Jump to content

Антропоморфизам као рак-рана на Телу Цркве - Колико болујемо ка охришћани од тога?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: "Ко ме постави судијом међу вама?". То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: "Ко ме постави судијом међу вама?". То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина

a je li lijepo rekao i koja nam je životinja najčovjekoncentričnija : krava, zec, majmun, neki gmizavac ili neka druga?

Петровић Станислава

„А ово је вјечни живот да познају Тебе јединога истинитог Бога кога си послао Исуса Христа“ Јн. (17, 3)

Бог створи прво Адама и Еву, а послије Стеву. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: "Ко ме постави судијом међу вама?". То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина

a je li lijepo rekao i koja nam je životinja najčovjekoncentričnija : krava, zec, majmun, neki gmizavac ili neka druga?

Zavisi sta je tvoj antropomorfizam u odnosu na vl. Atanasija.

Citaj izmedju redova. Relacije su izmedju Boga i coveka.

Ako te zivotinja vidi prema svom liku kao zivotinju, onda smo i mi u opasnosti da vidimo Boga prema svom liku samo kao coveka.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: "Ко ме постави судијом међу вама?". То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина

a je li lijepo rekao i koja nam je životinja najčovjekoncentričnija : krava, zec, majmun, neki gmizavac ili neka druga?

Zavisi sta je tvoj antropomorfizam u odnosu na vl. Atanasija.

Citaj izmedju redova. Relacije su izmedju Boga i coveka.

Ako te zivotinja vidi prema svom liku kao zivotinju, onda smo i mi u opasnosti da vidimo Boga prema svom liku samo kao coveka.

Relacije su izmedju Boga i coveka.

naveo si gore dvije relacije. ako je majmun u stanju nas da vidi kao čovjeka onda smo i mi u stanju da vidimo boga, je li to? ili da bi mi mogli da vidimo boga u njegovom  liku logično je da nas majmun treba vidjeti kao čovjeka?

Петровић Станислава

„А ово је вјечни живот да познају Тебе јединога истинитог Бога кога си послао Исуса Христа“ Јн. (17, 3)

Бог створи прво Адама и Еву, а послије Стеву. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина

a je li lijepo rekao i koja nam je životinja najčovjekoncentričnija : krava, zec, majmun, neki gmizavac ili neka druga?

Коњу један пази!!

Смрди као јарац!

Јеси коза права!

Свињо једна!

Ау каква риба ова цура.

Голубе мој мали!

А јест брз као зец!

Хладан је као змија!

Мајмуне мајмунски како се то понашаш!

Баш је крава права!

Умиљата је као мачка!

.........................

Мислим дакле да је тешко направити избор најчовекоцентричне животиње.  maher

Шалим се мало. Чини ми се занимива ова мисао в.Атанасија. Човек је створен по обличију Божијем, и по томе је богоцентричан, јер му је смисао живота стекнути обожење. Док опет животње онда као да су по слици човечијој, јер све се оне труде да достигну очовечење хммм....да није овде кључ за смисао еволуције?  prst ka dole

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Masimo temu i rasplinjavamo se.

Akcenat nije na zivotinjama nego na ljudima.

Pitam gde smo mi u ovoj prici ako na Boga reflektujemo svoje nalicije umesto da se saobrazavamo Njegovom Liku?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Masimo temu i rasplinjavamo se.

Akcenat nije na zivotinjama nego na ljudima.

Pitam gde smo mi u ovoj prici ako na Boga reflektujemo svoje nalicije umesto da se saobrazavamo Njegovom Liku?

Брате, да ти укратко одоговорим. Хришћани не болују од антропоморфизма. Антропоморфисти у теолошком смислу су били антички Грци рецимо.

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Masimo temu i rasplinjavamo se.

Akcenat nije na zivotinjama nego na ljudima.

Pitam gde smo mi u ovoj prici ako na Boga reflektujemo svoje nalicije umesto da se saobrazavamo Njegovom Liku?

Брате, да ти укратко одоговорим. Хришћани не болују од антропоморфизма. Антропоморфисти у теолошком смислу су били антички Грци рецимо.

Знам. Упознат сам. Ти мислиш на грчку митологију. Али ако зађемо у учење једног Платона, Аристотела, Плотина, видећемо да они немају претензије да божанском бићу (како су Га они разумевали) приписују антропоморфизме. А што се тиче појаве антропоморфизма унутар Хришћанства мислим првенствено на приписивање неких људских особина Богу а да Бог нема никакве везе са тим (под особинама мислим на сва наша делања и девијантна понашања).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мислиш ли на оно о чему говори апостол Павле у другој посланици Тимотију?

