Историјска личност која вас највише имресионира.

[Милан Меденица :)]

све опакије друштво, све гори узор, нема шта.

...?

мисим, јел има неку нормалну екипу на фотки?

сем оног детета ...

[Zawisza]

Jerzy Giedroyc рођен је у Литванском Минску, у осиромасеној племицкој породици. Отац му је био апотекар, односно разноцинац, како би рекли Руси, или интелигент, како би рекли Пољаци. Без обзира на сиромаство, у куци је било књига. Пољских, литванских, руских и француских. Постојала је библиотека стварана висе генерација. Као и у свакој другој породици с одређеним педигреом. А педигре је полонизовано литванско племство. Наиме, кнезови Гједроици спадају у најстарије родове Велике кнезевине Литве. Потицу од брата осниваца литванске држве, Мендога. Од Великог кнеза за заслуге на бојном пољу добили су велико имање на којем су подигли замак Гедроти,Јези Гједроиц или Гједроиц (1906–2000) рођен је у Литванском Минску, у осиромасеној племицкој породици. Отац му је био апотекар, односно разноцинац, како би рекли Руси, или интелигент, како би рекли Пољаци. Без обзира на сиромаство, у куци је било књига. Пољских, литванских, руских и француских. Постојала је библиотека стварана висе генерација. Као и у свакој другој породици с одређеним педигреом. А педигре је полонизовано литванско племство. Наиме, кнезови Гједроици спадају у најстарије родове Велике кнезевине Литве. Потицу од брата осниваца литванске дрзаве, Мендога. Од Великог кнеза за заслуге на бојном пољу добили су  око којег је настао град Гједроици. Након стварања Пољско-литванске уније, као и многе друге литванске аристократске породице, Гједроици су се полонизовали (XВ–XВИ век). После треце поделе Зецпосполите оба народа (1794) и уцесца у устанцима против царске Русије (1831, 1863) лисени су иметка, а неки цланови породице насли су се и у изгнанству у Сибиру. Сањали су о слободи. Поврацена је 1918. Године 1919. породица Гједроиц преселила се у Варсаву. Године 1920. догодило се »чудо на Висли«. Пољаци су у бици код Варшаве победили бољшевике. Победа је дело Легиона, који су се борили током целог Првог светског рата, и Пилсудског, њиховог организатора, ослободиоца и ујединитеља Пољске после више од века ропства. Пилсудски је такође из Литве, али и симбол независне Пољске. Отуд у породици Гједроиц култ Пилсудског. Млади Јези Гједроиц био је и постовалац Зеромског, великог пољског писца и друштвеног радника, који је пропагирао »органски рад« као вид борбе за очување пољског националног идентитета. Остао им је веран до краја живота, односно веран одређеним идеалима које су двојица великана постављали пред Пољаке и Литванце. Године 1924. уписује права. Касније студира и историју, посебно се посветивши проучавању историје Украјине. Године 1928. почиње да ради у Савету министара, 1930. прелази у Министарство пољопривреде, а 1935. у Министарство индустрије и трговине. Од 1930. уређује двонедељник Побуна младих, који је касније претворен у Политику. Године 1940. Политика постаје недељник, а ускоро је требало и дневник. Имала је и одређен политички програм: »Остварење велике пољске историјске мисије на истоку Европе«, односно регулисање односа са источним суседима, који су доласком бољшевика на власт прекинути. Међутим, букнуо је рат. Године 1939. Пољску су међу првим земљама окупирале Немачка и Совјетски Савез. Јези Гједроиц преко Румуније стиже у Истанбул, затим у Палестину, где ступа у Карпатску стрељачку бригаду, учествује у одбрани Тобрука, неко време борави у Ираку, где уређује Белог орла, Војников дневник, Војникове новине и Параду. Године 1945. постаје шеф департмана у Министарству информација владе РП у Лондону. Напушта ту дужност и 1946. за новац позајмљен од Друштвеног фонда војника ИИ корпуса оснива у Риму Књижевни институт и штампарију. У састав института улазе његови саборци, Зофја и Зигмунт Херц, Густав Херлинг-Груђински, Владислав Вонхала и Тадеус Сјута. Издају класична дела пољске књижевности: Мицкјевичеве Књиге народа пољског и хаџилука пољског, Сјенкјевичеве Легионе, Прослост и будућност пољске интелигенције Халасињског и сл. Године 1947. излази први број Културе, која има за циљ објављивање писаца који су после завршетка рата остали у емиграцији. Испоставља се да Рим није био право место за деловање младих Пољака, бивших бораца, те продају штампарију и пресељавају се у предграђе Париза, Мезон Лафит. У састав редакције часописа Култура, који је од другог броја и политицки, улазе Гједроиц, Зофја и Зигмунт Херц и Јузеф Цапски, са којим блиско сарађују Кот Јелењски и Јези Стемповски. Године 1949. прикључује им се Јуљус Мјеросевски из Лондона, који ће до своје смрти бити главни политички публициста. Године 1951. у згради Књижевног института или, популарније, Култура, неколико месеци станује Часлав Милош који се одрекао дипломатске каријере у комунистицкој Пољској и остао на Западу. Исте године у Култури дебитује Витолд Гомбровиц који од 1939. зиви у Аргентини и потпуно је непознат као писац. Гомбровиц 1953. поциње у наставцима да објављује свој Дневник. Објављује и роман Транс-Атлантик и драму Венцање. И не само то. Кот Јелењски га преводи на француски, припремајуци тиме терен за добијање Нобелове награде. Гомбровиц се 1969. насао у најузем избору за њу, али месец дана пре прогласења умире. Године 1953. излази и веома знацајно Милосево дело Заробљени ум. Са Културом, 1954, запоциње сарадњу Јези Стемповски (Павел Хостовјец), један од најзнацајнијих пољских интелектуалаца XX века.

