Savremena iskusenja i mladi

[antoneta]

  Нешто сам размишљала....али не знам да ли је баш све то тако....наравно очекујем критику....спремна да је прихватим....

  Слажем се, чини ми се, са већином овде да не можемо бити искључиви по овом питању. Ригидност никог није привела Цркви, ипак је сада све урбаније, једноставније, либералније.... Љубав не трпи правила и норме.... А Бог жели љубав од нас. И поставља се питање да ли љубав треба да подређујемо правилима и убијамо је, или правила треба да прилагођавамо љубави и потврђујемо је?

  Раније, у доба наших бака и дека, држање за руке је била табу тема, пољубац на блиц био је узвишена категорија, а о сексу се није смело ни говорити..... Свако време своје бреме.... Тада није било телевизије, а и када се појавила била је то само црно-бела кутија која је приказивала углавном партизанске филмове и дечију емисију Невен. Међутим сада је све другачије – рекламе, билборди, плазма по глави становника, интернет, мобилни телефони... доња граница пубертета се сукцесивно смањује, млади брже сазревају, родитељи остварују пријатељске а не ауторитарне односе са децом, друштво је постало слободније, разговара се, тежи се да се разбију предрасуде и превазиђу стереотипне и неосноване кочнице... Ту наступа Фројд који сматра да нагони, који су природни, траже своје задовољење и да су зато у конфликту са културним нормама које их дисциплинују, што рађа душевне поремећаје.... Па се под утицајем тога последично и култура и морал мењају. Чак до те мере да се јављају различите изопачености и разматрају предлози о легализовању хомосексуалних односа као једном од видова испољавања сексуалности...

  Има сада у овом друштву пуно тога што је, по мени, један изрод, аутодеструкција човекекове личности и иконе Божије коју он представља, али у овом тренутку тешко је пронаћи неког посебног кривца за такав (не)морал. Међутим, то нама, хришћанима, није ни битно. Бог нас васпитава независно од општеприхваћених социо-културалних начела.

  Затим, то што раније нису говорили о сексу не значи да га није било, да га нису желели, нити да су, изјашњавајући се у јавности као стидљиви и чедни, заиста били честитији и моралнији. Једноставно, тада је било довољно да се то нешто не види, да се успешно прикрије, па да се означи наводно непостојећим. А уствари... било је и тада свега... само заклоњеног од погледа других и јавног мњења... И колико видим сада постоји тежња да се то лицемерје разоткрије и да се човеку, као бићу чија је основна тежња да воли и буде вољен, то омогући без потребе да лаже, да се претвара, да глуми, на начин који неће бити санкционисан. И опет ограђујем се – то је мач са две оштрице, уколико се оде у крајност. Али ми као хришћани можемо да пронађемо меру у томе и да из тог глобалног села извучемо управо оно што се не коси са Христовом благом вешћу, већ је потврђује и прати. И мислим да је добро што се ослобађамо крутих и искључивих окова традиционализма у вери и извлачимо суштину коју ћемо моћи да живимо у 21. веку.

  Познајем више парова који су заједно већ неколико година и који се заиста воле, пунота љубави видљиво зрачи из њих, имају уредан сексуални живот и озбиљни су у својој намери да једном, у неко догледно време ступе у брак. И иначе уопште не сматрам да они који се уздржавају до брака имају веће шансе за спасење, нити да су духовнији. Не мислим да је тај неки духовни раст директно завистан од уздржања односно неуздржања. Уколико секс није циљ сам по себи, зашто би заслуживало осуду то што двоје, који се воле искрено и јако, кроз секс као вид телесног сједињавања пројављују љубав једно према другом, веру једно у друго када му се предају, и жељу да се буде једно? Секс, заиста може да представља неки вид предукуса Царства Небеског, посматрано са те тачке да проистиче из љубави и да му је циљ да смо у нераздељивој љубавној заједници са оним другим, а уједно јединствени и несливени.

