Потребност литургијске обнове.

[fsa]

"Жубор воде живе, Хлеба и Пића Живота, жубори у Цркви Саборнокатоличанској, Православној, од Христа и Апостолв до данас и до последњих дана. Жубориће до Другог Доласка Господњег, и кроза сву Вечност, и још присније у незалазном Дану Царства. Жубори, и нас жубором живота у Христу, законом Духа живота, ослобађа од закона греха и смрти (Рм.8,2), од учмалости, мртвила, инерције, чамотиње, бездел(ат)ног и стерилног конзерв(ат)изма. Ослобађа тиме што нас обнавља и препорађа, преображава обновљењем ума, и срца и душе и тела, и обнавља искуством, окушањем, познањем шта је добра и угодна и савршена воља Божија – по благодати, по мери вере, по смиреноумљу, по даровима благодати и харизмама служења, свештенослужења еванђеља спасења. И тако обнављани, оживљавани, схватамо и доживљавамо да смо у Цркви, у Светој Литургији: многи - једно Тело у Христу, и појединачно удови једни другима, назидани на темељу Апостола и Пророка, где је Крајеугаони Камен Свм Исус Христос, у Коме сва Грађевина Цркве расте у Храм Свети у Господу, и ми се у њега уграђујемо, уживљујемо, као живо камење, у Обитељ Божију у Духу, у Град Бога Живога, у Тело и Крв Живога и свагда Животворећега Јагњета Божијега, Које нас води на изворе Водв Живота, и угошћује Гостопримством Владичанским за Трпезом Царства. Тако је у Цркви, у којој је прошлост увек садашњост, али и будућност, оно есхатолошко „већ сада и још не сасвим“, такође присутно и делатно, јер је Исус Христос јуче, данас, и до века, Један Исти. И у Њему је динамизам старог и новог саприсутан, и саделатан, не међусобно противречан и искључив, јер је Он Алфа и Омега, Који Јесте, Који Беше и Који Долази."

+Еп. Атанасије (Јевтић)

http://www.pravoslavlje.rs/broj/961/tekst/o-bozanskoj-liturgiji-pashi-gospodnjoj-i-nasoj/

[Млађо]

                    Доста тога корисног је већ речено. Само мислим да је расправа у једном тренутку отишла у једну страну и проузроковала занемаривање осталих јако битних сегмената.

                    Наравно да сам за литургијску обнову. То је процес који је у Србији одавно покренут, само се у последње време интензивирао. Према информацијама које сам усмено примио (и морам да признам нисам их баш проверавао), владика Данило Крстић је још давно све ово знао и имао намеру да он буде тај који ће направити погодно тло да се обнова покрене. Сви, надам се, знате да је он био редак интелектуалац у списку наших архијереја. Међутим, као што то обично код нас Срба бива, лична сујета је покварила племените замисли... Ако би се десило да викарном марчанском епископу Данилу подаре епархију у Србији, онда би потпуно у засенак ставили личност владике Саве шумадијског... Да се то не би десило послали су га у крај одакле ће се слабије чути. Примите ове податке са резервом, јер нисам баш сигуран да ли су поуздани, али на основу неких ствари ми изгледају јако логични.

                    Под литургијском обновом подразумевам комплетну обнову како спољашњег односа према свету, тако и унутрашњег живота сваког православног хришћанина који се труди да живи аутентичним хришћанским животом. Само један сегмент те обнове је враћање Литургије на место које јој припада, а то је централно место у животу сваког хришћанина. Раније је она заиста била оптерећена појединим елементима који су јој давали више магијски обред, него што је представљала реалан догађај заједничарења са Богом Оцем кроз Његовог Сина Исуса Христа у Духу Светоме. Ово не говорим из литературе коју сам ишчитао, већ из искуства, јер сам од малих ногу у олтару и у потпуности су ми познате све литургијске радње. Да би се ми обновили, препородили, преобразили, било је неопходно да одређеним изменама учинимо Литургију догађајем заједничарења како нас међусобно, тако и нас са Богом и да она више не буде ритуални обред који ћемо стојећи сат времена пропратити и после ићи даље, не схватајући њен истински смисао. То је, дакле, био предуслов да би се наш живот обновио у свим осталим сегментима које овде нећу детаљно помињати...

