Православна Охридска Архиепископија

[Guest]

28.01.2012

Белградскиот весник „Вечерње Новости“ за затворањето на Архиепископот Јован

Белградскиот дневен весник „Вечерње Новости“ во своето издание од 27 Јануари, објави текст посветен на затворањето на Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован.

Новинарот М. Станчиќ прави кратка ретроспектива на судскиот процес во којшто Архиепископот Јован, во два наврати, беше ослободуван, за третиот пат да биде осуден во отсуство.

Новинарот се осврнува и на одолговлекувањето на процедурата од страна на пословичното македонско судство во однос на овозможувањето на основното законско право на Архиепископот Јован да се брани од слобода.

Текстот од „Вечерње Новости“, во продолжение го пренесуваме во целост:

Arhiepiskop Jovan čami u makedonskom zatvoru

M. STANČIĆ | 27. januar 2012.

Poglavar ohridske arhiepiskopije SPC čami u zatvoru Idrizovo. Narušenog zdravlja, bez terapije, i prava na pričešće i posete

U IZUZETNO teškim uslovima, najstrožeg odeljenja zatvora Idrizovo, kod Skoplja, po treći put utamničeni poglavar Pravoslavne ohridske arhiepiskopije SPC, arhiepiskop ohridski i mitropolit skopski Jovan (Vraniškovski), ozbiljno narušenog zdravlja, bez adekvatne terapije, pričešća, prava na posete, uskraćenih komunikacija, očekuje odluku Osnovnog suda u Velesu o eventualno novom sudskom postupku u njegovom prisustvu.

U iščekivanju te odluke arhiepiskop Jovan ostaje u najstrožem odeljenju zatvora Idrizovo, uprkos činjenici, kako tvrdi vladika stobijski David, "da još uvek nije završena procedura kako bi mu se ponovio sudski postupak u njegovom prisustvu".

- U tom odeljenju Idrizova ne drže ni najteže kriminalce, ali arhiepiskopa da. Na snazi su neshvatljive mere predostrožnosti po kojima, bez posebnog odobrenja uprave za sankcije, nisu dozvoljene nikakve posete, čak ni advokata – kaže vladika David.

Pred Krivičnim većem Osnovnog suda u Velesu, tri puta je suđeno arhiepiskopu Jovanu za isto delo navodne utaje iz perioda dok je bio vladika kanonski nepriznate MPC.

U dva navrata je sudija Valentin Zafirov donosio oslobađajuće presude. Apelacioni sud u Skoplju je međutim uvek predmet vraćao na ponovno suđenje. Sve dok Zafirov nije uklonjen, pa čak i razrešen, i u trećem, popravnom procesu, novopostavljeni sudija Tanja Milevska osudila ga je na dve i po godine robije što je Apelacija u Skoplju – potvrdila.

Presuda predviđa najtežu do sada izrečenu kaznu arhiepiskopu Jovanu, koji je prethodno u dva navrata izdržavao po 15 meseci robije u zatvoru Idrizovo. Najpre za tobožnje širenje verske, rasne i nacionalne mržnje i netrpeljivosti propagiranjem pravoslavlja u Makedoniji, a potom i zbog tobožnje utaje 57.000 evra za obnovu hrama Svetog Pantelejmona u Velesu, iako taj novac nikada nije bio u njegovom posedu i vraćen je MPC.

- U Osnovnom sudu u Velesu čeka se zvaničan izveštaj pravosudnih organa Bugarske kojim bi trebalo da se potvrdi tačan datum kada je vladika dobio osuđujuću presudu. Dok se nalazio u sofijskom pritvoru, presudu suda iz Velesa primio je 14. decembra 2010. Žalba na tu presudu je podneta 14. decembra lane, dakle, u zakonskom roku, posle njegovog hapšenja na prelazu Medžitlija, na ulasku iz Grčke u Makedoniju i sprovođenja u zatvor Idrizovo. Po dobijanju akta iz Sofije sud bi trebalo konačno da odluči o početku novog procesa u njegovom prisustvu, jer je osuđen u – odsustvu – objasnio je za "Novosti" branilac utamničenog poglavara POA, ugledni bitoljski advokat, Vasko Georgijev.

Vladika David, međutim, tvrdi da je u zahtevu za obnovu postupka već dostavljen takav dokument suda u Sofiji. Sada se ponovo preko pravosudnih organa Bugarske zahteva taj isti akt.

Ukoliko postupak bude obnovljen, ostaje pitanje da li će u narednih pet meseci proces biti i okončan, jer apsolutna zastarelost dela "stiže" u junu, kada ističe deset godina od starta tog sudskog maratona.

BEZ REGISTRACIJE

Vlasti u Skoplju odbijaju da registruju delovanje kanonske POA SPC, pod obrazloženjem da zakonsko zadovoljenje pravoslavnog "pokrića" u zemlji ima samo jedna, iako kanonski nepriznata Makedonska crkva.

Vladika David podseća da se u svim izveštajima, američkog Stejt dipartmenta, EU, OEBS, redovno navodi da su u Makedoniji ugrožena ljudska prava i sloboda veroispovesti.

BUGARSKI "PARAGRAF"

Arhiepiskop Jovan presudu Suda u Velesu 14. decembra 2010. primio je u Bugarskoj, gde se nalazio u kućnom pritvoru, posle hapšenja 17. novembra, upravo zbog te osude u odsustvu. Priveden je na prelazu Kalotina, na putu iz Grčke za Srbiju. Odlukom Apelacionog suda u Sofiji, iz juna prošle godine, odbijen je zahtev Makedonije za njegovo izručenje i on je oslobođen. Apelacija u Sofiji je uvažila njegovu žalbu, uz ocenu "da se radi o politički motivisanom procesu u Makedoniji".

Извор: http://www.novosti.r...donskom-zatvoru

[Guest]

[Guest]

Интервју на Архиепскопот охридски г.г. Јован за „Браничевски весник“

Од печат излезе најновиот број на „Браничевски весник“, списанието на браничевската Епархија, коешто излегува со благослов на Неговото Преосвештенство Епископот браничевски г. Игнатиј.

Покрај изобилието на теми, распределени низ различните рубрики на списанието, носечки наслов на посочениот број е интервјуто со Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, коешто тој го има дадено за „Браничевскиот весник“, за време на неговата посета на браничевската Епархија на 14ти Ноември 2011 година.

Ваше Блаженство, скоро сте докторирали на Теолошком факултету Солунског Универзитета на тему: „Јединство Цркве и савремени црквени проблеми. Упоредно излагање теологије Светог Максима Исповедника" и тим поводом сте рекли да је то Ваша теоријска потврда теми јединства Цркве након Ваше практичне потврде. Сходно томе, кажите нам шта представља јединство за саму Цркву, нешто о томе да јединство Цркве није декорација или додатак Цркви, већ сама Њена суштина.