  С друге стране, ово двоје су пуноту живота у пуноти љубави већ пронашли, нису противници институционалног брака, желе они да некад постану брачници, али и не осећају потребу за тим. Венчање у општини – потписи на папиру су небитни за стабилизовање и потврду њиховог односа. Црквени брак – са аспекта благослова у реду, али Господ је вероватно већ благословио ту њихову заједницу чим је она тако дуго опстала а и шта њима уопште значи благослов – да ће им све кренути на боље? Па они су довољни једно другом, њима је и сада све савршено... тако да суштински брак заиста ништа не би променио.... И онда је разумљиво зашто не постоји посебна тежња за променом постојећег стања.... већ инерција... Они имају све: заједничку постељу и трпезу, можда већ и живе заједно, свекар је постао тата, ташта се зове мамом, храбре се, теше се, радују се, воле се, једно другом су све и свја. И онда се питам по чему се уопште разликује брачни живот од оног пре ступања у брак?..... Ако су то само деца...... Мислим да брак не може да се сведе на рађање деце, то никако. Они могу, уколико желе а пошто сексуално опште, децу да имају и ван брака, биће тешкоћа око дефинисања статуса те деце због ванбрачне заједнице, али да држава није поставила такве прописе ни то не би био аргумент за. Нема разлике. Брак је формалност. Па и црквени. АЛИ Бог ипак све ствара врло смислено. Брак је створио ипак. У чему је онда његова вредност? Шта је то што превазилази и потире димензију формалности? Да ли је то завет да смо се обећали оном другом... али раскид (пре брака) и развод (по ступању у брак) су у потпуности исти, размимоилажење само другачије названо, папирологију занемаримо.... закључујем да нема разлике ако ствари поставимо овако.... Али Господ је осмислио брак, он мора да има поенту!!!

  И онда да ли има основа мислити да брак треба да нам пружи стицање пуноте љубави кроз однос Христос-муж-жена, постављање односа између мушкарца и жене на један виши ниво, вишу категорију, продубљивање односа између двоје кроз благослов, и све то као коначна потврда слободног и одговорног избора доживотног сапутника?

  И када је Ђомла поменуо Шмеманов дневник....сећате се нове године? Није било веће радости од чекања Деда Мраза... још се трудимо да будемо „добри“ током целе године... како се приближава 31. све смо радоснији, све нам је лепше.... стрпљиво чекамо и радујемо се... Ишчекујемо и не можемо ни да слутимо шта нас чека али знамо да је лепо... радујемо се јер знамо да ће доћи и тај 31. који ће нам донети још већу радост....и овде не говорим о ишчекивању секса већ пуноте љубави, која ће се успоставити у браку, а која ће се, између осталог, остваривати и кроз секс.

  Е сад, ако смо нестрпљиви и пронађемо поклон у татином орману пре времена, јер нисмо могли да зауставимо радозналост, разлика ће бити та што ће 31. бити са мење ентузијазма дочекан, можда ћемо морати и да глумимо колико смо изненађени и одушевљени и колико нам је све, сада када смо коначно дочекали тај дан, дивно.... Радујемо се ми у сваком случају, само различит је интензитет радости, различита су та два 31. јануара....

  Не сумњам да ће нама бити величанствен и тај тренутак открића поклона у татином орману, али то ипак неће бити онај максимум величине као када бисмо то приуштили себи у поноћ дана Д.... мада нам се може учинити да је тако.... (то ме је подсетило на причу о две жабе, од којих је једна у бунару и то јој је све, а друга напољу и види море, и обе мисле да имају врх али ипак она у бунару не види прави врх....)

  Дете хоће одмах и сад, али не зна да ће после и тад бити неупоредиво драгоценије и смисленије.... а родитељ то зна и жели да му пружи такав осећај, али ако је дете авантуриста, па зар ће га мање волети? Не, никако. 31.јануар ће, истина, имати мање смисла, биће формалност, дете ће себи ускратити једну посебну лепоту, умањити вредност тог толико очекиваног, али родитељ неће престати да га воли...Његова љубав никада није ни зависила од нашег избора, нити је сада то дете другоразредно, не.

