ЕКОНОМИЈА - Добре идеје

[ego]

Фонд за развој

МУП Србије је ухапсио службеника Фонда за развој и још шест особа због малверзација с кредитима Фонда за развој који су били намењени привредницима.

Исто као што је комунизам био добар у теорији, али на жалост пропао у пракси (по заговорницима због тога што човек још увек није достигао тај ниво свести), исто важи за државне службенике који инвестирају новац пореских обвезника у привреду. Звучи супер. Само системски не ради. Нити ће икада моћи системски да ради.

Фонд за развој "располаже" са више од пола милијарде евра новца пореских обвезника. Новац "инвестирају" државни службеници по "програмима" које праве политичари. И увек је служио и данас служи за политичке пројекте и изборе. На папиру служи развоју неразвијених, помоћи привредницима, стартуп кредитима за почетнике итд. У пракси служи за све и свашта. Од кредита друштвеним предузећима у вечитом реструктурирању да закрпе рупе у неповезаном стажу "запослених", од кредита "привредницима" са пословним плановима који не задовољавају ни најосновније захтеве анализе тржишта и конкурентности, кредита које добијају они са одличним везама, па све до ових кредита за летовање које је на нашу срећу МУП прекинуо.

Никада нико не мери ефекте тих пола милијарде евра (то је 500.000.000 €) нити некоме пада на памет да се тиме бави.

Државни службеници не умеју да инвестирају, нити ће икада умети. Нису њихове паре. Када неко инвестира своје паре, десет пута мери, а једном сече. А онда се брине за своју инвестицију. Свакодневно.

Државни службеници не умеју да инвестирају нигде у свету. Ни у најразвијенијим земљама. Фондови слични нашем Фонду за развој су виц и у Канади. И тамо служе политичарима да се сликају и причају приче. Никаквих позитивних ефеката по друштво и економију од њих нема. Уместо ефеката, постоје разне шеме како се до тих кредита долази. Постоје проверени људи који вас уводе код проверених државних службеника, инвеститора и евалуатора. Ти исти проверени људи вам помажу да пишете пословне планове који се допадају државним службеницима/инвеститорима. Они знају како. И тако долазите до повољних средстава. Од тих средстава, порески обвезници немају ништа. Имају политичари и ви, односно ваша фирма. Говорим из искуства и из прве руке.

Та иста Канада има и разне програме за примењену науку у привреди. И ту је иста шема. Исти људи. Исти програми. И поново, ни наука ни порески обевзници никакве користи немају. Имају политичари и ви, односно ваша фирма. Говорим из искуства и из прве руке.

И нико не мери успешност ових програма. Нити њихове ефекте. Ни у Канади. Па када је рецесија, ови програми се секу, јер сви знају да ничему не служе. А када има новца, онда се он расипа и на овакве ствари. Разлика у Србији је само да је то код нас обратно. Код нас се на овакве програме арчи више новца кад је криза. Под паролом да је у овоме спас. Моја претпоставка би била да су у време кризе сви остали извори финасирања пресушили. Боље ишта ...

Када сам се вратио у Србију пре 4 године, радио сам са министарством науке на подршци иновацијама у Србији. Имам доста искуства у покретању и градњи компанија базираних на иновацијама, и доста искуства са свим фазама раста и финансирањем које мора да прати раст таквих компанија. Иначе раста компаније неће ни бити. Финансијска индустрија која се овим бави у Америци (и Канади) се зове Venture Capital индустрија. Ми смо те Venture Capital фондове превели као: Фондови ризичног капитала. И није неки превод, али за бољи не знам. А и одомаћио се помало.

Ни Venture Capital фондови нису монолитни, већ се фокусирају на разне фазе раста. Па тако имате:

- Иницијалну фазу (фазу гараже)- Seed фондови, ангел инвеститори, инкубатори, сопствена средства

- Рану фазу - Early VC фондови

- Фазу раста - VC фондови

- IPO фазу - излазак на берзу.

Немам намеру да у овом тексту то детаљније образлажем. Једна фаза храни другу. О овоме сам и писао нешто раније.

Мој рад је почео са идејом да покренем први Early stage VC фонд у Србији. Када правите инвестициони фонд, и за њега пишете пословни план као и за сваки други пословни подухват. Пословни план оваквог фонда мора да има константан прилив пословних планова иноватора од којих ће одабирати њабоље и у њих инвестирати. Тако да сам од тога и кренуо. За рани VC фонд, извор пројеката су seed фондови. А Seed фондовима, извор су сами иноватори. Где да нађете иноваторе у Србији?

То ме је довело до министарства науке. Пошто иноватори у Србији немају никога другог да му се обрате за инвестицију (банке не финансирају њихове пројекте, не само код нас него нигде у свету), окупљају се око министарства науке. А министарсто науке је у то време, а и данас, иноваторе каналисало кроз програм Најбоље технолошке иновације, односно годишњег такмичења за најбољу технолошку иновацију. Програм је био, и данас је, веома вредан и добар почетак и покушај. Укључио сам се пројекат и као рецензент и као предавач на тренинзима о томе како се пишу пословни планови.

На жалост, јалов је. Након што победите, или будете други, или трећи, или десети, нема ништа после. Добијете неку кинту и крај. Овај коментар о јаловости није никаква критика људи који су осмислили тамичење и који на њему раде. И даље у програму учествујем као рецензент. Међутим.

У циљу превазилажења јаловости, министарству сам предложио програм сличан програму који је држава Израел спровела почетком деведесетих година прошлог века. Име пројекта је Yozma. Овај програм је најзаслужнији за креирање hi-tech индустрије у Израелу у периоду од 15 година.