Култура подрзава промене у Пољској и Гомулку, 1956; 1960. излазе три тематска броја посвецена совјетско-пољским односима; 1962. Књизевни институт поциње да објављује полугодисњак Историјске свеске. Од 1952. у Култури постоје сталне рубрике, »Пољско-украјинска хроника«, коју води Бохдан Осадцук, и »Писмо из Немацке«, коју писе Јези Пронђињски. Херлинг Груђински 1966. постаје стални дописник Културе из Италије. У Пољској јос увек не постоји самиздат и писци који су се разоцарали у Гомулку и критикују његову политику приморани су да објављују у емигрантским издавацким куцама и периодици. Међу првим таквим књигама је роман убојитог пера пољске публицистике Стефана Кисјелевског Виђеноодозго. Он це објављивати и друга своја дела под псеудонимом Томас Сталински. Специјални бројеви посвецени Праском пролецу излазе 1968. и 1969. Цувени фељтониста Леополд Унгер прикљуцује се 1970. са рубриком »Виђено из Брисела«. Исте године у Пољској се одрзава »суђење алпинистима«, односно људима који су преко цехословацко-пољске границе тајно преносили у Пољску издања Књизевног института и Културу. И после тога судице се, бице казњавани на висе година затвора сви који су Културу цитали, дрзали је у становима, позајмљивали пријатељима. Све до 1990. године, од када се у Пољској продаје нормално.

Гједроиц је веома дрзао до међузанрова, као сто су дневници, сецања, путописи, аутобиографије. После Гомбровицеве смрти (1969) поциње да објављује други знацајан дневник, Дневник писан ноцу (1973) Херлинга-Груђинског. Јуљус Мјеросевски, њено најзнацајније политицко перо, умире 1976. Замењују га фељтони Стефана Кисјелевског под насловом »Вапај у пустињи«, који це излазити до 1981.

Од 1976. Култура се бави радницким питањем, односно питањем настанка КОР-а. Године 1979. умро је знацајан цлан редакције Зигмунт Херц. Исте године Књизевни институт утемељује Књизевну награду Зигмунт Херц и Публицистицку награду Јуљус Мјеросевски. Од средине 80-их у Пољској се сири самиздат. Посебно је активна издавацка куца »Нова«, којој Култура допуста престампавање појединих својих текстова. Године 1981. Милос добија Нобелову награду. Књизевни институт је у међувремену објавио сва његова дела. У Пољској од 1951. није објављиван. Пре него сто су власти допустиле објављивање његових дела »Нова« га објављује на основу Културиних издања. Слицно це се догодити са Гомбровицем, ција сабрана дела поцињу да излазе 1982.

