Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[brana]

Најтежи подвиг, је бити јуродив Христа ради, то није могао свако.

Свако од нас је добио таланте и свако од нас ће одговарати за њих.

И ми мирски људи и свештени.

Јуродиви Христа ради, су видјели оно што ми не видимо, и не разумијемо,

видјели су свијет Анђела и демона.

Ко каже, да јуродиви Христа ради нису здраве личности??

И те како су здраве хришћанске личности, поњети тако тежак

подвиг, може само морални џин.

[Зосима]

Ма ок,није спорно да је било таквих светитеља, мада је то била изгледа само руска специјалност,али овде је у питању да свако ко "полуди" одма добија епитет јуродивог.

Искрен да будем,у ова данашња времена више волим нормалне него ли луде за Христом...

[suza]

pa zar se ne pecate za blesave svi ili za prelescene ako su vidjeli ili vide  hm sta znam sta,zdravo tijelo  treba zdrav duh kazu,ako nije tijelo zdravo nije ni dusa duh, kazu isto kad tijelo se razboli onda psiha nije zdrava u medecini isto,po svemu svi sto stare  rijetko ko zdrav dali su svi oboljeli umno prije nego odu sa zemlje

[o.Gavrilo]

ALEKSANDAR ARSENIN : NEUTRALNOST INTERNETA

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5188_arsenin%20aleksandar.jpg&size=500

Radio Beograd - drugi program
Emisija: Rečeno  i prećutano
Autor: Biljana Đorović


Da li je ugrožena sloboda interneta nakon uvođenja novog seta pravila  koja su usvojena od strane Američke Savezne komisije za komunikacije? O kakvom setu pravila se radi i šta se podrazumeva pod pojmom: „neutralnost interneta“?

Odgovor  ću  započeti  zaključkom:  operateri  ne  mogu    blokirati  legalne  sadržaje  ili neopravdano  diskriminisati  internet  servise.  Ova    inicijativa  trenutno  najviše  pogađa kompanije koje  se baziraju na  širokopojasnim mrežama - Sjakp  i  slični servisi za  distribuciju glasovnih  ili  video  poruka  međutim,  bliska  budućnost  bi  donela  sasvim  drugačiji  koncept interneta.  Trenutna odluka Američke Savezne komisije za  komunikacije je  kompromis koji  samo pruža manevarski prostor tj. "razumno upravljanje internetom" šta  god to značilo.

Šta  je povod ovom  događaju? Kompanije-operateri su pod  izgovorom zagušenja mreže, što  ima smisla, našli način da  povećaju cenu  interneta i da  time u bukvalnom smislu upravljaju njegovim sadržajem. Sa druge  strane dobijaju mogućnost monopola jer se time kreira internet Prvog i Drugog reda.  Takođe postoji mogućnost selektivnog  "puštanja" u  promet sadržaja za  koji  same  internet kompanije  dodatno  plate  operaterima.  Time  se  kompletan  internet  komercijalizuje,  a  sa  tim prestaje i  sloboda tj.  nastaje statusna diskriminacija  i  korisnika, a  zatim i  vlasnika internet portala.

Šta  je neutralnost interneta?
Koncept neutralnosti interneta jednostavno podrazumeva da "saobraćaj" na internetu treba da se  tretira  jednako  i  da    internet  provajderi  ne    mogu    da    vrše  segregaciju  ili    da ikoga diskriminišu,  tako  što  će  gušiti  konkurenciju  i  nadmetanje  ili  pokušavati  da  blokiraju određenu vrstu "prometa". U osnovi, sve dok neko  plaća za usluge  interneta, kompletan "saobraćaj" na njemu  treba da se ravnopravno tretira.
"Mi gledamo na Internet kao  na informacioni "autoput". Ukidanje neutralnosti veba  može se uporediti sa privatizacijom puteva i dopuštanje, u ovom  slučaju internet provajderima, da odluče ko može voziti na autoputevima, a ko mora da koristi sporedne puteve." (komentar sa interneta)

Pobornici „neutralnosti internet-a“ ističu da  sve informacije na  mreži - bilo da je reč  o poseti određenim sajtovima, skidanju muzike ili  otvaranju i-mejlova treba da  budu dostupne istom brzinom. Oni  smatraju da nijednom internet provajderu ne bi smelo da se dozvoli da daju prioritet određenim informacijama nauštrb drugih.

Mada  se  kompanije  opravdavaju  time  što  je  sadržaj  koji    ugrožava  mrežu,  a  koji    one sankcionišu  piratskog  karaktera  -  muzika,  filmovi...  procedura  nema  osnovu i  rešenje  ovih problema treba tražiti u drugim merama zaštite.

Pravilnik  o  neutralnosti    na  mreži  internet  aktivisti  smatraju katastrofalnim.  Direktor Fri Presa (Free  Press),  Krejg Aron rekao  je za  emisiju Demokrasi nau (Democracy Now): "Taj predlog je pun rupa koje mogu da ostvore vrata za sve vrste budućih zloupotreba, što omogućava kompanijama kao što su  AT  & T, Komkast (Comcast) i Veržn (Verizon), velikim internet provajderima, da odluče koji sajtovi će opstati, koji neće, i koji će moći da dobiju poseban tretman". Očevidno se radi o pokušaju korporativnog preuzimanja interneta. Možete li da nam objasnite šta će to značiti u praksi?

U praksi bi  to  bio  potpun monopol  nad  internetom. Ova  ideja me  po  malo podseća na  čuvenog indijanskog poglavicu Siejtl kada mu je tadašnji američki predsednik Franklin Pirs predložio da  kupi  zemlju po  kojoj  su  se  indijanska  plemena  slobodno kretala  i  da  im  obezbedi  "komfor" rezervata gde  će biti  zatićeni. Mudar odgovor je bio:  zemlja je ničija i ja Vam  je ne mogu  prodati!

Na sličan način, internet je ime  za nešto što  nije  opipljivo, fizički ne postoji i nema vlasnika. Postoji jedino mogućnost upotrebe njegovih resursa i to pripada svima podjednako. Kompanije imaju pravo da  svoje  usluge  naplaćuju po  svojim pravilima,  da  kreiraju uslove i  cenovnike ali  nemaju pravo da  diskriminišu sadržaj i  da  selektivno otežavaju pristup. To  vodi  u monopol najpre na nivou kompanija, a države će  se vrlo brzo  priključiti. Na  kraju  bi  dobili "demokratsko" rešenje kontrole interneta gde  korisnicima niko ne  zabranjuje  upotrebu ali  nam  podmuklo onemogućava normalan pristup. Tu nastaje glavni problem tj.  ukidanje  DEMOKRATSKOG INTERNETA i  od  tog trenutka gubimo jedini slobodni medij na planeti.

"S obzirom da se preko interenta sve više koristi i telefon i televizija, kao  osnovni model za  komunikaciju i  zabavu ljudi,  internet provajderi su  u  poziciji da  distributerima sadržaja, poput  veb  novina, video sajtova, telefonskih servisa kao  što  je Skajp,  omoguće prednost u odnosu na konkurenciju. Naravno, veća  brzina informacija podrazumeva i  skuplju  uslugu."  -  Toni  Bredli
Kritičari, poput  Bredlija, smatraju da povećanje cena za brži pristup, jeste prvi korak ka stvaranju Interneta prvog i drugog razreda. To bi značilo da mnogi ljudi  ne bi mogli sebi da priušte pristup vebu zbog više cene  usluga.

Neprihvatljivo je da kompanije daju prioritet portalima koji  im  plaćaju ili  da ih rangiraju na bilo koji  način!

Šta  je generalna ideja?
Kako  ne  možemo  prihvatiti  otvorenu (jasnu) diskriminaciju  sadržaja,  distributeri su  se dosetili da degradiraju performanse mreže - brzinu interneta. Time  se pravi klasa interneta na pomenuti Prvi i Drugi red.  Elita će  imati pristup kakav danas svi  imamo dok  će  za  "nas  ostale" postojati internet Druge  klase.

Još  veći  problem  vidim  u  budućnosti  obzirom  da  se  Voip    kompanije  zasnivaju  na širokopojasnom  internetu  i  da    se  u  budućnosti  planira  jedinstven  sistem  prenosa  svih informacija putem interneta. Korisnici bi plaćali samo  jedinstveni račun za internet dok bi svi drugi sadržaji bili podrazumevani - televizija, radio, telefon... Time  su se prve  na  udaru  našle upravo kompanije poput  Skajpa, a zatim i svi korisnici - u budućnosti svi.

