Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

anastasija rimljanka · Новембар 22, 2010

Pa svi ste dali lepe argumente da odbranite svoj stav. mense0198626478946378946

Konkretno u primeru sv. Ignjatija, a po njegovom sopstvenom priznanju sluzenje rečju bilo je njegovo osnovno zanimanje, kome je posvećivao svu svoju snagu. Podvig služenja bližnjima rečju nazidanja (poučavanja) bio je za njega izvor radosti i utehe na popristu njegovog života ispunjenog nevoljama.

Učio je ono što je živeo i u šta je verovao.

„Služenje braći Rečju Božjom!.. To služenje se ukazivalo pred očima duše moje kao ushićujuća, nasladjujuća slika…” – pisao je Preosvećeni. – “…Beskrajno milosrdni Bog poverio mi je ovo služenje! Ne samo da mi ga je poverio, nego i javlja mnogim dušama da ištu od mene ovo služenje!.. Kako se utešno dozivaju sa mnom mnoge duše u tajanstvenoj noći ovoga sveta sa raznih strana svojih – jedna sa bolesničkog odra, druga iz izgnanstva, jedna sa obale Volhova, neka – sa obale Dvine, neka sa polja Borodinskog, poneka iz kolibe, a neke iz dvorca carskog. Duša, ma gde bila postavljena, ako nije slomljena neosetljivoscu, vazda oseća potrebu za rečju Božjom, vazda je pad muči i guši. Izgovaram reč Božju u besedama ličnim, pišem je u besedama kad nisam prisutan kao sagovornik, sastavljam neke knjige koje bi mogle da zadovolje duhovne potrebe sadašnjeg hrišćanstva, da služe pri sadašnjoj gladi kao neka uteha i pouka. Od služenja Reči razleže se u duši mojoj nekakav neizrecivo radosni glas uverenja u spasenje”.

Učenje Vladike o duhovnom životu hrišćanina, koje je izložio u svojim delima, služi spasenju hrišćana svih sledećih naraštaja. Još za života vladike Ignjatija njegova dela su čitana po mnogim obiteljima (manastirima) ruske zemlje i bila su visoko cenjena.

Svako Dobro

stamenko · Новембар 22, 2010

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXV)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5091_valaam%20krstenje.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> Protojerej Artemije Vladimirov
O DUHOVNIM ISKUŠENJIMA NOVOKRŠTENIH HRIŠĆANA

Često ljudi, koji su tek poverovali u Hrista, na “korenit” način menjaju odnos prema samima sebi. Umesto da se poprave, da se dovedu u red, da paze na svoju čistoću, ...svoj izgled, novokršteni se u mislima penju u onu drevnu “pećinu”, gde su se, po njihovom mišljenju, spasavali Božiji ljudi. Neočešljana glava, neoprane uši, neuredna odeća, pogrbljenost, crno ispod noktiju - evo svima poznatog “portreta” novokrštenog revnitelja koji izlazeći na ljuti mraz, bez kape, filosofira: “Bog je milostiv” – na primećujući da nemilostivi simptomi meningitisa počinju da okivaju njegov mozak.

Tema ovog predavanja će zainteresovati one, koji pažljivo prate ono što se dešava u njihovim sopstvenim dušama i koji su uznemireni moralnim stradanjem naših savremenika. Apostol Pavle u jednoj od poslanica zapoveda svom učeniku da episkop ne treba da bude “novokršten, da se ne bi pogordio i upao u osudu đavolju”. Upravo ova gordost, ovo samoljublje, koje se u paganskoj sredini neguje, i izaziva sve grešnike, svojstvene novokrštenima.