  И сад понављам, да ступање у сексуалне односе пре брака не мења нас суштински. Нисмо ни бољи ако то не учинимо, ни гори ако то учинимо, исти смо... Није ни битно да ли је то у или ван брака, ако је то особа са којом остварујемо пуноту живота у љубави. Разлика је једино у томе колико ми желимо ту узвишену димензију таквог једног коначног осета, коју нам Господ дарује и коју је желео да нам пружи, и колико нам је битна смисленост брака – у контексту развоја љубавног односа.

  И зато мислим да је смешно да се сад ми нешто осуђујемо, убеђујемо... Бог је Љубав, он жели да и ми волимо и будемо вољени. Зашто би онда постављао границе типа до тад можеш овако да волиш, а од тад можеш и овако, не, једноставно Он нас је само спремао за нешто више, а на нама је да одлучимо да ли ми то желимо. Он нам даје могућност али не мења свој однос према нама уколико анулирамо ту понуђену опцију. Нема потребе да доказујемо једни другима шта је исправније, шта је претежније... Лично сматрам да је одговор на ово питање ствар афинитета сваког од нас понаособ. Ко жели величанственост и ко жели да издигне „стеге брака“ у неку смислену категорију – њему није тешко да ишчекује; ко жели да осети пуноту љубави раније – њему није тешко да занемари величину.... Ко како жели... Некa свако одреди шта више жели... Не сумњам да су оба концепта примамљива....

И ко једе нека не суди ономе ко не једе, и ко не једе нека не осуђује онога ко једе......

[deda]

Кад читам постове ове омладине данас..... па то је милина...  0705_read 0202_238

[after_silence]

E da se i ja jednom ne slozim sa Antonetom 0705_read 0202_238

Slozicu se sa tobom sestro, u smislu da je sve tako kao sto si napisala, ako i samo ako za nas brak predstavlja formalnost.

Dakle taj par koga ti opisujes jeste u "braku" i da, iz te perspektive nije potreban nikakav papir da potvrdi njihovu ljubav ili zelju za sjedinjenjem koju su oni vec ostvarili, pa kako vidim ti mislis da sustinski blagoslov Crkve ne menja nista i da je njih "Bog vec blagoslovio" cim su oni zajedno.

Onda se nama pojmovi braka razlikuju i zbog toga dolazi do nerazumevanja.

Za mene brak nije formalnost i takv brak kakvim ga opisujes ja vidim samo u Crkvi. Bez toga, meni to izgleda samo kao dobro smisljeni izgovor za blud.

Ako nekom nije stalo do Boga, onda u redu, njemu je sve jedno da li ce imati papir opstine ili nekog tamo pope, samo ce izbeci frustraciju sto ih je popa "odrao" za vencanje.

Ali ljudi koji jesu u Crkvi ne bi trebalo da Istinu svode na svoju meru.

To sto mi ne mozemo ispuniti ono sto bi trebalo, ne znaci da je to dobro, ne znaci bas kao sto kazes da trebamo osudjivati ili jedni drugima kopati oci.

Sta svako radi u svojoj postelji je njegov problem, to s Bogom nek vidi, ali kada ovako javno pricamo, onda hajmo da pricamo.

Ispada, da se jadna "deca vole", a neke tamo cike "iz srednjeg veka" njih jadne osudjuju zbog njihove ljubavi silne i tu se vise ne zna ko koga osudjuje niti ko radi sta lose ili dobro.

Cinjenice su da je odnos pre braka blud, da odnos i u braku moze biti blud, cinjenice su da je vreme ludo i da se u brak stupa kasno.

A sto niko od vas koji je zagovornik Boga kao nekog ko nas bezgranicno voli i pusta nas da bezgranicno gresimo (ne mislim na tebe Antoneta), ne veruje bezgranicno da taj isti Bog moze da cini cuda???

