ИНТЕРВЈУ: Вл. Григорије "Раскол у СПЦ није немoгuћ"

[Zeebedee]

A bas kao i sto sam pretpostavio ako imate jak stomak citajte komentare na Politici 

[o.Gavrilo]

Ono što se može posebno kao pohvalno izdvojiti  u tekstu je činjenica da Episkop zahumsko-hercegovački, Vladika Grigorije pokazuje u ovom razgovoru smirenje i jasno rasuđivanje. To se posebno odnosi na njegov samokritički pristup problemu verskog rada sa omladinom  gde potvrđuje  koliko nam je potrebno preispitivanje i  intenzivniji rad s mladim generacijama i da zaista čujemo njihov  glas i da se zapitamo o njihovoj budućnosti i koliko zaista radimo da im utvrdimo put koji će im garantovati perspektivu .  Naveo je Beograd kao mesto koje je ključno u tom pogledu,  jer  je mesto posebne koncentracije našeg naroda, a  pre svega mladih danas kao i problem rastuće dijaspore  gde Crkva temeljno mora da osmisli svoj pristup i  s tim u vezi preispita svoje strukture i prilagodi ih činjeničnom stanju.

Primer Vladike Grigorija kada je nedavno čistio gradski trg u Trebinju govori o tome da se on oslobađa okova koje mu daje njegova vladičanska pozicija u smislu njene duhovno- administrativne funkcije i da kao relativno mlad i budan episkop oseća potrebu ne samo da ima duhovni  i administrativni pregled nad eparhijom, već i da se saživi sa stvarnošću  koja ljude okružuje. Taj njegov  simbolički akt  je za svaku pohvalu i dokaz je njegove zapitanosti da li je postojeće stanje u društvu zadovoljavajuće.

Crkvi je u svakom slučaju potreban mlad,  aktivan i duhovno kreativan kadar tog tipa,  jer nas inertnost vodi ka duhovnom raslabljivanju, a posledično i ka svim ostalim vidovima slabosti. 

Podestio je u tekstu i na još neka goruća pitanja, između ostalog na problem samovolje tj. poslušnosti u Crkvi, i podvukao ono što je svima dobro znano da je poslušnost  temelj opstanka Crkve. Takođe se osvrnuo na  problem  greha koji je za osudu ne osuđujući grešnika. Time je naznačio jasan princip kako hrišćanin u datoj situaciji se ophodi.

Mora se istaći da je ovaj  razgovor s Vladikom Grigorijem otvorio neka bolna pitanja u našoj javnosti, ali takođe  je jasno da nemamo druge opcije i da ne možemo da zatvaramo oči pred stvarnošću nego  moramo da se sučeljavamo sa izazovima koji su pred nama.

Arhimandrit Gavrilo Vučković,  manastir Lepavina  19.10.2010

[Zeebedee]

Posto je o. Gavrilo sve tako lepo objasnio da nema sta ni d a se doda ni oduzme ; ovaj topik moze da se zatvori  0409_feel

[Guest]

Оче све сте рекли - немам никаквог коментара ни додатка , све подписујем!

Даће Бог , Христа ради да се све на добром заврши!

[Guest]

Posto je o. Gavrilo sve tako lepo objasnio da nema sta ni d a se doda ni oduzme ; ovaj topik moze da se zatvori  dada

0409_feel у портпуности 

[Guest свештеник Иван]

Драги Оче, морам да признам да си ме одушевио овим размишљањем. Заиста, нема шта да се дода.

Но, како и шта учинити да глас људи, свештеника и Епископа који желе да помогну другим људима да се Црква посматра као Тело Христово, динамично- а не као мртва зачаурена институција дође до ушију јавности?

Понекад (да не кажем често) имам утисак да ово што ми радимо је донкихотовска борба са ветрењачама.

[ile]

Slažem se u potpunosti s ocem Gavrilo.

Želim da dodam još da postoji problem pozitivnih uzora kod mladih, ako već shvatamo postojanje problema. U vreme suštinske moralne i ekonomske krize, pravi autoritet predstavlja ona ličnost koja se drži etičkih principa. Tu pozitivnu ulogu može da odigra naše sveštenstvo i crkvena vlast, ali može da odigra i negativnu.

