Колико смо као људи и као Црква заражени вирусом пијетизма?

[oLjuba]

Добро, извинте.

Људи постају тајанствени а често не желе да кажу то што кажу.

Уреду је.

Опростие.

[timjančica]

Знате' date=' на енглеским говорним подручијима Православље преживљава пијетизам као нешто најнормалније у Цркви. Наравно не у оном "књижничком" искаженом смислу. Реч ил израз piety = "пајети" јесте богослужбена реч на енглеском језику. И ми њу стотинама пута у разним јектенијама и молитвама кориситмо.[/quote']

pijetizam ima lijep naziv, od piety, pobožnost, je li tako? ipak, kako vidimo, od pravoslavnog učenja je u mnogome različit.

Православна порпобљеност у схоластику је исто као и мач са две оштрице.

s tim što se u gornjem tekstu navodi da upravo to odbacivanje doktrine, dovodi do formiranje grupe ljudi koji dijele „UČENJE pijatizma“, i njihova individualnost, iako naglašavana, paradoksalno, u uniformisanosti u krajnjem stadiju se rasplinjava (iščezava). u ranijim oblicima poprima oblike skladno stepenu državne uređenosti, koja manje ili više u svojoj projekciji, svijetu građana, pruža ili uskraćuje istinsku teološku sliku i smisao, hristovu toplinu.  1405_love

vezano za skolastiku pravoslavlja, a što bi moglo opterećavati, jedino što mi pada trenutno na pamet, je njena "upotrebna" izmješanost sa praznovjerjem, ili njeno takvo shvatanje.

npr. nedeljom nema šivenja dugmadi, ili moralisanje pod plaštom pravoslavlja, dobro je ovo, ono se ne radi, koje se u našem narodu u dovoljno primjera vidjeti, zar ne?

[oLjuba]

Покушавам да сагледам шта спорите и не полази ми за руком.

Такође покушавам да вам кажем да сама суштина речи носи другачије изворно значење. О томе се не спори јер нема шта. Она се не сукоби са православном терминолгијом коју сам вам и навео у лутиргичком животу Цркве. То питање као неки пробелем увезено је са Запада, и у њему се открива тај утицај схоластке на правослвну терминологију те "проблематике". Јер, Правосалвље има бољу и лепшу богословску терминологију за овакве појаве у Цркви.  

Постоји та инекција са којом се у њега убризгава западно сагледавања проблема духовности са којом су неки православни са неким непознатим разлогом направили рокаду, своју су терминологију потиснули а ову позајмили са запада а са њом и западне проблеме решавају. Разна су сагледавања духовног човека, а посебно ако се дотичемо проблематике "теорије сатисфакције Бога" и индивидуалзма у Цркви.

Знате, то је само академска рекапитуација оног што је светоотачко богословље подвига и искуства давно решило, а посебно са св. Јованом Лествичником, св. Теодром Студитом, Максимом Исповедником и другим сличним св. оцима. Посебно Добротољубље које је за модерног православаца као неки баук који тражи много.

Треба поћи од тога као чињенице да се и даље продужава сукоб православног и западног схватања (посебно протестантског) вере и добрих дела, и шта са чиме иде, и шта треба а шта не треба.

Ја сам се јавио да кажем да пијетизам-побожност у православној форми као подвигу, а у овом легалистичком смислу који сам навео, није јерес. Јер људи олако свашта причају.

А ја са вама не спорим ништа осим што понављам шта сам вам већ рекао.

Поздрав, јер ме већ сада чекају божићне службе

[w.a.mozart]

da... pijetizam je rak naše Crkve...  jer kao što se ćelije kod raka odvajaju od organizma,nekim čudnim mehanizmom se to dešava i sa vernicima... pre svega vidim da to rade iz lične koristi... naravno, kvaziduhovne...

-Drugi- umesto Hrista postaje prepreka ka Bogu... govorim o ekstremima,naravno... postoje i blaže varijante,...

oLjubo, ako ste im rekli  4chsmu1

[oLjuba]

Не, нисам. Не и нећу, јер то све дијалектички измишљено. Тај термин за православље не постоји (није постојао). Као што ви кажете да, тако ја вама кажем не. Само због начина како о овом говорите. Дакле, истим аршином брате и том психологијом обраћања.

Ви не схватате шта ја говорим.