                    Сведок сам да Црква Божија у Србији има много већих проблема и искушења него што су препирке са псевдозилотским струјама. Свештеници брину више о свом приватном животу него о Цркви, кроз коју су добили службу да управо Цркву изграђују. Ништа не читају ни од богословске, а камо ли неке световне литературе и не труде се да разумеју дух актуелног времена у коме има читав океан људских душа које су отворене ка вери и Цркви и које ишту одговоре на многа суштинска питања желећи при том да се ослободе од свих стега и животних невоља и загрле се са Богом Живим и Истинитим. То је скривена тежња за вечним која је усађена у људску природу, али авај како том човеку може помоћи свештеник који се не труди да свој сопствени живот утемељи на литургијском животу и пренесе га своме парохијанину као својеврсно искуство у коме је и тај парохијанин позван да учествује. Ко се бави овом проблематиком признаће да то није нимало једноставно и да је врло комлексно... Из личног искуства ћу вам рећи да сам ја тешком муком прихватио литургијску обнову, али је до тога дошло после мора ишчитаних страница и небројених разговора са људима који више знају од мене. Дакле, сви ви који сте овом обновом збуњени, саветујем да непрестано трагате и кад вам се нешто у том трагању открије, да не помислите да сте све сазнали што је требало. Ја се бавим теологијом и верујте ми године су требале да прођу како би ми се неке коцкице сложиле, али се још нисам задовољио....

                   Имао сам и прилике да се сусретнем неколико пута са аримандритом из Преображења, оцем Венијамином и на основу тих сусрета схватио сам да ако неко не жели да те саслуша само да не би дошао у искушење да стави под лупу сумње своје ставове, онда теби не преостаје ништа друго него да радиш ствари које су потребније и корисније за Цркву. Много ћемо времена и енергије потрошити око расправки "старо ново", а непријатељи Цркве то желе, како би нас одвратили од решавања много већих изазова са којима се Црква у Србији сусреће. Сличну ствар је на предходним страницама поменуо отац Иван.

                   Оно што је евидентно - није био довољно добар темељ да обнова крене. Наши мудри архијереји који су били виновници обнове требали су да имају у виду да наш народ не воли много да се мења... Требало је кренути меканије, темељније, кроз предавања, семинаре, разговоре, да се прво црноризци упознају и едукују о чему се ради, јер су они својом збуњеношћу, неискуством, незнањем и неповерењем, проузроковали да се и поједини део лаоса, народа Божјег узбуни и да дође у ситуацију да суди о ономе о чему нема ни елементарних информација.

                   Али ту страницу смо прескочили. Шта нам ваља чинити? Као помоћ у проналажењу одговора на ово питање поставићу овде нешто што ће бити од велике користи свима који су озбиљно заинтересовани да се ово питање коначно разреши. При том само да додам да нико до сада у расправи о читању молитава наглас није скренуо пажњу на то да су литургијске молитве писане у МНОЖИНИ, што указује на сигурну чињеницу да су се оне изворно читале ГЛАСНО, ЈЕР СУ ПРЕДСТАВЉАЛЕ ДИЈАЛОГ, ПОНАВЉАМ ДИЈАЛОГ ИЗМЕЂУ НАРОДА БОЖЈЕГ САБРАНОГ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ И БОГА ОЦА. О актуелним проблемима са псевдоревнитељима постоје и текстови оца Милића Драговића који се налазе на његовом сајту, а ево сада и предавања које би можда могло да буде својеврстан закључак покренуте теме.