AT & T, jedan je od konglomerata za koje aktivisti smatraju da je praktično napisao FCC pravila koja Genšpvski (predsednik FCC) progurao. Kompanija AT  & T, je bila angažovana u  prisluškivanju američkih građana na zahtev Bušove administracije. Ova  kompanija  je  2007  zahtevala  retroaktivni  imunitet  od  krivičnog  gonjenja. Portparol Bil Barton je tokom Obamine izborne  kampanje rekao: "Da budemo jasni: Barak Obama će opstruirati bilo koju nameru da se odobri retroaktivni imunitet za telekomunikacione kompanije." 2008 je, međutim glasao u  sasvim suprotnom smislu, bio  je  za  primenu  pravila  o  retroaktivnom  imunitetu. To se ubrzo pokazalo  kao značajno tokom izborne trke, budući da je ova kompanija podržala demokratsku partiju. Kada govorimo o kompanijama kakve su  AT  & T, Komkast, Veržn, govorimo o ogromnim konglomeratima.  Telekom i  kablovske  kompanije  su  ove  godine    angažovale  500 lobista, po jednog lobistu na svakog člana  kongresa SAD. Korporativni pritisak je, vidimo veoma jak i realizuje se u  sprezi sa politčkim. Kako vi vidite smisao ove sprege i perspektive daljeg toka događanja u svetlu njenog postojanja? Ko pruža otpor?

Neutralnost interneta je dobar pokretački princip za bilo koju inicijativu. Za očekivati je da će otpor demokratskom internetu prvo  pružiti vlade sa monopolističkim namerama. Pokušaj da se ideja o tzv.  zaštiti mreže pretvori u Zakon je jasna poruka o nameri. Stavljanje širokopojasne internet mreže pod  potpunu kontrolu kompanija  ili  vlasti može odgovarati samo  političkim tajkunima i "svetskoj vladi".

Sa druge  strane imamo organizovani otpor najvećih provajdera, pomenutih konglomerata čiji se  interesi stavljaju na  prvo  mesti. Takva pravila bi  omogućila bespoštednu borbu  do  uništenja konkurencije na prividno demokratski pošten način - po principu "najjači opstaju". U ovom  slučaju dve  ili  tri  kompanije na  kontinentu. Iskorišćavanjem  američkog  presedana i  primenom ovih pravila u Evropi značilo bi uništenje ogromnog broja malih kompanija - dobavljača interneta koji ne  mogu  učestvovati  u  trci  i  "brisanje" miliona  internet  stranica  koje  ne  mogu  konkurisati gvozdenoj zavesi. Nepoželjni sajtovi (proglašeni po  nečijoj direktivi), će  se sami ugasiti usled nedostaka resursa za  opstanak. Znači, osim  ogromnog finansijskog prostora dobijamo internet sa centrom moći koji  bi  se za  nekoliko godina fokusirao na  jednu  ili  dve  planetarne kompanije sa vrhunskim i  do  sada  neviđenim  monopolom. Time  zauvek nestaje demokratski  internet  i  nastaje jedan zatvoren prostor upravljan po želji "svetske vlade".

Džim Harper, stručnjak vašingtonskog instituta Kejto daje predlog:

„Uzmimo na primer telemedicinu, ili  telehirurgiju, kada doktror koji  se nalazi u SAD može da  operiše u nekoj drugoj  zemlji. Nužna je veoma čvrsta Internet veza, koja  se ne  može prekinuti. Možda  je  podesno  napraviti  neku  vrstu  prioriteta  za  tu  vrstu  komunikacije  u  poređenju  sa emejlovima, što  ne zahteva takvu  urgentnost“, objašnjava Harper. Harmer međutim ipak smatra da je kontrolisan internet potreban!

Možemo napraviti i jedan korak dalje  u viziji i sagledati posledice veze  ovakvog interneta, centralizovanih baza podataka o građanima i objedinjenih dokumenata... sablazno!

Može li se postaviti pitanje vlasništva nad internetom i u kom smislu. Da li internet priprada čovečanstvu ili kompanijama i SAD?

Prvo  moramo  razjasniti  šta  je  internet3!  Internet  je  jedinstvena  računarska  mreža. Omogućava  da  posredstvom  telekomunikacione  infrastrukture  povežemo  bilo  koji  računar  sa drugim računarom.

Dakle, internet je naziv za  milione povezanih računara koji  su u vlasništvu pojedinaca ili kompanija dok  je  telekomunikaciona  infrastruktura u  vlasništvu država  ili  opet  kompanija. Internet je ničiji i  svačiji. Ako  bi  insistirali na  pronalaženju "vlasnika" (što  se svakako ne može smatrati u pravom smislu te reči), to bi mogle biti  pomenute telekomunikacione kompanije ali  one  nisu  i vlasnici sadržaja. Svakako, velika opasnost vreba u objedinjavanju komunikacionih mreža -  kupovinom nacionalnik  komunikacionih kompanija od  strane velikih konglomerata (i slučaj Telekom potpada pod  ovo  rečeno). Logično je očekivati da  će  se jednog dana najveće svetske telekom kompanije  ujediniti -  sliti u jednu  sa  centralnom vlašću. Ipak, vlasnici servera na kojima  se  nalaze  podaci  su  pravi  "vlasnici"  interneta  i  njihovo  degradiranje  ugrožava  tu demokratiju. Jedan od  potencijalnih "centara moći" je Gugl.  Težnja te  kompanije da  digitalizuje svet,  proizvede  vrhunsku količinu  podataka  i  podatke pohrani na  svojim serverima  je  korak ka "privatizovanju" interneta. Gugl zvanično zastupa ideju  slobodnog interneta ali  i tu treba biti  na oprezu obzirom na izjave pojedinih rukovodioca te kompanije.

Sloboda interneta je ključna i možemo je videti kao najvažniji i gotovo jedini demokratski resurs. Da li i na koji način ona smeta interesima moći?

Iz  prethodnih  odgovora  smo  mogli  zaključiti  kojilo demokratski  internet  može  smetati "svetskim  vladama".  Njihovi  direktni  interesi  su  u  zatvaranju  građana  u  "prihvatljive" informativne okvire i stvaranju moći nad  informacijama (kasnije i nad  ljudima). Kako  je prošlo vreme ultimativnim  gvozdenim  zavesama,  jedini  model kontrole  se  može uspostaviti informatičkim sredstvima. Internet kao  globalni demokratski resurs predstavlja ogromnu pretnju silama sveta, a zbog  tehničke strukture ga je nemoguće uništiti na planetarnom nivou.

Dva su načina:

1.    princip Kine i
2.    princip "demokratske" kontrole o kojoj pričamo

"Svetska vlada" tako  dobija finansijsku kontrolu i tržišni monopol, a u istom paketu diže gvozdenu zavesu i  kontrolu nad  informacijama.  Medijski vakum u kombinaciji sa  elektronskim dokumentima i  kontrolisanom telekomunikacionom infrastrukturom je  planetarni elektronski logor.

Dostojni slobode će  biti  pojedinci izopšteni iz  sistema - persone centara moći ili  čovek vraćen u civilizacijsku prošlost.

U kom pravcu će se odvijati pitanje regulacije interneta?

Veliki sam  optimista, mislim da se regulacija neće uspostaviti ukoliko bude  postojala svest "običnog" građana koji  se danas sa lakoćom može odupreti. Ukoliko dozvolimo da prvi korak učine centri moći, situacija će se drastično obrnuti na štetu  civilizacije. Danas još imamo mogućnost izbora. Mislim da  je narod svestan situacije i zato  predviđam da  će  pojedine vlasti pokušati da ultimativno i opet  "demokratski" uvedu elektronske sisteme u svakodnevni život građana, a pri  tom potpuno  protivustavno.  Takav  pokušaj  nametanja  može  proći  čak  i  neopaženo  i  mi  moramo reagovati na  vreme, na  samom početku. Kategorično i svim  razumnim raspoloživim sredstvima se treba odupreti nametanju digitalizacije,  čipovanju i degradaciji informacione i informatičke slobode u svakom smislu.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
1 "Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih možete kupiti?" 1854. godina
2 Toni Bredli, akutor u časopisu PCWorld i pomornik koncepta slobodnog interneta 
3 sr.wikipedia.org/sr/Internet

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Deo razgovora se može čuti na adresi:
http://www.internetservis.co.rs/zloupotreba/emisije/Radio Beograd 2.mp3

http://www.youtube.com/user/zloupotrebaInterneta?feature=mhum#p/a/f/0/vBq7p0XhDRM

Autor: Biljana Đorović
24.12.2010.

[suza]

pa zar se ne pecate za blesave svi ili za prelescene ako su vidjeli ili vide  hm sta znam sta,zdravo tijelo  treba zdrav duh kazu,ako nije tijelo zdravo nije ni dusa duh, kazu isto kad tijelo se razboli onda psiha nije zdrava u medecini isto,po svemu svi sto stare  rijetko ko zdrav dali su svi oboljeli umno prije nego odu sa zemlje

  sto sam napisala neodnosi se ni na koga direktno  ,da nebi dalje bilo pogresno razumljeno

[o.Gavrilo]

RAZGOVOR SA IGUMANOM DANILOM (IRBITSOM)

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5169_slika.jpg&size=500
Irbits, Danilo, iguman

„INTEGRACIJA NAŠIH ZEMLJAKA U NJEMAČKO DRUŠTVO NE ZNAČI NJIHOVO ASIMILOVANJE"

Iguman Danilo (svjetovno Andris Irbits) rođen je 1976. u  Rigi. 1992.   Arhimandrit Kiril  (Borodin), u to vrijeme starješina Hrama Svete Trojice u Rigi, postrigao ga  je i dao mu  monaško ime Vasilisk.  1995.  preselio se sa porodicom  u Njemačku.  U januaru 1996. postao je lični sekretar Arhiepiskopa berlinskog i njermačkog Moskovske Patrijaršije, gospodina Teofana (Galinskog) . 1997. rukopoložen je u čin jerođakona dobivši ime Danilo po proroku Danilu.  1998. rukopoložen je u čin sveštenomonaha, a 2006. proizveden je za igumana i odlukom Arhiepiskopa Teofana unaprijeđen u nastojatelja   Manastira Svetog velikomučenika Georgija u Gečendorfu (Götschendorf). Istovremeno i dalje je sveštenik u berlinskom katedralnom hramu Vaskrsenja Hristovog i sekretar Arhiepiskopa. Kao sekretar Arhiepiskopa zadužen je pored ostalog i za javnu djelatnost i kontakte sa vladom  Berlinske eparhije Ruske Pravoslavne Crkve.