Dakle ako mi polazimo od svog ja, naravno da se nikad necemo uzdrzati, nemoguce je da mi svojim snagama ucinimo bilo sta, a kamoli da izbegnemo iskusenja i da ne padnemo na njima. Nemoguce je u stvari da bilo sta dobro ucinimo bez Bozije pomoci. Tako da i onaj koji ne pada, ne pada ne zato sto je jak, nego zato sto mu Bog pomaze. A Bog pomaze onima koji traze i koji mole za pomoc i veruju da ce im Bog pomoci.

Ako mi ne verujemo da Bog ima tu silu da nas ukloni od iskusenja, naravno da nas nece ukloniti i da cemo tresnuti. Ili mozda u najgoroj kombinaciji necemo tresnuti nego cemo se "uzdrzavati" ali postati sizofrene licnosti i "skrenuti pamecu", jer cemo imati utisak da mi ne znam koji napor ulazemo u "uzdrzanje" i postacemo isfrustrirane licnosti, koji bi, a da im ne udje.

Ljubomorni na one koji to rade, a sami ne rade jer "ne valja se".

Nisam ja zagovornik uzdrzanja po tu cenu, ali jesam ako se uzdrzanje pravilno shvati.

Sad je sramota pricati o podvigu, sramota govoriti da se i mi malo moramo pomeriti i uciniti nesto, sve nesto divno krasno, ljubav, zajednica.

Bog je taj koji nam daje snagu da se uzdrzavamo i zato nema mesta osudjivanju nikoga i kao sto ti kazes ko jede nek ne osudjuje...

Ali meni je bar strasno relativizovati, prvo pojam Braka kao Tajne, ne braka kao zajednickog zivota, onda pojam Boga i Njegove pomoci, a zatim pojam greha i podviga.

Da, nije lako ali uz Boziju pomoc jeste. Ako padnemo ustacemo i kraj price, svaki put isto to.

Ali ja se zaista ne mogu sloziti da su dvoje koji zive u bludu u zajednici u stvari u braku.

Ispade da su oni koji se uzdrzavaju ludi i maloumni i menjamo teze samo tako.

To sto mozda i vecina nas ne moze da se uzdrzava svojim snagama, a ne ocekuje Boziju pomoc, to sto mi ne mozemo da ispunimo zakon, ne znaci da zakon ne postoji. Ljubav bez IStine ne postoji. Zakon nije sam sebi cilj, ako je zakon forma, a ljubav sustina, jedno bez drugog ne ide. Ne moze postojati sustina bez forme, a sama forma bez sustine je suluda. Dakle ako cete piti vodu, onda uzmite casu, flasu, kanister ili sta vam drago 0104_cheesy

Lepo jeste sto se ljudi bude i sto formalizam koji jeste bio prisutan pocinje da se gasi, ali ovo je druga krajnost podjednako pogubna.

Ako se kaze da samo uravnotezen covek moze biti Hristov, da On od nas trazi skladnost i uravnotezenost, da nista ne strci iz celine ( ono padnes jedno pitanje na ispitu, a polozis sa 10kom drugo i tad padas ispit), upravo to znaci sklad izmedju forme (dakle podviga kao sredstva, uzdrzanja kao sredstva, posta kao sredstva, molitve kao sredstva, jer to jesu sredstva, a ne ciljevi) i sustine.

A sad odo da ucim za ispit da ne bi ja prvo pitanje polozila, a drugo pala

[marija]

dakle anitoneta klapklap

zaokružila si ono što smo i u prošloj i u ovoj temi na neki način svi isticali..ja imam problem da pišem duge tekstove ali iz tvog teksta bih samo opet izdvojila rečenicu kao svoj zaključak

polnost nam je od Boga data, strastima vrlo črsto upravlja nečastivi

i želja za jelom nam je od Boga data, ali halapljivost je već suprotnost toj potrebi

dakle sama polnost i čin vođenja ljubavi kao težna za celinom nisu greh, vođenje ljubavi samo radi zadovoljenja strasti najčešće vode u blud

još jednom bravo...

