешких последица вакцинације

[ego]

СЛУЧАЈ МАЛОГ ЛУКЕ

(Изјава његове мајке)

Лука, дете Љубомира Тошковића, браварског мајстора бродоградилишта са станом Београд, Ул. Н. Х. Христифора Тодоровског Карпоша бр. 60, рођен нормално 1946. године било је здраво и лепо развијено дете.

21. I 1949. год. добило је БеСеЖе вакцину, у дечијем диспанзеру на Чукарици. Одмах неколико дана после тога почео је да се жали да га боли глава а затим руке, ноге и стомак, а постао је нервозан љутећи се за сваку ситницу. 13. II 1949. отекну му очни капци а 15. II добио је температуру. Дечији лекар који је био позван констатовао је ангину и преписао сулфатиазол. Температура је опала, али се ускоро опет попела, па је са повременим осцилацијама трајала све до 1. III. Тога дана добио је "фрас" укочио се, заврнуо очи и изгубио свест. То се поновило три пута у току четири сата при чему је температура стално износила 39° и није спадала ни поред сулфатиазола. Ови напади дечијих грчева са губитком свести и трзајима трајали су са повременим прекидима три дана, када је 3. III однесен у дечју болницу на Дедиње. Тамо је др Љ. први рекао да је запаљење плућа, а после да се ради о туберкулози. Када смо му рекли да је дете добило БеСеЖе вакцину, рекао је да не зна шта је. У болници је остао три дана за које је време добио Пеницилин, Луминал и Калцијум. Температура је пала, али су напади "фраса" и даље остали. Носила сам га затим на нервну клинику где су рекли да је енцефалитис. Давали му Луминал и мешавину брома, но без успеха.

Дете сам после носила код др А. који му је дао 30 инјекција јод-прегл по један ccm. Пошто му то није помогло добио је инјекције Калцијум бромата две кутије, после чега му је 20 дана било добро. Но после тих 20 дана добио је такве нападе да су га тресли сваких 15 минута. Однели смо га затим на Универзитетску дечју клинику код др Т. који је пронашао код детета ангину и енцефалитис. Рекао је да ти напади долазе од крајника те да их стога треба вадити, но пошто је добио БеСеЖе мора се са вађењем чекати шест месеци. Због тога је дете отпуштено после осам дана иако су напади и даље трајали. Напади "фраса" понављали су се сваке ноћи по три пута готово у исто време. У међувремену се стање крајника погоршало те су скоро постали септични. Лечен је пеницилином те је температура ускоро спала. Но и даље се ноћу кочио и трзао, а повремено и преко дана уз губитак свести. У августу оперисани су му крајници, после чега осам дана није имао нападе, али их је после ових осам дана поново добио но сада много јаче него раније.

Однели смо га тада код др Ј. који је такође поставио дијагнозу енцефалитис и преписао луминал, само је наредио да се доза повећа, тј. уместо три пута да сад добије четири пута по 0,015 дневно. Уз то му је дао Ендојодин у инјекцијама и мешани бром у течности. После прве инјекције Ендојодина дете је почело да се заноси, да губи говор и малаксава. После друге инјекције сасвим се изгуби и опет поче температура 38 степени C. Пошто др Ј. више ништа није могао да му помогне, однели смо га поново на Дечју клинику код др Т. Тамо је био осам дана у полусвести. За свих пет недеља колико је био тамо добијао је стално Јод-Прегл витамнин Б-1 и редовно луминал. Код куће је затим још примио десет инјекција Јод-прегла и Б-витамина. Напади су сад били нешто ређи, али ипак још два-три ноћу.

Приликом отпуста из болнице односно Дечије клинике рекла ми је шеф одељења, да је медицина учинила све што је могла али да детету на жалост спаса више нема, те је најбоље да га носим кући. Додала је: "Молите Бога да што пре умре, јер и ако остане жив, биће кретен".