Године 1986. прослављена је 40-годисњица настанка Гједроицевог издавацког царства, коју је пратила излозба »Култура и њен круг«. Године 1987. обиман број посвецује Горбацову и перестројци. Од 1991. поједини пољски универзитети прогласавају га доктором хонорис цауса, позивају га да посети Пољску, међутим, он одбија и једно и друго. Јузеф Цапски, велики сликар и писац, знацајан Културин сарадник на плану дипломатије и успостављања њених веза са Западом, умро је 1993. Потицао је из једне од најмоцнијих европских аристократских породица које су с Првим светским ратом изгубиле све. За пољску ствар ангазовао се и у Првом и у Другом светском рату. Написао је једну од првих послератних књига о Катинској суми и судбини Пољака под совјетском окупацијом, под насловом На ницијој земљи. Међутим, лево оријентисани европски интелектуалци, оглусили су се о њу, прогласивси је измисљотином. Ксистоф Помјан обрадио је Гједроицеву аутобиографију која се појавила под насловом Аутобиографија за цетири руке у варсавској издавацкој куци »Цителњик« и драгоцен је документ о самом аутору и кругу Културе, о људима са којима је сарађивао пре рата у Пољској и после рата у Паризу. Године 1995. основано је Друство за бригу о архиву Књизевног института, јер се поставило питање његове судбине после Гједроицеве смрти.

Године 1996. досло је до разиласка Гједроица и Херлинга-Груђинског због неслагања око политике, пре свега у виђењу Пољске. После тога, Херлинг-Груђински поциње да објављује своје дела, а пре свега Дневник писан ноцу у Пољској, у издавацкој куци »Цителњик«. За разлику од Гједроица, прима награде и друга признања у Пољској сто је, верујем, такође довело до разиласка двојице старих пријатеља. Од 1997. иста издавацка куца поциње да објављује и Гједроицеву висетомну преписку у Библиотеци »Архив Културе«, пре свега са његовим сарадницима: Анџеј Бобковски, Гомбровиц, Кот Јелењски, Јези Стемповски, Јуљус Мјеросевски, Јан Новак-Језјорански и др. Године 1996. Мезон Лафит посетио је председник Квасњевски и отад је Гједроиц престао да вази за пољског непријатеља број 1. Године 1999. пољски амбасадор у Француској, Стефан Мелер, уруцио му је и досије пољске СДБ. Несто пре тога прихватио је да буде поцасни грађанин Литванске Републике, одбивси пре тога Орден Белог орла, најзнацајније пољско признање.

На вест о смрти Језија Гједроица реаговали су Цеслав Милос, Лесек Колаковски, Јацек Бохењски, књизевник, Михал Гловињски, теоретицар књизевности, Рисард Капусцињски, Тадеус Мазовјецки, Адам Загајевски, Јан Новак-Јејорански, бивси директор Слободне Европе, Тереса Торањска, позната публицисткиња, Јузеф Зицињски, митрополит лубелски, Татјана Максимова, супруга Владимира Максимова, Улађимир Арлоу, белоруски историцар, Бохдан Осадцук, сарадник Културе и украјински историцар, Александер Томски, цески публициста, Сократ Јановиц, белоруски писац, Станислав Лем, Пјотр Вандиц, историцар, Наталија Горбањевска, Анџеј Вајда и његова супруга Кристина Захватовиц, познати сценограф, о. Адам Боњецки, и многи други. Без обзира да ли су га лицно познавали, да ли су били његови сарадници или само цитаоци његових издања, сви истицу »његово стално присуство међу Пољацима«, да је »за неколико генерација пољске интелигенције био симболицна легенда«, да је »куца у Мезон Лафиту, предграђу Париза за Пољаке после рата била исто сто и Хотел Ламбер за Велику емиграцију и Пољаке у Пољској у XИX веку, односно »мала оаза слободне Пољске« итд. Неки сматрају да је »трезвенијим оцима од било ког Пољака видео прослост, садасњост и будуцност«. Вецина се слазе да је Гједроиц поздравио рађање Солидарности, али да је од Солидарности са којом су се идентификовали милиони захтевао ствари које нико није захтевао. Због тога посткомунистицким властима замера неодговорно понасање, крађе друствене имовине, лењост, подлегање у спољној политици Америци. Сматрао је да Пољаци имају и комплекс инфериорности у односу на Запад, истицуци да се сам на Западу осеца Пољаком, јер не мозе да се осеца као Француз или слицно, да су Пољаци кроз историју на разним плановима довољно дали Европи и да нема ста да их она поново прима у своје окриље, кад их је у Јалти одбацила, гурнувси их хладно у загрљај комунизма. Нервирао га је и пољски снобизам, односно опонасање Запада. Иако је био заклети противник комунизма веома га је интересовала Русија, сматрајуци да Пољска својом културом, толеранцијом и демократијом мозе утицати на промене у њој. Веома се интересовао за дисидентски покрет уопсте, подрзавао је руске дисиденте, на које су утицали пољски ревизионисти с краја 50-их и прве половине 60-их година. Када је сазнао за југословенског дисидента Мису Михајлова послао је Језија Стемповског у Задар да успостави везу са њим. Пре тога слао је у Београд Херлинга-Груђинског да се сретне са Ђиласом.