                             http://video.google.com/videoplay?docid=-4279102955564522804

[deda]

Браво ђомла брате    dada klapklap klapklap klapklap

[Милица]

Млади бата Ђомла,

а види како збори! 

[Луталица]

Liturgijska obnova je sasvim nepotrebna!  I zašto obnova!?  Zato što pojedini misle da je vekovima Liturgija služena na loš način, pa su se sad ti isti tolko "produhovili" i dali sebi za pravo da nešto menjaju.  A što!?  Zato što im se može!    Zamislite sad na šta će da liči crkva za 200 godina ako se nastavi sa trendom raznoraznih izmena u Bogosluženju a možda će i crkvenu Arhitekturu promeniti, mada ovaj primer ispod lepo izgleda mogli bi da ga uzmu u obzir.

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Liturgijska obnova je sasvim nepotrebna!  I zašto obnova!?  Zato što pojedini misle da je vekovima Liturgija služena na loš na?in, pa su se sad ti isti tolko "produhovili" i dali sebi za pravo da nešto menjaju.  A što!?  Zato što im se može!    Zamislite sad na šta ?e da li?i crkva za 200 godina ako se nastavi sa trendom raznoraznih izmena u Bogosluženju a možda ?e i crkvenu Arhitekturu promeniti, mada ovaj primer ispod lepo izgleda mogli bi da ga uzmu u obzir.

????? ???? ???? ????????? ???? ??????:. ??? ????? ??? ????????, ? ??? ????? ??? ?? ?? ?? ????? ???? ??, ???????, ????? ? ?????? ???????? ????? ??? ?????????, ????? ??? ???? ??? ?? ???????????? ????????  ?????, ?? ????, ??????? ?? ???????? ????? ???? ?????, ??? ?????

[Млађо]

Liturgijska obnova je sasvim nepotrebna!  I zašto obnova!?  Zato što pojedini misle da je vekovima Liturgija služena na loš na?in, pa su se sad ti isti tolko "produhovili" i dali sebi za pravo da nešto menjaju.  A što!?  Zato što im se može!    Zamislite sad na šta ?e da li?i crkva za 200 godina ako se nastavi sa trendom raznoraznih izmena u Bogosluženju a možda ?e i crkvenu Arhitekturu promeniti, mada ovaj primer ispod lepo izgleda mogli bi da ga uzmu u obzir.

 

    ???? ?? ?????? ? ?? ???? ????? ??? ??? ??????? ?? ?? ?? ??????? ???????? ??? ????, ??? ? ?????? ??????? ?? ???? ?????

[Милан Меденица :)]

??? ???? ? ?? ????? ?? ?????...

??? ???????????? ??? ?????????,

??? ???? ???????? ??????,

?? ?? ???? ?? ???? ?? ??????...

?????? ???? ?????? ?? ??? ? ??? ???

? ?? ??????? ? ?????,

??????????? ?????? ????,

????? ???? ???????.

? ???? ????:

????? ?? ????? ?? ?????,

?????? ??.

???? ???? ??????? ??? ?? ???? ???????? ...

?? ??? ????, ?? ????? ?????? ? ?????????, ???? ?? ????? ?? ??????????, ???????????? ??? ...

??? ????? ???????? ????? ?? ???? ??????? ?? ???? ??? ??????? ???????? ???????? ????? ??? ????? ? ??????? ??? ??????? ??? ??? ?? ?????

?? ???????, ???? ?? ????, ????? ?????? ?? ''???????????'' ?? '????????????'' ??? ????????? ...

???? ??? ???? ????????? ???? ???? ? ???? ...