U Bogopoštovanju i Bogopoznanju novokrštenih dolazi do različitih duhovnih podmetanja: ono, što proističe iz vidljivog sveta, pa čak i iz sveta zlih duhova, prenosi se na božanske stvari. Izvitoperuje se uloga ljudskog razuma, osećanja i volje: Bogopoznanje i Bogoopštenje izgledaju čas suviše dostupni, čas suviše onostrani. U odnosu prema bližnjima ljudsko zamenjuje Božansko; u pojedinim licima, naročito duhovnog zvanja, novokršteni počinju da vide “nadautoritete”.

Zbog nedostatka duhovnog iskustva, novokršteni često prenosi svoje iskustvo opštenja sa svetom na nadsvetovnog Gospoda Boga. On često ne primećuje skraćivanje distance između Svesvetoga Boga i palog srca svoga. Takva bliskost sa Bogom u umu ostavlja svojevrstan pečat na stanje novokrštenoga, ali ne svakog, već na onog koji pada u svoju sablazan. Čovek se nehotice oseća, a zatim i počinje da shvata sebe kao osobu, blisku caru, i bavi se “duhovnim” izmišljanjem : vidi projavu Božanskog Promisla, tamo gde ga i nema.

Ova bolest se često ispoljava u lažnom misticizmu. Prema ovom su naročito slabe predstavnice lepšeg pola, možda kao romantičnija bića; emotivno su obojena sva njihova preživljavanja, često počinju da različitim sitnicama, ponekad svakodnevnim , u svom životu, na dan kad ih preživljavaju, pripisuju izvesno duhovno značenje:” A zašto ovo, a šta ovo znači? Očigladno da mi Gospod sugeriše da radim to i to.” Počinju da upoređuju datume, dane, mesece, nedelje i godine: pojavljuje se svojevrsna mistika brojeva, koja ponekad bezmalo prelazi u okultizam.

Pošto je glavna potreba Hrišćanina molitva, onda kod novokrštenih, iskrenih ljudi, koji revnuju po Bogu, veoma često srećemo pojavu koja može da se nazove “prerevnovanje u molitvi” Sama po sebi molitva je sveto delo, ali nije slučajno lik pobožne duše lađa, snabdevena dvama veslima, jer Božija blagodat u nama ne deluje bez naše volje. Ovakvo “prerevnovanje u molitvi” narušava tok dana, ravnotežu naših duhovnih i materijalnih zanimanja, dovodi do gubitka oštroumnosti, trezvenosti opažanja čovekovog sveta, događaja, i što je čudno, do gašenja osećanja odgovornosti, dužnosti. Ponekad novokršteni pada u neku vrstu duševne bolesti, odvajajući za jutarnju molitvu sate, ne ceni vreme koje nam je Bog dao za razboritu i trezvenu upotrebu.

Druga strana , koja izvitoperava naše Bogopoznanje, jeste težnja da ubrzamo ono na šta smo prizvani da činimo po volji Božijoj, tj. da dostignemo duhovno savršenstvo. Najaktivniji od nas us navikli da u svetovnom životu sve postižu sopstvenim snagama. Da li se mnogi među vama sećaju takozvanih “mesečnika” (meseca posvećenih određenim akcijama)? Mesec poštovanja saobraćajnih propisa, “sustići ćemo i prestići ćemo…”, napravićemo uzoran grad u krajnje kratkom roku, itd. Na taj način duhovna lestvica se pretvara …u eskalator. Ova težnja žirafe da svoju glavu protegne što je moguće više, sigurno prouzrokuje da šišarke padaju i savijaju je prema zemlji. Takvi su “progresisti” – i to se može nazvati “boljševizmom u Pravoslavlju”-oni teško pate primoravajući i druge da pate. Ne videći u sebi ono što žele, često su u nedoumici, proganjani duhom uninija, očajanja, ponekad i potpuno skreću sa puta pobožnog života, uverivši se da su izdavali za stvarnost ono što su u sebi želeli. Ovo je naročito opasno u stvarima pedagogike i vaspitanja. Zbog toga postoji kompleks novokrštenih u porodici, kad roditelji žele da od svakog deteta naprave prepodobnog Sergija ili Serafima Sarovskog- sve to je bremenito teškim posledicama.