Укратко, суштина пројекта је да држава не даје кредите, нити инвестира директно у комапаније, већ да уместо тога креира фонд фондова. Тај фонд фондова инвестира у приватне Venture Capital фондове, који онда инвестирају у компаније. Читав концепт је осмислио Yigal Erlich који је био CTO Израелске државе крајем осамдесетих. Његов задатак је био креирање hi-tech индустрије у Израелу. У том време Израел није имао hi-tech индустрију. У својој анализи он се прво окренуо Америци и поставио питање: због чега иновације успевају у Америци, а у остатку света, not so much. Одговор је био (поједностављно говорећи наравно) је: у Америци постоји део финансијске индустрије који служи иновацијама. Venture Capital индустрија. Њихов пословни модел је да одабире успешне технологије и иноваторе и да им финансијски и на све друге начине помаже да постану успешни и велики. Многе велике компаније у свету које су засноване на иновацијама је изнедрила ова индустрија. Изнедрила, јер млади иноватори мало знају о томе како се праве компаније. Треба им помоћ. Треба неко да их упути и каналише њихову енергију. А за то вам треба искуство.

Пошто државни службеници не умеју ни да дају добре кредите, а камо ли да инвестирају у капитал компанија, јер нити умеју да одаберу нити после умеју да надзиру и прате, уместо тога, идеја је да се новац инвестира у VC фондове који ће онда тај новац пореских овезника, заједно са својим новцем, инвестирати у комапније, вршити одабир и свакодневно водити рачуна о својој инвестицији. Како је државни новац заштићен? Пошто држава даје "само" трећину капитала тих фондова, остале две трећине су приватан новац великих компанија, банака, богатих појединаца. А они воде рачуна о свом новцу.

Са истом аргументацијом сам покушао да направим исту ствар код нас. Yigal Erlich је дао пуну подршку и био је спреман да учествује у пројекту и пренесе нам сва Израелска исккуства. Велики људи се радују успеху других људи. Само је био мало скептичан да ће наша држава то прихватити. Ја сам га уверавао да греши.

Написах пројектни план, одбраних план испред државне комисије састављене од свих релевантних министарстава, одобрисмо средства, додуше једна десетина тражених средстава, а и план је морао да се разводни јер нико није имао искуства са оваквим стварима, али је још увек био препознатљив и ... Паде влада. Онда поче нова влада, а нови министар ... И онда паде још једна влада, а нови министар ...

Пројекат сам давно напустио. Одмах након пада прве владе. А са њим и стварање Venture Capital фонда. Јер нема основне претпоставке за стварање фонда: прилив квалитетних пословних планова и иноватора који стоје иза њих, који познају не само технологију већ и тржиште и знају шта хоће. Yigal Erlich је разумео. Било му је жао, али већ је све то видео на другим местима. То што је Израел од пољопривредне земље на почетку деведесетих постао hi-tech индустрија, то очигледно није од неког великог интереса. Наша објашњења су: то је сигурно од војне индустрије, неких тајних америчких фондова итд. Јер наша идеја економског развоја је теорија сисе: економски развој почиње са проналажењем сисе. Најновија сиса код нас су приступни ЕУ фондови.

Срећа наша, уместо свих ових глупости имамо Фонд за развој и разне субвецнионисане кредите за све и свашта. А и непотребни покрајински администратори имају своје идеје за развојну банку, па чак и развојну банку у Хрватској. Кад је бал нек' је маскенбал.

Саша Радуловић

http://blog.b92.net/text/15618/Fond-za-razvoj/

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,8271.msg263794.html#msg263794

[ego]

Интересантно размишљање:  0102_laugh

Перпетуум мобиле економија

Наш економски развој се већ ево 10 година заснива на страним инвестицијама, свежем капиталу, расту потрошње јавне и сваке друге, приватизацији, сновима о великим страним инвеститорима који ће као чудотворци препородити нашту привреду и довести до запошљавања, и тако томе. Испаде да велики број тих страних инвестиција и нису стране, а да нису ни инвестиције већ више прање, да је капитал мање свеж него што је сумњив, и да велика потрошња има цену у виду драматичног раста задужености. И та задужености и не би била неки проблем да смо нешто за те паре изградили. Рецимо путеве и железницу. Резултат свега овога је драматичан губитак радних места, слаба привреда и монополи на свим странама. Само у последње две године смо изгубили 200.000 радних места.

Увидели смо ово тек кад нас је криза притисла и која је на нашу срећу пресекла спиралу која нас је водила у грчки сценарио. Неопходна је промена. Влада је ово крстила са: морамо да променимо модел економског раста. Морамо да се окренемо производњи, извозу и динару и напустимо фиксацију на потрошњу, увоз и евро. Лако је рећи, али како извести?

У влади постоји више мање сагласност око тога да имамо велики проблем. Код свих осим код министра економије. Његове предлоге бих укратко описао као инсистирање да се на моделу ништа не дира, да сачекамо да криза прође, да нам управо треба статус кво и да ћемо из кризе изаћи повећањем потрошње и свим методама које су нас довде и довеле. Док говори о новом запошљавању и свакодневно се слика на дневнику са новим инвеститорима који улажу авионе, камионе и подморнице, ми драматично губимо радна места. Док говори о бризи према сиромашнима, они све сиромашнији.

Министарка финансија је артикулисала шта то значи окренути се производњи и извозу и окренути леђа потрошњи. То се најбоље ради променом пореског система. Треба драстично порески растеретити производњу и извоз и оптеретити потрошњу и увоз. Практично то значи: драстично смањење пореза на рад (пореза и доприноса) и повећање ПДВ-а и акциза.

Прво питање које се поставља је: да ли ће раст ПДВ-а довести до раста цена? Одговор је да за увознике и не за произвођаче и извознике.

Како је могуће да раст ПДВ-а од 3% не доведе до раста цена за произвођаче? Трошак зарада и пореза на ради код произвођача износи од 20% до преко 40%. Смањење пореза на рад за једну трећину значи и смањење укупних трошкова пословања до 3.5% до 6% за произвођаче.

Цена струје би могла да се смањи за више од 3%.

Цена грејања би могла да се смањи за 3%.

Цена хлеба би могла да се смањи за више од 3%.

Цена млека би могла да се смањи за више од 3%.

И уља, и меса и пива.

Чак и за један НИС који је огроман увозник, трошкови зарада износе 17% пословних расхода, тако да би чак и код њих дошло до смањења расхода од око 2% и тиме могућности за смањење цене горива.