[sasluzitelj]

sveto pricesce je hrana za vecni zivot i ako to ne jedemo od njega nismo sa Gospodom, eto ti rasudjivanje, sveto pricesce potrebno je da postane satavni seo naseg zivota, ali ne da se pretoci u formalno ili mlako primanje vec uvek sa svescu

[deda]

Еп. Атанасије Јевтић каже: "Не треба мењати литургију, већ једноставно обновити литургијски живот. Тиме га и очистити од оних наноса које свака епоха носи. Не треба говорити о реформи литургије, то је Римокатоличка црква, него о обнови живог организма и живе праксе. Обнова литургијског живота иде паралелно са обновом духовног живота. Јер треба знати добро шта је Предање, живети га и из тога ће, самим тим, произићи и обнова црквеног живота. Та је обнова доказ пулсирања Духа Светога. Одлуке морају да спрече неку злоупотребу или каналишу нешто започето. Никада одлуке нису биле унапред. Могу се донети одлуке, али одлуке у самој Цркви нису битне. Битна је пракса. То је та предност живота над теоријом, једном речју."

[deda]

Дон Ламбер Бодуан- рођен 1873. 1906. приступио бенедиктинском монашком реду. Дон Бодуан је важна личност из историје развоја литургијске обнове. Ако се дон Проспоер Геранже назива претечом литургијског покрета, онда се дон Ламбер Бодуан може назвати његовим истинским утемешитешем, је рекао један теолог, Бот. Бодуан се посебно бавио Источном црквом и њеном Литургијом. За Бодуана, парохија је центар литургијске обнове. Основна идеја у његовом излагању је био позив лаицима да активно учествују у црквеном светотајинском животу уопште, а литургијском посебно. Богословско-истраживачку оријентацију и њен значај у времену у коме се десила истакао је и цариградски патријарх Вартоломеј I у свом обраћању братству манастира Шевтоњ 15. новембра 1994. године: "...нама је данас тешко да схватимо какву је велику новост представљао такав чланак у коме је један римокатолички јеромонах по први пут изражавао дивљење према до тада презираном хришћанском Истоку."

преузето из књиге:  Литургијска обнова XX у веку, проф. Владимир Вукашиновић (ово је његов магистарски рад одбрањен  2000. год.)

п.с. сви врло добро знамо да се данас проф. Р. Тафт бави источном литургијом и источном црквом уопште и да је један од најпризнатијих живих литургичара у свету.

[Pieta]

Сигурно знате за овај текст, али чини ми се да га на форуму нисам видела, па није лоше да се објави. Уколико је већ постављен, нека га модератор обрише. Пошто је дугачак поделићу га у два дела, па ако осетите потребу, прокоментаришите....

18. априла, 2007.

Манастир Светог Преображења Господњег,

Милтон, Канада

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Београд, Србија

- ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР -

ТРАДИЦИОНАЛНО И САВРЕМЕНО БОГОСЛУЖЕЊЕ

"Много ме жалости то што су запостављена правила Отаца и што је избачен сваки ред из цркава. Бојим се да, мало по мало, ако небрига буде напредовала овим путем, не дођу црквене ствари до потпуног краха". (Св. Василије Велики, Канон 90)

На основу акта САС бр. 1898/зап. 1224, од 9. октобра 2006. године, достављамо наш одговор и наша размишљања и проучавања на задату тему, са молбом да их уврстите у рад редовног засиједања Светог архијерејског сабора, ове године.

Прије свега, желим да се захвалим Светом архијерејском сабору на повјерењу с којим ме је именовао у "Комисију за проучавање литургијских питања". Поздрављам идеју Високопреосвећеног Митрополита Г. Јована да покрене ову важну тему. Крајње је вријеме да се о овоме озбиљно позабавимо ради јединства у богослужењу, и смиривања страсти које су се узбуркале због увођења неких новина у литургијску праксу.

Нека питања из акта Митрополита Јована нисам обрађивао, препуштајући их пажњи осталих чланова Комисије. (Отварање и затварање Царских двери; изостављање Јектенија за оглашене; облачењe свештеничких униформи и одежди и ношење митри, нарочито).