Јединство Цркве је основа њеног постојања. Смисао црквеног постојања је јединство њених чланова прво са Богом, а друго, али не и мање важно, да сви ти чланови Цркве буду у међусобном јединству у телу Христовом. Христос је дошао на земљу, примио људско тело и постао као један од нас, људи, само да би свакога појединачно, али и све нас заједно сјединио са Њим, а преко Њега и са Богом Оцем у Духу Светом. Са друге стране, није тајна да је Црква још из времена после васкрсења и вазнесења Христовог расецана у деобама, схизмама и јересима. Оно што је задавало највише потешкоћа у раду који сте поменули, било је како да се објасне појмови: „једна Црква" коју исповедамо у символу вере и, са друге стране, фактичко постојање „много Цркава" које имају одређене заједничке елементе у вери јер верују у истог Сина Божијег, у јединствено Његово Јеванђеље као и у Његово обећање о успостављању Царства небеског. Познато је да смо у Р. Македонији дуго времена имали проблема са расколом, познато је и то да под притиском власти у тој земљи неки још остају у расколу, и то у расколу који је најбесмисленији у историји Цркве, расколу из етнофилетистичких побуда. Полазећи из тих потреба да покажемо на који начин и у коликој мери су расколи супротстављени јединству Цркве, ми смо проширили област нашег интересовања и у поменутој дисертацији разматрали смо већину теолошких проблема који постоје између хришћанских Цркава. Будући да је одбрана дисертације, ради више или мање познатих у јавности неприлика које смо доживели задњих година, одложена бар за десетак година, испало је, и то сматрамо Божијом вољом, да смо прво практично учествовали у решавању једног раскола у Цркви, а тек након тога, тек недавно, на неки начин и теоретски потврдили и доказали да су расколи највећи непријатељ јединству Цркве.

Знамо из Јеванђеља да ће у Царству Божијем бити разлика, али не и полних, расних и националних подела. Црква као икона Царства требало би да будо наднационална, стога нам кажите о етнофилетизму и његовом превазилажењу у нашој помесној Цркви, јер jе приметно да многи вери претпостављају нацију.

Цркви је потпуно неприродна свака подела по природним квалитетима који су карактеристика створене људске природе. Нико не може бити ни крив ни одговоран зато што се родио као мушко или женско, као Јеврејин или Јелин, као белац или као црнац. Зато Црква никад није раздвајала људе по њиховим природним карактеристикама, већ је увек покушавала да обједини различите дарове које људи добијају као „мираз" од Бога. И то је врло услешно радила све негде до друге половине 19. века када су се јавиле прве поделе у Цркви по племенској основи. На сабору у Константинопољу 1872, етнофилетизам је осуђен али није и искорењен. Нажалост, он се провлачи до наших дана, а ако смемо да дамо и сопствену констатацију, рекли бисмо чак и са несмањеном жестином. Етнофилетизам није само историјска рана на телу Христове Цркве, већ је то рана која још није у потлуности исцелена. Он је потпуно супротан природи Цркве и са теолошког аспеката је врло чудно како је успео да се приближи Цркви до те мере да рањава Цркву изнутра, раном која дуго времена не зацељује. Једино објашњење, према нашим скромним сазнањима, налази се у факту да је у времену појаве етнофилетизма у Цркви теологија као наука, али и као начин живота била у великој кризи. Због познатих историјских околности на Балкану и у Русији, та је криза потрајала и тек у другој половини 20. века почињу процеси теолошке обнове, који већ дају своје плодове. Етнофилетизам је потпуно неприродан Цркви и он не може ни на који начин опстати у Цркви јер је непомирљив са њом, али када ће он потпуно да буде превазиђен зависи од тога када ће Црква бити заиста тако зрела да у етнофилетизму препозна свог највећег унутрашњег непријатеља, да га лоцира, разобличи и тек након тога да га преобрази у нешто добро, корисно и обједињујуће, на сличан начин као што је вековима преображавала и друге људске грехове, расколе и јереси.

Интензивније проучавате богословqе Св. Максима Исповедника, а он jе познат између осталога улраво по свом учењу о вољи Божијој. Сходно томе, кажите нам нешто о теми воље Божије или о тајни Христовој које су веома присутне у мисли Св. Максима.

Живимо у времену у коме постојe тенденциjе истицања и пренаглашавања воље изнад других људских дарова и способности. Воља је заиста врло важна људска способност јер је она својство саме природе, али се она не сме стављати изнад других природних својстава јер што више човек постаје својевољан, толико је мање способан да живи у заједници. Својевоља индивидуализује човека и он све мање љуби, али у таквом стању и љубав му је све мање потребна. Неки људи никад не стижу до сазнања да, поред људске воље, у овом свету постоји и Божја воља која јо старија од људске вољо, воља која је постојала пре стварања човека, и према којој је човек и створен као самовласно (вољно) биће које по слободи, којом је обдарено, највише личи на свог Творца и бива Његова икона. Исловедајући две воље у Христу, божанску и човечанску, које нису у судару једна са другом јер се изражавају само кроз једну личност, Св. Максим Исповедник у суштини даје теолошки одговор начину по ком сапостоје божанска и лудска вола и у створеном свету. Бог је вољом својом, љубављу својом створио свет у своме Сину љубљеном, и Његова је воља да тај свет вечно постоји. Али то није довољно. Треба и створени свет да то жели, да 6и му Бог подарио вечно постојање у добру, поред простог постојања које свет сада има. Природа из које је свет створен раслолаже вољом и енергијом. То је дар Божји створеној природи. Ипак, једино човек од свих створених бића може за себе, али и у име читаве створене природе да изрази личносно не само своју вољу, већ и вољу створене природе. Зато је спасење зависно од човека и то не у мањој мери него што је то зависно од Бога. Човек може да се сагласи са вољом Божјом о спасењу, али има слободу избора и да се не сагласи. Тајна спасења је управо у томе да човек као најодговорније биће за спасење света извежба своју вољу да она увек буде сагласна са Божјом, да не изражава своју вољу само као избор, за шта, наравно, има могућност јер је слободно биће, већ да изражава своју вољу као сагласност са Божјом вољом. Људска слобода изражавана као избор има много алтернатива, али слобода, односно воља која жели сласење има само једну могућност, да се сагласи са Божјом вољом о спасењу света.

Ваше Блаженство, занима нас проблем односа подвижништва и Евхаристије. Шта мислите о исцељењу, односно о целовитости и уцеловљењу као психофизичком јединству са Христом.