По повратку кући дала му је др Д. инјекције Магнезијум сулфата 10%. Од прве ове инјекције изишло му је по телу неко црвенило и било му је врло тешко. Био је толико млитав да није могао главу да дигне сам. Од других двеју инјекција било му је врло добро, није се више тако укочено загледао као дотле нити грчевито стезао песнице. Девет дана било му је потпуно добро. Но када је добио пету инјекцију, одмах се променио у лицу и ту ноћ добио је напад. Добио је затим још две, дакле, укупно седам инјекција. Стање се тада опет погоршало те је као и раније сваку ноћ добијао нападе и то увек у исто време.

Били смо још код др Ј. и др М. али без успеха.

Очајни и без икакве наде гледали смо беспомоћни како се дете мучи. Напади су се и даље наставили сваког дана и сваке ноћи.

Све је то тако трајало до 19. XII 1949. године у 8 сати када сам срела др Петра Ј. Станковића коме сам ово све укратко испричала. Рекао ми је да одмах приступим природном лечењу и дао ми је уз то следећа упутства: Никакве инјекције, ни ма какве друге лекове детету не смем давати, већ одмах почети са редовним клистирањем два пута дневно са камилицом, свакодневно купање, затим сунчање кроз прозор у загрејаној соби при чему дете мора да лежи сасвим голо на кревету. У погледу хране морао је прекинути сасвим са досадашњим начином исхране а јести што је могуће више живу - пресну храну, разно поврће, воће, козје млеко, две јеловне кашике грубо самлевеног пшеничног брашна непросејаног са мекињама, помешаног са млеком и медом. Највише ме је изненадило када ми је рекао да детету дам живо брашно да једе. Одмах сам почела примењивати све онако како ми је рекао др Станковић, тачно и у свему придржавајући се његових упутстава, мада нисам имала велике наде да му такво лечење још може помоћи.

На наше највеће изненађење детету је међутим одједном кренуло на боље. Напади су постали ређи и краткотрајнији, а после три дана сасвим су престали. Није више вриснуо, није се више кочио ни умокрио. Дете се убрзо сасвим навикло на нов начин исхране. Место хлеба добијао је качамак. Клистирање, купање и сунчање јако му је пријало. Цео месец дана није имао ниједан напад. Тада нисмо имали козје млеко па смо му давали кравље. Напади су тада опет почели иако у мањој мери и трајали су сва три дана док је добијао кравље млеко. Када смо после три дана успели да набавимо опет козје млеко напади су одмах престали и никада се више нису повратили. Стање се код малог Луке из дана у дан све више поправљало, постајао је све свежији, расположенији, имао апетит и добијао у тежини. Ноћу је мирно спавао и никад се више ови страшни напади нису јављали. Две пуне године дете уопште није окусило месо јер је др Станковић нагласио да је то нарочито важно да му не дамо меса. Дете је потпуно оздравило и даље се дивно развило телесно и душевно.

Злокобна предвиђања шефа одељења Дечје клинике нису се испунила. Дете је и дан данас живо, здраво, чило и весело и ни од чега од тада више није боловало. Сада иде у четврти разред основне школе, скроз је одличан и најбољи у свом разреду. Пише већ песме и приповетке које се штампају у школским новинама "Први кораци".

Надам се да ће случај мог сина допринети да се најзад увиди штетно дејство БеСеЖирања и уочи велики значај природног лечења.

Овим овлашћујем др Петра Ј. Станковића, лекара који је лечио и излечио мога сина Луку да може овај случај слободно јавно изнети са пуним именима свуда тамо где буде нашао за сходно.

Београд, 15. маја 1957. г.

Мајка,

Фемка Ж., Љубомира Тошковића с. р.