Са упориштем у догматичком увјерењу да је закон заједнице важан дио Цркве, ниједан се епископ не усамљује, не постаје искључиви видљиви замјеник једине Главе, Христа. Зато је Христос оставио видљиво управљање Црквом сабору Апостола, а иза њих сабору епископа, као наследницима сабора Апостола (Улога служећег свештенства у очувању јединства Цркве, др Димитрије Станилое, Догматика 2, страна 165). Догматика Архимандрита о. Јустина Поповића обилује сличним примјерима, па ријечима ап. Павла упозорава: "Чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању људском, по науци света, а не по Христу." (Догматика 3, стр. 65)

Није ми намјера да држим лекције Оцима, него да, као свештенослужитељ, искажем оно што знам и осјећам. Како би се правилно схватила и вредновала моја запажања, напомињем да сам у манастирима од давне 1962, а свештенослужитељ од 1971. године. Многи заговорници новог поретка се нису били ни родили када сам ја почео да служим, тамо гдје се чувала традиција, љепота српског богослужења. Традиционалном поретку сам се учио у Карловачкој богословији и у манастирима: Студеници, Преображењу, Савини, Острогу, Тавни - поред искусног Владике Лонгина, али и кроз студије, проучавајући типик, и остале богослужбене списе...

Они који настоје да "поправљање" богослужбеног поретка поткрепе "научним" разлозима, оптужујући друге за незнање, нису у праву. Разложност свог настојања неки виде у "временима смутним (турско ропство и комунистички период), у којима се мислило о преживљавању, а сад је час да се вратимо Старом поретку". Да ово не може бити никакав разлог, говоре нам примјери у историји. Док је Црква била гоњена, чувала је своје предање, догмате и поредак. Онога момента када је Црква (Миланским едиктом, 313) добила слободу, настале су јереси и нереди у Цркви, те су сазивани Васељенски и Помјесни сабори, и установљена су правила Светих отаца, којих се морамо строго придржавати. Сматрамо за праведно да се морају сачувати до сада, од Светих отаца, на саборима изложена правила (канони) (4. Васељенски Сабор, Канон 1). А Св. Апостол Павле каже: "Гдје престаје љубав, почиње закон."

Овај нови покрет "враћању" на старо, ја бих прије назвао старом, никад завршеном борбом између схоластика и мистика, у којој истрајавају и сва наша национална трвења. Томе, свакако, треба додати гордост (мати свих гријехова); жељу да се поставимо изнад оних светих који су служили по том стародревном, слободно рецимо аутентичном српском поретку, и који су довели себе, кроз света богослужења, до циља – опроштаја гријехова и Царства небеског. Имам на уму и најновије светитеље: Светог Николаја (жичког и охридског) Српског, Петра Сарајевског, Платона Бањалучког, Саву Горњокарловачког, Аву Јустина Поповића и Светог исповедника Варнаву Хвостанског. Ако њима није сметао тај и такав литургијски поредак, који је све доскора био званичан, и општеобавезан, типиком прописан, зашто да га ми данас "исправљамо"?

Заговорници промјена ће рећи како управо желе повратак старом поретку. То је незнатно тачно. Ево зашто: Црква је живо биће, и ми знамо да је на почетку било ломљење хљеба, без чина и поретка какав примјењујемо данас (Дап 2,42–46). Хоћемо ли се сада вратити и на тај, најстарији поредак? Уосталом, све до осмог вијека ми немамо литургијске рукописе – тврди проф. др Јован Фундулис (Литургичке недоумице, стр. 44).

Многи су превише брзи и оштри у осуди литургијске праксе, претходних вијекова и литургијског живота тога времена, као да у њему Православље није било довољно – каже протојереј–ставрофор Др Недељко Гргуревић. (Евхаристија као жртва, стр. 12). Све до 4. вијека је било уобичајено да се Епископи жене, а и ђакони, после рукоположења (види Анкирски 10. канон), па хоће ли се неко и на то сада позивати?