Сходно претходно реченом, неиспуњење воље Божије назива се грех. Насупрот томе, испуњење воље Божје не само што је врлина него је и спасење. Између тих двају растојања, не просторних него духовних, протеже се подвижништво. Подвижништво је, дакле, кретање од греха према врлини, од несавршенства према савршенству, од иконе према подобију односно обожењу. Подвижништвом можемо назвати тај пут према вечности, а Евхаристија и поред тога што је служба док смо на путу према вечности, јесте и продор саме вечности у времену. Због тога што она временски траје много краће него што траје људски подвиг кроз живот, неки сматрају да је Евхаристија помоћ која долази од Бога ради доброг и успешног окончања подвига. У таквом контексту, Евхаристију третирају као средство које помаже да би се остварио неки циљ који је већи од ње саме. Али ако је Евхаристија продор вечности у времену, са чим се већина слаже, онда се тај продор вечности не може изгубити у времену, јер никада не може оно што је веће, а то је вечност, да се изгуби, да се угуши или да се покрије оним што је мање, а то је у овом случају време које има почетак и нема крај, док вечност нема ни почетак ни крај. Из те тачке гледања, Евхаристија престаје да буде нешто краткотрајно и епизодно, нешто што траје само у времену док се реално савршава, већ она постаје икона и символ једне стварности која још није у потпуности наступила. У Евхаристији коју служимо у оаом пролазном животу, Бог, анђели, светитељи, па и ми, људи, учествујемо као иконе, као они који имају дубоку и нераскидиву везу са прототимом, али још нисмо стигли до тог подобија. Евхаристија у будућем Царству биће саставлена само од прототипова, у њој ће учествовати Бог, анђели и сви освећени људи који су се усавршили у зрелости и одговорности према животу и према Божијој творевини. У том контексту подвижништво и Евхаристија су нераскидиво повезани, једно не искључује друго, већ се они употпуњују и међусобно се прожимају. И подвижништво и Евхаристија имају исти циљ, а то је спасење и вечни живот. Зато је њихово раздвајање скоро немогуће. Нити може да се сматра истинским подвигом онај подвиг који не учествује у Евхаристији, нити је учествовање у Евхаристији потпуно и у пуноћи без уласка у њу преко вежбе и подвига. Наравно да Црква није само лечилиште душа и тела, али, између осталог, она јесте и то. У Цркви се човек исцељује, постаје целовит, али не својим подвигом, не само путем вежбања, већ зато што се Евхаристијом уграђује у Тело Христово као у савршену целину у којој се исцељује, иостаје потпун и савршен као свако ко учествује у том Телу. Евхаристија потиче и подржава свако вежбање људског карактера који доприноси изградњи пуноће људског постојања, јер је она у ствари простор у коме се и валоризује сваки људски покушај приближавања Богу. Али, ипак, не постоји Евхаристија ради подвига, већ рекли бисмо управо супротно, подвизавамо се ради Евхаристије. Ипак и једно и друго је потребно и неопходно за спасење човека и створене природе.

Претпостављам да је Ваше горко искуство заточеништва продубило Ваша размишљања о слободи коју нам даје Бог и коју ће нам тек дати. Дакле, питање је о слободи.

Човек је слободан једино ако га Бог ослободи, јер он у самоме себи нема капацитет да се ослободи нити од греха нити од смрти. Ако га Бог ослободи Духом Светим, он је слободан без обзира на место у коме се налази и на време кроз које пролази. Наравно, говоримо о духовној слободи која се не поклапа увек са телесном слободом. Човек може бити телесно слободан, живети у великој лагодности, а да није слободан духовно. Дешава се и супротно, мада не тако често као оно прво, да је човек телесно поробљен, у затворима и оковима, а да је духовно слободан и да ту слободу живи у затворским условима. Ради се о ономе што смо рекли и кад смо одговарали на неко од претходних питања, човек може да слободу изрази као избор, а када је у затвору те могућности избора су врло ограничене, али може да изрази слободу и без избора, кроз сагласност са Божјом вољом и онда његова слобода ни у затвору није ограничена јер затвори немају такав механизам да ограничавају такво изражавање слободе. Затвор постаје неподношљив за оне људе које нису научили и нису пробали да слободу изражавају као сагласност са вољом Божијом. Јер, заиста, ограничења у затвору могу да буду толико бројна и велика да укину чак и елементарно изражавање слободе кроз избор. То што се хришћани вежбају у уздржању наравно није да би лакше прошли ако би евентуално пали у затвор или у неке неприлике, већ се уздржавају зато што одлучују да им живот пролази у ономе што је „једино потребно". Ипак, то што се карактер њихове личности гради на уздржању, помаже им кад се нађу у одређеним животним неприликама да их лакше преброде.

Не бисмо могли да заобиђемо ни стање раскола у Македонији. Да ли има помака ка сједињењу од стране расколника и каква су Ваша надања у вези са њиховим покајањем и остваривањем јединства са Црквом.

Без покајања расколника у Р. Македонији наравно да би било немогуће јединство са њима. Не зато што је то покајање потребно Цркви да би их понизила, нити што је потребно нама да задовољимо неку потребу за осветом. Расколници су се огрешили о Цркву, а много мање је битно што су се они огрешили и о мене лично оптужујући ме и клеветајући за ствари које, не само да никада нисам починио, него због којих сам већ два пута био у затвору, а сада очекујем и треће суђење. Не бих говорио овде о својим суђењима и затворским казнама, јер је то већ нашироко познато и они који су у Цркви знају истину о мојој наводно кривици.

Последњих девет година заиста сам прошао кроз бројна злостављања, понижавања, затворе, изгнанства, али, и поред свега, искрено, мени није потребно никакво извињење од стране расколничке организације у Р. Македонији. Благодаран сам Богу што је умножио благодат да издржим њихову неправду. Али Цркви се морају извинити. Они су безочно и безосећајно расцепали тело Цркве, што због својих личних интереса, што из етнофилетистичких побуда и то не може да се превазиђе без њиховог покајања. Покајање није потребно Цркви, покајање је потребно њима да би показали да су чланови Цркве. Јер немогуће је да се буде члан Цркве, а да се поступа на начин како су они поступали и настављају да поступају. Што се тиче наде на њихово покајање, ми смо одавно све то већ оставили Богу. Историја показује да у оваквим и сличним ситуацијама, када раскол превише дуго траје само Бог налази могућности да се он и исцели. Човек је најчешће немоћан да сам нешто учини, бев обзира на то колика је светост његовог живота. Ни Бог не може да све расколе исцели, јер Он неће да некога насилно уводи у Своју Цркву. Што се тиче наде, наравно да је имамо, јер без наде било би бесмислено и нерасудно сво ово страдање кроз које смо пролазили. Ипак, исцељење раскола највише зависи од самих расколника. Бог хоће, Црква хоће, ми хоћемо, још да они то желе и јединство би се брво постигло.