Из књиге "О природном лечењу и психичкој хармонији" др Петра Ј. Станковића

[mila]

Занимљива тема. За оне који имају снаге да ово погледају, а знају руски:

http://www.donor.org.ua/index.php?module=help&act=show&c=4&id=538

http://www.donor.org.ua/index.php?module=help&act=show&c=8&id=687

http://www.donor.org.ua/index.php?module=help&act=show&c=4&id=495

http://www.donor.org.ua/index.php?module=arnews&act=show&c=1&id=2138

http://www.donor.org.ua/index.php?module=help&act=show&c=12&id=745

http://www.donor.org.ua/index.php?module=help&act=show&c=6&id=847

http://www.donor.org.ua/index.php?module=help&act=show&c=16&id=569

http://www.donor.org.ua/index.php?module=arnews&act=show&c=1&id=2319

То су све (осим можда једног) случајеви леукемије и других врста рака код деце изазваних непосредно вакцином. О томе се код нас готово не говори, али у свету су покрети против вакцина изузетно активни и гласни. Постоје чак и лекарска удружења која се боре против вакцина. Ми и даље као овце идемо на заклање и потурамо своју децу да их боду чим стигну, да им у организам убацују мајмунске ћелије (какве ће то имати последице на људски ДНК тек ће да се види), живу, формалдехид и алуминијум, све  отров до отрова.

[Aquilius Cratus]

U jeeeee mora da je ta svekoiko svetska borba protiv vakcina eradikovala variola veru. 1000000001010 4chsmu1

[ego]

Најлепше је што се мали Лука тако добро опоравио.   kraljica

[mila]

U jeeeee mora da je ta svekoiko svetska borba protiv vakcina eradikovala variola veru. kraljica confused

Наравно да није, јер је вариола вера ерадикована независно од било какве борбе, било за вакцинацију, било против ње. Епидемија вариоле је почела да посустаје још пре увођења вакцине.

[Aquilius Cratus]

U jeeeee mora da je ta svekoiko svetska borba protiv vakcina eradikovala variola veru. kraljica confused

Наравно да није, јер је вариола вера ерадикована независно од било какве борбе, било за вакцинацију, било против ње. Епидемија вариоле је почела да посустаје још пре увођења вакцине.

Ha ha ha ha, da nije tuzno u jadno smejao bih se. Ovako  :) :( :( :(

[Aquilius Cratus]

Viral evolution

Drawing accompanying text in Book XII of the 16th-century Florentine Codex (compiled 1540–1585), showing Nahuas of conquest-era central Mexico suffering from smallpox.

Smallpox likely diverged from an ancestral African rodent-borne variola-like virus between 16,000 and 68,000 years ago.[40] The more severe form (variola major) is thought to have originated in Asia between 400 and 1600 years ago. Alastrim minor, a second form found in West Africa and the Americas, is thought to have evolved between 1,400 and 6,300 years ago. This clade gave rise to two subclades that diverged at least 800 years ago.[40]

Human history

Historical records from Asia describe evidence of smallpox-like disease in medical writings from ancient China (1122 BC) and India (as early as 1500 BC).[41] The earliest credible clinical evidence of smallpox is found in the Egyptian mummies of persons who died some 3000 years ago. It has been speculated that Egyptian traders brought smallpox to India during the 1st millennium BC, where it remained as an endemic human disease for at least 2000 years. Unmistakable descriptions of smallpox first appeared in the 4th century AD in China and the 7th century in India. Smallpox was likely introduced in China during the 1st century AD from the southwest, and in the 6th century was carried from China to Japan.[22] In Japan, the epidemic of 735–737 is believed to have killed as much as one-third of the population.[7] Smallpox may also have caused other major epidemics that claimed a quarter to a third of the affected populations: China 49 AD, Rome 165 AD, Cyprus 251–266 AD, Greece 312 AD, Japan 552 AD, Mecca 569–571 AD, Arabia 683 AD, Europe (various sites) 700–800 AD.[42] At least seven religious deities have been specifically dedicated to smallpox, such as the god Sopona in the Yoruba religion. In India, the Hindu goddess of smallpox, Sitala Mata, was worshiped in temples throughout the country.[43]