[Guest regazza]

polnost nam je od Boga data, strastima vrlo ?rsto upravlja ne?astivi....

....dakle sama polnost i ?in vo?enja ljubavi kao težna za celinom nisu greh, vo?enje ljubavi samo radi zadovoljenja strasti naj?eš?e vode u blud

još jednom bravo...

Sorry ali ovo jednostavno nije tacno.

[marija]

polnost nam je od Boga data, strastima vrlo ?rsto upravlja ne?astivi....

....dakle sama polnost i ?in vo?enja ljubavi kao težna za celinom nisu greh, vo?enje ljubavi samo radi zadovoljenja strasti naj?eš?e vode u blud

još jednom bravo...

Sorry ali ovo jednostavno nije tacno.

koji deo ta?no i naravno zašto

[marija]

‘’O strastima’’

SVAKA STRAST

KOJA SLUŽI NA KORIST,

DATA JE OD BOGA.

I TELESNE STRASTI

STAVLjENE SU U TELO

NA NjEGOVU KORIST

I USPEVANjE;

A TAKVE SU

I STRASTI DUŠEVNE.

Isak Sirin (VII vek)

Kako bi trebalo razumevati pojam „strast“ kod sv. Isaka? Mada se strasti kod svetih Otaca najčešće izjednačavaju sa „sedam smrtnih grehova“, poznatih širom hrišćanskog sveta, u religijskom tkanju u kakvom je Isak Sirin upotrebio ovu reč, pre sam sklon da ovoga puta strasti poistovetim sa ljudskim nagonima, najpre, nagonom samoodržanja, zatim seksualnim i agresivnim nagonom. Američki psiholog Mek Dugal, osnivač hormičke psihologije, smatrao je da čovek poseduje i mnoge druge nagone ili nagonima bliske delatnosti; spomenimo nagon igre (homo ludens), skupljački nagon, ali i nagon ka saznanju (“volja za smislom“ Viktora Frankla), nagonska potreba za stvaranjem (homo creator) itd.

Ne ulazeći u raspravu da li su svi ovi nagoni (strasti) nastali post factum, kao posledica „pada u greh“, ili, što mi izgleda verovatnije i prihvatljivije, da je Bog stvorio čoveka sa ovim nagonima, sledujući razgovetnu misao sv. Isaka, značajnije za nas je pitanje šta čovek čini, ili šta treba da čini sa svojim strastima (nagonima).

http://nikola5.wordpress.com/2009/04/14/histri/

baš ne volim citate ali ponekad

[Млађо]

        Мислим да би нам било веома занимљиво сазнање на који начин су по овом питању поступали рани хришћани. То је тема за посебно и озбиљно истраживање (равно процесу проналажења игле у пласту сена), али би нам она много тога објаснила. Можда је то ипак трајна и коначна непознаница која јe од нас скривена из разлога да би нас Господ научио да будемо ствараоци и да не схватамо предање у контексту слепог подражавања. У оквирима временске променљивости с једне стране и доследности црквеног предања и учења са друге стране, свако од нас је позван да у неизвесности комбиновања и усаглашавања једног и другог буде слободан и одговоран.