Otac Danilo piše poeziju i prozu, a objavljivao je  u Njemačkoj i u letonskim listovima.

- Oče Danilo, Vi ste već kao đak zamonašeni u rasu dobivši ime Vasilisk.

- To je bilo u Rigi kada mi je bilo 15 godina. Moj put ka monaštvu počeo je inače godinu dana ranije. Već tad u periodu iskušeništva više puta sam hodočastio u Pskovo-pečerski manastir gdje sam duge razgovore vodio sa mojim duhovnikom, ocem Jovanom (Krestjankinom). On mi je dao blagoslov za moj monaški put. Moram priznati da sam kao tinejdžer izgarao od želje da što prije primim monaški čin i da se u pečorskom manastiru podvizavam i vježbam u askezi. Starac Jovan bi kočio moju goreću želju govoreći: "Oni koji mogu da sačekaju, pravovremeno sve postižu." Početkom juna 1992. napokon je došlo vrijeme, pa me je arhimandrit Kiril ( Borodin) postrigao u rasofornog monaha  što je prvi monaški stepen davši mi ime Vasilisk.

- Kakav je bio stav Vaših roditelja i školskih drugova povodom Vaše želje da postanete monah?

- Za moju rodbinu to je bilo veliko iznenađenje i zagonetka, jer moja familija nije bila pretjerano religiozna, ali ne može se tvrditi ni da su bili ateisti. U našoj kući nije se govorilo o vjeri.  Ipak, kada sam bio dvanaestogodišnjak roditelji su me odveli da se krstim i to u Sankt Peterburg ( tada Lenjingrad) u Lavru Svetog Aleksandra Nevskog. Poslije nekog vremena prihvatili su moj monaški put, a i sami su u zadnje vrijeme ocrkvenili svoj život. Što se tiče mojih školskih drugova moram priznati da sam početkom 90ih uglavnom bio u okruženju crkvenih i vjerujućih ljudi. Svi moji prijatelji posluživali su hramovima u Rigi kao čteci, u crkvi Svete Trojice u zadvinskom okrugu i u katedralnom hramu Roždestva Hristovog. Oni su pozdravili moju odluku. Reakcije mog bližeg okruženja bile su uglavnom pozitivne.

- 1995. preselili ste se iz Rige gdje ste 4 godine kao monah u svijetu živjeli i došli ste u Berlin. Da li je tačno, pošto ste u međuvremenu već bili stekli dosta iskustva kao književnik, da ste odmah po dolasku u Berlin počeli da djelujete kao sekretar Arhiepiskopa berlinskog i Njemačke, gospodina Teofana ( Galinskog)?

- To nije tačno. Najprije mi je Vladika Teofan dao zadatke sa kojima sam isprva trebao da se dobro upoznam i koje sam tek morao da ispunim. Bio sam čtec i crkvenjak u katedralnom hramu Vaskrsenja Hristovog u Berlinu, a tek otprilike godinu dana kasnije počeo je naš Arhiepiskop sa svojim radom u eparhijskoj kancelariji. Moja služba danas je povezana uglavnom sa gajenjem i održavanjem veza naše Eparhije berlinske i Njemačke sa upravnim organima i javnošću. Želim da naglasim da se zadnjih godina kod nas razvio konstruktivan dijalog sa njemačkim organima kako na regionalnom, tako i na svenjemačkom nivou.

- Da li se njemačka strana interesuje za mišljenje Ruske Pravoslavne Crkve?

- Zadnjih godina se pokazuje interesovanje. Često se susrećemo sa poslanicima u Njemačkoj Skupštini ( Bundestag) i političarima u lokalnoj vlasti. Nedavno smo naš projekat Radne grupe za integraciju  predstavili u Uredu saveznog  kancelara, a pojedine rečenice iz teksta projekta ušle su i u novi zakon o imigraciji. Glavni zadatak naše eparhije u njenim odnosima sa političkim strukturama Njemačke je u pomoći našim zemljacima koji žive na ovom prostoru. Trudimo se  pritom da razne sfere pokrivamo.  To se ogleda npr. u tome da pripadnika zajednice otpratimo do socijalnog ureda, ili u duhovnom i moralnom poučavanju djece, ili pak u pomoći pri pravnom  zastupništvu naših zemljaka pred državnim i gradskim organima vlasti.

Iguman Danilo i njemačka kancelarka Angela Merkel

- Kako se razvija odnos eparhije sa Rimokatoličkom i Evangelističkom Crkvom u Njemačkoj?

- Naša eparhija ima dobre odnose sa rimokatlicima i  evangelistima u Njemačkoj. Pred nama su mnogi zadaci koje zajedno moramo da riješimo. Tu se radi o obrazovanju djece i omladine u hrišćanskoj tradiciji i o organizaciji zajedničkih teoloških seminara i susreta. Rimokatolička Crkva i Evangelistička Crkva su službene denominacije u Njemačkoj i njihova bratska pomoć našoj crkvi osjeća se veoma. Nema svaka naša pravoslavna opština sopstveni bogoslužbeni prostor. Tu nam pomažu rimokatolici i evangelisti tako što nam stavljaju svoj prostor na raspolaganje. Smatram da samo u miru i dobrom susjedstvu sa ovim crkvama možemo svjetlost Hristove nauke u njemačkoj zemlji nositi.

- Kako napreduje izgradnja Manastira Svetog Georgija u Gečendorfu čiji ste Vi nastojatelj?

- Poznato je da je naša Eparhija Božijom Milošću u Saveznoj Pokrajini Brandenburg kupila jedno imanje za simboličnu sumu od jednog evra. Zahvaljujući našim sponzorima mnogi radovi su već završeni. Završeni su izgradnja telefonske mreže, dotok električne energije, vodovod i kanalizacija. Zgrada je praktično završena i spremna za korišćenje. Dobili smo novi krov, novu termoizolaciju, cijevi za grijanje i novi bojler, ali zato što  ovaj posjed predstavlja ujedno i spomenik kulture i stoji pod zaštitom Ministarstva kulture moramo nekad mjesecima da čekamo da bi dobili dozvole za daljnje izvođenje radova. Nažalost  Njemačka je veoma birokratizovana zemlja i za svako pomjeranje, pa makar to bio i kamenčić potrebna je određena dozvola. Potrebni dokument za rekonstukciju monaških kelija i izgradnju novog hrama već smo dobili. Sad čekamo na dozvolu za renoviranje glavne zgrade gdje namjeravamo da podignemo centar za hodočasnike. U stvari, pomenuto odobrenje  već je tu, ali moramo da platimo hiljade evra. Skoro godinu ipo dana smo pregovarali sa građevinskom upravom ne bi li smanjili iznos, ali do sada nije došlo do usaglašavanja po tom pitanju. Poznato Vam je da prije nego što bilo šta počnete da gradite u Njemačkoj, potrebno je da za "svaku ciglu" dobijete odobrenje i da sklopite veliki broj građevinskih osiguranja. Bez toga jednostavno nije dozvoljeno da se nešto gradi ili rekonstruiše. Preko advokata slučaj smo predali sudu. Nedavno smo spor dobili  i na taj način nekoliko desetina hiljada evra uštedili. Nažalost imamo posla s velikim brojem birokratskih stvari. Čak i ako imate mnogo novca, u Njemačkoj nije lako da se nešto sagradi, a još teže je da se nešto rekonstruiše ili prepravi. Za sve je potrebno odobrenje i odgovarajuće osiguranje na koja se nekad nažalost čeka mjesecima.

- Koliko monaha će biti u manastiru jednog dana kada bude završen?

- Kad se završe sve kelije biće mjesta za 30 monaha. Dugoročno planiramo još jednu zgradu sa monaškim kelijama da sagradimo gdje bi bilo mjesta za još 30 monaha.  To je perspektiva. Naš prioritet je da građevinske radove u već sagrađenom prostoru okončamo.