The arrival of smallpox in Europe and south-western Asia is less clear. Smallpox is not described in either the Old or New Testaments of the Bible, or in literature of the Greeks and Romans. Scholars agree it is very unlikely such a serious disease as variola major would have escaped a description by Hippocrates if it existed in the Mediterranean region.[44] While the Antonine Plague that swept through the Roman Empire in 165–180 AD may have been caused by smallpox,[45] other historians speculate that Arab armies first carried smallpox out of Africa to Southwestern Europe during the 7th and 8th centuries AD.[22] In the 9th century the Persian physician, Rhazes, provided one of the most definitive observations of smallpox and was the first to differentiate smallpox from measles and chickenpox in his Kitab fi al-jadari wa-al-hasbah (The Book of Smallpox and Measles).[46] During the Middle Ages, smallpox made periodic incursions into Europe but did not become established there until the population increased and population movement became more active during the time of the Crusades. By the 16th century smallpox was well established over most of Europe.[22] With its introduction in populated areas in India, China and Europe, smallpox affected mainly children, with periodic epidemics that killed up to 30% of those infected. The appearance of smallpox in Europe is of particular importance, as successive waves of European exploration and colonization served to spread the disease to other parts of the world. By the 16th century it had become an important cause of morbidity and mortality in the known world.[22]

Smallpox sufferer in the United States, 1912

There are no credible descriptions of smallpox-like disease in the Americas before the westward exploration in the 15th century AD.[40] In 1507 smallpox was introduced into the Caribbean island of Hispaniola and to the mainland in 1520, when Spanish settlers from Hispaniola arriving in Mexico brought smallpox with them. Smallpox devastated the native Amerindian population and was an important factor in the conquest of the Aztecs and the Incas by the Spaniards.[22] Settlement of the east coast of North America in 1633 in Plymouth, Massachusetts was also accompanied by devastating outbreaks of smallpox among Native American populations,[47] and subsequently among the native-born colonists.[48] Some estimates indicate case fatality rates of 80-90% in Native American populations during smallpox epidemics.[49] Smallpox was introduced into Australia in 1789 and again in 1829 and caused devastation among the aborigines.[22] Between 1780 and 1870 smallpox was the single major cause of Aboriginal deaths.[50]

By the mid-18th century smallpox was a major endemic disease everywhere in the world except in Australia and in several small islands. In Europe smallpox was a leading cause of death in the 18th century, killing an estimated 400,000 Europeans each year.[51] Through the century smallpox resulted in the deaths of perhaps 10% of all the infants of Sweden every year,[7] and the death rate of infants in Russia may have been ever higher.[41] The widespread use of variolation in a few countries, notably Great Britain, its North American colonies, and China, somewhat reduced the impact of smallpox among the wealthy classes during the latter part of the 18th century, but a real reduction in its incidence did not occur until vaccination became a common practice toward the end of the 19th century. Improved vaccines and the practice of re-vaccination led to a substantial reduction in cases in Europe and North America, but smallpox remained almost unchecked everywhere else in the world. In the United States and South Africa a much milder form of smallpox, variola minor, was recognized just before the close of the 19th century. By the mid-20th century variola minor occurred along with variola major, in varying proportions, in many parts of Africa. Patients with variola minor experience only a mild systemic illness, are often ambulant throughout the course of the disease, and are therefore able to more easily spread disease. Infection with v. minor induces immunity against the more deadly variola major form. Thus as v. minor spread all over the USA, into Canada, the South American countries and Great Britain it became the dominant form of smallpox, further reducing mortality rates.[22]

Eradication

Vaccination during the Smallpox Eradication and Measles Control Program in Niger, February, 1969.