Са становишта привредних друштава која су у систему ПДВ-а, а то је већина, сви велики и средњи и сва малопродаја, ПДВ није трошак. ПДВ плаћају крајњи потрошачи, грађани. За сва привредна друштва би се отворио зачајан простор за смањење цена производа, у преводу повећање конкурентности. Отворио би се простор и за повећање плата.

За предузећа која нису у систему ПДВ-а, а она су мањина, трошкови трећине пореза на рад далеко превазилазе сав ПДВ који плаћају. И за њих се отвара простор за смањење цена њихових производа.

Тим смањењењима би се у потпуности неутралисало повећање ПДВ-а од 3%, тако да за потрошаче не би дошло до повећања трошкова живота. Отворио би се простор за смањење. На пример цене хлеба и млека. Јер ПДВ стопа би остала иста: 8%.

Стога је прича како би оваква пореска реформа највише погодила сиромашне једноставно нетачна. Вук је забринут за стадо. Управо супротно. Она је у интересу сиромашних.

И уместо дељења новца државним службеницима, треба коначно сачинити социјалну мапу становништва. И оним најсиромашнијим би требало давати повраћај ПДВ-а.

А код којих производа не би могло да дође до смањења цена? Код оних код којих учешће зарада и запшљавања не чине значајан трошак пословања. А то су увозници.

Цена увозних одевних предмета би порасла за 3%.

Цена увозног намештаја би порасла за 3%.

Цена беле тенике би порасла за 3%.

Цена аутомобила би порасле за 3%.

Цене туристичких аранжмана у иностранству би порасле за 3%.

Њима смањење пореза на рад за трећину не значи много. Запошљавају мало људи, тако да су им трошкови зарада занемариви.

Драстично смањење пореза на рад би значило и смањење трошкова малопродаји. Тиме се отвара простор да малопродајне марже буду мање.

Отварају се простори. Позитивни простори.

Смањењем пореза на рад, смањује се и конкурентност сиве и црне економије. Бенефит од сиве и црне економије смањује се за трећину. Отвара се простор.

Смањењем трошкова запошљавања отвара се простор за запошљавање. Отвара се и простор за заустављање отпуштања.

Те просторе ће попунити привредници, они који су данас и они који намеравају да постану. А и нови инвеститори. Многи од њих и страни. И њихова конкурентност се повећава драстичним смањењем трошкова пословања.

Вук каже: неће се тако попунити простори. Све ће остати у џеповима чобана. Овцама неће остати ништа. Да ли баш? Блесави и алави ови чобани. Секу грану на којој седе. Срећа ту су вукови да припазе стадо.

За многе ово изгледа као пресипање из шупљег у празно. Смањиће се цене, али ће порасти ПДВ тако да ће држава убирати исте приходе, а грађани ће плаћати исте цене за домаће производе:струју, воду, грејање, храну. Грађани су на истом, или су на горем јер су цене увозних производа порасле. Да ли баш?

Оптерећење ће се преместити са произвођача и извозника, оних који запошљавају, на увознике. Већи ПДВ ће довести до пада потрошње увозне робе. Произвођачи ће постати конкурентнији. Њихови производи ће бити јефтинији. А то ће довести до повећања запошљавања. Што и јесте главни циљ.

Морамо прекинути са перпетуум мобиле економијом. Базираној на субвенцијама, увозу, монополима, банкама, еврима из матица банака и некретнинама којим су намењени. Морамо се окренути производњи, конкурентности, извозу и запошљавању.

Министарка то јасно види и отворено каже. Нови гувернер то види и говори онако како га само они који разумеју могу разумети. Новинари слабо. Грађани још слабије. Перпетуум мобиле гради топионице, броји гласове и пази на банке. Тако да нема времена. Премијер то види, али мора да води рачуна о стабилности владе. Јер ми знамо да је стабилност владе најважнија ствар за све нас. Зар не?

Ја бих порезе на рад преполовио. Укинуо доприносе. Реформисао пензиони систем. Повећао и порез на имовину и порез на добит. Укинуо субвенције. Отпустио вишкове запослених на буџету и у јавним предузећима. Драстично смањио бирократске процедуре. Увео прави социјални систем базиран на социјалној мапи и избацио социјалну политику из предузећа. И тако то. То је много више реформи него што наша мала партократија може да поднесе. Зато:

Смањити порезе на рад за трећину. Да би то платили, повећати ПДВ за 3%.

Саша Радуловић

http://blog.b92.net/text/15498/Perpetuum-mobile-ekonomija/

[ego]

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=17382.0

[ego]

Ово је једна прича о једном предузетнику и његовом путу од гараже у дворишту куће његових родитеља до компаније од 250 запослених на путу да постане нови гигант. Прича је врло слична сада актуелној причи о YouTube.com коју је купио Google за $1.65 милијарди. Она је и врло слична причи самог Google.com. Кад мало боље размислим, она је готово идентична по форми и хронологији са скоро свим успешним новим компанијама у Америци, а почиње овако:

Био један предузетник са знањем, идејом и великим сновима без капитала...

Venture Capital - од гараже до Google.com

Од гараже до Google.com – чин други

Од гараже до Google.com – трећи део

А како се све то обично одвија код нас...

Од гараже до ... – велики предузетнички снови у Србији

[florenntina]