Украјинци, Литванци, Белоруси, захвални су му сто је имао разумевања за њихове проблеме и односе са Пољацима.

Био је критицан према пољској Цркви. Мање га је интересовао њен духовни аспект а висе политицки знацај. Сматрао је да се превисе меса у дрзавне послове и да је крајње време да у Пољској дође до раздвајања цркве и дрзаве. За папу Јована Павла ИИ је рекао: »Мени се овај папа не допада«, сто је Пољаке веома погађало.

Сто се тице посткомунизма уопсте, саврсено је био свестан ста се догађа у средњој и истоцној Европи и није себи допустао наивни и буцни антикомунизам и антирускост. Није се никада опредељивао ни за левицу ни за десницу, јер се није могао идентификовати ни са једном од њих. Изнад свега стављао је дрзаву, њену организацију и функционисање, у том смислу »у себи је повезивао романтицарски пламен и хладну мудрост«. Због тога се стоицки односио и према зивоту и према смрти.

Готово цео зивот посветио је пољској култури и књизевности и без њега не би мозда било најбољих пољских писаца, као сто су Милос, Гомбровиц, Херлинг-Груђински, Јези Стемповски, Лео Липски, Зигмунт Хаупт, Александар Ват, Мариус Вилк и многи други.

Сматрао се пре свега политицком зивотињом. Међутим, активност у политицком зивоту схватао је на свој нацин. Није зелео, није имао амбиција да у њему уцествује непосредно. Пре га је интересовало да политицка питања разматра, анализира, обликује, утице на њихово ресавање, сто је захваљујуци титанском раду, потпуној посвецености свом редакторском послу резултирало са 636 бројева најозбиљнијег и најдоследнијег пољског цасописа свих времена, 511 томова Историјских свезака и преко 500 томова књига које се у комунистицкој Пољској никада не би појавиле.

[Драган]

Црте његовог лица одају велико лукавство, а телесна конституција велику наклоњеност хедонизму.

joooj joooj joooj joooj joooj

bliss jeeee bliss jeeee bliss jeeee 4chsmu1 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha wc joj slavabogu 0442_feel mocart 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

У вези Милана Стојадиновића, питао ме је Стефан;"Објасни појам лисачка".

[w.a.mozart]

na prethodnoj strani je isti bata stojković

[Стефан]

мисим, јел има неку нормалну екипу на фотки?

сем оног детета ...

Pa to ti je kao kada bi osudio despota Stefana što je ratovao za Turke...ili patrijarha Pajsija što se poklanjao Porti i turskom sultanu...nije se Stojadinović susreo sa fašistoidnim spodobama jer je to želeo,već da bi osigurao mir i distancirao Jugoslaviju od rata...moje neko mišljenje...

[Милан Меденица :)]

мисим, јел има неку нормалну екипу на фотки?

сем оног детета ...

Pa to ti je kao kada bi osudio despota Stefana što je ratovao za Turke...ili patrijarha Pajsija što se poklanjao Porti i turskom sultanu...nije se Stojadinović susreo sa fašistoidnim spodobama jer je to želeo,već da bi osigurao mir i distancirao Jugoslaviju od rata...moje neko mišljenje...

лепо, али та иста краљева влада за коју је радио изгнала га је јер је био проосовински човек 1941. пре рата.

а човек је тек после 2. светског рата 1948. завршио у аргентини дружећи се са антом павелићем и потписивањем разбијања титове југе 1954. обојица су за то исмејани као они који не представљају никога - ни краљева влада, ни усташе ни титоисти их нису зарезали ич.

колико човек треба да падне да се не удружи са краљевим људима из дијаспоре, већ са усташама једне НДХ?

сем тога што га је арчибал рајс оптуживао за проневеру вредносних папира као министра финансија из првог рата ...

[Драган]

na prethodnoj strani je isti bata stojković

А на кога ти личи Павелић ?