Neiskusno duhovno oko Hrišćanina vrlo teško gleda u ono što je Božansko, koje obitava u svetlosti. Palom srcu je daleko lakše da sazrcava ono što se nalazi van Boga. Ponekad novokršteni umesto Boga naročito počinje da sazrcava p...alu silu, koja ga ometa da ugađa Bogu. Lik Hrišćanina se pomračuje, njegova duhovnost gubi svetlost, iz duše nestaju pozitivna osećanja: nada u Boga, radost, dobrodušnost, uzdanje u Njegovu volju, ali mu se zato ispod svake klupe priviđa demon. Ispostavlja se da je njegova vera u demone i sile zla jača od vere u Boga i Njegov Promisao . Mi pravoslavni, više od bilo kog drugog osećamo i shvatamo tajnu istorijskog procesa, znamo da postoji tajna bezakonja, da se sile svetskog zla udružuju jedna sa drugom, ali kada se umesto svemoći Božije u pogled na svet novokrštenog usele utvare, on zaboravlja da je sve u Božijim rukama.

Kada novokršteni izgubi osećanje distance između sebe i pastira, on se pribija uz sveštenika, i u njegovom pristustvu više “ne oseća” borbu s pomislima: “nestaju” sva pitanja i novokršeni pada u nekakvu duhovnu malaksalost. Posledice ove bolesti su poznate: gubitak duhovne slobode, duhovne samostalnosti ili suvišni kriticizam kao reakcija na obogotvorenje pastira.

U odnosu prema bližnjima kod nekih novokrštenih se primećuje i sledeća greška. Oni teže da prsvete sve i svakog, koga sretnu na svom putu. Otpočinje svojevrsno duhovno “inkvizitorstvo”. Ako savršenog Hrišćanina karakteriše opreznost, taktičnost, uviđavnost, trud da ni na koji način ne naruši slobodu drugog, novokršteni podseća na tenk, koji prolazi i gazi sve pred sobom. Najbolja slika koja karakteriše novokrštenog, je sledeća: grabi čoveka za kaput, koji stoji u redu u javnom toaletu, kida dugmad na njegovom kaputu, i počinje da mu propoveda, ignorišući njegovo ne toliko duhovno, koliko fizičko stanje. Pritom čovek postaje suv i krut racionalista. Tipičan primer: neželja da otprati na poslednji put, recimo , umrlog srodnika, koji nije bio crkveni čovek. Novokršteni često nazivaju bezbožnicima bliske ljude, prema njima su paradoksalno kruti, kratkovidi, egoistični. Oni često grubo prekidaju rođačke, prijateljske veze, ali ne zato što ih iz tih veza vreba sablazan, već neshvatanje i gorčina uvrede. Ovde su takt, blagost, radosno opštenje sa čovekom daleko plodniji od krutosti.

Najzad, odnos prema samom sebi. Vrlo često, nepravilno doživljavajući Boga i Njegov Promisao, novokršteni ispunjava prvi deo poslovice:”U Boga se uzdaj”, ali “sam ne greši”- e to mu nije jasno.

Često ljudi koji su tek poverovali u Hrista, na lažno korenit način menjaju odnos prema samima sebi. Umesto da se poprave, da se dovedu u red, da paze na svoju čistoću, svoj izgled, novokršteni se u mislima penju u onu pećinu, gde su se spasavali i spasavaju se, po njihovom mišljenju, Božiji ljudi. Neočešljana glava, neoprane uši, neuredna odeća, pogrbljenost, crno ispod noktiju, odavno neumiveno lice – evo svima poznatog portreta novokršteno revnitelja koji, izlazeći na ljuti mraz, i koji zaboravljajući kapu, “filosofira” : “Bog je milostiv”- ne primećujući , pritom, da nemilostivi simptomi meningitisa počinju da okivaju njegov mozak.