Духовно је безумље рећи да је побожност рак, јерес, а посебно у нашем народу који једва зна да се прекрсти. Знате зашто? Зато што ми знамо шта значи прелест и знамо шта значи духовна лењост и чак униније. А колико су дебелих књига о томе разни богослови написали? Да је побожност "јерес", "рак цркве" јесте само тај бумеранг који се враћа право у главу, јер је јерес рећи тако нешто. Префиксијом би можда решили проблем као лажна духовност или јалова, или аномална... Али тога овде није било.  

Постоји побожност и о њој сам говорио. Побожност је благочешће, али не оно шемеманово како је он на њу гледао (о чеми је др. инокиња Васса Ларин писала).

"Пијетизам" као овде споран теолошки проблем? Тачно, он најнормалније постоји у Православљу од вајкада, чак је и ап Павле о томе писао. Та "побожност" постоји у једној јединој речи - у прелести. На њој висе "сав закон и пророци" православног предањског богослвоља са којом су се Свети Оци љуто борили. И када ми бежимо у схоластику да опишемо ове ствари онда то показује колико ми познајемо наше вредности.

Развија се врло опасна теденција у мисли да је побожност "јерес", или сада "рак". Дакле, од оваког начина треба одустати и исти проблем правосалвљем одмеравати.

Постоји као у лажној побожности и у фарисејству, у том лицемерију, у претварању, у наметању доброг, глумљењу благог, представљању побожне слике, сујеверију, тражењеу људске славе и тд., а све у гордости као покретачу свега тога. "Показуха" - руси би рекли. Лажно служење то остварује. Ништа мање а ако не и више, а у отсуству фер односа тог термина да покрије и другу аномалију те врсте, и још већи рак који једе Цркву, а подобро и црквено (материјално). Открива се и у другачијим методама лажног престављања духовнсти: као прво гностицизму, у кабинетском старчеству, у теологумени свог индивидуалзима, у лажној кабинетској духовности у том књижничком о односу према живим истинама и животу Цркве; а још вишее у потражњи славе и каријере, новца и звања, чиновништва и високох места, теаралности предикаоница, билатерлних ручкова и скупова; исто тако и у полтронству, хуманизну као праведности, у политикологији као начину представљања духовног и побожног, и чак у неким појавама социјалног рака, када покривени рјасама и мантијама кријемо и ту нашу лажну побожност ужасним моралним изгредима. Предаја стихији...  Све је то тај схоластички пијетизам, а не онај ако неко направи појасни поклон пред целивајућом иконом а неког то ужасно иритира.

Вратио сам се са службе и заиста сам размишљао дали да вам на ово одговорим. И не би да само нисте рекли та то је "рак" Цркве. Шта побожност? А зар је она само један, или само у једној "благочестивој" форми. Свака служба у Цркви и на било који начин може да се изрази лажно.

Знате о овим стварима је давно, давно писао митрополит Антоније Галички (Храповицки), у оној његовој чувеној проповеди "На дан беселесних сила", када је у његовом аналогном повезивању проблема ове две крајности које нас и данс дањи прате изнео ону мисао у "руским јелинима и у руским јеврејима".

[w.a.mozart]

pijetizam nije pobožnost... to možda znači na engleskom ali na srpskom

http://www.google.com/url?sa=t&source=web&cd=2&ved=0CBwQFjAB&url=http%3A%2F%2Fwww4.webng.com%2Fsociolog%2FIZseo%2Fnacionalizam.pdf&rct=j&q=%C5%A1ta%20je%20to%20pijetizam&ei=HI8lTfqnC4fA8QPlsryNAw&usg=AFQjCNFMMZi2Nwf7AwFLmnQuom0ajru6Xw&sig2=XpIyqvC7aZ8nnHM4w5OH9Q&cad=rja

bacite pogled na 6. stranu... dokument ne dozvoljava opciju copy

[Zayron]