Ovaj text "Перпетуум мобиле економија" mi je jako interesantan kao i ideje koje promovise. Na prvo citanje zvuci dosta logicno i primenljivo, medjutim problem sa vecinom (da ne kazem svim) ekonomskih velicina je u tome sto one nikada ne uticu jednosmerno jedna na drugu, tako da bi sve pomenute korelacije trebalo ispitati i to ne samo teorijski nego i konkretno na Srpskom trzistu pre nego se odlucimo za takve mere. Npr. sasvim je logicno da ce povecanje PDV ako se istovremeno primenjuje sa pomenutim smanjenjima poreza na doprinose rezultirati u smanjenju troskova poslovanja. Medjutim da li ce to smanjenje rezultirati zaista u smanjenju cena domacih proizvoda i da li ce to zaista uciniti nase proizvode toliko konkurentnijim da dovede do znacajnog rasta izvoza? Da li je problem nedovoljnog izvoza samo u visokim cenama ili je stvar i kvaliteta, dizajna tih proizvoda i sl?Po svim zakonima logike i matematike, to bi trebalo da se desi... Medjutim, postoje i mnogi drugi faktori koji svojim uticajem mogu dovesti do kontra efekata...pa npr. taj visak nastao smanjenjem troskova poslovanja moze zavrsiti u dzepu proizvodjaca ili posrednika dok gradjanima ostaje da placaju istu cenu domacih i skuplje uvozne proizvode-znaci pad standarda. Pitanje je i koliko je nasa proizvodnja fleksibilna da se tako brzo adaptira i poveca obim dobara koje proizvodi. Treba imati u vidu i psihicki uticaj na kretanja na trzistu posle povecanja PDV-a. Svi znamo kako su cene brzo rasle sa porastom evra i mnogo slabije padale sa padom evra... Scenario koji je izneo autor gornjeg teksta mi izgleda kao "to bi bilo u najboljem slucaju" a moje pitanje je kako bi to izgledalo "u najgorem slucaju" tj. sta ako bi ocekivani pozitivni efekti izostali ili ako bismo na njih trebali cekati duze vremena...Dakle, bilo bi jako lepo da cujemo jos necija misljenja, ako ovde ima makroekonomista. Ja na zalost tek sada pocinjem detaljnije da se bavim makroekonomijom pa jos nisam kompetentna za neku dublju analizu 4chsmu1

[Пантелејмон Нови]

Како је могуће да раст ПДВ-а од 3% не доведе до раста цена за произвођаче? Трошак зарада и пореза на ради код произвођача износи од 20% до преко 40%. Смањење пореза на рад за једну трећину значи и смањење укупних трошкова пословања до 3.5% до 6% за произвођаче.

Цена струје би могла да се смањи за више од 3%.

Цена грејања би могла да се смањи за 3%.

Цена хлеба би могла да се смањи за више од 3%.

Цена млека би могла да се смањи за више од 3%.

И уља, и меса и пива.

Чак и за један НИС који је огроман увозник, трошкови зарада износе 17% пословних расхода, тако да би чак и код њих дошло до смањења расхода од око 2% и тиме могућности за смањење цене горива.

---

Изводљиво! Само када министар финансија престане да буде Мишковић а његови заменици Беко и Коле! leteti

[florenntina]

Ја бих порезе на рад преполовио. Укинуо доприносе. Реформисао пензиони систем. Повећао и порез на имовину и порез на добит. Укинуо субвенције. Отпустио вишкове запослених на буџету и у јавним предузећима. Драстично смањио бирократске процедуре. Увео прави социјални систем базиран на социјалној мапи и избацио социјалну политику из предузећа. И тако то. То је много више реформи него што наша мала партократија може да поднесе. Зато:

Смањити порезе на рад за трећину. Да би то платили, повећати ПДВ за 3%.

Pa da... A ko će da plaća penzije, ko će da plaća bolnice, ko će da plaća školstvo i studiranje i mnogo toga? Jedno je Amerika gde socijalni sistem nikad nije ni nastao. Drugo je Evropa gde smo imali socijalni sistem u koji smo svi ulagali i plaćali. I sad da nam se taj socijalni sistem ukine mi gubimo sve šta smo u taj sistem novčano ulagali. U redu, neka ukinu socijalni sistem, ali onda molim one koji traže da se ukine sistem da građanima sve isplate ono šta su oni plaćali u taj sistem! Zamislimo celu infrastrukturu, puteve, autoputeve, prevozi, mostovi, električne centrale i puno puno drugih stvari... Naravno da to nikad ne bi mogli akamoli da bi hteli..

Zato kad vam dođu sa takvim idejama, vi odgovorite: u redu, ali onda mi vratite ono, i ne samo meni nego i svim ljudima, sve ono dakle šta smo mi dosad plaćali, plus kamatu za sve te godine! Brzo će da ućute..

Ljudi, sve što u Srbiji postoji građeno je vašim novcem! Ovo ne zaboravite.

Lepo zapazanje... Autor teksta je rekao da bi reformisao penzioni sistem ali nije rekao i kako bi to ucinio s obzirom da bi ovaj model svakako podrazumevao i duplo manje novca u ove fondove jer bi se doprinosi duplo smanjili ako sam dobro razumela... :shot: Mozda je zbog toga izabrao ovakav naslov teksta  :229229229:

[ego]

Аутор за почетак препоручује умерене кораке:

Смањити порезе на рад за трећину. Да би то платили, повећати ПДВ за 3%.

Што би према његовој анализи донело следеће ефекте:

Министарка финансија је артикулисала шта то значи окренути се производњи и извозу и окренути леђа потрошњи. То се најбоље ради променом пореског система. Треба драстично порески растеретити производњу и извоз и оптеретити потрошњу и увоз. Практично то значи: драстично смањење пореза на рад (пореза и доприноса) и повећање ПДВ-а и акциза.

Прво питање које се поставља је: да ли ће раст ПДВ-а довести до раста цена? Одговор је да за увознике и не за произвођаче и извознике.

Како је могуће да раст ПДВ-а од 3% не доведе до раста цена за произвођаче? Трошак зарада и пореза на ради код произвођача износи од 20% до преко 40%. Смањење пореза на рад за једну трећину значи и смањење укупних трошкова пословања до 3.5% до 6% за произвођаче.

Цена струје би могла да се смањи за више од 3%.

Цена грејања би могла да се смањи за 3%.

Цена хлеба би могла да се смањи за више од 3%.

Цена млека би могла да се смањи за више од 3%.

И уља, и меса и пива.

Чак и за један НИС који је огроман увозник, трошкови зарада износе 17% пословних расхода, тако да би чак и код њих дошло до смањења расхода од око 2% и тиме могућности за смањење цене горива.

Са становишта привредних друштава која су у систему ПДВ-а, а то је већина, сви велики и средњи и сва малопродаја, ПДВ није трошак. ПДВ плаћају крајњи потрошачи, грађани. За сва привредна друштва би се отворио зачајан простор за смањење цена производа, у преводу повећање конкурентности. Отворио би се простор и за повећање плата.