Odsustvo duhovne razboritosti, odsustvo zdravog odnosa prema svojoj prirodi je potpuno nepravoslavna stvar; to je pre eskapizam – bekstvo od stvarnosti, nekakav izopačeni budizam, nazovite to kako god hoćete – ali samo ne Pravoslavlje.

Isto se primećuje i u pogledu sopstvenih sposobnosti i talenata. Često u težnji za duhovnom jednostvnošću, dolazimo do tolstojevskog pojednostavljivanja , gubimo žive iskre duše, gubim znanja koja smo dugo prikupljali, a sami zatim počinjemo da patimo, ne znajući gde i šta u Crkvi da činimo, i na šta da usmerimo svoje napore.

Sa ruskog: Ljudmila Joksimović
Crkveni život, br.3/2002., str. 28-29, Beogradska Arhiepiskopija

Tihomir Ilic I odma postaju ziloti, sreo sam par takvih , skoro kršteni, a "prepoščuju i vladike i monahahe" a tek što raspoznaju "papiste " i pale arhijereje. milosti i logosa daj nam Bože a ne težnje visinama "ekspres liftom"

Zarko Lazic Hvaka o.Gavrilo na ovom nesvakidasnjem jako poucnom ucenju...trebamo da pazimo kako zivimo, kako mislimo, sta radimo...neka sve bude osjenjeno blagom i milostivom Hristovom molitvom...Amin

Marko Popović Uuuu, oče Gavrilo, ova pogađa baš u centar! Našao sam se u dosta toga, hvala Bogu, nešto sam otklonio iz života pre, protiv nečega još se borim... Ne znam... Ja sam primetio da u poslednjih 4-5 godina, koliko sam u nekom prisnijem kontaktu sa majkom Crkvom, sam išao ili previše retko u crkvu, odbijajući da postim, ispovedam se ili pričešćujem ili sam išao previše često, pa sam umišljao da me Bog poziva da budem pop ili monah. Čini mi se da je to problem kod mnogo braće, pa rekoh da kažem. Sad sam našao neku meru, idem u crkvu Nedeljom i praznikom, ako nemam školu. Mislim da sve treba umereno raditi, grčki filosofi su to nazivali ''zlatna sredina'', a naši Pravoslavni ''Srednji, Carski Put''. Mislim da čovek ne može iz korena da se izmeni preko noći, da to treba vremena. Braćo, nemojte da vas vaši gresi bacaju u tugu, jer neki zli dusi su jači od drugih i treba vremena i upornosti da se to pobedi. Bog pomogao svima, molitvama i zastupništvom Svetih Anđelskih sila bestelesnih i svih svetih. Amin!

Nenad Badovinac Nakon primanja Svete Tajne Krštenja odrasli čovek kao da je ponovo rođen. Znamo da svako dete kada se rodi prvo mora da se hrani majčinim mlekom radi nežnijeg probavnog sistema, kasnije postane sposoban za kašastu hranu, i tek nakon dužeg vremena njegovi zubići mogu da usitne i najtvrđu hranu. Novokršteni hrišćanin kao potencijalni stanovnik Carstva Božijeg mora da prođe kompletni put duhovnog uzrastanja kao i sva ostala njegova braća hrišćani i nemože da preskače stepenice duhovnog uzrastanja. On takođe kreće sa svoje prve stepenice. Iz gorenjeg teksta vidimo česte "padove" novokrštenih hrišćana, no padovi sa prvih stepenica su skoro pa neosetljivi. Gospod takve početničke greške ne uzima za veliki greh kao ostalim hrišćanima, već će pre za njegovo duhovno napredovanje ili ne-napredovanje da bude odgovoran kum. Ne kaže se uzalud: "Bog na nebu, a kum na zemlji".