Не знам гдје би могао о овом писати па се "уваљујем" у ову тему с тим а могло би то с њом имати везе. Мени највише смета кад у пракси људи из незнања тотално бркају појмове, рецимо за већину је Света тајна брака уствари таквом благословином, обичним благословом, баш таквом некаквом том "церемонијом" како то господин Цветковић недавно написа и страшно их нервира кад им се објашњава како то с црквене стране уствари јесте и да развода брака нема кад то њима падне на памет. А с друге стране црквеном спроводу, погребу који је обичним уствари благословом, истина јавним црквеним благословом и молитвом али ни тако ничим више сви приписују такву важност као да би то имала бит Света Тајна. Овдје у Чешкој су се људи мало то разликовати научили, нешто чак захваљујући близини и утицају протестаната који су све што су сматрали сувишним у богослужју немилосрдно избацили, та такозвана наша католичка "цингрлатка": како они кажу, мисна руха (одежде) слике и олтаре, златне полетавајуће анђелчиће, кадионице, процесије, литаније, церемоније и сличну "позлату" а у литургији оставили само оно што је кључно: Свето Писмо, Свете Тајне, Еухаристију, спјев и проповиједање. Код нас католика се прије ходало за Света Три Краља и благосиљале куће и станови. Ја мислим да је доле све још то тако исто као и што је било али овдје то више није тако а то врло дуго времена, најмање двадесет година уназад. Данас је таква пракса да свећеник благослови креду а она се раздијели на миси и сватко си потом код куће сам благослови стан или кућу и напише то ГМБ на шток изнад врата том благоловљеном кредом. А прије тога су на миси поучени како то имају исправно учинити. Свећеници данас ходају благословити само такве важније јавне објекте као школе, сиротишта, болнице и слично. Нарочито тамо значи гдје су дјеца. А како их има мало само обилазак и таквих институција је за њих врло напорним задатком. Што се тиче спровода, дакле црквеног погреба, вратио би се том проблему о којем је било ријечи с тим дјечаком и његовом том неодржаном опелу. Боље онда да наставимо ту расправу овако посебно и без даљег спомињања тог конкретног случаја, значи о данашњој пракси погреба, спровода и опела. У Чешкој је то отприлике тако као и с тим благословом куће, свећеници кад би морали ходати по спроводима они заиста ништа друго не би ни радили него од јутра до навечер сваки дан ходали по гробљу. А зато више и не ходају, за покој душа се огласи Света Миса и одслужи у дан спровода или први могући најближи дан. А ни код католика Света Миса не може бити служена за некрштене. Али сам спровод може бити црквени. Дакле теоретски католичка црква у Чешкој дакле код мене би тог и непокрштеног дјечака покопала. Намјерно ту пишем теоретски само, јер у пракси данас једноставно не стиже бит црквено покопана напроста већина ни крштених а камо ли још и некрштених особа. Доста се то разликује од мјеста до мјеста, у Прагу је црквени покоп скоро научном фантастиком, више шанси да црквено буду покопани имају ти становници у малим мјестима и селима и које тај мјесни парох познаје лично, њих и њихову породицу. Погреб сам дакле овдје је сав у рукама приватних фирми, уствари је то бизнис. Свећеник се појави на погребу само познатијих људи заслужнијих за Цркву или друштво: целебрите, политичари, генерали, познати умјетници и сл. или тако по тим мањим селима гдје то још тако функционира и иде. Значи код вас се толика расправа створила за наш појам овдје практично око ничега. На крају крајева свеједно ти прави увјерени атеисти за црквени спровод никад ни не питају нити га траже а већина их уствари и прије смрти изјави и нагласи да не желе никаквиг попа ни Цркву на спроводу. Тако да се тај проблем, нажалост, с покапањем непокрштених најчешће заиста појављује кад су у питању баш таква мала дјеца, сасвим свеједно због чега непокрштена. Сва та дјеца су већином трагично страдала по саобраћајним несређама и сличним несређним и трагичним ситуацијама или умрла од неизљечивих болести, леукемије и слично тако да одбијање покопа те дјеце изазива велику саблазан свуда. Сам спровод је благословином и сасвим је свеједно у бити да ли је нетко испраћен црквеним обредом спровода или не, главно је да је исповијеђен, пришешћен и за њега служена Миса. А онда кад је то већ у бити тако свеједно онда боље покапати такве него сувишно навлачити