[Стефан]

лепо, али та иста краљева влада за коју је радио изгнала га је јер је био проосовински човек 1941. пре рата.

Pa nije to ista kraljeva vlada. Knez Pavle je posle izbora na kojima je Jugoslovenska radikalna zajednica pobedila Vlatka Mačeka napravio rokadu i slomio pobednike izbora,i napravio nakaradnu vladu na čelu sa nekadašnjim radikalom i velikim Stojadinovićevim prijeteljem koji mu je zabio nož u leđa-Dragišom Cvetkovićem koji se udružio sa Mačekom.

A potom se 27. marta promenila vlast pošto je plaćen puč. Ličnosti iz pučke vlade su bili okoreli antistojadinovićevci: Slobodan Jovanović (nikada nije skrivao mržnju prema Pašiću i radikalima), Petar Živković (promašeni general visokih ambicija koji je čekao dan kada će se osvetiti Stojadinoviću zbog političke likvidacije),Dušan Simović...nije to ista Vlada.

I knez Pavle ga je zbog toga uklonio,pa je posle otišao u Berlin da moli Hitlera za stabilnost.

а човек је тек после 2. светског рата 1948. завршио у аргентини

Pa,da se vratio u Jugu bio bi skraćen za glavu

дружећи се са антом павелићем и потписивањем разбијања титове југе 1954. обојица су за то исмејани као они који не представљају никога

Pa sada-koliko god sporazum delovao suludo; teritorijalno bi Srbija bila znatno (najblaže rečeno-znatno) veća i u neuporedivo boljem položaju nego što je sada. Držala bi Makedoniju,Crnu Goru,ogroman deo primorja,Sarajevo,Dubrovnik...nego je problem u nas Srba što uvek hoćemo više,i ostanemo i bez jareta i bez para.

Hteli smo devedesetih Veliku Srbiju umesto kompromisa-i na kraju smo dobili velikosrpski san- svi Srbi u jednoj državi- Srbi iz Hrvatske,Srbi iz Bosne,Srbi sa Kosova u Srbiji...

да се не удружи са краљевим људима из дијаспоре, већ са усташама једне НДХ?

Ovo je opet polu-istina. Stojadinović je finansirao ravnogorce u Americi,čak je i vodio prepiske sa četničkim vojvodom Jakovom Jovovićem. Uostalom,on je organizovao atentat na Antu Pavelića,a atentat je izveo upravo brat pomenutog vojvode,Blagoje.

Ti si među emigracijom imao žestoke raskole-npr. Srbi ljotićevci su emigrirali u Australiju ili Kanadu,da se ne bi svađali i sukobili sa Srbima ravnogorcima,koji su bili u Americi.

сем тога што га је арчибал рајс оптуживао за проневеру вредносних папира као министра финансија из првог рата

Jeste...ali je činjenica da se za vreme njegovog mandata najbolje živelo. To su izračunali zapadni ekonomisti. Srbija,tj Jugoslavija,nikada nije imala veći BDP nego za vreme Stojadinovića.

On je bio odličan ekonomski ekspert,i bio je jedini neamerikanac koji je član svetskog borda Rotari kluba.

[Oglo]

Jeste...ali je činjenica da se za vreme njegovog mandata najbolje živelo. To su izračunali zapadni ekonomisti. Srbija,tj Jugoslavija,nikada nije imala veći BDP nego za vreme Stojadinovića.

On je bio odličan ekonomski ekspert,i bio je jedini neamerikanac koji je član svetskog borda Rotari kluba.

Na stranu opet ono o teritorijalnim pretenzijama,ali ni ovo nije tačno.

Najbolji period razvoja Srbije je bio pod Brozom i to "skoro neprekidnu četrdesetogodišnju stopu prosečnog godišnjeg rasta društvenog proizvoda od 6,8 odsto (u račun je uzeto razdoblje između 1946. i 1986. godine)"

[Стефан]

Na stranu opet ono o teritorijalnim pretenzijama,ali ni ovo nije tačno.

Najbolji period razvoja Srbije je bio pod Brozom i to "skoro neprekidnu četrdesetogodišnju stopu prosečnog godišnjeg rasta društvenog proizvoda od 6,8 odsto (u račun je uzeto razdoblje između 1946. i 1986. godine)"

Sve je to lepo statistički (uostalom,statistika je bila omljiena delatnost jugoslovenskih komunista),ali kao što neko reče-statistika k'o bikini...

-Brozov sistem je održavala Amerika,jer je sagrađen uz ogromnu američku pomoć. Nezaposlenost je bila prikrivena,jer je sistem "tržišnog socijalizma" slao stotine hiljade gastarbajtera u inostranstvo (ugovor između Tita i Vlilija Branta).

-za privredni rast nije zaslužan ni Tito ni KPJ,pošto nema evropske zemlje koja nije rast doživela posle WWII,i taj rast je manje zavisio od tipa proizvodnje a više od naučno-tehničke revolucije

-posle 1948. god Titov režim je bio druga zemlja (posle SR Nemačke) u koju je stiglo najviše dolara američke "bespovratne" pomoći.

-za poslednjih deset godina Titove Jugoslavije dugovi su povećani sedam puta

-da ne pominjemo ekonomsku zavisnost od krvopija Rusa i monstruma Staljina...

Džaba ti sistem "blagostanja" ako se održava kreditima. Stojadinović je stvorio odličnu ekonomsku klimu bez zaduživanja-da ne pominjemo da je pritom rasteretio seljačke dugove za više miliona dinara,pomogao slovenačkim zadrugama...

[Oglo]

Od 45 do 55 rast proizvodnje veći i od japana(znači svi su se izgrađivali posle II svj.rata)

od 56 do 65 prosječna stopa rasta od nevjerovatnih 9.5%,radi upoređivanja pod Miloševićem za 13 godina je bilježen pad od 5.5%.

Koliko je ostalo tih dugova da se vrati iz Brozovog vremena,a da ne govorimo o "autoputevima, prugama, aerodromima, gradovima i stanovima, milionima kilometara kanalizacije, vodovoda, automobili, itd. Zatim industrijska civilizacija, stotine hiljada obrazovanih ljudi",itd itd...

A ti ovdje spominješ vraćanje kredita seljacima...Svašta

Ovo je koliko ja vidim samo neka nacionalistička priča,i nemam ništa protiv toga,ali sve u svojim okvirima

[Баба]

мисим, јел има неку нормалну екипу на фотки?

сем оног детета ...

Pa to ti je kao kada bi osudio despota Stefana što je ratovao za Turke...ili patrijarha Pajsija što se poklanjao Porti i turskom sultanu...nije se Stojadinović susreo sa fašistoidnim spodobama jer je to želeo,već da bi osigurao mir i distancirao Jugoslaviju od rata...moje neko mišljenje...

То исто причају четници за своје сусрете са немцима, партизани за своје сусрете са усташама, љотићевци за своје сусрете са немцима, мислим мож бити да су сви у праву , или ...

[Стефан]

Ne,ja nisam nacionalista i generalno sam protivnik nacionalizma...

A ja opet kažem kako se taj rast ogledao. I da je to statistička propaganda; poput one da je za vreme Miloševića cvetala zaposlenost i ekonomija...

Zaduživanje Jugoslavije je teklo jako perfidno,pri zaduživanju MMF je šezdesetih godina prošlog veka odobrio Jugoslaviji nepoštovanje 15 člana Statuta fonda,koji dozvoljava da se krediti uzimaju bez strogih uslova.

Troškovi života u tom periodu rastu približno 30%,a nezaposlenost raste (159.000 nezaposlenih,iako je preko milion otišlo u gastarbajterisanje)

A zbog nepovoljnih uslova Svetske banke dug Jugoslavije iznosi preko 30 milijardi dolara.

Ti dugovi seljaka nisu baš za smejanje,jer kada uporedimo Stojadinovićevu vladu od dve i nešto godine i komunističko orgijanje 45 godina...hm. A da ne zaboravimo Kidričev odnos prema srpskom seljaku.

Inače,što se tiče graditeljske delatnosti,Karađorđevići su bili znatno izdašniji i plodonosniji od kpj

[Баба]

na prethodnoj strani je isti bata stojković

А на кога ти личи Павелић ?

Мени личи на усташу , е сад могуће је да грешим...

[Oglo]

@stefane

ne promovišem ja kpj,i statistika se gleda i iz ove perspektive,nismo sada pod brozom

što se tiče zaduživanja tu je posebno interesantna priča na konto čega su se dobijale pare,ali neću ja sada o tome.

tvoja konstatacija je bila da je najveće blagostanje srbija vidjela za vrijeme stojadinovića,a ja ti kažem da to nije tačno,i molim te nemoj pričati da si protivnik nacionalizma a ne možeš prežaliti što mu se nisu ostvarili planovi.