За предузећа која нису у систему ПДВ-а, а она су мањина, трошкови трећине пореза на рад далеко превазилазе сав ПДВ који плаћају. И за њих се отвара простор за смањење цена њихових производа.

Тим смањењењима би се у потпуности неутралисало повећање ПДВ-а од 3%, тако да за потрошаче не би дошло до повећања трошкова живота. Отворио би се простор за смањење. На пример цене хлеба и млека. Јер ПДВ стопа би остала иста: 8%.

Стога је прича како би оваква пореска реформа највише погодила сиромашне једноставно нетачна. Вук је забринут за стадо. Управо супротно. Она је у интересу сиромашних.

И уместо дељења новца државним службеницима, треба коначно сачинити социјалну мапу становништва. И оним најсиромашнијим би требало давати повраћај ПДВ-а.

А код којих производа не би могло да дође до смањења цена? Код оних код којих учешће зарада и запшљавања не чине значајан трошак пословања. А то су увозници.

Цена увозних одевних предмета би порасла за 3%.

Цена увозног намештаја би порасла за 3%.

Цена беле тенике би порасла за 3%.

Цена аутомобила би порасле за 3%.

Цене туристичких аранжмана у иностранству би порасле за 3%.

Њима смањење пореза на рад за трећину не значи много. Запошљавају мало људи, тако да су им трошкови зарада занемариви.

Драстично смањење пореза на рад би значило и смањење трошкова малопродаји. Тиме се отвара простор да малопродајне марже буду мање.

Отварају се простори. Позитивни простори.

Смањењем пореза на рад, смањује се и конкурентност сиве и црне економије. Бенефит од сиве и црне економије смањује се за трећину. Отвара се простор.

Смањењем трошкова запошљавања отвара се простор за запошљавање. Отвара се и простор за заустављање отпуштања.

На економистима је да провере тачност ових процена. За остале кораке је и сам аутор свестан да су тренутно утопија.

Још једно одлично размишљање, које дотиче саму бит проблема:

Ово што данас имамо у Европи, а покушава да уради Обама у САД (неће још дуго), је паразитски систем који живи само захваљујући још увек колико-толико слободном тржишту које је срећом довољно ефикасно да поднесе чак и бацање пара кроз прозор. Међутим, ни то не може да траје вечито. Пре или касније доћи ће тренутак када ће почети да троше више него што производе, па ће морати да одлуче којем ће се приволети царству. По правилу, политичари се увек одлучују за најгору варијанту - да униште друштво регулацијом и инфлацијом. Да се уради права ствар - прекине потрошња - једноставно није "политички популарно".

Ту проблем јесте што свака државна регулација и социјални програм ствара слој "овисника" о туђем новцу. Део тржишта који је колико-толико слободан и функциониште представља "мотор" друштва који "пумпа" новац и одржава систем. На њихов рачун живе прво државни службеници, а онда и сви они којима та бирократија то дозволи. Сасвим логично, тај слој друштва има тенденцију да се шири и једног дана почиње да троши више него што тржиште - које прави паре - може да поднесе. Власт је онда у великој дилеми - пошто је тај слој велики, свако "одузимање привилегија" изазива социјалне немире и неминовни пораз на изборима. Одатле воде два пута: један је у тоталитаризам, а други у распад система.

http://www.youtube.com/watch?v=mkz9AQhQFNY

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=17382.msg305443#msg305443

И ако може једно питање за економисте: како су земље попут Тајвана, Јужне Кореје, Јапана и Сингапура успеле да изврше модернизацију?

[Иван]

@Ego,

Objasnjenje uspeha Azijskih tigrova i Japana nije bas jednostavno za objasnjenje. Mozda nema ni svrhe da krenemo sa tim objasnjenjima sada, posto je jedan od faktora MENTALITET LJUDI, koji se od naseg drasticno razlikuje (ne u smislu da smo teske lencuge, nego u smislu da zaista veliki, fanaticni radnici).

[Иван]

Pa da... A ko će da plaća penzije, ko će da plaća bolnice, ko će da plaća školstvo i studiranje i mnogo toga? Jedno je Amerika gde socijalni sistem nikad nije ni nastao. Drugo je Evropa gde smo imali socijalni sistem u koji smo svi ulagali i plaćali. I sad da nam se taj socijalni sistem ukine mi gubimo sve šta smo u taj sistem novčano ulagali. U redu, neka ukinu socijalni sistem, ali onda molim one koji traže da se ukine sistem da građanima sve isplate ono šta su oni plaćali u taj sistem! Zamislimo celu infrastrukturu, puteve, autoputeve, prevozi, mostovi, električne centrale i puno puno drugih stvari... Naravno da to nikad ne bi mogli akamoli da bi hteli..

Zato kad vam dođu sa takvim idejama, vi odgovorite: u redu, ali onda mi vratite ono, i ne samo meni nego i svim ljudima, sve ono dakle šta smo mi dosad plaćali, plus kamatu za sve te godine! Brzo će da ućute..

Ljudi, sve što u Srbiji postoji građeno je vašim novcem! Ovo ne zaboravite.

Ovo o cemu je govorio Sasa Radulovic bio je predmet predlozene poreske reforme koju je nasa diletanska, demagoska i dnevnopolitick vlast odbila bez valjanih argumenata.

Sta je sustina tog predloga? Sustina je da se izvrsi pravednija raspodela poreskog tereta. O cemu se radi? Radi se o tome da se poreski sistem ucini pravednijim u smislu javnih finansija. Sta je to pravednost? Horizontalna pravednost u oporezivanju znaci da svi oni koji imaju isti nivo dohotka/potrosnje placaju isti porez. Vertikalna pravednost znaci da oni sa visim dohotkom budu vise oporezovani od onih sa nizim dohotkom (npr da onaj ciji je godisnji prihod 15.000 eur placa npr 15% godisnjeg poreza, dok onaj koji ima godisnji prihod od 6000 eur placa 3% poreza).