Za nas nije najvažniji broj monaha, već njihov "kvalitet". Želio bih da predočim da mentalitet ljudi koji žive na Zapadu ima svoje osobenosti.  Monasi koji se u Njemačkoj podvizavaju trebaju da budu jaki u molitvi i da budu dobri misionari. Važno je da svima onima koji traže savjet i koji im se obrate, pomognu i da našoj heterodoksnoj braći, etničkim Nijemcima svu ljepotu pravoslavlja, pravoslavnog bogosluženja i molitava približe. Poželjno je da članovi bratstva pored bogoslovskog obrazovanja posjeduju i dobro znanje njemačkog jezika.

-  Da li pri osnivanju manastira dobijate pomoć od  pravoslavne zajednice u Berlinu i dobrovoljce iz drugih pravoslavnih opština?

- Doprinos izgradnji manastira, svako po mjeri svoje snage i na svoj način, daju prije svega članovi crkvene opštine našeg katedralnog hrama Vaskrsenja Hristovog u Berlinu.  Po njemačkim zakonima dozvoljeno je graditi samo onim građevinskim firmama koje zapošljavaju specijaliste. Ovdje policija sve veoma strogo kontroliše i često posjećuje i građevinsku firmu i građevinske radnike radi provjere potrebnih dokumenata. Da bi se snizili troškovi planiramo da zaposlimo građevinske radnike iz susjedne Poljske. Raduje nas da u Rusiji ima dosta dobrovoljaca koji nam žele besplatno  pomoći. Ipak, mi moramo da poštujemo njemačke zakone, jer ako ih prekršimo, možemo da budemo osuđeni da platimo kaznu do 50 000 evra.

- Da li to znači da nije dozvoljeno da se pomogne sopstvenim volonterskim radom na zemljištu budućeg manastira?

- Dozvoljeno je, ali nije svaka djelatnost dozvoljena. Dozvoljeno je da teritoriju manastira sopstvenim rukama čistite i dozvoljeni su radovi na unutrašnjem renoviranju, ali više od toga nije dozvoljeno. Sa pripadnicima naše crkvene opštine organizujemo dobrovoljne radne akcije kada čistimo građevinski otpad sa gradilišta. Nije jednostavno ukupnu površinu od 5 hektara u toku jednog dana očistiti. Pripadnici naše crkvene opštine i pored toga svaku najavu o budućem putovanju u manastir dočekuju s velikim entuzijazmom.

-Koliko je brastvo manastira danas?

- Još nas je malo - trojica, uključujući i mene. To su jeromonah Gavrilo (Kronštat) i Martin (Bauer) koji žive u parohijskom domu u Rostoku. Oni su zaduženi za duhovni rad u tamošnjoj pravoslavnoj zajednici. Iz raznih evropskih zemalja, ali i iz  Rusije i  Ukrajine javljaju se mnogi koji bi došli u naš manastir da ovdje žive. Nažalost moramo za sada  sve da odbijamo, jer još nemamo prostorija u kojima bi dobrovoljni radnici i iskušenici boravili. Nadam se da će ipak u našem manastiru uz Božiju pomoć monaštvo uskoro da zaživi.

- Vaše ime se nalazi na zvaničnom sajtu eparhije. Tamo se može, pored ostalog,  pročitati da ste pisali pismo Saveznoj kancelarki Angeli Merkel,  da ste se sa njom sastali, da ste govorili na televiziji itd. Na stranici su komentari Vaše djelatnosti kao člana Radne grupe za integraciju pri Uredu saveznog kancelara i odgovornog za odnose Arhiepiskopije Berlinske i Njemačke sa vladom. Šta se postiglo za vjernike koji žive u Njemačkoj na ovom planu?

- Pravoslavni pogled na svijet nema u njemačkoj duhovnoj kulturi tradiciju. Uprkos tome u okviru Radne grupe za integraciju preduzete su određene mjere od strane državnih organa i Pravoslavne Crkve. Pridaje se značaj  našoj Crkvi u odnosu na integracije onih ljudi u Njemačkoj koji imaju rusko kulturno naslijeđe. Naglasio bih da integracija naših zemljaka u njemačko društvo ne znači njihovu asimilaciju. Pri integraciji ostaju iskonske vrijednosti kao životna osnova, dok se pri asimilaciji  one kompletno gube. Važno je da ove vrijednosti ljudi ruskog jezika zadrže u modernom njemačkom društvu, jer su te vrijednosti osnova na kojoj se mora integracija vjernika u njemačko društvo ostvariti. Ova stanovište se podržava i od strane pokrajinskih vlada i gradova. Ne postoji svugdje i uvijek puno razumijevanje o značaju ovakvog pristupa, ali sve u svemu primjetan je jedan blagonaklon stav od strane njemačke države.

- Šta se može reći o onim našim zemljacima koji odrastaju u Njemačkoj? Koje su mjere potrebne da bi se integracija djece i omladine u njemačko društvo stimulisala?

- Našoj djeci i omladini potrebno je temeljno razumjevanje i znanje sopstvene kulture kao i sposobnost da to znanje u stvarnosti praktično primjene  onako kako im se predočava u svakodnevnici. Pritom mislim i na komunikaciju sa vršnjacima. Da bi se sopstvene vrijednosti očuvale i prihvatljive vrijednosti modernog društva preuzele, naša crkva organizuje u okviru svoje socijalne djelatnosti razne kulturne i sportske manifestacije na kojima učestvuju predstavnici lokalne uprave i raznih državnih i javnih ustanova. Takođe organizovanje i sprovođenje crkvenih kampova za djecu u vrijeme zimskog i ljetnog raspusta smatram da je od pomoći. Specifičnost ove aktivnosti se ogleda u tome da djeca pored uobičajenih aktivnosti u slobodno vrijeme u okviru kampa pohađaju i tematsku nastavu koncipiranu na osnovama pravoslavlja i pravoslavne duhovne kulture i da pohađaju nastavu ruskog, njemačkog i engelskog jezika. To pomaže, po mom mišljenju, u razvoju cjelokupne ličnosti koja počinje da vlada sopstvenim duhovnim i kulturnim fundamentima pri čemu taj fundament po svojoj snazi i značaju više stoji nego sve ono što moderno društvo može da ponudi. Na taj način omladina i mlađi ljudi su u stanju da očuvaju svoj intelektualni i kulturni nivo i razvijaju se istovremeno u skladu sa "evropskim standardima". U uslovima modernog društva smatramo ovaj koncept najproduktivnijim. On omogućuje  ne samo da integrišemo  sopstvene duhovne i kulturne vrijednosti  u okruženje, nego da sopstvene vrijednosti sjedinimo sa društvom. Tako ne dolazi do nipodaštavanja sopstvenih vrijednosti, niti se značaj "stranih" vrijednosti podiže.

- Uspješna integracija migranata zahtijeva ne samo kulturno, već i političko i ekonomsko uklapanje. Kako bi ste okarakterisali nivo integracije naših duhovnika u njemačko društvo?

- Svaki naš sveštenik praktično govori njemački jezik. Ima rijetkih izuzetaka, ali u tim slučajevima mi predlažemo da se u najmanju ruku znanje jezika nadoknadi.  U Njemačkoj postoje uostalom razne mogućnosti da se jezik nauči. Državni organi i ustanove izlaze nam u susret i organizuju kurseve koje finansira država. U svešteničkoj praksi česta je situacija da djeca dolaze i žele na njemačkom jeziku da se ispovijedaju. Takva je situacija i sa etničkim Nijemcima koji su prešli u pravoslavlje. Potpuno ispunjenje duhovničke službe u odnosu na vjernike iziskuje stoga ne samo da govorimo maternji, već i njemački jezik.

- Znanje njemačkog jezika predstavlja samo jednu  ključnu kvalifikaciju, koja garantuje uspješnu integraciju u njemačko društvo. U druge uslove ubraja se spremnost da se prihvati  važeći pravni poredak i da se prihvate njemu odgovarajuće norme i duhovne vrijednosti. Šta možete s tim u vezi o integraciji reći?

- Kod pripadnika naše crkvene zajednice integracija u njemačko društvo je jednostavna. Većina znaju jezik, neki više, neki manje. Nadamo se da naša djeca i omladina pri integraciji u njemačko društvo neće skroz zaboraviti ruski jezik. Naš arhiepiskop,  Visokopreosvećeni gospodin Teofan, zamolio je više puta eparhijsko sveštenstvo da pored nedjeljnih škola u svojim parohijama ponude i kurseve jezika da bi djeca učila ruski jezik, svoj jezički fond da obogaćuju i da se upoznaju sa klasičnom ruskom književnošću. Važno je  da buduće generacije naših zemljaka jezik svojih predaka govore, da znaju čitati i pisati. Ja sam lično zahvalan svojoj majci što me je naučila ruskom književnom jeziku i upoznala sa ruskom literaturom. Zbog toga  molim  roditelje u našoj parohiji da to praktikuju u vaspitanju svoje djece.

- Na Vašem privatnom sajtu možemo Vaša književna djela da pročitamo. Mnoge pjesme su objavljene u Njemačkoj i Letoniji. Koja je tema Vaših književnih djela?

- Kao omladinac sam već pisao poeziju. Prve stihove sam napisao sa 11 godina još kao učenik. Vikendom za vrijeme raspusta roditelji bi me odvodili na selo. Tamo sam često  šetao i u samoći sastavljao rime za koje bi kasnije i muziku komponovao.  Sa 18 godina počeo sam  ovo stvaralaštvo  ozbiljno da shvatam. Moje pjesme bile su posvećene uglavnom vjeri i životu. Motivi moje poezije sada su duhovne i filozofske prirode, pri čemu duhovno dominira. Nisam sebe nikada smatrao profesionalnim pjesnikom. Pišem stihove o onome o čemu moje srce pjeva.

2. april 2010.
Razgovor vodio: Anatoli Kholodjuk

Prevod sa njemačkog: Radomir Vučić


Izvor:  http://www.pravoslavie.ru/guest/34475.htm

[o.Gavrilo]

ЦРКВА И САВРЕМЕНА КРИЗА

Позив Светог Синода Грчке Православне Цркве народу

Архијереји Грчке Православне Цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.

Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори.[1] Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.

То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше Отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. Притом, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше Отаџбине?

С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: "Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.

Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге - духовне кризе.

Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.

Са друге стране, ми као народ смо се понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.

Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост - свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат[2] постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање - дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".

На заседању Светог Синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.

Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње. то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.

Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.

Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.

Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.

Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква - то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје - свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.

Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.

Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.

Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

-------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНЕ:

  1. Због великог спољашњег дуга економија Грчке се налази под спољашњом управом Европске Уније и Међународног монетарног фонда. Грчка влада фактички не делује самостално, спроводи низ крајње сурових социјалних и економских реформи, које су довеле народ на границу сиромаштва.
  2. Реч διαφθορά се може превести не само као распуштеност, разврат, развраћеност, али и као корупција и мито.

Дијалог је разговор о нашим животима и будућности наше деце, и о њиховом спасењу у Цркви. О томе на један начин врло храбро говори обраћање Синода Грче Православне Цркве, које открива признање сопствене грешке у вези са економском, моралном и духовном поробљеношћу. Говори и о низу својих грешка које су створиле безнађе и социјалне немире. Грчки оци - архијереји говоре о окупацији од стране Запада која се остварила у њиховом одлагању сукобљавања. Као да се понавља онај синдром пред-флоретинског времена, где се тражи спас са стране а не у својим вредностима. Не тражи се спас у сопственим снагама... Да и ми у Цркви не замајавамо сопствени народ да зури у неку тамо идеализовано "богату" Европу, која и сама, изнурена материјално, пада на ноге и стење. Да не очекујемо нешто од ње која је одавно духовно опљачкана и религиозно силована изгубила? Него, да по овом грчком примеру почнемо полако да се освешћујемо и народу изнесемо наше грешке, усмеримо га на праве вредности живота, па и по цену сукобљавања са режимском идеологијом. Кажимо народу да имамо хришћанску наду која се данас једино задржала у Православљу. Остваримо то послушање пред нашом историјом да наше Православље чувамо као зеницу ока и да са папистима њиме не тргујемо...

[Протојереј ставрофор Љубо Милошевић]

[o.Gavrilo]

                                   

                                                                    bandit

Pomaze Bog, Oce Blagoslovite,

Oprostite na poslu nemogu da koristim nasu latinicu, pa vam zbog toga ovako pisem. Evo kratkog osvrta. Hvala vam za tekst koji je veoma poucan i koji realno govori o svim problemima koji su zadesili i nasu Crkvu i nas narod i nas. Mi nismo mogli da biramo vreme u kome cemo da se rodimo, ali ne verujem da bi nam u nekom drugom vremenu bilo bolje ili gore. Od nas samih zavisi kako ce nam biti. Svetim Mucenicima svih vremena je uvek bilo dobro jer su oni tezili samo Carstvu Nebeskom i sa veseljem hitali ka njemu, jer jedino u Carstvu Nebeskom covek moze potpuno da bude zadovoljan. A svemilostivi Bog je Svetim Mucenicima davao snage da sve izdrze, pa kada je trebalo oduzimao im osecaj bola, kao na primer Svetoj Fausti. Ovo pominjem jer jedino kada je covek bez straha i kada slobodno ispoveda svoju veru on moze osetiti Cartsvo Nebesko jos ovde na zemlji. A o tome govori Bogotrazitelj u svojim kazivanjima duhovnom ocu. Mozda na prvi pogled izgleda da ovo sto pisem nema nikakve veze sa onim napisanim ali i te kako ima. Carstvo Nebesko je odgovor na sve probleme, kako Crkve tako i naroda. Svi ljudi zele da bolje zive. Carstvo Nebesko je odgovor jer boljeg zivota od Carstva Nebeskog nema. Svi ljudi zele da budu zadovoljni. Opet je Carstvo Nebesko odgovor. U tekstu pise da se mladi drogiraju jer nema radosti u srcima njihovim. Opet je Carstvo Nebesko odgovor. A Bogotrazitelj daje upustva kako neprestanom Isusovom Molitvom i Pricescivanjem doci do radosti i zadovoljstva zivotom. Svaki covek u sustini, ma sta radio trazi ljubav, mir, radost, veselje, zadovljstvo zivotom uopste. A bas o tome govori Bogotrazitelj koji sve to samim zivotom u Crkvi i Isusovom molitvom postize. Njemu ne traba nista osim Crkve i Isusove molitve da bi imao sve ono cemu svi ljudi sveta teze i ceo zivot izgube a nikada ne nadju to blazenstvo o kome Bogotrazitelj govori. Bog je obecao da ako trazimo Carstvo Nebesko prvo da ce nam On sve ostalo dodati. Tako da je Carstvo Nebesko odgovor i za ljude u Svetu koji zive u porodicama. Znaci da ce Bog dati sve sto je potrebno posao, kola, hranu, i sve ostalo sto je potrebno za naormalan zivot porodice u svetu, samo ako prvo trazimo Carstvo Nebesko. Ako sve to nemamo znaci da nismo trazili prvo vecno Carstvo Nebesko. Zbog jednostavnog ne trazenja Carstva Nebeskog nastaju sve te komplikacije o kome se govori u tekstu koji ste mi poslali. To su velike muke i stradanja kako pojedinaca tako i naroda i onda umesto da dodje do trazenja Cartsva Nebeskog i svega dobrog dolazi do roptanja, cime se muke i stradanja samo uvecavaju. Roptanje dovodi do ocajanja i nedaj Boze do samoubistva. Bog nam je dao lak nacin preobracanja strasti u vrline i ocajanja u veru u nasu Crkvu koja Carstvo Nebesko jos ovde na zemlji i kojoj imamo sve i svja. Pa cemu onda bilo kakve pomisi o nekakvom ujedinjenju sa drugim verama, o papizmu, ekumenizmu, ili bilo cemu drugom osim o cistom Pravoslavlju cija je srz sama Precista i Presveta Krv i Telo Gospoda nasega Isusa Hrista kojom se uz Isusovu Molitvu sjedinjujemo sa Bogom i time usinovljavamo Bogu Ocu. A svima ljudima su vrata nase Crkve otvorena kako da udju u nju, kroz Svete Tajne, ili da jednostavno izadju na vrata isto onako kako su i usli. Pa neka svako bira slobodom od Boga im danom. Ako nesto nije kako treba u nasoj Crkvi to je zbog nas samih, a prvo mene gresnog. A realno gledano trenutna situacija je veoma losa. Ljudi poistoveciju Pravoslavnu Hriscansku Veru sa drugim verama. Meni na poslu cestitaju katolicki bozic, iako sam im reako da ja slavim sedmog januara. Mnogo puta na poslu mi je receno pa to ti je isto. Kako da im objasnim da nije kada pitaju. Kazem im da je potpuno drugacije i dajem im primer Svetog Blagodatnog Ognja koji silazi samo na nasu Crkvu za Vaskrs u Jerusalimu svake godine. Ali ljudi gledaju samo spoljasnjost i zbog toga ne vide, tako da nikoga ne osudjujem. A onaj nepominjak vodi bitku na svakom koraku i svake sekunde, pa kada bi i neko hteo da istinski poveruje i da primenjuje Pravoslavnu Veru nasao bi se u vremenu prvih mucenika, tako da bi jedva cekao da ode sa ove zemlje. Evo jednog primera, prosle nedelje je bio katoliicki bozic i na poslu me sefica pita kako sam proveo praznik. Kazem joj da sam slobodne vreme lepo proveo, a da cu svoj Bozic proslaviti sedmog januara i da ce mi trebati slobodan dan za praznik koji kompanija odobrava svakom zaposlenom bilo koje vere bio, sto je odlicno. A katolcki i protestanski bozic je automatski drzavni prasnik. Ali meni sefica kaze: zavisi od posla da li ces dobiti slobodan dan. U sebi zadrzavam nervozu, a njoj koliko god smirenije mogu kazem: necu raditi za moj Bozic. Eto to je samo nenznatan i mali primer cemu moze biti covek izlozen, a u Americi ako covek izgubi posao gubi i krov nad glavom, kako on tako i njegova porodica. Sistem koji se Grckoj namece pa i celom svetu je sistem koji vec postoji u Americi i kojim se lako kontrolise sve u zemlji kako pojedinci tako i narod, pa lako moze doci do odpadnistva od Crkve ako nema nepokolebljive spremnosti da se uz Boziju pomoc svemu odupre bez obzira na konsekvence. A u stvarnosti ako izgubimo Crkvu izgubili smo sve i zivot kako nas tako i nase porodice, jer se zivot vecni nalazi u Svetoj Casi nase Crkve. A van Nje je samo pakao. A od toga niceg goreg nemoze biti. Cemu onda strah od bile cega drugog osim straha da ne izgubimo nasu Svetu Crkvu odnosno vecno Carstvo Nebesko.

Svako Dobro

Pozdrav svima u Lepavini

Vladimir

[o.Gavrilo]

MIT O HOBOTNICI: NEPRIJATELJ S OSMIJEHOM

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5196_mount%20athos.jpg&size=500

U naše vrijeme pojavile su se mnoge nove religije, religije čiji su predstavnici nevjernici i ateisti. Jedna od njih je turizam, rođen na osnovu radoznalosti čovjeka koji želi da nešto nauči, a bez davanja bilo kakvog značaja onome što čuje ili vidi. Većina turista se dosađuje u svom životu i želi da provede svoje vrijeme bez ikakvog zanimanja bilo za spomenike, bilo za istorijske lekcije koje im objašnjavaju vodiči, koji se čine kao da su pripremili bogatu trpezu za ljude oboljele od anoreksije. Ono što im vodiči govore ulazi im na jedno uho, a izlazi na drugo.

Međutim, ko ima hrabrosti da bez poštovanja razgovara sa ovom novom boginjom, turističkom industrijom, koja sa sobom nosi veliki miraz? Jer, u naše vrijeme su svete one stvari koje donose novac. Kako se smijete usuditi reći nešto protiv njih? Uvrijedili ste Mamona!

    I kao da nije bilo dovoljno to što je turizam ispunio muzeje gomilama ljudi svih rasa koji ulaze u prostor sa brošurama u rukama i aparatom oko vrata, i kao da nije dovoljno to što je razrušena svaka udaljena planina koja na sebi ima polomljene stubove ili mermer, i kao da nije dovoljno to što nije ostala skrivena nijedna misterija drevnog svijeta, niti grobnica koja nije otvorena kako bi uspavani posjetioci mogli zaviriti u nju. Oni takođe ulaze u crkve i udaljene kapele u kojima se ljudi mole, i stoje tamo a da se niti ne prekrste, sa rukama iza leđa, nekoncentrisani i neosjetljivi kao što su svi oni nesretni ljudi koji ne znaju gdje se nalaze.   

Turizam je preuzeo sve. U njegovom kraljevskom prisustvu sva vrata se otvaraju kako bi se poželjela dobrodošlica, vrata zamkova koje nikad nije pokorio niti jedan ratnik, vrata manastira koja su bila zaključana hiljadu puta, kelija, pećina i isposnica u kojima su nekada skriveno živjeli neki sveti ljudi. Sveti oltari, časne trpeze, putiri, grobnice sa svetim moštima otkriveni su bez imalo srama kako bi ih turisti mogli vidjeti.

Konačno, velika tvrđava Pravoslavlja, Sveta Gora, ova sveta planina - opkoljena je turizmom. U tom Bogorodičinom vrtu, u koji po Njenoj volji nije kročila niti jedna ženska noga, ljudska ili životinjska, sada dolazi i odlazi na hiljade muškaraca svih rasa, jedni sa lulom u ustima, drugi u kratkim pantalonama, neki polugoli, glasno razgovarajući i smijući se, zato što idu da bi im bilo zabavno, zato što se osjećaju  umorno od svog posla, od vozova, aviona, vozila, pozorišta, parnih kupatila, hotela, i svega ostalog u šta su uključeni kada se vrate svojim kućama. Ali čak i kada dođu ovdje, oni nose zadah svih tih svjetovnih stvari i nisu u mogućnosti da osjete bilo šta, bez pokajanja, potpuni stranci za drevna čuda koja ostaju skrivena unutar Svete Gore. 

Jer, na koji način možete prenijeti duhovni miris ljudima koji nemaju duhovno čulo? Kako oni mogu osjetiti to što vide i čuju kada to predstavlja suštinske plodove i otkrića koja dolaze od pobožnosti, molitve i visokog znanja? Nije to greška tih ljudi, neki od njih su nevini i skromni, ali su dovedeni na mjesto koje nije mjesto rekreacije, niti šetnje, niti zabave, niti čak za učenje, već je to mjesto iznad kojeg stoji natpis: „Ovo je mjesto poštovanja! Ja nisam ništa drugo do kuća Božija i vrata nebeska.“

Ovi nesretni ljudi ne znaju da se ono što vide i što slušaju ne može umom shvatiti. Kako oni mogu pretpostaviti da ni sami njihovi vodiči nisu u stanju osjetiti pravi značaj toga i da im je znanje, uprkos svemu što znaju o ovim svetim stvarima, površno i mehaničko budući da se „nečiji odnos sa Bogom može postići jedino kroz duhovne misli, blagoslove molitve i žrtve“.

Ovo nije mjesto na kom se nalaze odgovori na grešnu ljudsku znatiželju, već mjesto gdje su se ljudi odrekli svijeta, gdje se bore duhovnim borbama, gdje se tijelom pati prepuštajući se potpuno volji Božijoj, u postu, sa rukama uzdignutim ka nebu i ustima godinama neotvorenim i srcima zatvorenim za bilo kakav spoljni kontakt. Vi turisti ste se greškom našli ovdje. Vi tražite da zadovoljite vaša čula i vaše tijelo, ali ovdje, gdje su vas vaši cijenjeni vodiči doveli, jeste mjesto radosne tuge i svi oni koji su ovdje živjeli i koji još uvijek žive neće vas usrećiti, zato što žive sa bolom u srcu i grije ih revnost za spasenje duša njihovih. Kako onda da ste došli ovdje kao da se radi o slavljeničkom stolu, kada je ovo zapravo mjesto svakodnevnog podsjećanja na smrt i tužnog vapaja ka Bogu?

Sadašnji neprijatelji naše religije i naše nacije su opasniji od onih starih, zato što nas varaju svojim mirnim ophođenjem i stoga nam izgledaju kao da su nevini i da nisu u stanju da nam učine ikakvo zlo. Takve su takozvane „tekovine moderne civilizacije“. Sredstva koja nam olakšavaju život su otrovne zamke, spektakli, oblici zabave, turizam i tako dalje. Ovi neprijatelji izgledaju nevino i kao da nam ne mogu naškoditi, nisu divljaci i ne otkrivaju svoje istinske namjere, već se skrivaju i nanose nam štetu a da to i primijetimo. Od prvih neprijatelja možemo se zaštititi, ali od onih kasnijih ne, kao što se vidi iz morske legende koju ću vam ispričati:

Majka hobotnica se odmarala sa svojim mladunčetom hobotnicom na dnu mora. Tamo, malu hobotnicu su uhvatili ribarskim kopljem i izvukli je na površinu. Mala hobotnica povika svojoj majci: „Majko, uhvatiše me!“ Ona odgovori: „Ne boj se, dijete moje!“ Mala hobotnica ponovo uzviknu: „Majko, vade me iz vode!“ - „Ne boj se, dijete moje!“ - „Majko, prže me!“ – „Ne boj se, dijete moje!“ – „Majko, sijeku me nožem!“ – „Ne boj se!“ – „Kuhaju me u posudi!“ – „Ne boj se!“ – „Jedu me, žvaću me!“ - „Ne boj se, dijete moje!“ – „Gutaju me!“ - „Ne boj se!“ – „Oni piju vino, majko!“ – „O, izgubih te, dijete moje!“

Ova legenda nam želi reći da sve teške muke koje su zadesile malu hobotnicu nisu uzrokovale smrt: ni ulov, ni prženje, ni kuhanje, ni žvakanje. Ali kada je majka čula da ljudi koji su je uhvatili i jeli, piju vino kako bi je bolje svarili, uzviknula je: „Izgubih te, dijete moje!“ Vino, koje naspram noža i žvakanja izgleda najblaže, u stvarnosti je za hobotnicu bilo najveći neprijatelj.

Isto tako stvari stoje i sa Grcima. Mnogi razarajući vrtlozi su prošli našom zemljom, sve vrste divljaka, teških ubica sa mačevima, kopljima i svakojakim drugim oružjem. Persijanci, Germani, Franci, Arapi, Turci i drugi. Klali su nas, sjekli na komade, vješali nas, nabijali na kolac, ali nismo umrli zato što nas je naša borba učinila jakim kao čelik. Na vatru smo odgovarali vatrom, imali smo posla sa divljim neprijateljima, koji se mogu vidjeti. Ali sad, u današnjem svijetu, neprijatelji su promijenili izgled, postali su skriveni, sa osmijehom na usnama, lažni prijatelji. Izgledaju bezazleno, čak dobročiniteljski i sa dobrim namjerama. Ovo su tekovine koje dolaze sa mašinama i drugom opremom, mašinama za pranje, avionima, kinom, radiom, golotinjom i drugim stvarima koje će nas paralizovati i ostaviti nas bez religije, bez tradicije, bez porodice, bez ičeg što nam pripada.

Jedna od ovih prikrivenosti je i turizam, koji predstavlja ono nevino vino koje ubija hobotnicu, koju ni nož ni zubi nisu uspjeli da ubiju.

Autor: Fotije Kontoglu

Prevod s engleskog: mr Dragana Pećanac
30. 12. 2010.

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/09/myth-of-octopus-smiling-enemies.html

[o.Gavrilo]

PREZENTACIJA KNJIGE "DUHOVNI RAZGOVORI-knjiga druga"
NA RADIJU SLOVO LJUBVE

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=zRZWkgdTKpE

Autori osvrta : Biljana Lana Vasović i Radmila Mišev
Tekst čita     : Mira Lolić Močević
Autor videa   : Brane Radaković

[anastasija rimljanka]

PREZENTACIJA KNJIGE "DUHOVNI RAZGOVORI-knjiga druga"

NA RADIJU SLOVO LJUBVE

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=zRZWkgdTKpE

Autori osvrta : Biljana Lana Vasović i Radmila Mišev

Tekst čita    : Mira Lolić Močević

Autor videa  : Brane Radaković

:bla: ................ 0212_rolleyes................

[o.Gavrilo]

HARALAMPIJE, JURODIVI HRISTA RADI, I MOJA PORODICA

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5200_haralambis.jpg&size=500

Haralampije Papadogianis rođen je 1896. godine u Draču, selu u zapadno-centralnom dijelu grčke prefekture Arkadija. Još dok je bio dječak umro je njegov otac Haralampije, tako da je on preuzeo njegovo ime. Majka mu se preudala i odselila u obližnje selo, ostavivši Haralampija sa očevom rodbinom. Nakon što je završio nekoliko razreda osnovne škole, odrastao je radeći u polju. Godine 1916. izbjegao je vojnu službu, a neki kažu da je dobio teološko obrazovanje i da je naučio strane jezike. Malo toga, ako išta, može se potvrditi o njegovom ranom životu, sve dok se nije pojavio kao podvižnik negdje oko 1924. godine, slijedeći kalendarsku reformu.

U svijetu je živio kao podvižnik i luda Hrista radi. Priznao je da „Bog želi da ga ljudi zovu ludom i budalom.“ Takođe je kazao: „Bog mi je rekao da nosim staru odjeću, ne kostime.“ Njegova stalna poruka bila je da „nikad ne napustimo Božiji put.“ Prema Svetom Pavlu: „Nego što je ludo pred svijetom ono izabra Bog da posrami premudre; i što je slabo pred svijetom ono izabra Bog da posrami jake“ (1 Kor 1,27).

Svako ko ga se sjeća najviše pamti njegovu pojavu. Hodao bi svuda naokolo bosonog, bilo zimi bilo ljeti. Oko struka je nosio vreću u kojoj je držao ulje da pali lampe u okolnim kapelama i hranu koju je prosio od dobrostojećih, a koju bi davao onima kojima je bila potrebna (on sam je živio na vrlo jednostavnoj hrani kao što su pirinač i paradajz). Kosa mu je bilo neoprana, a odjeća stara. Oko vrata je nosio drveni krst koji je sam napravio. Ponekad bi naokolo hodao noseći lampu koja je sadržala plamen Blagodatnog ognja iz Jerusalima. Noću bi spavao u kapelama i pećinama, dok bi tokom dana hodao od sela do sela u oblasti Kalamata, proseći novac i hranu za siromašne.

   Pored toga, često bi plesao u javnosti kako bi ljudi mislili da je lud. Jednom kada je ljude sablaznio plešući sa djevojkama, odgovorio je: „Ja oponašam jurodivog Andreja.“ Svaki put kada bi ga neko tukao ili ismijavao, došlo bi do strašnih posljedica.

   Haralampijevo Pravoslavlje bilo je veoma jednostavno, a njegova lična pobožnost ispravna. Vjerovao je da je kalendarska reforma uzrokovala mnogo pometnje i bio je tvrdokorni protivnik prelaska na novi kalendar. Kada je tzv. istinska Pravoslavna Crkva ušla u raskol sa Grčkom Crkvom, on se pridružio raskolnicima i bio je tijesno povezan sa manastirom Blagovijesti u Kalamati. Njegova privrženost starom kalendaru ishodila je iz njegove velike ljubavi prema Pravoslavlju i iz jednostavnosti njegovog života. Čistota njegovog srca učinila je da prevaziđe pitanje kalendara i za ljude iz Kalamate postane sasud blagodati. To mu je omogućilo da čini mnoga čudesa i zrači nestvorenom svjetlošću Svete Trojice. Pošto nije imao nikoga da ga propisno ispravi, onda je Bog prevideo njegove greške kao što je činio i sa drugima kroz istoriju Crkve, dajući mu duh proroštva i pronicljivost.
Usnuo je u Gospodu 10/23 oktobra 1974. godine. Njegov grob se nalazi u manastiru Blagovijesti u Kalamati.

Čudo kojem je svjedočio moj deda i druga iskustva

Moji baka i deda sa majčine strane su oboje bili iz sela na sjevernom Peloponezu, ali su se poslije vjenčanja preselili u Kalamatu, gdje su rođeni moja majka i njena rodbina. Svi se oni rado sjećaju Haralampija.

Jedna od uspomena koja najviše zapanjuje potiče od mog dede Vasilija. Po njegovoj priči, jednog dana za vrijeme njemačke okupacije u Drugom svjetskom ratu Nijemci su okupili muškarce u centru Kalamate. Među prisutnima je bio i moj deda. Haralampije je takođe došao, ali nije obraćao pažnju na naređenja njemačkih vojnika. Prošao je kroz gomilu i nastavio da hoda. Njemački vojnici su vikali da stane, ali je on hrabro produžio kao da ide za svakodevnim poslom, čak se i ne okrenuvši. Kada su Nijemci vidjeli takvu neposlušnost, otvorili su vatru iz automatskih pušaka, kako bi dali primjer drugima. Svi Grci iz Kalamate, koji su poštovali Haralampija, ostali su zapanjeni kada su vidjeli da ga nijedan metak nije okrznuo, iako su njemački vojnici bili iskusni strijelci. I Nijemci su bili zapanjeni, te su pošli da ga uhvate. Kada su vidjeli da je podvižnik, pustili su ga.  

Kada god bi moj deda kazivao ovu priču kojoj je sam bio svjedok, a koju su i drugi posvjedočili u Haralampijevoj biografiji, zapanjenost bi se još uvijek vidjela na njegovom licu. Mnogo godina kasnije, nakon što sam pročitao Haralampijevu biografiju, rekao sam mu još neke detalje koje nije znao. Kada bi Haralampije kasnije svratio u neke kuće prilikom svog svakodnevnog obilaska, ljudi bi ga pitali šta se dogodilo. Tada bi posegnuo u svoj džep i pokazao im šaku punu metaka. Rekao bi im da su se meci odbili od njega i na čudesan način završili u njegovom džepu. Kada sam svome dedi rekao za ovo, on je sa strahopoštovanjem zaćutao.

Moja majka Panagiota, koja je krštena po starom kalendaru u manastiru Blagovijesti sredinom 1950-ih godina, prisjeća se da je vidjela Haralampija, još dok je bila djevojčica, kako šeta ulicama Kalamate. Njegova pojava, već ranije opisana, za nju je bila veoma neobična, ali ona kaže da ga se nikad nije plašila već da ga je vidjela kao svetog čovjeka. Jednom ju je čak i blagoslovio. Rekla mi je da joj je bilo žao kada bi ponekad vidjela kako ga dječaci gađaju kamenjem i pitala se gdje je boravio tokom zime. Takođe se sjeća kako je propovijedao o kraju svijeta. Čak su i danas neke od njenih najdražih uspomena iz djetinjstva, prilikom odrastanja u Kalamati, susreti sa Haralampijem.

Zanimljivo je da kada sam 1998. godine razgovarao sa ocem Pantelejmonom u raskolničkom starokalendarskom manastiru Preobraženja Gospodnjeg u Bruklinu (Masačusets), rekao mi je da je takođe znao Haralampija iz svoje mladosti koju je proveo u Kalamati. Po njegovim riječima, njegove mošti su bile izgubljene i nalazile su se u prostoriji sa mnogim drugim moštima monaha iz manastira Blagovijesti. Tokom svoje posjete manastiru bio je uporan u namjeri da pronađe njegove mošti. Prilikom ulaska u prostoriju osjetio je miomiris. Slijedeći miris prišao je sanduku na kom je pisalo „Haralampije“. Došao je u posjed Haralampijeve vilice i na moje iznenađenje, to se dogodilo na praznik Preobraženja Gospodnjeg. Kada sam tražio da se poklonim moštima, iznio ih je pred mene. Nekoliko sedmica kasnije doveo sam svoju majku i baku da se takođe poklone svetiteljevoj vilici, što su one s radošću učinile.

Prevod s engleskog: mr Dragana Pećanac
31. 12. 2010.

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/10/haralambis-fool-for-christ-and-my.html

[o.Gavrilo]

GORTINSKI MITROPOLIT JEREMIJA O ISPADU GRČKOG ATEISTE

Ovaj video snimak prikazuje mitropolita Jeremiju gortinskog uz sasluženje sveštenstva i monaštva na ceremoniji polaganja zakletve, održane 19. decembra 2010. godine, za novoizabranog gradonačelnika Gortine. Svi grčki zvaničnici polažu zakletvu pred episkopima Grčke pravoslavne crkve.

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=Ktwo-ISYQv4&feature=player_embedded

Nakon par riječi blagoslova i savjeta upućenih novom gradonačelniku, jedan zvaničnik ateista, vjerovatno komunista, ustao je i požalio se što je dozvoljeno sveštenstvu da blagosilja gradsku skupštinu i što se pred sveštenstvom i arhijerejima polaže zakletva.

Mitropolita je jako razljutio nastup tog čovjeka, pa je rekao sljedeće: „Dakle kažete da ne treba da blagoslovimo svetom vodom? Vi hoćete da učinite naš narod ateistima? Zar Vas nije sramota? Stidite se! Da Vam još i ovo kažem, ovo je zemlja u kojoj se rodio patrijarh Grigorije! Gubite se! Ja vjerujem u Hrista i državu, zato Vam kažem 'stidite se'!

Mitropolit je potom rekao da on protestuje te da zapovijeda sveštenstvu i monasima da napuste salu ako to zakon nalaže. Narod je tada počeo da viče: „Ne! Ne! On treba da ide, ne Vi!“ I gradonačelnik se umiješao i molio da mitropolit ostane. Mitropolit je ipak rekao da će otići i da će, kao patrijarh Grigorije, biti obješen za svoju vjeru. Još je naveo da kada je imao svega deset dana njegov otac je bio ubijen u svojoj 25. godini od strane albanskih ateista, kao što je taj.

Mitropolit Jeremija je rekao na kraju: „Znajte da ovdje imate jurodivog episkopa, nasljednika patrijarha Grigorija!“

U kasnijem intervjuu mitropolit je objasnio: „U tom trenutku ja sam branio Crkvu, ne sebe lično. Taj gospodin je govorio protiv Crkve.“ U prvom video snimku mitropolita su kritikovali zbog njegovog tvrdog stava, na šta je episkop odgovorio da je bio pozvan od strane gradonačelnika. A zatim je prekinuo. Na drugom video snimku mitropolit objašnjava svoju odbranu na opasku da nije bila lična, te da je osjetio da je Crkva bila izdana i da je imao svako pravo da odgovori na to. Kada su ga ponovo kritikovali zbog toga što se razljutio, mitropolit je rekao da Sveto Pismo kaže da se možemo razljutiti kada je u pitanju vjera, „ljutite se i ne griješite“. Takođe je naveo da se u prošlosti sveštenstvo u mantijama ljutilo zbog nepravde, i da je to omogućilo Grcima da opstanu protiv Turaka i ateista u prošlosti. Tada se mitropolit zapitao zbog čega nisu kritikovali zbog nepristojnosti gospodina koji je postavio pitanje, umjesto što njega kritikuju zbog grubosti. Mitropolit smatra da je gospodin morao poštovati činjenicu da je bio pozvan na događaj, a ako mu je smetalo prisustvo sveštenstva, nije trebao ni biti tamo.

4.januara 2010.godine
Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/12/metropolitan-jeremiah-of-gortynia-takes.html

[мирођија]

          Живео  грчки  митрополит Јеремија и Бог га чувао!

          Потпуно се слажем са његовим поступком.

          Зар је он погрешио што је благосиљао већницу у којој заседају представници верног народа,и

          што исти полажу заклетву пред црквеним великодостојницима.

          Зар Грци нису безброј пута доказали колико је православна вера у сржи народног бића,потпуно

          срасла са својим народом.Уосталом они су се увек на овакав начин борили за веру.Директно и

          одједном, у правом тренутку. Зар да се прља образ грчких светитеља и стараца духовника,и

          верника, који  помажу православље у целом свету, и нас овде на Балкану.

          Живео грчки митрополит Јеремија и Бог га чувао!

[o.Gavrilo]

STARAC DANILO SANDU TUDOR

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5214_daniel%20main.jpg&size=500

Juče je bila komemoracija povodom 48 godina od smrti oca Danila Sandu Tudora.

Aleksandar Teodoresku rođen je 22. decembra 1896. godine, u porodici advokata. Nakon što je počeo da radi kao novinar, odabrao je pseudonim Sandu Tudor. Kasnije je postao monah, a zatim velikoshimnik Danilo.

Bio je učesnik Prvog svjetskog rata, a kasnije je studirao teologiju, filozofiju i umjetnost, no nije stekao diplomu. Pored toga, bio je probni pilot za avione, nastavnik, pjesnik, novinar. Godine 1929. nakon što je pročitao članak jedne francuske novinarke koja je tvrdila da je posjetila Svetu Goru, odlučio je da je i sam posjeti te da o tome napiše novinarski članak.

Otac Roman Braga se kasnije sjećao šta mu je rekao o. Danilo: na Svetoj Gori je počeo da pravi metanije kako se ne bi razlikovao od drugih hodočasnika, ali se potom nešto tajanstveno desilo u njemu, što ga je mijenjalo korak po korak. Umjesto par dana, on je ostao na Svetoj Gori osam mjeseci.

Vrativši se u Rumuniju, objavio je članak u vlastitim novinama. Zbog ljevičarskih političkih uvjerenja bio je zatvoren 1942. godine, a oslobođen 1944. godine. Nakon avionske nesreće, koju je čudom preživio, rasprodao je sve što je posjedovao i odlučio da se zamonaši. Primljen je u bratiju Manastira Antim u Bukureštu 1945. godine. Tamo je osnovao grupu pod nazivom „Rugul Aprins“ (Gorući grm). Radilo se o studijskoj grupi koja je održavala sastanke i praktikovala umnu molitvu. Zbog ovoga je bio zatvoren tri godine od strane komunista. Godine 1952. oslobođen je i postao jeromonah, a zatim jeroshimonah. Na kraju se povukao u skit Rarau na Karpatima.

Ponovo je uhapšen 1958. godine i osuđen na 25 godina zatvora za „zavjeru protiv društvenog poretka usljed javnih nastupa i pisanja o neprijateljima režima“. Ovi spisi su zapravo bili spisi crkvenih otaca.
Ne zna se kako je tačno umro otac Danilo. Posljednji put je viđen 1960. godine, ozbiljno bolestan u zatvoru Aiud. U njegovoj umrlici stoji da se upokojio 17. novembra 1962. godine usljed izljeva krvi u mozak.
Otac Roman Braga, koji je takođe bio član grupe „Rugul Aprins“, tvrdi da je „otac Danilo umro u Zarki (zatvorski objekat sa ekstremnim uslovima) kod Aiuda nakon provedene četiri godine u mučenjima i prebijanjima, kao jedan od nekolicine zatvorenika koji su nosili lance tokom cijelog trajanja kazne.“

Takođe želim da objavim i sljedeću priču.

Otac Augustin iz Manastira Aiud navodi nam važno svjedočenje o svetosti onoga kojeg bismo trebali zvati pravednik Danilo Ispovjednik:

„Jedne zime otac Danilo stavljen je u ćeliju pod nazivom „bijela“, odnosno „frižider“, kako je inače zovu, na temperaturu od -30º C. Bila je to ćelija bez prozora, posvuda sa izmetom i urinom, zato što su tu stavljali one koji su trebali umrijeti. Praktično su bili osuđeni na smrt usljed hladnoće. Imali su malo odjeće i držali su ih na veoma malo hrane prije nego što su ih zatvorili u tu ćeliju, kao i nakon ulaska u nju.

I tako su u nju uveli Starca zajedno sa doktorom, njegovim jako dobrim prijateljem. Nakon što su ih trojica čuvara sprovela u ćeliju, otac Danilo je odmah skočio na stomak, raširivši ruke i čineći krsni znak, te porinuvši lice u svu tu nečistoću rekao doktoru: „Lezi na mene!“ Doktor je legao leđa o leđa sa Starcem čineći oblik Svetoga Krsta. Onda mu je Starac rekao: „Doktore, ne reci ništa više osim: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, smiluj se na mene grešnog“.

Doktor je kasnije rekao da je, kada je otac Danilo počeo sa molitvom, zasljepljujuća svjetlost osvijetlila ćeliju i da je od tog momenta on izgubio osjećaj za vrijeme.

Nakon nekog vremena nekoliko stražara je ušlo u ćeliju. Podigavši ih, shvatili su obojica preživjeli osam dana bez vode, bez hrane, bez sna i bilo čega da obuku, na -30° C.

Kada su mučitelji ušli u ćeliju i dotakli oca Danila, on je bio topliji nego onda kada su ga uveli u ćeliju, i sve oko njega se topilo.“

(Odlomak iz dokumentarca Rafaela Udrişte, Rumunska televizija, 11. oktobar 2008.)

4.januara 2011 godine

izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/11/elder-daniil-tudor.html