Bojana Srbljak Ma šta činili u svom duhovnom životu bitno je da za to imamo blagoslov duhovnika,a ne da se vodimo po sopstvenom nahođenju, jer često precenjujući svoje duhovne snage, možemo da činimo nešto čemu nismo duhovno dorasli. Crkva nama mirjanima daje jasne putokaze za sapsenje– molitva, post, ispovest i pričest. Mislim da je nama mirjanima sasvim dovoljno da se toga pridržavamo. Uvek se trebamo sećati Adama i Eve koji su živeli u Raju, kojima ništa nije nedostajalo, ali su ipak izgubili tu svoju savršenu zajednicu sa Bogom iz potrebe da imaju nešto bolje i više. Često i mi - želimo nešto više od onoga što već imamo kao osnovu za našu duhovnu vezu sa Gospodom, preuzimamo samovoljno teže podvige pa poput one narodne izreke ostanemo i bez vrapca u ruci i bez goluba na grani. Što kaže naš otac Gavrilo – „bolje da mi idemo po plićaku, da nas na pučini ne bi napale neke strašnije morske nemani.“

Mirjana Jovicic Blagoslovite oče Gavrilo, na ovu temu već sigurno ima i romana napisanih.Bili smo svedoci na našem prostoru(kad je počelo masovno krštavanje posle diktature KPJ) krajnosti u koju su upadali mnogi novokršteni.Transformacija od stvarnog u željeno, imaginarno, preambiciozno dovodila je mnoge do sukoba sa bližnjima, razvoda brakova, mislenog haosa.Neki su na psihijatriji završili.Nisu se držali one narodne poslovice -" Cenim Peru što zna meru " Zatajili su i pastiri "nadautoriteti" - površni su bili prema narodu.Mnogo formalizma, teatralnosti a nepripremljeni dovoljno da narod pouče o veri.Ostaje vaša tužna misao da je žetve mnogo a dobrih žetelaca malo kao pouka.

Dragica Mamić Pomaže Bog Oče Gavrilo!Blagoslovite.
Nikada ne bi trebali zaboraviti da nas je Bog stvorio i podario razum da u svemu radimo po Njegovim zakonima,ali da pri tom ne očekujemo da ovaj život proživimo samo moleći za blagodat ,a bez truda i ljubavi i prema sebi i prema bližnjima.Sve što učinimo bližnjima učinili smo Gospodu.Vjera ne smije biti nešto kao naučena priča koja se gordo prepričava drugima ,već se više ogleda u djelima našim koja bi trebala govoriti više od riječi.Nikakva korist od onog što smo naučili,ako trpe naši bližnji,i ako mi ne ispunjavamo svoje obaveze onako kako nas uči Vjera naša.Bog je milostiv i pomoći će nam,ali samo ako se trudimo da razumijemo ono što nam poručuje i ako naučimo da ga prepoznajemo u onom što nas okružuje.

Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo! Hvala Vam na svakoj novoj pouci koju nam upućujete.Svakako bismo trebali slušati svog duhovnika bilo da smo kršteni kao deca,ili kao odrasli i tako bismo usmerili svoje telo i dušu na puteve Gospodnje.Ne bismo zapadali ni u jednu, ni u drugu krajnost.Svakako neka nam Gospod bude u pomoći pa neka nas opomene preko mudrih i prsvećenih duhovnika,kao što ste i Vi,Oče.Gospode pomiluj nas grešne.Amin!Bože daj! Oče, blagoslovite.

Radomir Vucic Ako razmatramo poziciju novovjerujućeg i saživimo se sa njom, na nekoj dionici njegovog puta možemo konstatovati pokušaj rasuđivanja o nekim pitanjima vjere o kojima se može rasuđivati jedino nakon oslobađanja od strasti. Ako nije došlo do oslobađanja od strasti, vrlo često novovjerujući kao dio crkvenog organizma pokušava da iz pozicije noge ili ruke organizma zauzme poziciju glave.

Saša Lazić sve mora ići svojim tijekom, nije malo onih koji su preko dana postali ne prepoznatljivi okolini...uzmimo to ovako, svi shvatimo sebe novim Hrišćaninom svakoga dana i krenimo laganim koracima da bi pohvatali sve konce i zamke mreža koje je "pauk" rasprostro po zemlji...jer iskreno gledajući svako novo jutro ja nisam ništa više nego NOVOHRIŠĆANIN...

o.Gavrilo · Новембар 23, 2010

Mitropolit Antonije Hrapovicki

O VEČNOSTI I ZAGROBNIH MUKA

Jos u detinjstvu od mnogih ljudi oba pola i raznog uzrasta morao sam da slusam jadikovanje, cak i roptanje, zbog toga sto ce se privremeni ljudski gresi na zemlji kaznjavati vecnim mukama. Svima poznati filosof V. S. Solovjev se usudio da iskaze svoje misljenje po pomenutom pitanju, kada je izjavio: "Vecne muke - ah, taj gnusni hriscanski dogmat..." I naravno, kada su zatrazili od njega da objasni to svoje javno bogohulstvo, on je izjavio da je toboze rekao ne "gnusan", nego "zalostan" (rus. gnusnij - grustnij, nap. prev.). Tada kao decak sam ovo njegovo objasnjenje prihvatio cistog srca, ali kasnije sam se ubedio u neiskrenost autora, samim tim i u njegovo poricanje, i poceo sam da sumnjam u gore navedenu izjavu; u toj sumnji se jos uvek nalazim.

Citanjem ili slusanjem price o bogatasu i Lazaru vecina hriscana usvaja u dusu zalosno raspolozenje. Za objasnjenje ove price ja cu poceti izlaganje mojih misli. Bogatas u ovoj prici nije bio nekakva beznadezna protuva, nego je samo covek koji je lakomisleno procerdao svoj zivot. Zatim, i posle njegove smrti ostalo je mnogo cega dobrog u njegovoj dusi: on nije okoreli bogohulnik, nego samo gresnik - gresnik koji je prizivao pravicnost Bozje kazne; ne samo to, nego je on sacuvao sastradanje i sazaljenje prema svojoj braci koja su ostali na zemlji, i on moli Avrama da im sa onog sveta posalje propovednika pokajanja. A nesto sto je najnesrecnije u ovoj prici, to su reci Avrama: "A preko svega toga postavljena je velika provalija izmedu nas i vas, da ne mogu da predju oni koji zele odavde k vama, niti da predju k nama oni odande" (Lk. 16, 26). Zapitajmo se, o cemu ovde govore ove reci? O tome sta je bilo, sada jeste ili ce u buducnosti da bude, ili samo o tome sta je bilo do Hrista? Sigurno da je rec samo o poslednjem; jer nas Sveto Pismo uverava u jedno, da je tu provaliju Neko presao: Neko - kome su, doduse, "telo ubili, ali je duhom ozivljen; Njim je sisao i propovedao duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekad bili neposlusni, kada je Bozja strpljivost cekala u Nojevo vreme" (I Petr. 3, 18 - 20). Naravno da bi u broju poverovavsih u propoved i spasenih bio i taj bogatas, ne izgubivsi dobra osecanja.

Onda, kome je Hristos licno svojim ustima rekao da ce poci u oganj vecni, "gde ce biti plac i skrgut zuba"? Evo i odgovora: receno je ogorcenim i nepokajanim gresnicima, za koje je Spasitelj na drugom mestu rekao: "Da nisam dosao i da im nisam rekao, ne bi imali greha; ovako nemaju izgovora za svoj greh", i dalje: "Sada su pak gledali i mrzeli mene i moga Oca" (Jn. 15, 22-24).