Smatra se da je pravedniji sistem u kojim poreski prihodi iz direktnih poreza (porezi kod kojih se tacno zna poreski obveznik i poreski platac: porez na dobit, porez na imovinu, porez na dohodak) dominiraju u odnosu na indirektne poreze (porez kod kojih se ne zna ko je tacno poreski obveznik i platac). Ali, da bi se cilj "pravednosti oporezivanja" postigao, neophodno je da zakonodavstvo i praksa direktnih poreza budu valjano razradjeni i primenjivani. To znaci da su razvijeni mehanizmi za saznavanje i obuhvat poreskih osnovica svakog od poreskih obveznika.

Sta je trenutno problem u Srbiji pa se, parodoksalno ipak predlagalo oslanjanje na indirektne poreze? Problem je u tome sto su dohoci fizickih lica neadekvatno oporezovani (ispod svoje realne poreske snage + slaba poreska baza-broj onih koji placaju godisnji porez na dohodak), a porez na dobit pravnih lica nije previse izdasan zbog razlicitih razloga, dok je porez na imovinu smesan zbog potcenjene poreske osnovice koja je daleko od trzisnih vrednosti. Zbog toga, glavnina prihoda direktnih ostvarivana je iz poreza i doprinosa na rad, sto je strasno. Jer time, glavninu poreskog tereta prebacujete na one koji nesto uopste rade, los poreski sistem peglate prekomernim oporezovanjem onih koji nesto i stvaraju te dugorocno dovodite u pitanj odrzivost i sadasnjeg nakaradnog sistema oporezivanja (necu ni da pominjem da je do 2007. efektivno oporezivanje rada bilo REGRESIVNO sto je van svake pameti).

Ali, "strucnost ispred politike" i "evropa nema alternativnu" vlast je odlucila da politicki nije pozeljno sprovesti preko potrebnu reformu...

p.s. sto se tice fonda PIO, deo problema bio bi resen kada bi mu vratili njegovu, ranije oduzetu imovinu, npr autoput BG-NI

[florenntina]

"Smatra se da je pravedniji sistem u kojim poreski prihodi iz direktnih poreza (porezi kod kojih se tacno zna poreski obveznik i poreski platac: porez na dobit, porez na imovinu, porez na dohodak) dominiraju u odnosu na indirektne poreze (porez kod kojih se ne zna ko je tacno poreski obveznik i platac)."

Samo male napomene, da ne bude zabune...Ako pricamo o poreskoj obavezi-onda se uvek zna ko je poreski obaveznik cak i u situacijama kada je npr. vlasnik nepoznat ili nije na prijavljenoj adresi i sl...Ovo je definisano Zakonom o poreskom postupku i administraciji...

Dakle, samo da razjasnimo da je podela na direktne i indirektne poreze nastala na osnovu nacina obracuna poreza tj. nacina oporezivanja pa npr. PDV je indirektni dok je npr. porez na imovinu-direktni porez...

Dalje, sto se tice poreza na imovinu, koliko se ja razumem, poreska osnovica se utvrdjuje na osnovu trzisne vrednosti na dan 31.12. za prethodnu godinu sto je definisano Zakonom o porezu na imovinu-cl. 5 mislim...

Sto se tice ovih makroekonomskih razmisljanja o reformi poreskog  sistema, ima definitivno prostora za razmisljanje ali o tome sam vec pisala da ne znam jos uvek dovoljno da bi iznela neki ozbiljniji stav 1000000001010...

[Grizzly Adams]

Ко воли да чита ево једне веома добре књиге:

"Economics in One Lesson", Henry Hazlitt (7.25 MB)

[ego]

Offshore Serbia   

Марат, трговац из Самарканда, побудио је чуђење рођака и пријатеља када је обзнанио да намерава да се пресели у град Казан. Престоница истоименог каната била је на гласу као леп и велик град, али ипак представљала је само сенку величанственог Самарканда у коме је Маратова фамилија живела вековима, и што је за пословни свет још битније – нигде порези нису били тако ниски као у његовом родном граду. Упитан, што је наумио да се сели, трговац је одговорио: „зато што господар Казана непрекидно води ратове за славу наше вере, а ја хоћу да за то дам свој допринос, па желим да том владару плаћам порез како би успех његовог оружја био још већи.“ Тако је Марат стигао у Казан, али га је тамо чекало велико разочарање – тамошњи кан је чуо за пожртвованог трговца и решио је да га награди, те је наложио да буде ослобођен свих пореза! Ово је кратак садржај једне татарске народне приче, настале крајем средњег века.

У наше време вероватно више нема таквих бизнисмена као што је Марат, нити има владара као што је био овај татарски кан из приче. Но, зато постоје добро разрађени системи да се минимизирају пореска оптерећења, а да се при томе остане у оквирима закона. Један од њих – већ добро опробан и распрострањен због ефикасности и рентабилности – представља механизам оснивање оф-шор фирме ( offshore company) .

ЛЕПОТЕ ОФ ШОР СЕКТОРА

Већ пре Другог светског рата већи број европских држава је кренуо путем који је водио ка тзв. држави благостања – државни образовни и здравствени системи су постајали све обухватнији, социјална и пензиона заштита распрострањенија… Ипак, до бурног ширења делокруга државе, чак и на привредном пољу, долази тек после другог великог рата двадесетог века. Упоредо са повећањем пореског „апетита“ влада, развијао се и систем оф-шор пословања. Поједине земље су нудиле ниске порезе и друге бенефиције пословним људима које су биле спремне да у њима оснују фирме, али не с намером да тамо и послују. Идеје је проста: подстаћи странце да региструју компаније које послују искључиво у иностранству али у оф-шор земљи – плаћају порез на доходак; порез је мали, али како каже народ: „зрно по зрно погача“. С друге стране, за „обичне“ фирме, оне које не раде „далеко од брега“ већ унутар граница тзв. оф-шор земље, пореске бенефиције не важе – оне плаћају нормалне дажбине. Тако се не губи оно што све већ има, али се добија нешто ново. Страни тајкуни и „тајкунчићи“ избегавају порез у својим земљама, али пуне касу оф-шор зоне!