мржњу и анимозитет на Цркву и цијело хришћанство и хришћане. Прије се ускраћивањем погреба имали вјерници држат у дисциплини, дакле била је важнија тада ортпраксија и едукација, лош начин живота је био кажњаван ускраћивањем погреба и слично. С тим им се хтјело дати до знања да Црква исправан начин живота награђује а неисправан кажњава и осуђује и принудити их живјети животом према Божјим и Црквеним законима. Онако како то Црква од нас тражи и очекује, дакле апелирати на њих да се између доброг и лошег начина живота увијек исплати одлучити за тај добар. А дати им на знање како ђе тај лош начин живота бити санкционисан врло важним средствима: одбијањем црквеног спровода и сличним. Но, данас се едукација проводи другачије а у првом плану приликом просуђивања таквих случајева и проблема је данас дакле милосрђе и толеранција. Још ми никако није јасан појам православног опела или панихиде, јер некако по вама испада да је то код вас уско повезано са Еухаристијом - Светом Мисом. Ако се код вас не може служити опело некрштенима зато што је повезано са Светом Мисом онда је то случај и код нас. Ни код нас се не може служити Миса за некрштеног "именом". Анонимно може, то је таква Миса у којој се молимо за покој свих уопштено, при њој се не наводе имена. Само је код нас разлика у том да црквени обред спровода није повезан са Светом Мисом. Дакле како би с њим то било овдје у стварности? Спровод би имао у случају кад би живио на селу или у неком мањем мјесту, градиђу, а тај спровод је уствари та молитва за њега али опело (мртвачку Мису) не би имао ни код нас. Опелом ми сматрамо Мису за преминулог дакле Requiem која се исто као и код вас служи само хришћанима. Код покрштеног рецимо у Прагу то би могло изгледати овако: Миса за мртве би му у сваком случају служена била али погреб ако би био у Прагу највјероватније не би имао црквени, тај би му морала родбина организирати код неке погребне фирме. Но, кад би био из мањег мјеста имао би вјероватно као покрштени хришћан обоје и Мису и црквени погреб. А све је чешћи случај да рецимо људи оду до крематорија преузму урну и однесу је на гробље и без обреда. То је урадио један што га ја знам овдје. Њему брат умро нагло од инфаркта, по извршеној кремацији му било јављено да може доћи "подићи" урну с остацима, он тамо отишао, потписао реверс, с урном у пластичној кеси исти дан сјео на воз и "уложио" га у Острави на гробљу гдје имају такво то породично плаћено "уложиште" урни. Личи то на такве зидане креденце, нешто као поштанске каслиће са враташцима на закључавање, већином се ни не давају те урне до земље. А класични погреб у лијесу и у земљу имају само врло богати људи, то је овдје је тешким луксузом који си нормални обични људи више не могу ни дозволити. Како су оба били "команчи" (комунисти) дакле атеисти, и он и брат, никакав обред за свог брата није требао ни хтио, "обредом" и "посљедњом цестом" му је било то путовањљ возом, вожња од око сат времена трајања возом до Остраве па аутобусом на само то гробље колико је потребно да се стигне до тамо. Значи за погребни обред и посљедњи испраћај је имао путовање можда и локалним возом у пластичној кеси! Те погребне фирме су стварно скупе а многи пензионери на то ни новац немају, и без тога живе од данас до сутра. Значи тог таквог "обредног испрађаја" возом и у пластичној кеси је све више, у градовима као Острава се сматра да тек половина људи има обредно уложену урну дакле обредом црквеног спровода или барем уз асистенцију неке од погребних фирми. Сви остали бивају само "подигнити и потписани" и под руким или "у кеси" им урна буде однешена а гробље уз пратњу само пар најближих људи, неријетко и само једног јер к чему би имали зват толике људе уствари? Да закључимо, тај непокрштени дјечак у Чешкој би могућност спровода имао али тај највјероватније свеједно не би био реализиран ако не би баш имао срећу да живи у неком селу гдје имају "личног породичног" пароха на располагању а Света Миса му такођер и као код вас уосталом не буде читана пошто није крштен. А сад је све већи проблем и с црквеним свадбама и није далеко дан кад ће се одржавати само у већим црквама гдје су рецимо окружна сједишта значи суботом и групно а то већ сада и раде јер увијек гледају све парове које имају за исти мјесец најављене вјенчат исти дан па и током исте Мисе, дакле групно!

