Jump to content

Свето причешће

Оцени ову тему


Колико се често причешћујете?   

98 члановâ је гласало

  1. 1. Колико се често причешћујете?

    • Једном седмично или чешће.
      9
    • Једном у две седмице.
      7
    • Једном месечно.
      5
    • Једном у два месеца.
      2
    • Више пута у току сваког од 4 год. поста.
      11
    • По једном/два пута у току сваког од 4 год. поста.
      14
    • Два пута годишње.
      3
    • Једном годишње.
      2
    • Једном у току неколико година.
      5
    • Како кад... врло променљиво.
      3
    • Не причешћујем се.
      5
    • Не причешћујем се. Шта значи причестити се?
      0
    • на свакој Светој литургији
      27


Препоручена порука

Мислим да треба под хитно да разговарате са Вашим свештеником по овом питању. Верујем да ће Вам изаћи у сусрет и разговарати.

Mislim da se nece predomisliti, to je jedna od stvari koje sam ga pitala. Kaze kanon takav.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хах, не бих никада причестио било кога на силу...

најзад смо дошли до суштине због чега каже светитељ да би пустио неку жену да прође непричешћена у менструалном периоду ... као и у било ком другом стању, под условом да није неко друго оптерећење грехом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

daleko od toga da bih se upustila u odmeravanje snaga moje pameti i sv grigorija,ali ipak ja se ne slažem.u početku ponesena osećajem da bez granica pripadam hristu, jer me je bog stvorio kakvu jesam i na sebi ništa nisam sama izmislila,pričešćivala sam se u tim danima.vrlo brzo sam negde pronašla da je to zabranjeno i pitala zašto.nisam baš dobila najbolji odgovor,ali sam sama razmišljajući osetila da bih pričešće mogla bez problema odložiti za sledeću nedelju i nemam problema sa tim.prvo ne znam ko to ne dozvoljava ženama da ulaze u crkvu tih dana,jer to niko nikog i ne pita,ni na ispovesti ni na pričešću.drugo ne bih baš poredila krvotočivu ženu jer je ona bolesna,a priroda bolesti je bila takva.to je potpuno različita stvar.ovo je mesečni ciklus i nije bolest,daleko bilo,bez toga ne bi bilo trudnoće i beba,dakle to je božija volja i to je bog tako uredio da se to dešava.ne osećam se ni nečistom ni grešnom,jednostavno tih dana ne ulazim u crkvu.svako po svojoj volji.mislim da mnogo žene greše što se laktaju za neka prava.smeta im i što ne mogu na svetu goru,smeta im i što u mnogim manastirima ne mogu da se šetkaju gde one hoće,svašta čujem u crkvi,ko na pijacu da su pošle.ako postoje jasna pravila,onda treba i da ih se pridržavamo,a ne da odmah lupamo glavu jel moglo i drugačije.po ovome što piše sveti grigorije ako neko malo šire sagleda može doći i do toga da ni post nije obavezan jer ne pogani ono što ulazi na usta...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

нема везе са памећу, има везе са разлучивањем добра од зла.

поготово са (не)знањем и (неоснованом) повезаношћу одређених ствари ...

зло је човек да себи одмерава достојност или кад треба да прилази, већ зато има свештеника у виду исповедника или духовника и према коме има послушност. добро се огледа у неопходности, спасоносности и корисности редовног причешћивања по послушању како свештенику, тако и пре свега Христу који је први и пре свега Собом заповедио приступање путиру.