Многима се, изгледа, "знање" примило тако што су прочитали поједина мишљења, углавном страних литургичара, нарочито под утицајем "Зои" покрета у Грчкој, а заправо нису заживјели у богослужењу. Има свештеника, нажалост и владика, који не знају да служе бденије, вечерње, јутрење; мало ко од њих, почев од студената теологије па до заговорника "враћања стародревној пракси", присуствује богослужењима. Они, махом, нису завршили богословију, нису јели, како се каже, "богословски пасуљ", па се нису уходали у богослужбеном циклусу. Потпуно су несклони да признају сопствено незнање, а склони да за незнање друге оптужују. Бојим се да је то главни разлог толике шароликости у богослужењу.

Бацајући у презир наше учитеље и духовнике, професоре и велике игумане – протојереја др Лазара Мирковића, игумана студеничког Јулијана, троношког Антонија, или жичког Доситеја, те старца Дамаскина, нашег Свјатјејшег Патријарха Павла, блаженопочивег епископа Саву, великог познавалаца типика и богослужбеног поретка, и све претходне патријархе, потом Светогорце редом – стварају разорну могућност да једнога дана и нас и њих неко презре и одбаци. Докле све то води? До бесконачног рушења ауторитета?

Не заборавимо ни историјски разлог. Док је Православна црква била јединствена, са једним календаром, није било ни раскола ни разногласја у богослужењу, само је свака помјесна Црква имала понешто специфично - на пр. Крсна слава, Божић... Узмимо, на примјер, Евхологионе, служебнике и чиновнике тога времена, и увјерићемо се да је тако. Ето како, на очиглед мале ствари, могу довести до великих проблема.

Иако се "нови теолози" (условно речено, јер многи од њих имају оскудно практично знање, или су то знање стекли изван српске традиције) позивају на враћање старој традицији, немају за то никакво оправдање. Зар Јерусалимска Патријаршија, Света Гора, Руска Патријаршија, и готово сви наши манастири српски, не чувају ту традицију? Зар се данас не признаје и ниподаштава то предање, на чијим изворима смо се сви ми учили? У богослужење су увели новине само они којима је и календар неважан, а ти су, мање–више, и заговорници безусловног екуменизма. Колико год приговарали нама да смо од Петра Могиле (1646) попримили неке неправославне ствари, очигледно је да се ови нови "реформатори" све више примичу западној, римокатоличкој традицији. Превиђа се да смо ми, Срби, и пре Петра Могиле имали штампана издања требника (Ђорђа Црнојевића, 1495. и 1523, и Божидара Вуковића, у Млецима, 1519, и у Горажду, 1540). Они су користили грчке изворе и старе словенске требнике и приручнике, и очували богослужбени поредак онакав какав смо ми наслиједили. Па коме се то данас жели дати предност, без провјере? Некима који нам хипотетички представљају богослужбени поредак (види: Литургичке недоумице, стр. 28 и 35), или онима који су то кроз светотајински живот проживјели?

Уосталом, те новине стварају неред, а међу служитељима – људске горчине и неспоразуме. Наш народ неће попустити пред најездом савремених реформатора. Иако је наш напаћени српски народ био поробљен много пута, погажен, срамоћен, убијан, растјериван, духовно и морално сатиран, економски и политички уништаван, он се никада није одрекао своје вјере и свог српског идентитета. Он је остао вјеран својим обичајима и православној традицији. Вијековима је наш народ одолијевао и притисцима грчких владика, фанариота. Такав народ неће лако прихватити примјесе страних богослужења ни данас. Знао је и Свети Сава колико је значајно бити самосвој; написао је (Законоправило) Крмчију, дао типике: Студенички, Карејски и Хилендарски – да би се по њима сви једнообразно управљали. Користио је Јерусалимски типик из манастира Св. Саве Освештаног које је као узор св. Архиепископ српски Никодим увео као литургијско правило у СПЦ; исто тако и Синајски узор. Вјерујем да је Свети Сава знао и све друге типике, а надасве праксу!