        Антонета, "после тишине" има донекле право да те "напада". Апсолутно није реч о формалности него о суштини. Венчање није формалан чин којим брачници добијају благослов да нешто раде што пре тога нису смели. Ако тако посматрамо свако ће се запитати: Па у чему је разлика? Зар ја нисам исти пре венчања као и после венчања? Али... Венчање од 8-ог века имамо истргнуто из Литургије. Лепо је то што се "деца воле" и живе као да су у браку и околина их тако препознаје. Но та околина није Црква. Ако их Црква препозна као мужа и жену онда тек можемо рећи да су они у браку. То препознавање је литургијско Амин којим Црква потврђује и препознаје двоје људи као мужа и жену, и оно се одвија увек на светој Литургији, било да је реч о венчању у склопу Литургије (како су иначе практиковали древни хришћани) било да је реч о обреду који се технички обавља посебно али је везан за Литургију суштински (практично - док се они који су венчани таквим обредом не причесте заједно...) То, дакле, није формалност него баш суштинско везивање за Цркву као онтолошку основу сваке наше овоземаљске везе. Е сад, да ли су се хришћани пре тог догађаја везивања за Цркву уздржавали или је то била конвалидација онога што већ постоји, питање је које је нама данас непознато и о њему можемо само да имамо претпоставке. Рећи да је, самим тим што су људи које помињеш дуго заједно и да им све иде како треба, већ благословени од Бога је врло незахвално, да не кажем опасно. Који је параметар да би смо то утврдили?

       Ово остало је добро. У току дана ћу поставити још материјала за ћерање...

[trapa]

И ја сам вероватно претерао кад сам рекао једини прави параметар. Али је мислим већа шанса да брак успе у случају који сам навео али не мора да значи. А и питање је шта је успели брак. Вероватно није мерило колико лагодно прођу супружници у браку, већ да ли успеју обоје да се спасу што је и крајња сврха брака. Можда Бог некоме додели проблематичног супружника али се управо кроз трпљење Христа ради спасу обоје.

[bilja]

Такође се не слажем са дијелом Антонетиног поста гдје се каже да је црквени брак формалност...

Онда некако испада да је и Литургија формалност...

Ипак ту добијамо благодат Духа Светога, па се чак каже, да супружници не треба да се сједине ни те прве брачне ноћи да не би одагнали благодат Духа Светог (то прочитах у једној књизи). АКО су већ толико чекали једно друго, онда могу и ту ноћ да проведу једно поред другог, волећи се духом а не тијелом... Мислим да то има неку своју љепоту и своју драж...

[Guest regazza]

polnost nam je od Boga data, strastima vrlo ?rsto upravlja ne?astivi....

....dakle sama polnost i ?in vo?enja ljubavi kao težna za celinom nisu greh, vo?enje ljubavi samo radi zadovoljenja strasti naj?eš?e vode u blud

još jednom bravo...

Sorry ali ovo jednostavno nije tacno.

       ?? ????? ??? ?????? ??????? ????????? ????? ???????. ??? ????? ???????? ?? ????????? ? ?????????? ?? ?????? ??? ???????? ?????????????, ???? ???? ?? ?????? ?? ??????? ????? ?? ???? ???? ???? ????. ? ????? ??????????, ??? ? ??? ?????? ?? ??????????? ? ?? ????? ? ?? ????? ???????... ?????? ?????????...

Pa pocnite obracati paznju na sv ikone i videcete kakvi su bili Adam i Eva i da li su imali 'polnost'. Nije bilo da se razmnozavaju kao mi danas....to nije bilo u planu.

Lazarice ti odmah pa po sv Isaku.....ne znam u kojoj on to literaturi govori tj kome je namenjeno.

[marija]

polnost nam je od Boga data, strastima vrlo ?rsto upravlja ne?astivi....

....dakle sama polnost i ?in vo?enja ljubavi kao težna za celinom nisu greh, vo?enje ljubavi samo radi zadovoljenja strasti naj?eš?e vode u blud

još jednom bravo...

Sorry ali ovo jednostavno nije tacno.

       ?? ????? ??? ?????? ??????? ????????? ????? ???????. ??? ????? ???????? ?? ????????? ? ?????????? ?? ?????? ??? ???????? ?????????????, ???? ???? ?? ?????? ?? ??????? ????? ?? ???? ???? ???? ????. ? ????? ??????????, ??? ? ??? ?????? ?? ??????????? ? ?? ????? ? ?? ????? ???????... ?????? ?????????...

Pa pocnite obracati paznju na sv ikone i videcete kakvi su bili Adam i Eva i da li su imali 'polnost'. Nije bilo da se razmnozavaju kao mi danas....to nije bilo u planu.