(4.3)  "Јер ће доћи вријеме кад здраве науке неће слушати,него ће по својијем жељама накупити себи учитеље,као што их уши сврбе."

(4.4) "И одвратиће уши од истине,и окренуће се гаталицама"

Потпис:

Надање је моје- Отац;

Прибежиште моје- Син;

Покров мој- Дух Свети;

Тројице Свесвета, слава теби.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мислиш ли на оно о чему говори апостол Павле у другој посланици Тимотију?

(4.3)  "Јер ће доћи вријеме кад здраве науке неће слушати,него ће по својијем жељама накупити себи учитеље,као што их уши сврбе."

(4.4) "И одвратиће уши од истине,и окренуће се гаталицама"

Донекле.

Пре мислим на свако наше настојање пале природе, макар и безазлено, да Богу приписује своје ставове и тежње, поистовећујући свој начин постојања (тиме и жеља) са Божијим начином постојања Који далеко од тих жеља стоји (види горе пример из Јеванђеља који сам навео).

Другим речима, свака наша идентификација са оним што Бог није проглашавамо као да од Бога јесте.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Masimo temu i rasplinjavamo se.

Akcenat nije na zivotinjama nego na ljudima.

Pitam gde smo mi u ovoj prici ako na Boga reflektujemo svoje nalicije umesto da se saobrazavamo Njegovom Liku?

Брате, да ти укратко одоговорим. Хришћани не болују од антропоморфизма. Антропоморфисти у теолошком смислу су били антички Грци рецимо.

Знам. Упознат сам. Ти мислиш на грчку митологију. Али ако зађемо у учење једног Платона, Аристотела, Плотина, видећемо да они немају претензије да божанском бићу (како су Га они разумевали) приписују антропоморфизме. А што се тиче појаве антропоморфизма унутар Хришћанства мислим првенствено на приписивање неких људских особина Богу а да Бог нема никакве везе са тим (под особинама мислим на сва наша делања и девијантна понашања).

Па да мислио сам на грчку религију пре платона. Платон је живео неких 300 година пре Христа, грчка митологија је настала далеко раније.

Но некаквог антропоморфизма има само код америчких протестанта. Код много њих однос са Богом је као однос са школским другом или духом из лампе. Мало молити Бога када ти не што затреба у животу, а углавном своје поступке које су ти добри оправдати Божијим благословом. Такви би онда када би има се Христос показао на земљи да проведе са њима једно поподне, они би га одвели на њима неко омиљено место на земљи да се са Њим забављају....

Но код православних тога нема, а бар и код оних који су само формално православни ја не видим ову врсту духовности. Код наших формално православних, видим много више агностизма, некаквог замагљеног односа са Богом, који је више као према неко слепој сили, него Личности Оца. Добро је познато оно наше: "Ма верујем ја има нека сила....", или "Тако је Бог хтео, и нема му било му је суђено..."

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ако ти није тешко,можеш ли да наведеш неки пример из живота.

Да ли је то оно кад кажу :"Џабе идеш у цркву и молиш се,неће ти Бог опростити,има да ти се...(ту сад доћу којекаква предсказања)"

или кад оправдавамо своје падове,као :"Божја правда је да поткрадам газду,јер ме слабо плаћа" и слично?

Потпис:

Надање је моје- Отац;

Прибежиште моје- Син;

Покров мој- Дух Свети;

Тројице Свесвета, слава теби.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ако ти није тешко,можеш ли да наведеш неки пример из живота.

Да ли је то оно кад кажу :"Џабе идеш у цркву и молиш се,неће ти Бог опростити,има да ти се...(ту сад доћу којекаква предсказања)"

или кад оправдавамо своје падове,као :"Божја правда је да поткрадам газду,јер ме слабо плаћа" и слично?

Па ево сама си дала два примера. Мислим на сваки аспект који може бити погрешно протумачен.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Е,сад кад сам сигурна да сам разумела о чему се ради (не познајем добро академску терминологију,коју они који су образовани спонтано користе.На пример-антрпоморфизам,агностизам и сл.) dada,могу да,са свога становишта,одговорим на питање

Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Бојим се да је се тај-антрпоморфизам,као вирус увукао у људе.Ослушните и друге и себе,како судимо другима,како просуђујемо о људима и околностима,и како себе обожисмо,или,бар,запослисмо као службенике  Божјег кабинета за односе са јавношћу.

Потпис:

Надање је моје- Отац;

Прибежиште моје- Син;

Покров мој- Дух Свети;

Тројице Свесвета, слава теби.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

ајмо још једном да покушамо  bleh

Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: "Ко ме постави судијом међу вама?". То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...