Since Jenner demonstrated the effectiveness of cowpox to protect humans from smallpox in 1796, various attempts were made to eliminate smallpox on a regional scale. As early as 1803, the Spanish Crown organized a mission (the Balmis expedition) to transport the vaccine to the Spanish colonies in the Americas and the Philippines, and establish mass vaccination programs there.[52] The US Congress passed the Vaccine Act of 1813 to ensure that safe smallpox vaccine would be available to the American public. By about 1817, a very solid state vaccination program existed in the Dutch East Indies.[53] In British India a program was launched to propagate smallpox vaccination, through Indian vaccinators, under the supervision of European officials.[54] Nevertheless, British vaccination efforts in India, and in Burma in particular, were hampered by stubborn indigenous preference for inoculation and distrust of vaccination, despite tough legislation, improvements in the local efficacy of the vaccine and vaccine preservative, and education efforts.[55] By 1832, the federal government of the United States established a smallpox vaccination program for Native Americans.[56] In 1842, the United Kingdom banned inoculation, later progressing to mandatory vaccination. The British government introduced compulsory smallpox vaccination by an Act of Parliament in 1853.[57] In the United States, from 1843 to 1855 first Massachusetts, and then other states required smallpox vaccination. Although some disliked these measures,[41] coordinated efforts against smallpox went on, and the disease continued to diminish in the wealthy countries. By 1897, smallpox had largely been eliminated from the United States.[58] In Northern Europe a number of countries had eliminated smallpox by 1900, and by 1914, the incidence in most industrialized countries had decreased to comparatively low levels. Vaccination continued in industrialized countries, until the mid to late 1970s as protection against reintroduction. Australia and New Zealand are two notable exceptions; neither experienced endemic smallpox and never vaccinated widely, relying instead on protection by distance and strict quarantines.[59]

The first hemisphere-wide effort to eradicate smallpox was made in 1950 by the Pan American Health Organization.[60] The campaign was successful in eliminating smallpox from all American countries except Argentina, Brazil, Colombia, and Ecuador.[59] In 1958 Professor Viktor Zhdanov, Deputy Minister of Health for the USSR, called on the World Health Assembly to undertake a global initiative to eradicate smallpox. The proposal (Resolution WHA11.54) was accepted in 1959.[61] At this point, 2 million people were dying from smallpox every year. Overall, however, the progress towards eradication was disappointing, especially in Africa and in the Indian subcontinent. In 1967, the World Health Organization intensified the global smallpox eradication by contributing $2.4 million annually to the effort and adopting the new concept of eliminating the disease promoted by the Czech epidemiologist Karel Raška.[62][63] An international team, the Smallpox Eradication unit, was formed under the leadership of an American, Donald Henderson.[64]

Two-year old Rahima Banu of Bangladesh was the last person infected with naturally occurring Variola major, in 1975

In the early 1950s an estimated 50 million cases of smallpox occurred in the world each year.[13] To eradicate smallpox, each outbreak had to be stopped from spreading, by isolation of cases and vaccination of everyone who lived close by. This process is known as "ring vaccination". The key to this strategy was monitoring of cases in a community (known as surveillance) and containment. The initial problem the WHO team faced was inadequate reporting of smallpox cases, as many cases did not come to the attention of the authorities. The fact that humans are the only reservoir for smallpox infection, and that carriers did not exist, played a significant role in the eradication of smallpox. The WHO established a network of consultants who assisted countries in setting up surveillance and containment activities. Early on donations of vaccine were provided primarily by the Soviet Union and the United States, but by 1973, more than 80% of all vaccine was produced in developing countries.[59]

The last major European outbreak of smallpox was in 1972 in Yugoslavia, after a pilgrim from Kosovo returned from the Middle East, where he had contracted the virus. The epidemic infected 175 people, causing 35 deaths. Authorities declared martial law, enforced quarantine, and undertook widespread re-vaccination of the population, enlisting the help of the WHO. In two months, the outbreak was over.[65] Prior to this, there had been a smallpox outbreak in May–July 1963 in Stockholm, Sweden, brought from the Far East by a Swedish sailor; this had been dealt with by quarantine measures and vaccination of the local population.[66]