Narod, a posebno mladi tu ipak, bez obzira na sve medijsko-propagandne trikove imaju veoma izoštreno čulo.

Ako se setimo svetlih primera iz prošlosti npr. iz 19. veka, videćemo da su sveštenici bili uz narod, delili s njim dobro i zlo i predvodili ga u njegovim najuzvišenijim stremljenjima, i u borbi za slobodu.

Kada govorimo o današnjem vremenu i rasuđujemo o tome, treba to da uvek imamo na umu. Otac Gavrilo je pomenuo  želju za saživljavanjem sa stvarnošću u kojoj ljudi žive  kod Vladike Grigorija kao pozitivan primer. To je zaista primer pokazivanja društvene odgovornosti, ali to ne bi trebao biti izuzetak, već normalna pojava. Jedino u tom slučaju možemo se nadati da će sve izaći na dobro.

[Aragorn]

Ono što se može posebno kao pohvalno izdvojiti  u tekstu je činjenica da Episkop zahumsko-hercegovački, Vladika Grigorije pokazuje u ovom razgovoru smirenje i jasno rasuđivanje. To se posebno odnosi na njegov samokritički pristup problemu verskog rada sa omladinom  gde potvrđuje  koliko nam je potrebno preispitivanje i   intenzivniji rad s mladim generacijama i da zaista čujemo njihov  glas i da se zapitamo o njihovoj budućnosti i koliko zaista radimo da im utvrdimo put koji će im garantovati perspektivu .   Naveo je Beograd kao mesto koje je ključno u tom pogledu,  jer  je mesto posebne koncentracije našeg naroda, a  pre svega mladih danas kao i problem rastuće dijaspore  gde Crkva temeljno mora da osmisli svoj pristup i  s tim u vezi preispita svoje strukture i prilagodi ih činjeničnom stanju.

Primer Vladike Grigorija kada je nedavno čistio gradski trg u Trebinju govori o tome da se on oslobađa okova koje mu daje njegova vladičanska pozicija u smislu njene duhovno- administrativne funkcije i da kao relativno mlad i budan episkop oseća potrebu ne samo da ima duhovni  i administrativni pregled nad eparhijom, već i da se saživi sa stvarnošću  koja ljude okružuje. Taj njegov  simbolički akt  je za svaku pohvalu i dokaz je njegove zapitanosti da li je postojeće stanje u društvu zadovoljavajuće.

Crkvi je u svakom slučaju potreban mlad,  aktivan i duhovno kreativan kadar tog tipa,  jer nas inertnost vodi ka duhovnom raslabljivanju, a posledično i ka svim ostalim vidovima slabosti. 

Podestio je u tekstu i na još neka goruća pitanja, između ostalog na problem samovolje tj. poslušnosti u Crkvi, i podvukao ono što je svima dobro znano da je poslušnost  temelj opstanka Crkve. Takođe se osvrnuo na  problem  greha koji je za osudu ne osuđujući grešnika. Time je naznačio jasan princip kako hrišćanin u datoj situaciji se ophodi.

Mora se istaći da je ovaj  razgovor s Vladikom Grigorijem otvorio neka bolna pitanja u našoj javnosti, ali takođe  je jasno da nemamo druge opcije i da ne možemo da zatvaramo oči pred stvarnošću nego  moramo da se sučeljavamo sa izazovima koji su pred nama.

Arhimandrit Gavrilo Vučković,  manastir Lepavina  19.10.2010

Amin

[Guest Evgenik]

Амин драги оче Гаврило!

[obi-wan]

Амин драги оче Гаврило!

[дибидусрус]

Људи у Цркви ( не Црква!) не решавају проблем кадра, или боље рећи ко се треба чиме бавити. Није то само у Србији.

[Guest о. Агапије]

По мени, (на жалост) најважније и најпоучније речи из интервјуа :

‎"Сматрам да су његови следбеници (вл. Артамија) у овом тренутку идолопоклоничке вере. То је очито из њихових деловања и изјава које су пуне мржње према другоме, па чак и према патријарху..... Ипак, владика Артемије је цели живот провео у Цркви која је његов дом. Ако се буду питали његови идолопоклоници, раскол је известан."