Међу класичне „лепоте“ оф-шор бизниса спадају: ниски порез на добит предузећа, или га и нема, док се уместо њега плаћа фиксна и релативно ниске такса; анонимност тј. могућност да власници не буду уписани у регистар; мали или никакав порез на доходак нерезидената запослених у оф-шор сектору; непостојање обавезе да се води рачуноводство односно да се предају порески извештаји (важи за већину, али не и за све оф-шор зоне); лако и брзо оснивање фирме и именовање односно смењивање директора; ниски трошкови оснивања предузећа; могућност да се рачуни лако отварају широм света (ако не у свим онда бар у многим банкама); погодност да се преко оф-шор фирми купују некретнине и предузећа а да се не зна ко је прави власник; право да се по свету оснивају представништва; могућност да се новац прима и уплаћује без икаквог ограничења на основу фиктивних или стварних послова (иначе готово свака држава захтева да чак и грађани страних земаља – нерезиденти пруже основ по коме им је уплаћен новац већи од неке прописане своте); погодност што се фирма, односно бизнис који се преко ње води, лако прода или пренесе на друго лице; готово никакав надзор од стране администрације земље у којој је фирма регистрована (то више не важи за европске оф-шор центре).

На примеру наше земље сликовито можемо да видимо неке од погодности које оф-шор фирме пружају власницима, односно чему те фирме служе. Власници преко њих купују робу намењену увозу у Србију, коју потом препродају својој домаћој фирми али тако да максимално умање дажбине које овде плаћају. То постижу тако што својој српској фирми продају робу по вишој цени па испадне да она нема скоро никакав профит или – што је било уобичајеније док су царине биле високе, а роба је лако могла да се „опере„ и затим прода на црно – смање цене и тако избегну знатан део увозних дажбина. Кад је у питању извоз, све функционише по истом принципу, али у другом смеру: српско предузеће робу прода газдиној оф-шор фирми по ниској цени (која плаћа минималан порез у иностранству) и тиме минимизира профит сопствене домаће фирме (која у земљи плаћа нормалан порез), а онда се преко оф-шор предузећа роба прода по пуној цени стварном купцу.

Фирме регистроване на некој далекој „обали“ згодне су и за учешће у приватизацији – кад прави купац хоће да остане анониман. Оф-шор фирме су погодност и за оне који из иностранства примају хонораре, плате или нешто продају што може да се не евидентира код државних органа (односно цена може да се прикаже мањом), под условом да страна која плаћа може и хоће да учествује у целој игри. Новац се прими на оф-шор рачун, изда фактура за измишљену услугу, и избегне се плаћања пореза на хонорар, плату и укупан доходак (већи од неопорезивог износа за ту годину). Све у свему, милина за власнике оф-шор фирми и оф-шор земље које од њих имају корист. Но, за сада не и за Србију из које се на наведене начине одлива капитал, а њеном буџету се наноси штета.

Колика је корист коју имају оф-шор земље лако се видети на примеру Кипра. Порези које плаћају оф-шор фирме (а поготово је то био случај раније) солидно доприносе буџету тог медитеранског острва. И то је још најмање битно: оф-шор компаније неретко стварно отварају канцеларије и запошљавају људе; долазак међународног бизниса с намером да ради далеко од „обале“ запљусне и домаћу „обалу“ – па многи пословни људи започну и локални бизнис тј. инвестирају у економију земље; досељавање имућних странаца доводи до већих улагања у некретнине и инфраструктуру.

Све је то и вишеструко корисно за угоститељство; због потреба оф-шор фирми развија се банкарски – и генерално финансијски – сектор. Оф-шор сектор сада директно и индиректно учествује са 5% у бруто националном производу ( GNP) Кипра, а толики је удео и пољопривреде! На први поглед 5% и не делује много, али у економији то је огроман удео, а значај оф-шор сектора у развоју Кипра и трансформацији те донедавно земље у развоју, у развијену земљу – још је већи! Но, све има свој почетак и крај, ако оф-шор бизнис на Кипру није дошао до „краја“, он више није оно што је некада био.

Са уласком у Европску унију, Кипар као и друге европске оф-шор земље (нпр. Лихтенштајн или Луксембург), принуђене су да уведу одређене рестрикције. Европска унија не забрањује својим чланицама концепт оф-шор пословања, односно својим законима директно не уређује статус оф-шор фирми, али разни прописи и препоруке ЕУ негативно утичу на конкурентност европских оф-шор центара. Тако, и када не дође до повећања пореза као што се десило на Кипру (а раст са нешто мало више од 4% на 10% нето добити, далеко је од занемарљивог), ради се о већој контроли над пословањем. Ко од оних што избегавају порезе и настоје да буду анонимни воли да се државна управа много интересује за њихове послове? Оне чланице Европске уније које су развијале оф-шор бизнис (и тајне, шифроване рачуне који понекад иду са њим), а нису баш раде да изађу у сусрет захтевима других чланица ЕУ у вези са спречавањем избегавања пореза (наравно не генерално, већ само када се ради о европским бизнисменима) – суочавају се са претњама! Сетите се само „пацки“ које је недавно мали Лихтенштајн добио од Немачке .

Коначно смо стигли и до нас, односно могуће користи за Србију од целе ове приче. Оф-шор бизнис је почео постепено да се сели са Кипра и других европских центара у Панаму, САД (где су главни оф-шор центри Делавер и Вашингтон), Макао, или на Британска девичанска острва, Бахаме, Сејшеле, Антиле… Свака од тих локација има своје предности, али ниједна није у Европи. Додуше, још постоје и на „старом континенту“ погодни оф-шор центри – као што је нпр. Гибралтар – али с обзиром на „стеге“ ЕУ питање је докле ће тако бити.

И још нешто – оф-шор бизнис се дели на онај који је тек фиктивно регистрован у некој земљи и онај који тамо стварно, бар делимично, и функционише (канцеларије, запослени). У другом случају, згодно је за власнике и менаџмент да су фирме лоциране у озбиљним градовима, и правим, а не у буквалном смислу, микро земљама (или протекторатима, прекоморским територијама).