Lazarice ti odmah pa po sv Isaku.....ne znam u kojoj on to literaturi govori tj kome je namenjeno.

  Bog je stvorio prvog coveka i zenu i blagoslovio ih je za brak, a sa njima sve njihove potomke rekavsi: "Radjajte se i mnozite se" (1. Moj. 1, 28). Bog ponovo potvrdjuje Svoj blagoslov pravednom Noju recima: "Plodite se i razmnozavajte se i napunite zemlju" (1. Moj. 9, 1). Iz ovih navoda vidimo da je jedan od ciljeva braka radjanje i vaspitanje dece, ali isto tako je vazno blagodatno sjedinjenje i duhovna zajednica u porodici. Sveti Jovan Zlatousti lepo objasnjava hriscansko shvatanje braka kada kaze: "Brak je tajna ljubavi. Kao sto Hriscanstvo pociva na ljubavi, tako je i tajna braka zasnovana u ljubavi". Tacno je to da se brak sklapa i radi radjanja dece, ali je u pravu i Blazeni Avgustin, koji smatra da je cilj braka pre svega sveta druzba.

Prema tome, brak se ne sklapa iskljucivo samo radi radjanja i vaspitanja dece. Savet apostola Pavla: "Muz da cini zeni duznu ljubav, tako i zena muzu" (1. Kor. 7, 3), govori nam takodje da je intimni zivot muza i zene nesto sasvim normalno i blagosloveno u braku, a ne delo koje se precutno osudjuje ili pripisuje sladostrascu slabih. Tumaceci ovaj pasus Pavlove poslanice Korincanima, otac Justin je odlicno objasnio hriscanski stav po ovom pitanju: "Muz i zena sve u braku treba da regulisu vrhovnim ciljem svoga bica... da sluze Gospodu. NJihov je zivot sveti zivot; jer je brak sveta tajna od dana vencanja pa do kraja zivota. Svojom svetom i osvecujucom silom ova sveta tajna, pri potrebnoj evandjelskoj revnosti supruznika, osvecuje sve njihove odnose: i supruzanske, i roditeljske, i porodicne, i drustvene. Ako je ljubav, ona ima da bude sveta i osvecena; ...Sladostrascu nema mesta u hriscanskom braku". Iz ovoga vidimo da intimni zivot muza i zene u osnovi nije nista sramno i necisto ako je bracna zajednica medju njima prvenstveno sveta druzba u kojoj je molitveni i podviznicki zivot uskladjen bracnom. Brak u kojem je zapostavljen molitveni zivot i sve se svodi na porocnu a ne svetu druzbu jeste nestabilan brak jer sladostrascu nema mesta u hriscanskom braku, kako rece blazeni otac Justin.

dakle akcenat je ipak na polnosti koja je od Boga data  a ne na strastima 

Molitva iz cina Vencanja to nam veoma lepo potvrdjuje: "Sastavi ih, Gospode, u jednu misao, vencaj ih u jednu ljubav i sakupi ih u jedno telo."

[Драган]

Некада не тако давно био је обичај да се после прве брачне ноћи изнесе крвав чаршав као доказ да је млада била девојка до пре склапања брака.

[marija]

E sada neko postavi pitanje šta ako se zabavljaju 5 godina

A šta ako su oboje razvedeni, imaju decu koja žive sa njima, imaju izgrađen život, posao, članove porodice o kojima moraju voditi brigu, žive u različitim gradovima, dakle ne mogu se venačti u neko dogledno vreme iz vrlo objektivnih razloga

[marija]

?????? ?? ???? ????? ??? ?? ?????? ?? ?? ????? ???? ?????? ???? ?????? ????? ?????? ??? ????? ?? ?? ????? ???? ??????? ?? ??? ???????? ?????.

a kakv dokaz se mogao priložiti da je mladoženja bio devstven do stupanja u brak