[дибидусрус]

Највећи доказ деловања Светог Духа у Цркви је наша СПЦ.

[oLjuba]

Мене ово плаши!

Са ужасном речју раскол црквени и духовни човек, а посебно од власти, не сме са њом ни алегорично да оперише. Раскол је ужасна ствар, јер он постоји на недостатку здраве еклисиологије са задржаном догматском формом - православним исповедањем. Он је танани израз, дакле у свему комплексан, и он се развија у болесној  атмосфери заједнице (друштва), и он никако није једнострана ствар. Друго је када постоје гонећи фактори на Цркву, када она изнутра и са највише воље и улагања не може да спречи делење. У отсуству слободе. То што ће неко отићи у раскол не значи да је само његова одговорност (грех), него напротив, и на страни оних који остају у Цркви, који нису довољно пастирском љубављу и трепљењем суочавали елементе делења носе ужасан грех.

Елементи делења постоје у СПЦ, и ништа се не ради да се они суштински елиминишу. Елиминисање није једнострано лоцирање него опште сагледавање истих, а посебно у поларизацији мисли и идеја које је код нас много присутна.

Сагледавање проблема у отсуству жеље суочавања са њим, а посебно ако се од нас тражи улагање, чак и оно са осећањем губитништва (или жртве), да нам је "скупо" да очувамо јединство једноставно продубљује проблем. Решење проблема тражи смирење, љубав, мудрост и дугачак поглед на хоризонте, у потпуном отсуству личних "агенди" и људских интереса. Постоји нешто као да је прихваћена пракса да се једноставно "саживимо" са елемнтом делења, што је богословски, т.ј. еклисиолошки апсурд. У томе видим историјски однос "григоријаснког календара" - он и даље посотоји иако и Црква постоји.

Оставити случајности и времену да реши ове проблеме јесте само наше учествовање у њима. Раскол није само географски или "органски проблем", него је и наш лични однос према њему, и то на пропустима и неодговорности које смо учинили. Ако дозволимо да се негативне ствари у Цркви развијају и све те узрочнике на којима оне постоје, онда је то недостатак нашег пастирства: љубави, "страха Божијег" и одговорности за поверено нам, али и не дато нам стадо Божије (поверено и дато као својина није исто). Када је нама нешто поверено ми се не понашамо као власници истог, јер увек мање поклањамо пажњу на нешто наше, када га поправљамо и уређујемо када стигнемо. Овде ми не одређујуемо рок у зависности од нашег расположења, него нам се он намеће. Свака црква па и СПЦ је нама поверена и по Еванђељу ми ћемо морати да дамо одговор за њу. Нечији одлазак у раскол нас не ослобађа одговорности - и зато не можемо да заборавимо пастирски савет нашег Пастиреначалника да је саблазан воденички камен и око нашег врата.

Када нису у питању догматски разлози него само људски, отпуштањем проблема и објавити га ван Цркве није и решење истог (нити је ослобођање од наше одговорности). Јер кроз десетак или више година опет ће да тржимо начине за измирење на оним постулатима које ми САДА - понављам САДА, можемо да применимо (а то је обично компромис и хлађење глава, као што то велика већина решених раскола нас учи). А то се управо десило са србо-америчким расколом, и једном смиреном влашћу у патријарху Павлу ("још се није охладио" а ми већ иза његових леђа другачије схватамо власт и Цркву и машемо испред носа новим расколом). Свуда је у питању људска гордост, обострано непослушање, и непопуштање, и принципијалност, као да смо непогрешиви у овим стварима. А историја раскола говори другачије - обично је то био људски фактор и политика. А наша паства гине.  

Лоши смо пастири а посебно када се свађамо и мрзимо између себе. То је проблем код нас.

 

[Guest Evgenik]

Како оче Љубо привести памети оне групице које говоре да је наш свети Патријарх јеретик,

да је Свети Архијерејски Синод - јудејски синедрион, а да су Саборски оци и Владике - муљатори?

Ту врсту лудости и прелести мислим да још Црква није срела.