[oLjuba]

Моцарте мени препричавања нису потребна. Читам и ја књиге и то само тако.

Очито је да данас човек ван усмеравања не уме да мисли, и то у свим порама живота: духовном, социојалном и политичком. Потврда тога је да осим неколицине повлашћених људи сви виде трагедију нашег народа, једно црно и зјапеће дно. Дакле то је истина. Ми овако млатимо празну сламу а не лечимо човека. Знате зашто? Зато што га ми не видимо, можда књижно али никако оног којег свакодневно заобилазимо.  Апстрахујемо га. А управо у новијој теологији на сваком месту говоримо о "личности", о "нашој ипостаности",  о "слободи", и низу другог тог смсила... А у правом и "опипљивом животу" тога нема.

Највећи пробем је што данашњи теолози не умеју да мисле ван шаблона. И српски језик не условљава заначење других језика. Ако хоћете то да зовете тако, зовите, али побожност је основа нашег спасења, наравно ван прелести. И на латинском, и на енглеском, и на спрском "по Богу"= побожност занчи то што значи, и тај израз не смемо кварити као што смо искварили "екуменизам" например. Да "ми од књиге" стварамо још већу конфузију и убијамо душе. (Па ми неким новим линком укажите да нисам у праву - ајте молим Вас).

А то шти ви грцате у схоластициму као систематици размишљања, а не на опиту светоотачком, ја вам не могу носити ту одговорност као неки кривац. Ви ове ствари овако јавно треба боље да сагледавате.

Побожност је основа свега, јер и сама реч говори да се нешто одвија "по Богу", а у еванђеском у "обожењу", т.ј процесу обожења. А када говоримо о лажној побожности то треба увек и подвући... Са лажно и тд. И зато ни ви ни други који ово овако представљају нису у праву. Многи због тог шаблона и од неког задатих граница. Прелест и лицемерије у проблематици коју смо подигли садржи две своје стране и данас Црква под њима грца и страда. А неки елементи у њој траже своја оправдања за оно што раде (рецимо нарушавање поста у Чисту недељу) па им оно што недостаје постаје непријатељ.

Опростите, не желим ни себи а ни вама да кварим Празник.

Христос се роди!

[w.a.mozart]

pa vi prvo kažete pa onda ne želite da kvarite... i drago mi je da pratite moj...tačnije naš prav i opipljiv  život...

inače,nisam teolog nikad bio niti ću biti...

[Zayron]

у загради уводна парафраза: (за већину људи је свадба) .... баш таквом некаквом том "церемонијом" како то господин Цветковић недавно написа

Морам још додати:

баш таквом некаквом том "церемонијом" како то господин Цветковић недавно написа жалећи се на то у једном свом посту.

Како не би мислили да он то тако мисли. ја имам такав стил писања да набацам као темељ све што ми прво падне напамет па онда помало стално нешто придајем, одузимам. проширујем, растежем и мјењам а кад прође вријеме за те исправке онда то исправити морам овако. Ја иначе не волим ништа читати у "едиторском режиму" тј. том окну за писању јер ништа не видим прочитати тамо. Зато кад исправљам морам стално пребацивати из едитора па прочитати нормално шта сам све исправио па опет окренут на едитор ако има још шта за исправљање и тако стално. Хахаха!

[Милан Меденица :)]

опијетизам подразумева деперсонализацију, постављање једне личности у односу на другу на стадијум који није мерљив или подразумева ''висину'' или ''нискост''.

никако равнину.

побожност је нешто сасвим друго.

[oLjuba]

Да Медо, зато и јесте схоластичка творевина која не одговара свом правом корену латинске речи, нити православној теологоји=светотоачкој. Сурогати и та гимнастика схоластицизма нам нису потребни. Толико о овоме.

[Aquilius Cratus]

Да Медо, зато и јесте схоластичка творевина која не одговара свом правом корену латинске речи, нити православној теологоји=светотоачкој. Сурогати и та гимнастика схоластицизма нам нису потребни. Толико о овоме.

I? To znaci da ona, tako proizisla iz sholasticke gimnastike, danas medju nama ne postoji??

[Милан Меденица :)]

Да Медо, зато и јесте схоластичка творевина која не одговара свом правом корену латинске речи, нити православној теологоји=светотоачкој. Сурогати и та гимнастика схоластицизма нам нису потребни. Толико о овоме.

добро, али из постова који су претходили вашем можемо видети да се пијетизму приступило као негативном схоластичком контексту а потом сте кренули да браните управо тај негативни схоластички контекст враћајући га у оригинално значење и испало је да сте оправдали схоластику тиме.

на страну што не пишете овде први пут, па није ни протумачено другачије од оног како сте писали у тим постовима, сем тога што библиотека на вашем сајту светосавље.орг има неке текстове који се никако не могу протумачити као ненаклоњени схоластици.