Нови покушај разнообразија није ништа друго до нова шизма, која за нас православне Србе, нарочито, може бити погубнија него она римска за цијело хришћанство. Примјер нам је раскол у Америци, од чега и данас носимо последице. Уосталом, већ смо направили раздор, и већ је Србију преплавио такозвани "покрет старокалендараца", који стварају подјеле и свађе по нашим манастирима. Старокалендарцима, ми дајемо материјал за дјеловање. Понављају се, дакле, разлози самовоље, самољубља и прелести, исти они који су довели до анатеме 1054. године. То је била само кулминација нечег што је почело много раније, ставом о папској превласти – непогрешивости. А код нас као да се сада заговара правило да је сваки епископ Христос, односно да је сваки епископ папа, "без кога нема спасења"!

Усредсредимо се само на сопствено понашање. Погледајмо наступе нас, браће једног Сабора: колико је ту међусобног ниподаштавања и омаловажавања, игноранције! Сутра треба да будемо једно срце и једна душа, што од нас Христос захтијева (Дап 4,32). Здружени у једно тело (1 Кор 12,13). Јесмо ли заиста у стању да то будемо? Овакво наше држање доприноси расулу и расколу у Цркви.

[Pieta]

Наставак

ПРАКСА

Иако ће о овоме бити ријечи касније, само да упитам: зар љепоту и хармонију учествовања вјерника у богослужењу кроз појање не нарушавају они који читају наглас молитве? Лијепо и дуго његовано српско народно појање се игнорише, изопштавају се они који би се пјесмом укључивали у активни ток литургије. Уосталом, Свети Симеон Солунски свједочи "да молитве које говори Архијереј, говори тајно, чак и ону заамвону" (Литургијске недоумице, тр. 38 и 39). На крају, зар је мало оних који могу пратити и сасвим разумјети молитве док их свештеник, окренут леђима чита? (За професора црквеног појања на Богословском факултету не може бити биран онај ко нема квалификације, докторску титулу из музике, а бивши декан тог истог факултета нијe имао ни богословију ни теолошки факултет!)

Но, вратимо се теми. Вјернику је, дакле, љепше да присуствује богослужењу ако понешто пјева; учешћем, он доживљава литургију као да је дио ње. Уводећи новине, искључујемо народ из благољепија, премда се за њега молимо ријечима: "Благослови оне који воле љепоту дома Твојега" (молитва другог антифона и заамвона молитва). А шта да кажемо за молитву, у јектенији: "...за оне који се труде, поју, и за присутни народ, који очекује од Тебе велику и богату милост." Ваљда су стога неки и заамвону молитву замијенили, и читају друге молитве. (Протестанти су, како би остварили свој циљ, оспоравали аутентичност свега онога што им није одговарало, чак и посланице Апостола Јакова. Замислимо се над собом!)

Протојереј Сергије Булгаков, бивши професор на Светосергејевској Академији, сматрао је: "зарад екуменских контаката, православна богослужења се морају прерадити." У свом чланку "На бунару Јакова" (1933. године), Булгаков пише да се, "зарад молитвеног зближавања с протестантима, у заједничкој молитви треба одрећи помињања Богородице и светих." Ето данас су он, Булгаков, Митрополит (титуларно) Пергамски, и литургичар Јоанис Фундулис, постали највећи умови и правило које треба поштовати?

Свети Јован Златоусти, у раздобљу од само тридесет година, скратио је Литургију Светог Василија Великог, да народ не би предуго стајао на молитви. Да ли је безобзирност разлог што ми сада продужавамо литургију, уводећи у њу крштење или вјенчање? Шта ћемо са народом који је дошао у цркву због Литургије, а не због нечијег крштења, вјенчања, или чак парастоса?

Овако разнообразни, не можемо да служимо заједно. А срамота је, то сам већ једном рекао, да – или не знам поредак дотичног брата, или остајем уз традиционални поредак, упркос скорашњој новини домаћина. Зато, вратимо се старој, Црквом освештаној и у типику записаној, Српској пракси, и сви ћемо скупа Богу да се молимо, попут оних који су својом вјером себе и друге Христу привели.