разговор водио свештеник Александар Михаиловић

[Guest]

15.02.2012

Епископот г. Марко богослужеше во Белград и во манастирот Моравци

На денот на споменот на преподобниот Ефрем Сирин, со благослов на Неговото Преосвештенство Епископот жички г. Хризостом, а на покана на игуменот, којшто тој ден го славеше својот именден, во манастирот Моравци, Литургија служеше неговото Преосвештенство Епископот брегалнички и местобљустител битолски г. Марко.

Следниот ден Епископот г. Марко го посети и манастирот Лелиќ во ваљевската Епархија, кадешто се поклони на моштите на светиот Николај охридски и жички, а во Епископијата ваљевска беше примен од Епископот ваљевски г. Милутин.

Во неделата на блудниот син кога Црквата ги чествуваше и светите три Јерарси, со благослов од Неговата Светост Патријархот српски г.г. Иринеј, Епископот г. Марко чиноначалствуваше на Литургијата во соборниот храм во Белград. Нему му сослужуваше помошниот Епископот ремезијански г. Андреј.

При средбите и разговорите, Неговото Преосвештенство Епископот брегалнички г. Марко одблизу ги запозна Епископите, свештенослужителите и верниот народ со најновите прогонства врз Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, коишто на верска основа континуирано веќе една деценија ги врши расколничката јерархија на МПЦ во содејство со власта во Р. Македонија.

[Guest]

15.02.2012

Интервју на Епископот г. Давид за „Православље“

Во најновото издание на весникот на српската Патријаршија, „Православље“ (бр. 1078 од 15ти Февруари 2012 год.) објавено е интервју на Неговото Преосвештенство Епископот стобиски и Местобљустител струмички г. Давид.

Разговорот го водеше Славица Лазиќ, а Епископот г. Давид во тој разговор се осврна на актуелната тема на затворањето на Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, на строгиот режим на којшто е подложен во затворот, на државниот прогон којшто Архиепископот Јован и Православната Охридска Архиепископија ги трпат по наговор на расколничкиот синод во Р. Македонија како и на пораката што Црквата ја упатува во условите на прогон.

Во продолжение споменатиот разговор го пренесуваме во целост.

[Guest]

Разговор са Његовим Преосвештенством Владиком стобијским и Мјестобљуститељем струмичким Г. Давидом

Архиепископ Јован шести пут у затвору

Разговарала Славица Лазић

Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован ухапшен је и утамничен 12. 12. 2011 г., приликом уласка из Грчке у Р. Македонији. О читавом догађају у српској јавности се мало зна. Можете ли нас упознати са околностима?

Македонска полиција је, тог дана на граници, прво одузела пасош Архиепископу охридском г. Јовану, а затим су га одмах и спровели у затвору Идризово. Сматрамо да треба да се осврнемо управо на следеће суштинске околности. У разговорима, дакле, са људима који се активно баве поштовањем верских слобода, истиче се да је са правног аспекта симптоматично када неко бива утамничен више од два пута, због оптужбе као што су оне против Архиепископа. А, у случају Архиепископа Јована битно је да се зна да ово није ни први, ни други, већ шести пут како је он утамничен! Сасвим је јасно да је, у суштини, реч о државном прогону на верској основи.

Р. Македонија чека, и ако Бог да дочекаће, неког свог новог Константина, који ће се едиктом побринути о поштовању верских слобода свих грађана, без разлике на њихову националну или верску припадност. То би, свакако, говорило о цивилизациским достигнућима неке будуће политике, али Црква постоји неовисно од позитивних или негативних норми једне државе.

Које оптужбе се стављају на терет Архиепископа Јована, какав судски процес је у току?

Прва и једина ”оптужба” јесте то што је Архиепископ охридски г. Јован решио проблем раскола у Р. Македонији. Из те ”оптужбе” проистићу сви политички монтирани судски процеси против њега. То решење раскола се, на жалост, не уклапа у посткомунистичку идеолошку матрицу македонске политике, која уместо да изналази конструктивна решења за добробит свих, ствара горуће проблеме. Неће бити сувишно да се нагласи да према свим међународним извештајима, македонско корумпирано судство апсолутно јесте највећи проблем нашег друштва и, уједно, услов за интегрисање државе у савремене цивилизацијске токове. Сада, управо од тог пословичног судства зависи какав ће бити и како ће се одвијати процес против Архиепископа Јована. Треба поменути и да исто то судство упорно одбија захтев за регистрацију Православне Охридске Архиепископије.

За мото једне своје књиге, писац Светислав Басара, написао је следеће: ”опчињеност великом празном причом, изазива колективни губитак идентитета”. Опчињеност празном причом раскола, на жалост многих, довела је расколничке клирике у Р. Македонији до губитка православног хришћанског идентитета. У Цркви се идентитет добија од Христа, у расколу од пагубног етнофилетизма и политичких граница и ограничења.

До када ће Архиепископ бити у затвору, дали сте ви или породица успели да га посетите и имате ли примедбе на услове у којима се Архиепископ налази?

Када је прошли пут Архиепископ Јован био у затвору, написао је књигу ”Слобода у затвору”. На промоцији те књиге, на београдском сајму, ми смо сведочили да је Архиепископ своју слободу поклонио Христу Господу, и да је тако постао, никоме другоме, него једино заробљеник Љубави. Сасвим је јасно да човек може да буде слободан и у затвору, а да буде утамничен, управо као што је утамничена македонска, државно-расколничка политика у односу на Цркву, када слободу схвата једино као ослобођење од другога, што претставља најгрубљи облик самољубља, а не схвата је као слободу у саборности.

Архиепископ охридски г. Јован је дакле слободна и саборна личност у затвору у коме су према признањима и саме државе, услови испод сваког основног људског достојанства. Имајући у виду све гореречено, разуме се да нико од нас не може да га посети јер је за то потребна дозвола од стране Управе за санкције, а то је процес по ходницима на коме би могао да позавиди и сам Франц Кафка.

Дали је хапшење изазвало међународне реакције, и има ли политичких притисака на вођење процеса?

Хапшење, и то не само ово, и не само сада, свакако да је изазвало реакције. У задњих десет година, Претстојатељи из свих православних јурисдикција, писали су македонским политичарима, а и у свим међународним извештајима о непоштовању верских слободи у Р. Македонији, увек се указује на прогон Архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије.

