Подела у парохији и "духовне алтернативе"

[Guest свештеник Иван]

Један повећи број свештенослужитеља чији су духови и уста препуни идеолошког помињања категорија- Литургије, слободе, заједнице, обавезе, права и др... својим непримерним понашањем стварају погрдну слику о Цркви и небригом препуштају неутврђене у вери јединој духовној алтернативи- самопрокламованим "духовницима" који се "случајно" налазе баш на местима чекања таквих душа.

Није ни чудо што се после сусрета и једни и други обрадују, саблажњени због тога што их неко "најзад разуме", а тзв. "духовници" због тога што су ови најзад схватили кога треба беспоговорно слушати. Тако се "духовници" успут уче да поучавају док нови следбеници за почетак вежбају одрицање од сопствене воље и једни стичу утисак да су истински ауторитети, док други уче да сопстевну вољу доведу до стања немогућности да ишта самостално желе. Међу духовно саблажњенима је наравно и један део оних који су раније као атеисти заузимали висока места у друштвеним лествицама локалних заједница, али сада као верујући у Цркви немају онаква признања каква су сами прижељкивали. Такви мисле да ће као коловође осталим саблажњенима имати место у друштвеној лествици адекватно ранијем. У оваквом духовном амбијенту поједине црквене заједнице остају без дела верних и та трагедија јесте велика трагедија Српске Цркве нашег времена.

[Guest свештеник Иван]

Јесте ли ви размишљали некада о овоме?

[Анастасија]

Јесте ли ви размишљали некада о овоме?

Јесам,веома често оче.И прошла као бос по трњу,уз једног од"самопрокламованог духовника",док још нисам била духовно утврђена,не кажем да сада јесам,али тада је био почетак.Још увек имам последице.

[Guest свештеник Иван]

Јесте ли ви размишљали некада о овоме?

Јесам,веома често оче.И прошла као бос по трњу,уз једног од"самопрокламованог духовника",док још нисам била духовно утврђена,не кажем да сада јесам,али тада је био почетак.Још увек имам последице.

Ако није толико интимно, не би било лоше да се подели са људима, просто да и сами видимо где се ми у целој причи налазимо. Наравно, нема потребе са именовањима.

[Анастасија]

Пре 10 година,када сам већ редовно одлазила на Литургију и много озбиљније почела да се трудим око духовног живота и да редовно постим,имала сам много непознаница и питања о којима сам желела да разговарам са неким,а мислила сам да је Свештеник најпозванији за такав разговор.Прво сам имала недоумица око исповести,па како постити и на крају кад се Причестити.Са Свештеницима у мојој Цркви сам покушавала да разговарам о томе па и са људима који су много дуже одлазили на Литургије од мене,али од тих људи са којима сам разговарала,свако је имао своје мишљење,своје виђење,тако да сам била потпуно смућена.Мој парохијски Свештеник је увек био веома заузет и није имао пуно времена (ово није моја критика тог Свештеника,јер заиста у то време он је заиста нон стоп некуд журио и био на ногама).Он ми је препоручио читање појединих духовних књига,а исповест је била једна рутина,која се сводила на набрајање мојих грехова најбрже што сам могла.А у то време заиста сам имала веома пуно проблем у приватном животу,а и са околином која је била неверујућа,родитељима,породицом...Тако је то трајало око годину дана и мојој смутњи нијњ било краја.Једна пријатељица ми је саветовала да одем код једног монаха-духовника и ја сам је послушала.Отишла сам,и онда је кренуло...строгоћа у свему,посту,животу,мислима,жељама.Постила сам и била много више гладна него сита по његовом савету,од тада не могу више да једем месо,гади ми се.Слушала сам га и о начину облачења,па сам изгледала тако обучена као из средњег века.Испитивао ме је освему,сад не могу о томе баш јавно,али питања су била таква да су и мене онако слуђену запањивала.Дошла сам у сукоб са свима,породицом,пријатељима,настао је хаос.Претворила сам се у скелет који хода,који се згражавао својих мисли и који је престао да има сопствених жеља.Страх од пакла је био језив,мислила сам да ће ме свака долазећа мисао одвести тамо.То је трајало неколико година,док нисам упала у очај и само се уз Божију помоћ исчупала из њега.После тога 2 године нисам могла да уђем у Цркву,да одем на Литургију,сећам се недеља,Црква одмах преко пута улице,звона звоне,музика за уши лепота и бол у души,а ја не могу да одем нешто ми не да,стојим у соби са књижицом одговарање на Литургили у руци и читам,а не могу да одем.Плачем...а не могу да мрднем.

[Дејан]

uh bre ...

[Guest свештеник Иван]

Дакле ова теза коју сам изнео у првој поруци је више него очигледна на примеру Анастасије.

Зар то Христос од нас тражи?