Неријетко се чује да одступање од раније традиције не значи јерес, јер Црква живи, није статична. Одлика нас Православних, који постојано стојимо у вјери предака од којих смо примили предање, и за шта смо, уосталом, и Заклетву положили, јесте да се држимо тог Предања, а на то нас обавезује и Заклетва (види Архијерејско исповедање).

Што нам је потребна нова литургичка пракса, када смо имали ону којој није било замјерке? Зашто да нам неки, који нису завршили богословију, или наш Богословски факултет, буду узори? Не треба дозволити да они стварају нове "хибриде" у нашим богословским установама. Зар ми немамо своје узоре, попут протојереја Лазара Мирковића, од кога смо готово сви научили служење? Данас литургику предају неки који никада нису богослужили, цивили, или пак они који љуљају и кандила на полијелеју, и уводе свој богослужбени "поредак", нарочито у освештани чин свете Литургије! Некада је била пракса и Саборска одлука да богословске предмете предају, литургику нарочито свештена лица како би и примјером могли показати оно о чем предају. (Данас на Световладимирској академији литургику предаје син чувеног професора Џона Мајендорфа, Пол. Он је био ђакон, и зарад другог брака напустио ђаконски чин, а ли не и катедру).

Новотарија би било и на другим богослужењима и молитвословљима, да Литургија за неке није једина света! Зар да ти и такви (као што су професори Крстић и Милошевић, Пол Мајендорф), који уздижу др Зизјуласа изнад аве Јустина, рецимо, треба да нам буду узори, а да одбацимо оне који су своју вјеру свједочили и онда када се за то гинуло, или без чина и достојанства остајало?! Оцу Јустину и Светом Владики Николају диви се и признање одаје цијели свијет, и не само православни, па зар нам требају бољи узори!? Светост Патријарха нашег Павла је ваљда најбољи примјер свештенослужитеља и ревнитеља у литургији и богословском поретку, и не треба нам бољих узора.

.

.

.

Цвети, 2007 Епископ канадски Георгије

Манастир Милтон, Канада

У наставку текста подробније се обрађује сам ток Литургије, па ко жели нека прочита сам да не би пост био преопширан, мада и овако је .....

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE_%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%BE_%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D1%83%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D0%B5

[deda]

Пре него што напишем нешто (прво да подробно све ово прочитам), хоћу одмах да кажем да постоји преписка између владике канадског Георгија и Атанасија Јевтића, и мислим да то треба прочитати. Текст је излазио чини ми се у листу Православље али га има и у Атанасијевој књизи Христос-нова Пасха (не знам у ком тачно тому).

Овим текстом горе, упозоравам, можемо се веома лако увући у неке размирице међу епископима а мислим да то није никако мисионарско.

[Pieta]

??? ???? ??? ??????? ????? (???? ?? ???????? ??? ??? ????????), ???? ????? ?? ????? ?? ??????? ???????? ?????? ??????? ????????? ???????? ? ????????? ???????, ? ?????? ?? ?? ????? ?????????. ????? ?? ??????? ???? ?? ?? ? ????? ??????????? ??? ?? ??? ? ? ???????????? ????? ???????-???? ????? (?? ???? ? ??? ????? ????).

???? ??????? ????, ??????????, ?????? ?? ????? ???? ????? ? ???? ????????? ???? ?????????? ? ?????? ?? ?? ???? ?????? ???????????.

@????,

??????? ?? ? ?????. ?????? ??? ????? ?? ??????? ???? ?? ??? ????????, ??? ?????. ?????? ?? ???? ??? ?? ?? ???? ???? ? ???? ??? ????????, ??? ?? ?? ???? ?????? ???? ?? ?? ?????????????? ????? ? ????? ???? ?? ???? ??????.

?????? ?? ?? ????????...  :smiley: