Да ли је грех молити се за сопствену смрт?

[И.стојковић]

Мислим да је то лицемерно, јер тобоже, нашом молитвом желимо да прекратимо оно шта нам је Господ даровао.

Један руски светитељ, старац Никита (према "Мисионарским писмима" владике Николаја) молио се да не умре брзо, да би, предосетивши крај, сабрао и умножио своје молитве. Он се у том контексту молио о својој смрти.

Јер ко истрпи до краја, биће спасен! А молитва за сопсвену смрт делује прилично морбидно, и то је нека врста самоубиства забашурена некаквим етичким и онтолошким "покривачима" тј. да притајено сами желимо да себи одузмемо живот, али да хоћемо "врућ кромпир" да пребацимо на Бога...

Написах још раније да опрезно требамо прилазити сваком питању које нам се поставља, па и овоме, а то значи сагледати што год може више ситуација у којој се човек може наћи.

Пример:

Човек оболео од канцера панкреаса (ужасни болови), који због некретања има "живе ране", по читавој површини леђа и трупа (ужасни болови), коме више ни тродон не умањује болове, да ли је он лицемеран што Бога моли Да му Опрости и Подари му кончину мука? Не мислим уопште да је лицемеран већ да је потпуно искрен и да потпуно прихвата сазнање Ко Је Најмилостивији  и Једини Ко Може Да му Помогне и Отклони му муке!

(мој теча)

Опрезно, опрезно....

1405_love

0442_feel

[Volim_Sina_Bozjeg]

Мислим да је то лицемерно, јер тобоже, нашом молитвом желимо да прекратимо оно шта нам је Господ даровао.

Један руски светитељ, старац Никита (према "Мисионарским писмима" владике Николаја) молио се да не умре брзо, да би, предосетивши крај, сабрао и умножио своје молитве. Он се у том контексту молио о својој смрти.

Јер ко истрпи до краја, биће спасен! А молитва за сопсвену смрт делује прилично морбидно, и то је нека врста самоубиства забашурена некаквим етичким и онтолошким "покривачима" тј. да притајено сами желимо да себи одузмемо живот, али да хоћемо "врућ кромпир" да пребацимо на Бога...

Написах још раније да опрезно требамо прилазити сваком питању које нам се поставља, па и овоме, а то значи сагледати што год може више ситуација у којој се човек може наћи.

Пример:

Човек оболео од канцера панкреаса (ужасни болови), који због некретања има "живе ране", по читавој површини леђа и трупа (ужасни болови), коме више ни тродон не умањује болове, да ли је он лицемеран што Бога моли Да му Опрости и Подари му кончину мука? Не мислим уопште да је лицемеран већ да је потпуно искрен и да потпуно прихвата сазнање Ко Је Најмилостивији  и Једини Ко Може Да му Помогне и Отклони му муке!

(мој теча)

Опрезно, опрезно....

1405_love

0442_feel

treba se u tim poslednjim momentima moliti za zivot vecni

pa ako je jedan od nacina i upokojenje treba to najsmirenije primiti

ne bi valjalo da se molimo Zivom Bogu za smrt.

            SMRT

Verujem ja tebi smrti, da ti dolazis

ali ti ne verujem da zauvek ostajes.

Verujem ja tebi smrti , da imas bezbroj razlicitih ogrtaca

ali ti ne verujem da si odevena i u haljinu vecnosti.

Verujem ja tebi smrti, da si zlima cak i spas

ali ti ne verujem da si nama poslednja realnost..

Verujem ja tebi smrti, da ti postojis

ali ti meni ne verujes da te ne primecujem.

                                        by Marko 4chsmu1

[И.стојковић]

treba se u tim poslednjim momentima moliti za zivot vecni

pa ako je jedan od nacina i upokojenje treba to najsmirenije primiti

ne bi valjalo da se molimo Zivom Bogu za smrt.

..........

           

    Кад на овој теми пишемо о смрти, мислио сам на кончину овог живота, а не као прекид односа са Богом, који стичемо већ током овог живота. Тако да , што се тиче прецизног изражавања, потпуно си у праву, као и да у свом последњем посту нисам био прецизан... 4chsmu1

    Наравно да сви који се трудимо током овог живота, да Богу узвратимо бар зрнце Огромне Љубави коју нам Он Даје безрезервно и увек, за свој циљ имамо да вечно будемо уз Њега и са Њим, где је прекид овог живота, популарно названа "смрт" ( confused), само трен, кога се не бојимо, кога не очекујемо, не зато што неће доћи, већ зато што нам није циљ. С друге стране, ако већ сад, Светом литургијом и Светим Причешћем предокушамо Царство Небеско, и кажемо да се "смрти" не плашимо, следбено је да се надамо и Богу молимо Да  нас по својој милости Прихвати у Царству своме, па ето Разлога због кога се на неки начин, радујемо крају овог живота, који неће доћи никако и никада другачије, но само по Вољи Господњој.

    Сходно томе, разумем људе, који све ово што писасмо разумеју, прихватају и осећају, а који моле Бога их Узме, што пре....не наређују, не уздижу се изнад Бога, моле Га Да их Узме у своје окриље...

1405_love

0442_feel