Поред Светог Синода Српске Православне Цркве, реаговао је Сабор свих канонских Епископа Америке, затим Митрополити из Грчке… Реакције ће тек уследити! Чека се одлука суда, који у недоглед одуговлачи процес, држећи Архиепископа, ево, већ три месеци у затвору. Суд је пресудио Архиепископу Јовану у његовом одсуству, и замислите, управо та процедура је сада у току, суд треба да одлучи дали ће му дати оно што, у грађанском друштву, следује сваком човеку, дакле дали ће Архиепископу дати основно право да се он брани у присуству и са слободе!

Дали је српски државни врх упутио протест поводом хапшења?

У више наврата наглашавамо да као људи који нису политичари, ми никада и не тражимо политичку подршку. За нас је најважније од свега то што знамо да нас Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и саборски Архијереји увек имају у њиховим светим молитвама.

Дневне политике се мењају, а васељенском Православљу кроз дугу историју Цркве позната је небеска политика древне Пећке патријаршије и њених Претстојатеља и Епископа који, према савременом изразу професора Георгија Марцелоса, остварујући се тајанствено као Црква у оквирима помесне јурисдикције, никада нису одвајали бригу за своју помесну Цркву, од бриге за Цркву свуда по васељени. Свјатејши Патријарх српски и Сабор Архијереја не штедећи себе, са саможртвеном љубављу увек брину о јединству и саборност Цркве. Управо ту љубав, ту саборност, верни народ Охридске Архиепископије живи литургијски и онда све постаје лако, сви прогони јесу благослов Божји за напредак Цркве, постојање се не дели више на свето и профано, него само на Цркву и на потенцијалну Цркву.

Свакако поменути начин постојања не искључује жељу, уколико је имају, претставницима држава да реагују када се некоме наноси неправда.

Како на цео догађај реагује јавно мњење у Македонији?

У Р. Македонији постоје добри људи, заиста добар народ, и та доброта веома често не кореспондира са званичном државном политиком према Цркви. Према свим извештајима Фридом Хаус-а о слободи изражавања, годинама уназад Р. Македонија не спада у целосно слободне земље. У истим тим извештајима новинари се називају ”политички назначеници”. То је разлог због чега у нашој земљи једноставно не постоји размена мишљења, тотално је отсутна јавна дебата, не само по питању Цркве, него и по, не мало, осталих питања.

Архиепископ Јован је пребачен из пријемног у најстрожи режим затвора Идризово. Шта то практично значи, по чијем захтеву и када је то урађено и дали је Архиепископ Јован у прилици да комуницира са јерархијом СПЦ?

Архиепископ Јован, несразмерно са висином пресуде, налази се у најстрожем затворском третману. То значи да нема никакву могућност да комуницара са било ким. То још значи да нема никакву могућност да изађе на викенд као што излазе остали осуђеници. Као што је било и раније када је био утамничен, најстрожи третман значи да не постоји могућност да му се однесе Свето Причешће, једноставно, то значи целосна изолација.

Нама није познато ко је донео ту одлуку, само нам је познато да је уследила од кад су неки расколнички Епископи јавно, у медијима, иступили са веома оштрим изјавама, тражећи да суд донесе одлуку да Архиепископ Јован по сваку цену остане у затвору. Не треба да заборавимо да држава суди Архиепископу на захтев расколничког синода. Рецимо, кад би расколнички синод повукао оптужбу, држава не би могла да настави суђење.

Шта ви поручујете прогоњеним верницима и свештенству током ваших обраћања?

Искуство свакодневног живота јесте да човек не може да обожи своје постојање, своју личност, уколико око њега не постоје људи који га стално раздражују својим увредама, клеветањем. Ако немамо такве људе, једноставно не можемо да постанемо зрели људи, не можемо достићи благобиће у животу. Ко нема такве људе око себе, тај не може да живи живот у пуноћи, те таквом човеку сметају и најмање ситнице. Зато свако одабире којим ће људима припадати. У Цркви негујемо љубав и захвалност према онима који нам помажу да страдамо за Христа. Томе нас је научио свети Николај охридски и жички, који у својој прелепој поезији каже: ”Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем. Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје, него пријатељи…” Како су лепи и пунозначни ови стихови! Савремени човек, због окрутне свакодневице, понекад заборавља зашто живи и одрођује се од песничког језика усађеног у њему. Поезија бива прогоњена. Али ипак, свака икона живота говори дубоким језиком поезије. Први Песник, Поет, Саздатељ Христос враћа нам поезију, т.ј. стваралачки начин живота из изгнанства и омогућује нам да сазнамо да нас достојни Хришћанства не чине виђења, већ спремност страдања за Њега, за Христа. То нам и помаже да стекнемо не нешто што немамо већ да откријемо оно што носимо у себи, дакле да отворимо очи и да видимо да нам се личносни Христос даје Себе самог буквално у сваком тренутку нашег живота и да живот у Цркви постаје неговање бесмртности.

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/topic/9128-%d0%bf%d1%80%d0%be%d0%b3%d0%be%d0%bd-%d0%bf%d1%80%d0%b0%d0%b2%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%b0%d0%b2%d0%bd%d0%b5-%d0%be%d1%85%d1%80%d0%b8%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b8%d0%b5%d0%bf%d0%b8%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%bf%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d1%83/page__view__findpost__p__585571

[Guest]

Саопштење: Архиепископу Јовану продужен притвор

понедељак, 19 март 2012 13:50 | Написао o.Naum | ПДФ | Array Штампа Array

После две ослобађајуће пресуде од стране Основног суда у Велесу (април 2006. и април 2007.) и после одбијања екстрадиције и ослобађајуће пресуде Апелационог суда у Софији, Р. Бугарска (јануар 2011.), на упорно тражење синода расколничке Македонске православне цркве (МПЦ), за исти предмет за који је, као што је наведено, био ослобађан, 12. децембра 2011. год., Негово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, поново је био ухапшен и затворен у централни затвор Идризово.

Монтиране судске процесе и државни прогон на верској основи против Архиепископа Јована, судови у Р. Македонији и расколничка МПЦ започели су пре десет година само због различитих верских убеђења Архиепископа Јована, због чега је од стране Amnesty International, још 2005. год., био проглашен за “затвореника савести”.

Приликом најновијег затварања, после нешто више од два месеца проведена у затвору Идризово, 17. фебруара 2012. год. Архиепископ Јован је пребачен у истражни затвор Шутка, где му је одређен једномесечни притвор.