АРГУМЕНТИ ЗА ОФ ШОР СРБИЈУ

Србија се налази, штагод причали они што у контексту савремене епохе и технологије потцењују локацију, на одличном месту – и неоспорно је центар региона. Саобраћајно смо повезана за Средњом и Западном али и Источном Европом. Имамо солидно квалификовану радну снагу, и пристојан образовни систем. Београд, али и неки други градови, пријатни су за живот, али и краћи боравак пословног света (ако познајете неког страног дипломату или привредног представника, и сами знате да, по правилу, покушавају да продуже свој текући мандат или да после неког времена поново дођу на службу код нас). Штагод нам се понекад чинило, прилично смо безбедна земља. Не стојимо лоше ни са знањем енглеског језика (али смо учење других нажалост прилично запоставили). Банкарски сектор нам је солидно развијен и способан да подржи оф-шор бизнис.

И што је врло битно – имамо посебне везе са Руском Федерацијом, а на прагу смо и безвизног режима са том земљом! Сматра се да су Руси већ постали најзначајнији власници оф-шор фирми широм света, односно да преко њих обрћу огроман капитал! Значи, имамо све предиспозиције да заузмемо упражњен простор, и постанемо значајан европски оф-шор центар изван ЕУ! Једино нам још фали политичка воља да то и урадимо!

Да нам ЕУ и стварно широм отвара своја врата, док идемо путем који до њих води требало би да радимо све што можемо како бисмо што више напредовали у економском, али и сваком другом погледу – а креирање и остваривање концепта „оф-шор Србије“ томе само може да допринесе. Кад се приближимо чланству у ЕУ, део оф-шор бизниса свакако ће ићи даље, али део ће и у новим условима остати код нас, а до тада ће се у значајној мери прелити и на наш „брег“. С друге стране, данас кад нам се стварно мало тога нуди осим празних прича – стварање од Србије оф-шор центра може да буде одскочна даска за даљи привредни развој. Уз то, ако покажемо да смо спремни да нешто радимо осим да чежњиво гледамо и призивамо ЕУ – можда нас брже приме и у ту заједницу држава.

ЕУ није служба социјалне помоћи и не намерава да „гладне“ дошљаке „храни, поји и облачи“. Спремна је тек да помогне ономе ко већ себи помаже да брже напредује, и то ради обостране користи а не због европејске хуманости и алтруизма. А кад слушамо наше тзв. евро-фанове испада као да нам неко нуди доживотни бесплатни смештај и храну у екстра луксузном хотелу, и уз то приде и џепарац, а од нас се једино очекује да свако јутро с љубављу ускликнемо: живела Европска унија, живео НАТО и Боже спаси Солану! И да не цепидлачимо баш око сваког дела своје територије – али то нам не кажу, бар док траје предизборна кампања!

Вратимо се опет на оф-шор зоне. Зашто су неке од тих земаља успеле да се развију – умногоме захваљујући оф-шор бизнису – а неке нису? Зашто је Кипар процветао, а Либерија није? Успеле су оне земље које су створиле предуслове за делотворно пословање како домаћих тако и оф-шор фирми – оне државе које су сузбијале корупцију и криминал, које су учиниле своју администрацију ефикаснијом а правни систем погоднијим за бизнис, које су домаћински управљале јавним предузећима и ресурсима … Либерији ништа није помогло што су се поједини лидери заклињали на верност САД, а заузврат су тапшани по рамену уз доделу извесне помоћ (у суштини, ако не и формално, намењене пре свега тим лидерима и њиховим верним следбеницима, а не измученом народу).

ЕВРОПСКИ ПУТ И СТРАНПУТИЦА

Ако желимо да идемо напред морамо да се сами „европеизујемо“, а не да скрушено и паралисано чекамо на чланство у ЕУ. Развијање концепта оф-шор пословања може да нам директно помогне да брже економски напредујемо, али и да нас стимулише да убрзамо активности које се односе на све оно што доприноси добром пословном окружењу генерално. Штагод будемо предузимали како би се оснивачи нових оф-шор компанија – односно власници већ постојећих – привукли у Србију, одразиће се и на побољшавање пословног амбијента за домаће фирме.

За почетак, ако се одлучимо да искористимо оф-шор шансу, морали бисмо хитно да почнемо да радимо на стварању законске претпоставке за тај вид пословања. То је требало урадити одавно, чим смо изашли из унутрашњег и спољног круга санкција, а не чекати до сада – но, боље икада неко никада.

Offshore Serbia није замена за Европску унију, али може да буде користан сегмент економског мозаика, који ће нам омогућити да се брже развијамо пре него што постанемо њен део. Међутим, ако нам ЕУ није суђена зато што нас тамо не желе (већ нам је само из пропагандних разлога нуде као „шарену лажу“) или нас, уз презир, прихватају претходно осакаћене одузимањем скоро 15% територије – рад на стварању од Србије оф-шор зоне може да буде добар почетак за осмишљавање и реализовање наше нове политике економског развоја. Када је Аустроугарска запретила Србији 1906. године царинским ратом – било је оних који су говорили да треба да погнемо главу јер су они „рационални“ па од других боље виде да немамо алтернативу. А Србија је њу ипак нашла, успешно је пребродила изазов, и наставила економски да се развија!

Немали број економиста – теоретичара, сигурно ће одмах рећи: „којешта, све то је нереално а једино је реално да потрчимо ка ЕУ, покорно замолимо да нам отворе капију и урадимо све што се од нас затражи“. Рећи ће: „размишљање о оф-шор зони, или било чему другом што није задата тема из Брисела или Вашингтона, само може да нас удаљи од ЕУ или ЕУ удаљи од нас“. Но, сетимо се да су готово сви заговорници економског евро-фатализма скоро до јуче били доктринарни следбеници и проповедници „договорне“, „самоуправне“ и „марксистичке економије“. А ево, и без ње се некако живи, а ти дојучерашњи марксистички економисти би сигурно додали: „ма живи се много боље“. Додао бих нешто и ја: ако су једном толико погрешили, или су се због личне користи претварали и друге варали – како да им сада верујемо да Србија и на економском пољу нема алтернативу која може да јој донесе успех?

Почели смо са освртом на једну народну причу, па да у том духу и завршимо. Киргизи кажу: „паметан, и кад му не дају да иде главном стазом до врха брда – нађе други пут, будала, и кад га воде главним и широким путем – оклизне се и упадне у јаругу“.

Драгомир Анђелковић 

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/offshore-serbia.html

greengrin