By the end of 1975, smallpox persisted only in the Horn of Africa. Conditions were very difficult in Ethiopia and Somalia, where there were few roads. Civil war, famine, and refugees made the task even more difficult. An intensive surveillance and containment and vaccination program was undertaken in early and mid-1977. In 1977, Australian microbiologist Frank Fenner was named the chairman of the Global Commission for the Certification of Smallpox Eradication. As the campaign neared its goal, Fenner and his team played an important role in verifying eradication.[67] The last naturally occurring case of indigenous smallpox (Variola minor) was diagnosed in Ali Maow Maalin, a hospital cook in Merca, Somalia, on 26 October 1977.[18] The last naturally occurring case of the more deadly Variola major had been detected in October 1975 in a two-year-old Bangladeshi girl, Rahima Banu.[68]

The global eradication of smallpox was certified, based on intense verification activities in countries, by a commission of eminent scientists on 9 December 1979 and subsequently endorsed by the World Health Assembly on 8 May 1980[13][69] as Resolution WHA33.3. The first two sentences of the resolution read: "Having considered the development and results of the global program on smallpox eradication initiated by WHO in 1958 and intensified since 1967 … Declares solemnly that the world and its peoples have won freedom from smallpox, which was a most devastating disease sweeping in epidemic form through many countries since earliest time, leaving death, blindness and disfigurement in its wake and which only a decade ago was rampant in Africa, Asia and South America."[70]

Post-eradication

Three former directors of the Global Smallpox Eradication Program read the news that smallpox had been globally eradicated, 1980

The last naturally occurring case of smallpox occurred in Somalia in 1977. The last cases of smallpox in the world occurred in an outbreak of two cases (one of which was fatal) in Birmingham, UK in 1978. A medical photographer, Janet Parker, contracted the disease at the University of Birmingham Medical School and died on September 11, 1978,[70] after which the scientist responsible for smallpox research at the university, Professor Henry Bedson, committed suicide.[2] In light of this accident, all known stocks of smallpox were destroyed or transferred to one of two WHO reference laboratories which had BSL-4 facilities; the Centers for Disease Control and Prevention (CDC) in the United States and the State Research Center of Virology and Biotechnology VECTOR in Koltsovo, Russia.[71] In 1986, the World Health Organization recommended destruction of the virus, and later set the date of destruction to be 30 December 1993. This was postponed to 30 June 1999.[72] In 2002 the policy of the WHO changed to be against its final destruction.[73] Destroying existing stocks would reduce the risk involved with ongoing smallpox research; the stocks are not needed to respond to a smallpox outbreak.[74] However, the stocks may be useful in developing new vaccines, antiviral drugs, and diagnostic tests.[75]

In March 2004 smallpox scabs were found tucked inside an envelope in a book on Civil War medicine in Santa Fe, New Mexico.[76] The envelope was labeled as containing scabs from a vaccination and gave scientists at the Centers for Disease Control and Prevention an opportunity to study the history of smallpox vaccination in the US.

[mila]

SMALLPOX DECLINED BEFORE VACCINATION WAS ENFORCED

The simple fact that we have less smallpox now than we did 200 years ago, does not in any degree prove that vaccination caused this decline, although the promoters of vaccination have taken upon themselves the full credit for this improvement.

The most noticeable decrease in smallpox and other zymotic diseases began with the sanitation reforms just prior to 1800 and the improvement in nutrition brought about by such health crusaders as Trail, Graham and Jennings around 1840.

THIS SANITATION AND HEALTH IMPROVEMENT PROGRAM included: (1) Sewage disposal, (2) cleaning of streets, back yards, stables, etc., (3) improvement of roads so that fresh vegetables, milk and other vital foods could be transported rapidly to the cities and distributed while still fresh. (4) The water supply was improved and protected from contamination. (5) Housing projects were built out in the suburbs to relieve congestion of population in the cities.

CHART SHOWING DECREASE IN SMALLPOX DEATHS AFTER DECLINE OF VACCINATION

Period -                Percentage of Births Vaccinated Smallpox Deaths

1872-1881  96.5                                          3,708.3

1882-1891  82.1                                            933.0

1892-1901  67.9                                            436.5

1902-1911  67.6                                            395.3

1912-1921  42.3                                              12.2

1922-193 1  43.1                                                25.0

1932-1941  39.9                                                  1.4

Што ће рећи да је у време кад су скоро све бебе биле вакцинисане против вариоле, од ње је умирало скоро 4000 људи у току 10 година. А кад је вакцину примало само 39%, стопа смртности је пала на 1,4%.

И обрнуто: у земљама где је била уведена обавезна вакцинација против вариоле, стопа смртности се повећала:

CHART SHOWING INCREASE OF SMALLPOX UNDER COMPULSORY VACCINATION

England and Wales Germany Italy

Year Deaths Rate per million Deaths Rate per million Deaths Rate per million

1918   2 0.0 60   1.0     926   25.0

1919 28 0.76 704 11.0 16,580 454.0

1920 30 0.80 332   5.0 11,037 303.0

[Aquilius Cratus]

Ali to jendostavno cinjenicno nije tacno!

Ko nije bezao sa casova istorije zna ovo:

By March 22, medical authorities realised that Musa had died of smallpox. The government's reaction was swift. Martial law was declared. Measures included blockades of villages and neighbourhoods, roadblocks, prohibition of public meetings, closure of borders and prohibition of all non-essential travel. Hotels were requisitioned for quarantines in which 10,000 people who may have been in contact with the virus were held under guard by the army. The authorities undertook a massive revaccination of the population, helped by the World Health Organization, '...almost the entire Yugoslavian population of 18 million people was vaccinated.'. Leading experts on smallpox were flown in to help, including Donald Henderson and Don Francis.

Within two weeks, almost the entire population had been revaccinated. By mid-May the spread of the disease was stopped and the country returned to normal life. During the epidemic, 175 people contracted smallpox and 35 of them died.

http://en.wikipedia.org/wiki/1972_outbreak_of_smallpox_in_Yugoslavia

Tako da ovaj chart sto si iznela je jos jedan beozbrazna neoluditska laz!!!

[mila]

Да резимирамо: историја вариоле показује да се пре може рећи да је она нестала упркос вакцинама, а не захваљујући њима. Док није било вакцине против ње, то је углавном била болест раног дечјег узраста, а у 19. веку постала је болест не само деце, него и одраслих, при чему је документована чињеница да је постепено "одрастање" великих богиња тачно корелирало са одрастањем оних који су били вакцинисани у детињству, што ће рећи да су они оболевали од саме вакцине. Статистике показују да су по правилу епидемије избијале управо међу вакцинисаним, па тек онда прелазиле на невакцинисане. И обрнуто: у земљама где уопште није било вакцина или је био вакцинисан крајње мали процент популације (као, нпр, у Аустралији и Швајцарској), није било епидемија великих богиња. Кампања Светске здравствене организације за искорењивање великих богиња фактички је показала потпуну неефикасност вакцине. И, што је посебно значајно (мада се о томе, из јасних разлога, скромно ћути), у последњим епидемијама које су избиле у неким афричким и индијским племенима проблем је решен практично искључиво изолацијом и лечењем оболелих, без било каквих масовних вакцинација, као што се од памтивека и радило у случајевима инфективних болести. Разлози нестајања великих богиња апсолутно су исти као и разлози фактичког нестанка куге - побољшани санитарни услови живота и одсуство хроничног носиоца инфекције. Где је данас куга? Је ли и за то заслужна свеколика светска борба за вакцине?

[mila]

Tako da ovaj chart sto si iznela je jos jedan beozbrazna neoluditska laz!!!

Ма важи.:-) Прочитај мало о историји вариоле, па се јави. Од Џенера па наовамо.