Но, увек ће такви да имају оправдање- једни ће непрестано да јуре и журе а други ће непрестано да набацују "духовним чадима" осећај кривице, не марећи уопште за последице.

Шта рећи....

[Анастасија]

Оче,то је веома тешко.Кретала сам се међу тим људима,упорно покушавајући да осетим љубав међу њима и у њима.Не знам да ли сте свесни да их има пуно.Ревнују неразумно,пуни су мржње према онима који се само мало не слажу са њиховим мишљењем,и у стању су да вас гоне ако им окренете леђа.Људи који се држе"самозваних духовника".Мени је било јако тешко да се вратим у здраву атмосферу Православља,али и дан данас када крене пост ја имам помисао да ли постим како треба.Такво духовно стање у којем сам ја била,немам чиме да поредим.

[PACTKO]

uh bre ...

Шта друго рећи? 0102_laugh

[Guest свештеник Иван]

Оче,то је веома тешко.Кретала сам се међу тим људима,упорно покушавајући да осетим љубав међу њима и у њима.Не знам да ли сте свесни да их има пуно.Ревнују неразумно,пуни су мржње према онима који се само мало не слажу са њиховим мишљењем,и у стању су да вас гоне ако им окренете леђа.Људи који се држе"самозваних духовника".Мени је било јако тешко да се вратим у здраву атмосферу Православља,али и дан данас када крене пост ја имам помисао да ли постим како треба.Такво духовно стање у којем сам ја била,немам чиме да поредим.

Добро ја познајем такве људе. Нажалост, сами су криви а Црква и држава би против таквих "духовника" требала да предузме законске и канонске мере. Шта се све ради, на велику жалост, по појединим епархијама, манастирима и црквама, није ни за спомен а камоли за причу. Наравно, најлакше је ћутати док се не деси колективна схизофренија- као што сада то видимо. Ко не верује- нека посети тзв. ревнитељске интернет групе и сајтове а да не причам о директној посети.  Они не презају да својим неистомишљицима прете, призивају проклетства, називају јеретицима, расколницима... само превелика икономија Свете Цркве, бар је мени то једино оправдање таквог стања, толерише све те ствари.

[Анастасија]

Гонили су ме,претили ми,псовали,само зато што сам се усудила да им скренем пажњу на то да то нема везе са Православљем.Са Христовим речима"Мир вам".Са Радошћу у Христу и што сам неке ствари својим очима видела и јавно казала.А видела сам пуно и моје очи нису веровале као ни моје уши.Али тако је.Не желим да судим и то заиста и не радим,али то што се дешава је стварност и томе се не стаје напут.Нарочито међу појединим монаштвом.И неким манастирима.О томе јавно заиста не могу,једном сам казала па сам добро страала,али даће Господ да се све то среди,мада и ми морамо да се потрудимо да би нам Бог помогао.

[Guest]

Анастасија , сестро слатка.

Ово као роман , без шале!!!

Комотно би могла неку књигу да напишеш!

Као што има књига ИСПОВЕСТ БИВШЕГ ЈЕХОВИНОГ СВЕДОКА,

тако би и ти могла да напишеш СПОЗНАЊЕ ХРИСТА !

[Анастасија]

Анастасија , сестро слатка.

Ово као роман , без шале!!!

Комотно би могла неку књигу да напишеш!

Као што има књига ИСПОВЕСТ БИВШЕГ ЈЕХОВИНОГ СВЕДОКА,

тако би и ти могла да напишеш СПОЗНАЊЕ ХРИСТА !

Марти,помишљала сам на то  0102_laugh али ми фали списатељског дара  :group111:Можда ће једном неко други то да уради,на жалост нисам једина коме перо боље стоји у руци 

[Guest]

па колико овде видим , ти и имаш тог дара , само што ти то лично не видиш и непримећујеш!

ово што си написала - нек коментара!!!

[emilija]

Sestro draga....razumem do srzhi kroz sta si prosla.

Iz svoje najcistije zelje da pronadjesh pravi put. U cemu je onda tvoja krivica koju si osecala i koja te dovela do ocaja? Osecala si da nesto nije u redu jer ti nije donelo MIR .Ni radost, ni zivot.

A sad, kad MORAS o tome reci, opet osecash krivicu jer se osecas kao da nekom sudish.

Pogotovo nekom kao sto je monah ili svestenik u koje si se najvise pouzdala na svom putu.

Mozda gresimo kad a priori smatramo da su nepogresivi?

A u cemu si ti pogresila kad nosish krivicu i strah?

Ljudi koji nisu iskusili slicno ne mogu da shvate kroz koji pakao covek tada prolazi svojim samoispitivanjem, nalazenjem sopstvene krivice, dobijajuci protivrecne odgovore, imajuci sam nezrelu savest koja tesko osudjuje...eh....