Када се очекивало да ће захтев за ослобађање од притвора бити усвојен, јер сагласно закону, за дело за које је оптужен није предвиђена мера притвора, и да ће Архиепископ Јован имати могућност да се брани са слободе, на инсистирање расколничке МПЦ, која је и покренула поменути судски спор, у последњем тренутку, 17. марта 2012. год. факсом је затвору Шутка достављен акт да је Архиепископу Јовану продужен притвор за још месец дана, дакле, до после Васкрса, до 17. априла 2012. године.

Од правних саветника, који су по службеној дужности имали могућности да га само једном посете, дознајемо да су Архиепископу Јовану извађене пертле са ципела, да је са саветницима могао да разговара само преко заштитног стакла, да нема никакве могућности да прима посете блиских људи, без могућности благовремене бриге о здравственом стању и примању лекова, да је велики део упућене хране за време поста – враћен, да не постоји никаква могућност да му буде однето свето Причешће...

И поред свега тога, Архиепископ Јован се осећа жизнерадосно и припадницима Православне Охридске Архиепископије упућује свој архипастирски благослов.

Међународна заједница годинама уназад, преко својих извештаја (а, последњи пут 15. марта 2012, год., то је учинио и комесар за проширење Европске Уније, г. Стефан Филе), указује свим македонским владама на суштински недостатак, који удаљава македонско друштво од цивилизованих демократија. Несумњиво, реч је о одсуству владавине права и корумпираности судова.

Управо то пословично, корумпирано судство, у политички монтираним процесима, током последњих десет година, шести пут тамничи Архиепископа Јована иза решетака, и упорно одбија да региструје Православну Охридску Архиепископију. Најновије продужавање притвора Архиепископу Јовану само је још једна у низу потврда да власти у Р. Македонији не само да не поштују верске слободе свих грађана подједнако, већ уместо да изналазе решења за грубо угрожавање верских слобода, додатно продукују проблеме и изазивају нестабилност.

ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА

[Guest]

Започео је обновљени судски процес против Архиепископа Јована

30 петак мар 2012

Posted by radiosvetigora in Вијести

≈ Оставите коментар

Данас, 29. марта 2012. г., са почетком у 12 часова, у Основном суду у Велесу, на тражење расколничке МПЦ, започело је поновно суђење Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована.

Због обезбеђења његовог присуства на судском процесу, Архиепископу Јовану je 17. Фебруара 2012. год. био одређен притвор у затвору Шутка, премда за дело за које му се суди, закон Р. Македоније не предвиђа меру притворa.

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован био је спроведен у Основном суду у Велесу, са лисицама на рукама. На почетку поступка, г. Васко Георгиев, адвокат Архиепископа Јована, изнео је чињеницу да суд уопште није упутио позив за суђење Архиепископу Јовану и потражио је одлагање судског процеса како би Архиепископ Јован сазнао када ће бити заказано следеће суђење да би имао времена да припреми своју одбрану. Неупућивање позива Архиепископу Јовану од стране суда, представља тенденциозни моменат, имајући у виду да то подразумева доношење на суђење, без притом да се оптуженом да могућност да припреми своју одбрану.

Имајући у виду извештаје међународне заједнице, где се наводи да су македонски судови подложни политичким притисцима и корупције, и да је њихова реформа први услов за улазак Р. Македоније у Европску Унију, пред домаћом и међународном јавношћу изражавамо страховање да ће судски процес против Архиепископа Јована продужити да буде политички монтирано суђење. У прилогу реченом упућујемо да за ову оптужбу од стране расколничке МПЦ, Архиепископ Јован је већ једном био осуђен од македонских судова, но управо за исти тај процес од стране Апелациониог суда земље чланице Европске Уније, Р. Бугарске, он је био ослобођен са образложењем да „суђење и финансијске малверзације за које оптужују Архиепископа Јована, не представљају ништа друго осим политички монтирани процес на верској основи.”

Извор:

http://poa-info.org

[Guest]

Велики Понеделник: на прекрасниот Јосиф

Денес, на светиот и велики понеделник, се сеќаваме на блажениот Јосиф, прекрасниот; се сеќаваме и, на од Господа проколнатата, исушена смоква.

Од денешниот ден почнуваат светите страдања на нашиот Господ Исус Христос, а пред тоа, како на Негов праобраз, се сеќаваме на прекрасниот Јосиф. Јосиф беше син на патријархот Јаков, син којшто му го роди Рахила. Омразен од своите браќа, заради некои сновиденија, Јосиф прво бива фрлен, од нив, во длабока јама, за потоа браќата, со крвавата облека, да го мамат татка си, дека Јосифа го растргнале ѕверовите. Потем, за триесет сребреници Јосиф бива продаден на Исмаилќаните, коишто повторно го препродаваат на Петефриј, управникот на евнусите кај египетскиот цар – фараонот. Кога фараоновата госпоѓа безумно се нафрлила на целомудрениот младич Јосиф, тој, несакајќи да направи безаконие, побегнал, оставајќи ја својата наметка. Таа го наклеветила пред господарот, и Јосиф бива фрлен во окови и мрачен затвор. Потоа, поради толкувањето на соништата го изведуваат од затворот, го претставуваат пред царот, и Јосиф постанува господар на сета египетска земја. На крајот, при продавањето на пченицата, им се открива на своите браќа и благочестиво проживувајќи го целиот живот, умира во Египет, бивајќи сметан, покрај другите доблести, и за голем во целомудреноста.

Тој е праобраз на Христа, бидејќи и Христос страда од Неговите соплеменици, ученикот го продава за триесет сребреници, го фрлаат во темна, мрачна јама - во гроб, од кадешто самовласно станувајќи, се зацари над Египет, т.е. над секој грев, и целосно победувајќи го, владее над целиот свет и според човекољубието нè искупува со таинственото давање пченица (леб), предавајќи се Самиот Себеси за нас и хранејќи нè со лебот небесен – Своето животоносно Тело. Од тие причини, сега се спомнува прекрасниот Јосиф.

Заедно со тоа се сеќаваме и на исушената смоква од светото Евангелие, бидејќи божествените Евангелисти, токму Матеј и Марко, говорат за тоа веднаш после спомнувањето на гранчињата.

Таинственото толкување на Исидор Пелусиот е дека смоквата е дрвото на непослушанието, чиишто листови престапниците ги употребиле за покривање. Причината за споредбата на гревот со смоквата е очигледен, бидејќи и гревот дава пријатно задоволство - гревовна наслада, но потоа доаѓа - горчината на совеста. Всушност, отците тука го ставаат расказот за смоквата заради умиление, како и расказот за Јосиф - бидејќи е праобраз на Христа.

(Неплодна) смоква е секоја душа на којашто и е туѓ секој духовен плод, којашто Господ наутро, т.е. после овој живот, не наоѓајќи се Себе во неа, ја исушува со клетва и ја фрла во оган вечен - и таа постанува како некаков исушен столб, којшто ги застрашува оние, коишто не донесуваат плодови достојни на доблести.

По молитвите на прекрасниот Јосиф, Христе Боже, помилуј нè. Амин.

[Guest]

09.04.2012

Ново судењето на Архиепископот Јован во Велес. Процесот започнаа да го следат и Епископи од Српската Православна Црква

На Велики Понеделник, кога започнува неделата на страдањата Христови, кога Христос поаѓа на судење и крст, и кога Црквата си спомнува токму на затворот, на судењето и на распетието, коишто тогашната еврејска синагога му ги приреди на Христа, денес, значи, на Велики Понеделник, овојпат на барање на последниот бастион на комунизмот во Р. Македонија (види

и

), т.е. на барање на синедрионот на расколничката МПЦ, започнува и судењето на Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован.

На денешното судење во Велес присуствуваа и Епископот шумадиски г. Јован, како претставник на Светиот Синод на СПЦ, Епископот ремезијански г. Андреј, помошен Епископ и претставник на Српскиот Патријарх, како и Епископите од Православната Охридска Архиепископија: полошко-кумановскиот г. Јоаким, брегалничкиот г. Марко и стобискиот г. Давид.

Расколниците, одговорни за скандалите со Изгрев, Говрлево, со потрошените милиони долари на изгубени судски спорови во Австралија и да не набројуваме понатаму, денес почнаа да му судат на Архиепископот охридски г.г. Јован за дејствија од пред 14 години, за обвинувања коишто 99,99% веќе се застарени.

Имено, обвинувањата против Архиепископот охридски г.г. Јован целосно застаруваат на 05-ти Јули, оваа година, та ќе биде вџашувачки чудно да се чуе и види како расколничките попови, коишто се пријавуваат за сведоци против Архиепископот охридски г.г. Јован, како, значи, во процесот на испитувањето ќе се сеќаваат на толку детали после толку многу изминато време!

Недвосмислено јасно е дека после сите ослободителни пресуди, со организирањето на ова судење на Архиепископот охридски г.г. Јован, расколниците ја враќаат Р. Македонија во темниот среден век. Неправедното затворање и судење на Архиепископот охридски г.г. Јован спроведено од пословичната расколничко-судска спрега ги трогнува срцата на луѓето во Црквата и на секој трезвеномислечки човек.

Од друга страна, со ова судење, инволвираните журналисти ќе продолжат да го дефокусираат вниманието на јавноста од вистинските проблеми со коишто се соочува Р. Македонија, практикувајќи притоа говор на омраза, изнесувајќи лаги и клевети против Архиепископот охридски г.г. Јован и Православната Охридска Архиепископија, за, на нив, на журналистите, да се исполнат зборовите од древната мудра изрека: какви што се самите, така гледаат на другите.

Расколниците, пак, одамна имаат заборавено на суштината на православната вера, имаат заборавено и дека оние што судат и самите ќе бидат судени. Своите и себе си одамна се имаат поставено на местото на гонители на Црквата, заборавајќи притоа дека и Ирод ја облеа Јудеја со крв, и Иродијада ја ќари главата на Јован, та се чинеше дека победија, но со тоа засекогаш изгубија.

При сето спомнато, Православните Христијани во нашата татковина остануваат непоколебливо со својот Архиепископ охридски г.г. Јован, и со доверба и надеж во Христа Бога и Пресвета Богородица.

[Guest]

09.04.2012

Ново суђење Архиепископу Јовану у Велесу. Процес су започели да прате и Епископи Српске Православне Цркве

На Велики Понедељак, када започиње недеља страдања Христових, када Христос полази на суђење и на крст, и када се Црква присећа управо затвора, суђења и распећа, које је тадашња јеврејска синагога приредила Христу, данас, значи на Велики Понедељак, овог пута на тражење последњег бастиона комунизма у Р. Македонији (види

и

), т.ј. на захтев синедриона расколничке МПЦ, започело је и суђење Његовом Блаженству Архиепископу охридском и Митрополиту скопском г.г. Јовану.

Данашњем суђењу у Велесу присуствовао је и Епископ шумадијски г. Јован, као представник Светог Синода СПЦ, Епископ ремезијански г. Андреј, помоћни епископ и представник Патријарха Српског, као и Епископи Православне Охридске Архиепископије: полошко-кумановски г. Јоаким, брегалнички г. Марко и стобијски г. Давид.

Расколници, одговорни за скандале Изгрев, Говрлево, са потрошеним милионима долара за изгубљене судске спорове у Аустралији и да не набрајамо даље, данас су почели да суде Архиепископу охридском г.г. Јовану за радње од пре 14 година, за оптужбе које су 99,99% већ застареле.

Наиме, оптужбе против Архиепископа охридског г.г. Јована потпуно застаревају 5. јула ове године, па ће бити невероватно чудно да чујемо и видимо расколничке попове који су се пријавили за сведоке против Архиепископа охридског г.г. Јована, како ће се у току процеса испитивања сетити толико детаља после тако много времена!

Недвосмислено је јасно да после свих ослобађајућих пресуда, са организовањем овог суђења Архиепископу охридском г.г. Јовану, расколници враћају Р. Македонију у мрачни средњи век. Неправедно затварање и суђење Архиепископа охридског г.г. Јована спроведено од пословичне расколничко-судске спреге додирује срца људи у Цркви и сваког трезвеномислећег човека.

Са друге стране, овим суђењем, инволвирани новинари ће продужити да дефокусирају пажњу јавности од стварних проблема са којима се суочава Р. Македонија, практикујући притом говор мржње, износећи лажи и клевете против Архиепископа охридског г.г. Јована и Православне Охридске Архиепископије, да се на њима новинарима испуне речи древне мудре изреке: какви су они сами тако и гледају на друге.

Расколници, су пак одавно заборавили суштину православне вере, заборавили су да ће они који суде и сами бити осуђени. Себе су одавно поставили на место гонитеља Цркве, заборављајући притом да је и Ирод крвљу облио Јудеју, и Иродијада је добила главу Јованову, па је изгледало да су победили, али су тиме заувек изгубили.

При свему поменутом, Православни Хришћани у нашој домовини остају непоколебљиво са својим Архиепископом охридским г.г. Јованом, и са поверењем и надом у Христа Бога и у Пресвету Богородицу.

