Примери послушности !

[Баба]

Који су то примери послушности у нашем народу који су на вас највише оставили утисак ?

За мене су значајна два .

Први је ђакона Авакума ,одбијање послушности својој мајци , када јој се захваљује на млеку али одбија да се истурчи , и тиме остаје послушан  Цркви својој до краја , до скончања.

Други пример је Михаило Пупин који на молбу краља да издејствује признање и формирање Југословенске државе код Амера вели да би он више волео велику Србију него Југославију али ако то његов краљ хоће онда ће тражити Југославију.

[Зорица екс Милева]

Читах скоро о једном светитељу, којем се сада на жалост не могу сјетити имена, како је имао двије кћери прије него што се замонашио. Живио је богоугодним животом, и одликовао се послушношћу више него ичим другим. Појави се потреба да оде на пут који је пролазио и кроз мјесто гдје је некада живио, и он затражи дозволу свог игумана да посјети кћери. Игуман из страха да се монах не врати у свијет забрани посјету. И тако монах крену на путовање, видјевши свог оца кад пролажаше кћерке потрчаше да стигну оца, а он настави да бјежи пред њима, колико га ноге носе, како би испунио послушање.

[ВИЛМА]

:group111:

[Зорица екс Милева]

Можда јесте тужно, можда и звучи сурово, али је с друге стране предивно. Колико је послушање битна ствар, нећу наглашавати - ова прича говори све.

[мирођија]

      Прошле године сам слушала причу од једне монахиње каква су њена послушања у манастиру.

      Главно њено послушање је да брине о старим монахињама када су болесне.

      А иначе 10.г. је делила собу са старом монахињом непокретном и јако болесном која је слабо

      ноћу спавала и пуно јечала од болова.

      До задњег дана, када се представила Богу на истину.

      Размислите онда шта је послушање и какав се венац задобија његовим испуњавањем.

[Баба]

Чувено је оно послушање које је имао неки калуђер на светој гори од свог старца да залива пободен штап , ваљда од метле , сваки дан.

0102_laugh

После не знам колико година кажу , штап је процветао , а сада је то једно дрво.

[Prolece]

Starac Porfirije

[Prolece]

  Цитат

Starac Porfirije

nije on imao to poslusanje,ali je odlican primer poslusanja svojim starcima.

[ego]

Свети Сава даје неодољиви пример послушности и оданости Богу, проналазећи и испуњавајући своју сврху постојања, упркос жељама родитеља.

Из новије историје, мајор Гавриловић са војницима под његовом командом:

“Војници, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем,

разнети вашим бомбама и бајонетима.

Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.

Војници! Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања.

Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине.

Ви немате дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.

Зато напред, у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ, живео Београд!”

И пример послушања оца своме сину, када је на синовљевом болесничком одру одустао од инсистирања да постане свештеник и дао му реч да ће га уписати на студије електротехнике, након чега се син опоравио од дуготрајне болести, на изнанађење лекара. Погађате, то је био Никола Тесла.  :cheesy2:

[Баба]

Да ово су изузетни примери .

Зна ли неко још ?

[мирођија]

    Eво један пример из приче преподобног Силуана Атонског, који сви ви знате.

    ''Дошао је код мене Отац Пантелејмон из Старог Русика.Питао сам га како је,а он ми је озарен радошћу

одговорио.

    Много сам радостан.

    А чему се радујеш?-питао сам.

    Сва браћа ме воле.

    Зашто те воле?

    Ја њих све слушам када ме негде пошаљу-одговорио је он.

    Помислио сам тада,лак му је пут у Царство Божије.ОН  је задобио спокој кроз послушање,које твори

ради Бога,и зато му је на души све лако.

    Ево човека који никада није сазнао муке усамљености.''

Одломак из текста ''Како избећи усамљеност'',Мати Доминике са сајта

http://www.sestry.ru/church/content/slug/events/25/

[ego]

Мада се мора признати да Срби пре плене примерима праводобне непослушности.  0205_whistling

Као да нам сам Бог снисходи, постављајући се на супротну страну, како бисмо Га макар из ината проналазили.

Најлепши пример је опредељење Србаља и цара Лазара за Христа и Царство Небеско (Додуше, свима би нам било драже да су се још боље припремили и однели агарјане). Нажалост има и супротних примера, попут поклоњења вођи тајновитог порекла, када продадоше веру за вечеру и земаљско царство, па осташе без обоје. Непрестано се одиграва унутарања борба између послушности Богу и људима. Једино је послушност Богу истинска.

Ево још неколико дирљивих библијских примера истинског послушања:

Беседа о Рути

Твој је народ мој народ, твој је Бог мој Бог... смрт ће ме само раставити од тебе (Рут. 1, 16—17)

Ове су речи дивне и кад их каже син оцу, и ћерка мајци и жена мужу. Но оне су трипут дивније, кад их снаха каже свекрви својој. А ове речи рекла је блажена Рута Ноемини, ожалошћеној свекрви својој. Када умреше два Ноеминина сина у земљи Моавској, где живљаху као дошљаци, старица мајка умисли вратити се у Витлејем, постојбину своју, и тамо кости своје оставити. Па, саветоваше Ноемина, племенита у болу своме — саветоваше младим снахама својим, да остану у земљи својој и да се преудају. Орфа остаде а Рута рече: смрт ће ме само раставити од тебе. Ево прекрасног примера, како свекрва може нежно волети снахе своје, и опет како снаха може бити свим срцем одана свекрви својој. Но у Витлејему требаше неко да храни ове две душе. Ко ће их хранити? Бог и вредне руке Рутине. Да идем у поље да пабирчим класје, рече снаха свекрви. Иди, кћери моја, одговори Ноемина. У туђој њиви, за туђим жетеоцима, требало је пабирчити класје. То није само труд, него и стид. Но Рута прими на себе и труд и стид из љубави према старој свекрви својој. Виде Бог Свевидећи ове две слатке душе и зарадова се. Зарадова се Творац њихов и награди их и прослави, како само Он зна наградити и прославити оне, који се Њега боје. И удеси Бог Промислом Својим да Рута изађе на њиву богатога Воза, да сабира класје. А Воз виде Руту и запроси је у Ноемине. Из тога брака роди се Овид, отац Јесејев и ђед Давида цара. Беше се, дакле, Рута унизила до просјакиње а Бог је учини родоначалницом цара великог, од кога произађоше цареви многи, па најзад и сам Цар над царевима, Господ наш Исус Христос.

О Господе Свевидећи, Господе благи, како си диван у промишљању Твоме о праведним и милостивим. Управи и нас и смилуј се на нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Владика Николај

А Мојсије рече Господу: Молим Ти се, Господе, нисам речит човек, нити сам пре био нити сам откако си проговорио са слугом својим, него сам спорих уста и спорог језика.

А Господ му рече: Ко је дао уста човеку? Или ко може створити немог или глувог или окатог или слепог? Зар не ја, Господ?

Иди дакле, ја ћу бити с устима твојим, и учићу те шта ћеш говорити.

А Мојсије рече: Молим Те, Господе, пошљи оног кога треба да пошаљеш.

И разгневи се Господ на Мојсија, и рече му: Није ли ти брат Арон Левит? Знам да је он речит; и ево он ће те срести, и кад те види обрадоваће се у срцу свом.

Њему ћеш казати и метнућеш ове речи у уста његова, и ја ћу бити с твојим устима и с његовим устима, и учићу вас шта ћете чинити.

И он ће место тебе говорити народу, и он ће бити теби место уста, а ти ћеш бити њему место Бога.

А тај штап узми у руку своју, њим ћеш чинити чудеса...

А после оних дана затрудне Јелисавета жена његова, и кријаше се пет месеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима. А у шести месец послан би од Бога анђео Гаврило у Град Галилејски по имену Назарет, девојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и девојци беше име Марија. И ушавши к њој анђео рече: Радуј се благодатна! Господ је с тобом, благословена си Ти међу женама! А она видевши га, уплаши се од речи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав? И рече јој анђео: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш у родићеш сина, и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида оца његова: И цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству његову неће бити краја, А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, у сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син. Божији, И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести месец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже. А Марија рече: Ево слушкиње Господње - нека ми буде по речи твојој!

[ego]

Одличан пример из историје је избор Карађорђа за Вожда на сабору у Орашцу:

... Ми сада, како смо ово дело почели, треба нам изабрати између нас, једнога старешину, који ће бити глава пред нама, и да га сви слушамо, а без тога није нам вајде од започетог овог дела." На те Кара-Ђорђеве речи, стари Буковички Прота Танасије рече:

"Тако и треба да буде, брате Ђорђе! И ја први, и сви овде сабрани тако оћемо, и оћемо, баш да ти нама будеш старешини глава пред нама, а ми ћемо те сви слушати."

Тад сабрани народ, као из једног грла сав повиче:

"Ми оћемо тебе Ђорђе за старешину, и сви ћемо те слушати, и ко те непослуша, ми ћемо сви противу онога."

Кара-Ђорђе:Ја немогу бити ваш први старешина, но ви браћо изберите себи кога другога, ето Станоја Главаша, ето Вула, ето Кнеза Марка, ето Теодосија трговца или кога оћете, а ја ћу га најбоље слушати."

Тад трговац Теодосије Маричевић рече:

"Ја немогу бити старешина. Ако сутра Турска војска рупи у Србију, како ћу ја изаћи пред Турке? И шта ли ћу им казати, кад ме запитају? Ко поби толике Турке, и попали Турске куће и Џамије? Него сад буди ти Ђорђе, који си ово дело и почео, па како буде? - Или нек буде Станоје Главаш, који је код Турака и онако познат као Хајдук; па ако Турска војска удари на Србију, и Турци опет овладају, он с' Хајдуцима некбежи у гору, а ми ћемо изаћи пред Турке, и бацићемо кабајет - кривицу - на њега и на остале Хајдуке па ће мо ми после њему лако израдити Бурунтију, и предати га као Хајдука. Ако ли се што другојачије окрене, и ово се протегне, ми ће мо владати и заповедати; народ нам је свакојако у рукама.

На то Харамбаша Станоје Главаш одговори:

"Добро Теодосије! Ја сам Хајдук, и мене Хајдуци слушају, и слушаће ме; али сав народ нису Хајдуци, па ће људи сутра рећи: Куда ћемо ми за хајдуком? У Хајдука нити има куће, ни кућишта. Сутра кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци арају и робе. Него нека народ узме себи за старешину из народа кога оће; ако Ђорђе неће, који је и досад био с народом и који је ово дело и започео; а ја ћу чинити што могу као и досад!"

Сад Танасије Прота Буковачки запита Кара-Ђорђа:

"А зашто ти неби нам био старешина брате Ђорђе? Ми сви тебе оћемо; но кажи нам, зашто ти нећеш?"

Заклетва народна, и миропомазање Кара-Ђорђево

Кара-Ђорђе, ја ћу вам казати, зашто нећу.

"Ја сам човек плахо љут, пак, ко ме не послуша, или пође на страну, или почне каке старе пизме да тера, ја ћу онога да убијем, а ви можете зато замрзити и сваки на своју страну разгрћати, пак онда ништа од нас неће бити, а Турци ће једва дочекати, па ћемо онда пропасти горе но досада!"

Прота Танасије, Станоје Главаш, Вуле Илић, Хајдук Вељко, Чарапић, Катић, Кнез Сима Марковић, Кнез Марко и Вићентије, Сима Сердар, Арсеније Лома, Јован Јаковљевић, и сви други, јунаци прваци, и сав собрани народ у један глас повиче:

"Ми тебе оћемо Ђорђе, за првог Поглавара и Управитеља народа Србског, и кад си умео и знао, у Немачком рату са стотинама војника четника самовољника управљати, умећеш и сад са овим мирним народом; и такав нам и треба строг поглавар, да га имамо, и сви ћемо тебе слушати и помагати у свачему, што год ти хотео, и заповедао будеш, и ко тебе не послуша каштигуј га како ти за право нађеш, па и самом смрћу."

Кад тај глас народа саслуша Кара-Ђорђе, он рече:

"Ја оћу браћо да се тога терета по жељи, и вољи вашој примим, но да сваки зна, да ја оћу сви у слогу да дођу, да нико нетера пизме - освете - да лопова и Хајдука небуде, да су путови, трговине и трговци слободни, и сигурни, а гди би се такови злочини уватили да се одма погубе."

Нато опет Прота Танасије и сав собрани народ повиче:

"И ми то све тако и оћемо, и то добро тако и јесте; ти тако и ради, и с нама управљај, а ми ћемо ти сви у помоћи бити, и сви те слушати, па ће добро бити."

Кара-Ђорђе тад по молби сакупљеног народа, јунака првака, и Србски Кнезова, изјави, да се прима да буде Врховни Вођа и Управитељ Србскога народа. Сви се развеселе, и рекну:

"Срећан био Господару Ђорђе, Бог ти дао, те силу Турску ск'рхао, и избавио Србску сиротињу да више не цвили од Турског зулума."

Кад тако народ себи избере Кара-Ђорђа за Врховног Вожда и Управитеља Србскога народа; и Кара-Ђорђе се по вољи народа поглаварства прими. Тад стари седовласи Прота Буковачки, ТАНАСИЈЕ АНТОНИЈЕВИЋ под ведрим небом ту у ОРАШЦУ пред искупљеним народом, за срећно одпочето то свето дело, за ослобођење Србскога народа од Турског варварства, држи молебствије и свети водицу, Кара-Ђорђе се закуне:

"Да ће он као Врховни Вођа и Управитељ Србскога народа, народ Србски од Турака, и од свачијег на сиља, и неправде бранити, и заштићавати, и свагда Јуначки га противу непријатеља Србства водити и вeран му бити."

После ове заклетве Кара-Ђорђе целива свето Еванђеље и частни крст, и седовласи Прота Танасије помаже Кара-Ђорђа светим МИРОМ и благослов му од Бога даде!

Потом сви Кнезови прваци јунаци, и сав ту скупљени народ, ког је ту на скупу око 2.400 људи оружани било, зада веру један другом, и над частним крстом и светим Еванђељем закуну се да ће један другом, и Кара-Ђорђу верни бити, и све што он заповедао и наређиво буде слушати и вршити, и да га нигди и никад издати неће; говорили су сви гласно за Протом страшну заклетву ову:

"Ко издао, издало га тело; пожелео поћи, али не могао! У кући му се не јављало ни старо ни младо! Од руке му се све скаменило; у тору му овце не блејале; у обору краве не рикале. Да Бог да се у сињи камен претворио, да се други на њега угледају. Не био срећан ни дуговечан, нити лице Божије икад видео! Амин!" - Амин! Викали су на сваком ставу. Кад уставши народ ову заклетву положи, Прота Буковички Танасије прекрсти сав скупљени народ, по трипут частним крсом, и пошкропи га освештеном китом од босиљка на све четири стране. Кара-Ђорђе помоливши се Богу са старешинама, и искупљеним народом, за срећно њихово предузеће, целивају сви частни крст и свето Еванђеље, Прота ји благослови; и онда Кара-Ђорђе и сви између себе братски се и весело изљубе.

Кара-Ђорђе тад узме Протом Буковичким освећени Барјак који је пободен био, код стола од дрвени сошица у земљу ударени, и по вр'у исти, одозго од наметатог грања начињен био, на ком је, свето Еванђеље, частни крст, и видрица освештене воде при Богомољству стајала; па га јавно за ослобођење народа Србског, од Турака развије; и преда га у руке храбром и безсмртном Јунаку Танасију Рајићу Страгарцу.

Константин Н. Ненадовић

Међусобно пребацивање бремена и одговорности, али и славе призвања Вожда, касније је бурно окончано:

Карађорђа су старешине у Шумадији изабрале за главнога поглавара највише за то да би на њега могли бацити кривицу ако би Турци брзо земљом овладали...

Кнезови и остали поглавари изнајприје изаберу и поставе Црнога Ђорђија, као готово да им буде слуга; али он, добивши власт и силу у руке, стане владати и свима заповиједати господарски! Кад се ова буна овако срећно протегне и они виде да старјешинство доноси чест и славу и богатство, онда се сваки стане кајати што он није старјешина; и декоји од ових већих дахијских старјешина стане радити, ако не може над свима бити старјешина, барем у својој нахији да му нико не заповједа. Зато стану викати на Црнога Ђорђија да је он хајдук, и да хајдук земљом и народом нити је кад управљао, нити може управљати. А ни једноме од ових поглавица није тако било за невољу да се наочиглед сад одмах мрзи око тога с Црним Ђорђијем као кнез Теодосији; јер он не само што је главно старјешинство од себе одбацио и Ђорђији наметнуо, него му је Ђорђије мало-помало и нахију Крагујевачку, у којој су изнајприје обојица заповиједали, узме сву под своју власт. Зато се он у Пећинама (више Остружнице) свади с Ђорђијем и потегне из пушке да га убије, но пушка га превари, а Ђорђије онда потегне те њега посред сриједе, говорећи: "Којекуде, по души те! Кад си знао боље од мене уређивати и заповиједати, зашто си мене нагонио да се овога посла примам?"

Вук Караџић

[ego]

И где да оваква тема прође без примера из народне епске песме. 

"Марко сине једини у мајке!

Не била ти моја рана клета,

Немој, сине, говорити криво

Ни по бабу, ни по стричевима,

Већ по правди Бога истинога;

Немој, сине, изгубити душе;

Боље ти је изгубити главу,

Него своју огр'јешити душу."

Узе Марко књиге староставне,

Па опреми себе и Шарина,

Шарину се на рамена баци

Отидоше у Косово равно.

Кад су били краљеву шатору,

Рече таде Вукашине краље:

"Благо мене до Бога милога!

Ето мене мога сина Марка,

Он ће казат, на мене је царство,

Од оца ће останути сину."

Марко слуша, ништа не говори,

На шатора не окреће главу.

Кад га виђе Угљеша војвода,

Тад' Угљеша ријеч говорио:

"Благо мене! eто ми синовца,

Он ће казат', на мене је царство;

Кажи, Марко, на мене је царство,

Оба ћемо братски царовати."

Шути Марко, ништа не бесједи,

На шатора не окреће главу.

Кад га виђе војевода Гојко,

Таде Гојко ријеч говорио:

"Благо мене! ето ми синовца,

Он ће казат', на мене је царство;

Кад је Марко још нејачак био,

Ја сам Марка врло миловао,

У свилена њедра увијао,

Кано красну од злата јабуку;

Куд сам гође на коњу ходио,

Све сам Марка са собом водио;

Кажи, Марко, на мене је царство,

Ти ћеш, Марко, први царовати,

А ја ћу ти бити до кољена."

Шути Марко, ништа не говори,

На шатора не окреће главу,

Право оде бијелу шатору,

Ка шатору нејака Уроша,

Догна Шарца цару до шатора,

Онђе Марко Шарца одсједнуо.

Кад га виђе нејаки Урошу,

Лако скочи са свил'на душека,

Лако скочи, паке проговори:

"Благо мене! ето мога кума,

Ето кума, Краљевића Марка,

Он ће казат' на коме је царство."

Руке шире, у грла се грле,

У бијело цјеливају лице,

За јуначко питају се здравље,

Па сједоше на свил'на душека.

Тако мало време постајало,

Данак прође, тавна ноћца дође;

Кад у јутру јутро освануло,

И пред црквом звона ударише,

Сва господа дошла на јутрење,

У цркви су службу савршили,

Изљегоше из бијеле цркве,

У столове пред цркву сједнули,

Шећер ију, а ракију пију,

Марко узе књиге староставне,

Књиге гледа, а говори Марко:

"А мој бабо, Вукашине краљу!

Мало л' ти је твоје краљевине?

Мало л' ти је? Остала ти пуста!

Већ с' о туђе отимате царство.

А ти стриче, деспоте Угљеша!

Мало л' ти је деспотства твојега?

Мало л' ти је? Остало ти пусто!

Већ с' о туђе отимате царство.

А ти стриче, војевода Гојко!

Мало л' ти је војводства твојега?

Мало л' ти је? Остало ти пусто!

Већ с' о туђе отимате царство.

Видите ли, Бог вас не видио!

Књига каже, на Урошу царство,

Од оца је остануло сину,

Ђетету је од кољена царство.

Њему царство царе наручио

На самрти, кад је починуо."

Кад то зачу Вукашине краљу,

Скочи краљу од земље на ноге,

Па потрже злаћена ханџара,

Да убоде свога сина Марка,

Бјежи Марко испред родитеља,

Јер се њему, брате, не пристоји

Са својим се бити родитељем,

Бјежи Марко око б'јеле цркве,

Око б'јеле цркве Самодреже,

Бјежи Марко, а ћера га краљу,

Док су трипут коло саставили

Око б'јеле Самодреже цркве,

Готово га бјеше сустигао,

Ал' из цркве нешто проговара:

"Бјеж' у цркву, Краљевићу Марко!

Видиш, ђе ћеш данас погинути,

Погинути од свог родитеља,

А за правду Бога истинога."

Црквена се отворише врата,

Марко бјежи у бијелу цркву,

За њиме се врата затворила.

Краљ допаде на црквена врата,

По диреку удари ханџаром,

Из дирека крвца покапала,

Тад' се краље био покајао,

Те је ријеч био говорио:

"Леле мене до Бога једнога!

Ђе погубих свога сина Марка."

Ал' из цркве нешто проговара:

"А чујеш ли? Вукашине краље!

Ти нијеси посјекао Марка,

Већ пос'јече Божјега анђела."

На Марка је врло жао краљу,

Те га љуто куне и проклиње:

"Сине Марко, да те Бог убије!

Ти немао гроба ни порода!

И да би ти душа не испала,

Док Турскога цара не дворио!"

Краљ га куне, цар га благосиља:

"Куме Марко, Бог ти помогао!

Твоје лице св'јетло на дивану!

Твоја сабља сјекла на мејдану!

Нада те се не нашло јунака!

Име ти се свуда спомињало,

Док је сунца и док је мјесеца!"

Што су рекли, тако му се стекло.

[мирођија]

  Камен  Помазања у  Храму Васкрсења  у  Јерусалиму,

  4 часа ујутру,

  мали  ходочасник  Дима  Никитин,5г.  из  Москве.

  Слика  све  говори.