мислим да ћете у том светлу онда разумети и опонирајуће постове.  eheeeej

са овим што сте сад написали се потпуно слажем.  spavanje1

али аквиљово питање остаје  0110_hahaha

[oLjuba]

Нису опонирајући постови у том светлу да не бих ништа рекао у вези тога.

Ја не откривам смисао у реченом: "Из постова који су претходили вашем можемо видети да се пијетизму приступило као негативном схоластичком контексту а потом сте кренули да браните управо тај негативни схоластички контекст враћајући га у оригинално значење и испало је да сте оправдали схоластику тиме".

Губи се смисао тога што кажете сагледавајући тај факт да сам до појаве схоластике подваличио значење пијетизма. И где вам сад то стоји? И навео сам пример екуменизма, када теолошки појам губи своје значење и ствара конфузију. Тако и пијетизам: а када је побожност а када је прелест - стално погаћајмо и нагађајмо? Не, то нама не треба.

Тачно је само то да сам ја овде прво навео сам корен речи, и нека друга каноска православна искуства, као и светотоачку терминологију као опонирајућу задатој мисли. Како овде атмосфера сталног неког неповерења налаже направио сам и тај потребан увод да кажем ту наједноставнију православну ствар.

Пијетизам као преносна мисао која описује духовну аномалију је врло, али врло, лош увоз са запада. Прелест је теолошки дубља, лепша и некомромитујућа мисао за ову проблематику. Навео сам опасност која постоји, јер посотји, на то да некоме може да дође на памет да је побожност опасна. Прелест савршено каже за све то описујујуће што елаборисани пијетизам нуди. Не треба Православљу пијетизам као духовна аномалија, јер пијетизам у западном литуригчком животу Православља на то напомиње да не смемо да збуњујемо људе. Имамо прелест и она нама пружа ту услугу да све лепо објаснимо.

А то што говорите за библиотеку светосавље.орг има мало истине. Нажалост, незнам како повезујете са овим постом осим да ми нечим другим "опонирате". Док ја вама или било ком другом ниучему неопонирам осим оног потребног што морам да кажем. А потреба је та да се погрешно представља пијетизам, а ако се служимо схоластиком онда једино ту мисао можемо да оправдамо њом. Не Православљем.

На светосављу.орг имамо сараднике који можда нису баш рашчистили са неком врстом схоластичке систематике (уосталом и св. Јован Дамаскин њу поседује далеко раније појаве схоластичке систематике)  али суштина светосавља.орг је уствари та да се чува континиуитет удаљавања од латинске теологије кроз легализам у односу на оце који су је покренули. Одбацујемо сурогате, плегијате а највише непослушање Цркви. Људи припремају материјал и предлажу га за сајт и понегде се провуче тај дух о којем говорите, али шта? То није никаква трагедија. Трагедија је у томе када ти неко назове побожност да је "јерес" или "рак", т.ј. завођење или збуњивање предложеним значењем. Тамо се понегде провуче тај схоластички дух, јер се ради о материалу људи који су га припремили. Али ми смо засита једна породица која доста ради и то са врло мало руку, и са њом се заиста поносим. Опет, за сада, не постоји разумевање (по нашем договору и разговору) да библиотеке треба да садржи све врсте текстова, стим што би се на одређене књиге кроз систем уводника усмерио читалац (ако се ради о сумњивом богословљу или телеогоумени). Могли би да направимо посебну рубрику за то. Лично бих волео да библиотека садржи све књиге, па и те модернистичке еклисиологије и њене теологије, да и сам не трчкарам по интернету и на другим местима читам. Ја се њих не бојим, јер ако постоји Истина њу никаква техникалија не може сакрије нити да удаљи, нити да спута. Са те пастирске стране упутио бих на књиге и писце, по том њиховом духу писања и стварања, јер селекција мора да псотоји у односу на Предањско и доксолошко богослвље. А светосавље управо има тај задатак да задржи контниуитет предањског богословља.

Библиотека те професионалности и велечине треба да садржи све књиге, и отсуство неких у односу на оне које тамо постоје даје правао да нам се мало замери како нам ви сада замерате. Али не да и оправдате нешто што се не може оправдати.

Постоји пијетизам, постоји прелест и постоји еланборисани схоластички пијетизам... Па бирајмо.

Са најлепишим божићним поздравима...