друго, каноном забрањено није причешћивање него улазак жени у цркву у тим данима да се не би ширио задах и истицала крв по цркви јер ниједна друга сем Христове не тече туда, под условом да није мученичка проливена у цркви јер је то исто Христова жртва, а у супротном би морао храм бити поново освештан. у то време првих векова, очигледно је да нису поседовали хигијенска средства која би спречила истицање крви како треба па су направили канон ради послушања, а нису могли да предвиде да ће у потоњим вековима нарасти технологија која ће жени најнормалније омогућити да у те дане свог живота нормално улази и ником и никаквом канону не смета. оно што је узето као правило, и данас се сматра неоправданим од светог Григорија Великог, светог Атанасија Великог и сигурно још пар светих који су се бавили у потоњим вековима том тематиком, потиче од светог Дионисија, епископа александријског из 3. века који каже да жени током периода чишћења, ако је побожна, неће пасти на памет да приђе путиру, правдајући се крвоточивом женом. оно што свесно игнорише је да је крвоточива жена ипак примила пуну благодат Господњу, по вери јој је било. обратио јесте пажњу на смерност крвоточиве жене, са моралом једног времена да је прокажена као "нечиста", која прилази Христу да не је опази и само му се одеће додирује али не опажа да јој Господ не суди и да је услишава за мољење. ми се на Литругији и молимо све време да се удостојимо приласка путиру, па не видим ни зашто би нека жена била неуслишена јер Новим Заветом и тим поступком Христа ниједна више није нечиста у те дане.

треће, аналогија са крвоточивом женом је логична и утемељена у Светом Писму, утврђена јер у Старом Завету су жене у менструалним данима, трудноћама, после порођајним данима сматране нечистима, а Новим Заветом то Бог показује нови однос према жени - да нема нечистоће по телу и палој природи, већ само нужности али и да Бог не одбија никог ко је потребит, у којем год да је стању, како чистом тако и греховном.

четврто, то нема везе са правима или наводном обесправљеношћу жене у Цркви већ са смислом да нема ауторитета по полу, већ по служби коју човек, или човечица, врши. такав је и поредак приласка причешћу, сагласно свештеномученику Клименту који каже: "Да се Причести епископ, а затим - презвитери и ђакони и ипођакони, и чтеци и појци, и подвижници, а од жена - ђаконисе, девице, удовице, затим - деца и тада већ сав остали народ по чину, са страхопоштовањем и без буке."

пето, пост се не доводи у питање јер је утврђен у књигама Стварања у Старом Завету, о уздржању од грешења а не о уздржању од телесности јер Апостол Павле посебну пажњу обраћа и на брачне дужности, која је преча заповест од великих постова и наглашава да се само по договору уздржавају не би ли се један или обоје причестили, па тако не и од причешћивања и евхаристијског поста (од поноћи до јутра) као припреми за прилазак путиру.

због свега тога, мислим да је катастрофа што развијаш праксу причешћивања сама себи, па и да одлажеш свето причешће "по осећају" ...

а што се тиче тога да слушамо или не, кога или не: http://www.verujem.o...togorac.htm#p12

за такав слободан приступ вери треба бити утврђен у знању, а не на основу психологизма одређивати себи, или другима, шта, како и зашто.

опет, и то иде уз договор и разговор са својим свештеником.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

То већ не бих знао,али знам да опет има разних мишљења,као што Патријарх Павле каже да се честица која се вади на проскомидији за Бестелесне Силе је нешто што није исправно,док ава Јустин сматра да је исправно.

Са друге стране издање литургије аве Јустина из 1922 има разлике у односу на издање из 1978,што је дакако и нормално,јер је Јустин касније имао другачији поглед на неке ствари него у младости.

Имамо јединство у различитости,шта се љутите људи :)

:lol:

Патријарх Павле је био под доста великим утицајем старотарског тј. римокатоличког богословља. С друге стране +Таса је све то псевдо-богословље разбуцао у својим књима, што би рекли амери пресеко' к'о врео нож кроз бутер... тако да то никако не могу бити нека тамо „разна мишљења”, већ само православни став и застрањења (мада је +Таса веома толерантан, што се види у његовим благим речима у писмима +Никанору, као и у његовом односу према блаженопочившем +Павлу)...

"He who fights with monsters should look to it that he himself does not become a monster... when you gaze long into the abyss the abyss also gazes into you..." — Friedrich Wilhelm Nietzsche

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ali nije moglo zvučnije ime da bude od svetog Grigorija velikog... em poglavar rimski ... em 605. godina... pa još DVOJESLOV

Evo da uporedimo

APOSTOL PAVLE VS. SVETI GRIGORIJE VELIKI ,DVOJESLOV

Zato kažem ti: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta ima malu ljubav.


 


0526200500.jpg


Link to comment
Подели на овим сајтовима

Колико су само људи упорни у изналажењу разлога да не буду Црква...чудо једно!

На крају, све се опет своди на ово, на демонску борбу против причешћа:

Још један компромис који је довршен је теолошки компромис; прецизније Евхаристијски компромис. Наједном ми је постало јасно да ултимативно, дубински, постоји демонска борба са Евхаристијом у нашој Цркви - и то не случајно! Без постављања Евхаристије у сами центар-Црква је "религијски феномен", али не Црква Христова, стуб и тврђава истине (1Тим 3 15). Читава историја Цркве била је обележена пијетистичким покушајима да се Евхаристија редукује, да се учини "сигурном", да се разводни у пијетизму, да се сведе на пост и припрему, да се ишчупа из Цркве (еклисиологија), из света (космологија. историја), из Царства (есхатологија). И постало ми је јасно да уколико имам призвање, оно је овде, у борби за Евхаристију, против ове редукције. против расцрковљења Цркве која се одиграва кроз клерикализацију са једне стране, и кроз посветовњачење (worldliness) с друге.

Отац Александар Шмеман

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ето, зашто бисмо се расправљали? Ваљда разговарамо...Наравно да је све тешко када не схватимо баш ту Литургију која траје око сат и по, а заправо се пројектује на цео наш живот. Уосталом, волео бих да ми се изнесе један једини аргумент који ће да постави било кога или било шта изеђу мене и Христа ако Га ја волим читавим својим бићем?

Кажите ми шта је конкретно проблематично у овоме што сам изнео?

Уосталом, мислим да је такође веома битно да се читају посланице светог апостола Павла. Апостол Павле је прави теолог. Шта би он рекао на ово о чему ми разговарамо?

А то што сам свештеник ме не поставља као непогрешивог. Лепо што поштујете мој чин, то је заиста похвално. Опет мислим да се поштовање и заслужује. Зато слободно кажите штза имате, мислим да веома лепо разговарамо.

hajde dobro snoozer_11 ali prvo da se ogradim da stvarno ne zelim da vama nesto pametujem niti da drzim nekakvo predavanje,i izvinjavam se sto imam problema sa izrazavanjem,i inace,a kamoli kad je rijec o Bogu.,u direktnom razgovoru mi je dosta lakse jer koristim dosta postapalica crutches

dakle...prozvali ste me da ja propagiram djela,i da za mene Pricesce nije nasusna potreba...a uopste ne mislim tako,za mene su djela nesto sto treba da se podrazumijeva,i djela su samo posljedica covjeka koji je u vjeri,i ateista moze da ima dobra dijela,kako bi tek onda vjernik trebao...

meni se samo ne svidja takav vas pristup,stalno pozivanje na Liturgiju,insistiranje na pricescivanju,redovni odlasci na sluzbe,ja mislim da to uopste ne znaci da takav jedan covjek,koji sve to cini,i ima Boga,to mi je pomalo sektaski pristup,oni se tako zalazu da se dolazi,da se prisustvuje...i nekako mi se cini da su odlasci na sluzbe za vas UZROK,dakle AKO odlazimo redovno,odstojimo,pricescujemo se,Gospod ce nas poznati kao svoje Tijelo,samo treba da smo eto redovni...a ja odlaske na sluzbu dozivljavam kao POSLJEDICU vec spasenog covjeka,onoga koji je Gospodu dao svoje srce(sva poenta je shvatiti kako nista ne mozemo bez Boga,ali smo pala priroda,gordi smo,i zato to i jeste najteze,treba se odreci takvog sebe)mimo bilo kakvog hrama i obreda,obicno tamo gdje je nasa najveca bol jeste i nase prosvijetljenje,i to je ono sto nam je Gospod obecao-da nije lako,treba poloziti dusu,rijetki su koji ga nalaze,uzan put isl....dakle,takvom covjeku,nema sta ko da prica o Liturgiji,da ga poziva,takav covjek tamo odlazi iskljucivo iz ljubavi,i zelje samo da zahvaljuje i blagodari Bogu zato sto mu se dao i sto ga je poznao kao svog sina...licno mislim da su takvi primjeri jako rijetki,ljudi u crkvu odlaze iz razlicitih pobuda,znaju da im nesto fali,tamo osjecaju mir,i vrlo cesto idu linijom manjeg otpora,ubjede sebe da ih Bog voli bas takve kakvi jesu,a da nemaju nikakvu potrebu da se zagledaju u sebe,pa prema tome oni ni ne znaju kako ih Bog vidi,ali eto samozavaravaju se i prave nekakve precice za raj...tako,recimo neko moze redovno da se pricescuje,a da se ustvari nijedanput nije stvarno pricestio Hristom...a vrlo lako se vide plodovi Duha Svetoga i koji covjek ima Boga,to su oni koji imaju mir,radost i ljubav.,problem je to sto opet svi razlicito dozivljavamo,narocito kad nemamo iskustvo blagodati-mir i radost koji nisu od ovog svijeta...evo npr. primjer moje bake...cijeli svoj zivot ta zena je imala djela,takva kakva ja necu nikad,bila je krstena,ali nije redovno posjecivala hram,niti se cesto pricescivala,i odjedanput se tesko razboli,da ne opisujem tu njenu agoniju,uglavnom imala je nesnosne bolove,ali vjerujte mi u toj zeni je bio sami Bog.,ona je na svaku njoj upucenu rijec samo blagosiljala,na pitanje da li je boli blago je odgovarala-''ne,samo malo'',znaci lezala je nepokretna,ali je imala potrebu ona da sluzi,da zahvaljuje,blagoslovi,svakom uputi blagu rijec,i sam njen lik bio je nekako izmijenjen,a opet isti...tako da stvarno mislim da je srce glavno u poznanju Boga,i sve vise mi se cini da stvarno vazi ono-neke ima Bog,ali ih nema crkva,neke ima crkva,ali ih nema Bog...eto,toliko.

''govorim tiho i nosim psa sa sobom'' :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Одлазак на литургију последица већ спасеног човека?!? То је већ озбиљна јерес...

"He who fights with monsters should look to it that he himself does not become a monster... when you gaze long into the abyss the abyss also gazes into you..." — Friedrich Wilhelm Nietzsche

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Колико су само људи упорни у изналажењу разлога да не буду Црква...чудо једно!

На крају, све се опет своди на ово, на демонску борбу против причешћа:

Још један компромис који је довршен је теолошки компромис; прецизније Евхаристијски компромис. Наједном ми је постало јасно да ултимативно, дубински, постоји демонска борба са Евхаристијом у нашој Цркви - и то не случајно! Без постављања Евхаристије у сами центар-Црква је "религијски феномен", али не Црква Христова, стуб и тврђава истине (1Тим 3 15). Читава историја Цркве била је обележена пијетистичким покушајима да се Евхаристија редукује, да се учини "сигурном", да се разводни у пијетизму, да се сведе на пост и припрему, да се ишчупа из Цркве (еклисиологија), из света (космологија. историја), из Царства (есхатологија). И постало ми је јасно да уколико имам призвање, оно је овде, у борби за Евхаристију, против ове редукције. против расцрковљења Цркве која се одиграва кроз клерикализацију са једне стране, и кроз посветовњачење (worldliness) с друге.

Отац Александар Шмеман

Zato kažem ti: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta ima malu ljubav.


 


0526200500.jpg


Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...