[Guest]

07.05.2012

Судот во Велес остава впечаток дека ја заштитува расколничката МПЦ

На денешното судско рочиште против Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, коешто на барање на расколничката МПЦ се одржа во Основниот суд во Велес, како сведок беше повикан вештакот Илко Петрушевски, вработен во Бирото за судски вештачења, којшто заедно со Иван Георгиевски, Гена Стојановска и Живко Латински го извршиле вештачењето во однос на случајот за којшто расколничката МПЦ го обвинува Архиепископот Јован.

На прашањето до вештакот Илко Петрушевски од страна на адвокатот на одбраната, Васил Георгиев, да одговори пред судот и пред јавноста дали вештачењето покажало дека Архиепископот Јован присвоил средства за себе, судијата Тања Милева изрично му забрани на вештото лице да одговори на поставеното прашањето.

Од денешната судска постапка сосема индикативен се покажа и фактот, што на Архиепископ Јован, којшто сè уште е со видно влошена здравствена состојба, судот воопшто му ги немаше доставено наодите од вештачењето за коешто му бараше да се произнесе.

Во текот на постапката, вештото лице Илко Петрушевски посочи дека не знае дали и во другите епархии на расколничката МПЦ, книговодството се водело на ист начин како во епархиите каде што Епископ бил Архиепископот Јован, зашто тој, како вештак, од судот добил наредба да спроведе вештачење само таму кадешто раководел Архиепископот Јован. Иако Архиепископот Јован бива обвинет за проневера и во преспанско-пелагониската епархија кадешто не бил надлежен Архиереј, туку викарен Епископ, вештото лице Илко Петрушевски истакна дека не се сеќава дали утврдиле кој имал наредбодавна функција во преспанско-пелагониската епархија, Архиепископот Јован или расколничкиот епископ Петар, додавајќи дека за некои делови од обвинението не е направено вештачење, а за некои тој не бил на лице место. Токму затоа, покрај новото вештачење, неопходно ќе биде судот за сведоци да ги повика: расколничкиот архиепископ Стефан и расколничкиот епископ Петар.

Адвокатот на одбраната, Васко Георгиев, од судијата Тања Милева побара да се изврши ново вештачење, но овојпат тоа да биде во присуство на Архиепископот Јован, така што Архиепископот Јован би ги посетил епархиите на расколничката МПЦ заедно со вешто лице и Јавниот обвинител, при што би им биле дадени на увид и завршните сметки за да бидат утврдени сите релевантни факти, после што Архиепископот Јован би можел да се произнесе пред судот. Со оглед на тоа што првото вештачење е извршено во отсуство на Архиепископот Јован, а во текот на судската постапка се докажа дека биле подметнувани лажни документи (лажната одлука на Димко Миланов), адвокатот Васко Георгиев предочи пред судот дека новото вештачење, во присуство на Архиепископот Јован е негово гарантирано право, и би била доведена веродостојноста на судската постапка доколку би отсуствувало вештачење извршено во присуство на тој што е обвинет.

Неопходно е да се посочи дека судијата Тања Милева, иако во судницата има место, или целосно го забранува присуството на претставници од Православната Охридска Архиепископија, или го ограничува на еден или двајца, иако судењето е од јавен карактер.

Имајќи ги предвид и меѓународните извештаи кои упатуваат на големото влијание на политичките власти во судовите, според горепредочените постапки, судот во Велес остава впечаток дека сака да ја заштити расколничката МПЦ, на којашто очигледно е, дека државата ѝ го штити монополот, преку организирањето на судски процеси против Архиепископот Јован во последниве 10 години, и преку неспроведувањето на новиот закон за регистрирање на верски заедници.

Судењето на Архиепископот Јован го следеа претставници на ОБСЕ и конзулот на Р. Србија во Р. Македонија.

Следното рочиште е закажано за 16 Мај.

[Guest]

Епископот г. Марко го прослави својот именден

На 08 Мај/25 Април, во катедрата на брегалничката Епископија, градот Штип, со црковно благолепие беше прославен споменот на светиот и славен Апостол и Евангелист Марко. Овој празник, како свој именден, го прославува и Неговото Преосвештенство Епископот брегалнички и Местобљустител битолски г. Марко.

По тој повод, во параклисот „Свети Николај Мирликијски“, во Штип, беше отслужена Божествена Архиерејска Литургија на којашто началствуваше Неговото Преосвештенство Епископот врањски г. Пахомиј. На Литургијата му сослужуваа Нивните Преосвештенства: Епископот полошко-кумановски и Местобљустител дебарско-кичевски г. Јоаким, Епископот стобиски и Местобљустител струмички г. Давид, и домаќинот, Епископот брегалнички и Местобљустител битолски г. Марко, со свештенослужители од Српската Православна Црква и од Православната Охридска Архиепископија.

Во чест на светиот Апостол и Евангелист Марко беше благословено коливо, после коешто, со свое слово, на верниот народ му се обрати Епископот врањски г. Пахомиј, нагласувајќи дека верниот народ во Р. Македонија е наследник на славна историја во соборноста на Црквата, којашто е прекината со расколот, и дека, како резултат на семето, коешто Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован го засади пред десет години, денес ги гледа плодовите на единството на Црквата. Епископот г. Пахомиј, на Епископот г. Марко му подари икона на светиот Јустин келијски за којшто рече дека, од личните средби со него, знае дека секогаш се молел за исцеление на расколот во Р. Македонија, и дека овој новопројавен светител денес се радува на плодовите на свештеноапостолството на Православната Охридска Архиепископија.

На ова литургиско собрание, Епископите, свештенослужителите, монасите, монахињите и верниот народ ја изразија својата надеж дека конечно ќе престане монтираниот државно-расколнички прогон против Архиепископот Јован и дека во Р. Македонија конечно ќе завладеат верските слободи за сите граѓани подеднакво.

После Литургијата, за сите присутни, во градот Штип беше приредена свечена трпеза, кадешто Епископите со пригодни обраќања му го честитаа именденот на Епископот г. Марко, а Преосвештениот Епископ одржа пригодна реч за соборниот карактер на Телото Христово, Црквата, искажувајќи ја истовремено неговата благодарност до сите коишто дојдоа да го прослават празникот на светиот Апостол и Евангелист Марко.

[Срђан Ранђеловић]

Владика Марко Брегалнички у званичној посети манастиру Острог

 

 

 

 

 

На празник свете великомученице Христине, 06. авг. 2013. год., наш манастир је посјетио Његово Преосвештенство владика Марко Брегалнички из Македоније.

Владика је служио Свету Литургију у Горњем манастиру. Након Свете Службе владику Марка и вјерни народ  угостили су намјесник и братија ове свете обитељи.

Владика је такође посјетио и Скит манастира Острога – Јован До, благословивши и братију која се ту подвизавају. Посјета владике и духовни разговори са  њим су били од велике користи свима присутнима.

 

Фотографије