[Aquilius Cratus]

Разлози нестајања великих богиња апсолутно су исти као и разлози фактичког нестанка куге - побољшани санитарни услови живота и одсуство хроничног носиоца инфекције. Где је данас куга? Је ли и за то заслужна свеколика светска борба за вакцине?

Neistina!

1972 su postojali svi sanitarni uslovi koji postoje i danas pa se ipak pojavail variola vera!!! Obicna istorija

demantuje ovu laz da su sanitarni uslovi kljuc eradikacije virusa v.v. A kamoli malo jaca teorijska biologija.

Uzgred za opstu edukaciju kugu ne izaziv virus nego bakterija tako da je poredjenje besmisleno.

[Aquilius Cratus]

Tako da ovaj chart sto si iznela je jos jedan beozbrazna neoluditska laz!!!

Ма важи.:-) Прочитај мало о историји вариоле, па се јави. Од Џенера па наовамо.

Ok dogovoreno. Evo ostavio sam ti link koji razmatra zadnjih 40 godina v.v samo na ovim prostorima

iz cega jasno sledi za svakog pismenog da je onaj chart koji si postavila NEISTINIT!

I nema tu velike demagogije istorijske cinjenice surovo unistavaju tvoju potrebu da opravdas svoju

neoluditsku  borbu.

[mila]

1972 su postojali svi sanitarni uslovi koji postoje i danas pa se ipak pojavail variola vera!!!

Не видим чему такав излив емоција. Коју реч ниси разумео од онога што сам написала? Вариоле је у то време још увек било, али је била у континуираном опадању које је трајало више деценија. Мада, кад смо већ код тога, није несумњива чињеница ни да је ерадикована (око чега смо се у почетку наизглед договорили), али хајде да се надамо да јесте.  

I nema tu velike demagogije istorijske cinjenice surovo unistavaju tvoju potrebu da opravdas svoju

neoluditsku  borbu.

Историјске чињенице су оно што сам навела, а не то што ти би ти више волео да је реалност.

Да ли је куга вирус или бактерија није важно за ову тему, јер се на вакцини против куге свеједно ради.

[Aquilius Cratus]

Не видим чему такав излив емоција. Коју реч ниси разумео од онога што сам написала? Вариоле је у то време још увек било, али је била у континуираном опадању које је трајало више деценија. Мада, кад смо већ код тога, није несумњива чињеница ни да је ерадикована (око чега смо се у почетку наизглед договорили), али хајде да се надамо да јесте.  

-Tvoje tvrdoglavo ponavljanje neistina.

- Jos uvek nisi procitala link koji sam postavio na to sta se desilo 1972 u SFRJ. Da nije uradjena radikalna

vakcinacija stanovnista mogli smo imati jednu jako opasnu ako ne i po civilizaciju fatalnu pandemiju. Naravno

da kvalitatniji sanitarni uslovu uticu na to kolika je sansa da se v.v pojavi ali da nije bilo vakcina ne bi nam

pomogla ni sva sanitarna sredstva ovoga sveta. Narocito u 20. veku gde je saobracaj sa veoma velikom ucestlocscu, gde je tesko pratiti putnike. Kad tamo upadne virus sa tako visokom stopom virulentnosti kao v.v

onda ti je vakcina jedini kljucni cinilac za spasavanje od panedemije sa fatalnim ishodom.

Историјске чињенице су оно што сам навела, а не то што ти би ти више волео да је реалност.

Verovatnose po tebi istorija zavrsava 1941.

Да ли је куга вирус или бактерија није важно за ову тему, јер се на вакцини против куге свеједно ради.

Nije sporno postoji vakcina i protiv tetanusa ali poneta je u tome da je vakcina za sada najbolje preventivno

sredstvo u borbi protiv virusa. Bolje resenje za sada nemamo.

Za 30-40 godina kada zazive nanoboti mozemo da pricamo o nekom drugom resenju ali tako nesto je sada

teski SF.