Da bi pokazali pravilnost ovog mog razmisljanja, pogledajmo sta se podrazumeva u ovim izrazima "plac i skrgut zuba" i "oganj vecni". Plac je izraz stradanja i zalosti, ali biva i plac bespomocne zlobe, kome se predavala zla gospodja u "Plodovima prosvecenja" Lava Tolstoja. Nema sumnje da bas takvo znacenje ima i skrgut zuba na svim mestima Svetoga Pisma, kako Novog, tako i Starog Zaveta. Kada je prvomucenik Stefan u duhovnom ushicenju propovedao Hrista i oblicavao Njegove ubice, to su "svi koji su sedeli u Sinedrionu videli lice njegovo kao lice anela" (Dap. 6, 15), ali oni kada ovo cuse "razjarise se vrlo u srcima svojima, i skrgutahu zubima na njega" (Dap. 7, 54). U prici o pozvanima na svadbu carevog sina govori se ne o kazni, nego samo o izgnanju nepozvanog gosta u krajnju tamu, nasta je jos dodato: "onde ce biti plac i skrgut zuba" (Mt. 22, 13). Isti izraz je upotrebio Gospod kada je rekao da ce necisti Judeji videti na onom svetu obracene narode koji ce sedeti sa Avramom, Isakom i Jakovom, a sebe ce isterati van, "gde ce biti plac i skrgut zuba." Pravednik je u Starom Zavetu govorio Bogu da su mu nevaljali, kojima se on obracao kao braci, rugali i sa "licemernim osmehom skrgutahu na mene svojim zubima" (Ps. 34. 16). A imamo i ne tako retke primere iz svakodnevnog zivota, recimo kada zlocinac, atakujuci na svoju zrtvu, savladan i svezan, osecajuci svoju nemoc skrguce zubima i peni. Eto, ovako skrgutanje zuba kao izraz bespomocne zlobe javlja se svojstvom nepokajanih gresnika, kada se oslobode tela i vide Hrista u slavi Njegovoj, i sav Nebeski svet kako slavi Njegovu pobedu, a za njih u isto vreme toliko omrznutog.

Ali, zasto ce muke te nemocne zlobe biti vecne? Odmah i odgovaramo: zavrsile bi se one same po sebi sa oslobadanjem bogoborackih dusa od te mrznje. Medjutim, da li je moguce tako pomirenje duse sa necim sto je njoj uvek bilo mrsko, i kada je vec jednom i zauvek ostala sa svojom mrznjom, cak i posle toga, kada je cula sve Hristove prizive, i videla Njegov poslednji Sud i slavu Andjela i Svetih. Ovde na zemlji, nasa osecanja se menjaju na dobru ili losu stranu dobijajuci nove utiske i spoznaje, a kada se sav opit licnog i svetskog zivota iscrpi do kraja, i ozlojedenost duse ne razmeksa, da li je tada uopste moguca unutrasnja promena? Naravno da nije!

A sta se kaze o vecnom ognju? Sta je ili kakav je taj vecni plamen? Odgovoricemo iz knjige proroka Isaije sa istim tim njegovim pitanjem: "Ko ce iz nas ostati kod ognja koji prozdire, ko ce iz nas opstati pri vecnom plamenu - taj ko hodi u pravdi i govori sto je pravo; ko mrzi korist", itd. (33, 14-15). Savrseno je jasno da pod vecnim plamom se razume Bozje prisustvo ili cak sam Gospod Bog. Za jedne ce On biti izvor naslade, a za druge, samo sozercanje Njegovog Bica - izvor muka. Nesto slicno mozete procitati i kod sv. apostola Pavla (I Kor. 3, 12-15).

Zbog cega osnovno bogoslovlje ad naziva udaljenim mestom od Boga? Ovo treba da se razume kao moralno udaljavanje, a ne fizicko, jer Apokalipsis nam svedoci: ko se otkrije da je neprijatelj Bozji, taj ce "biti mucen u ognju i sumporu pred sv. Andjelima i pred Jagnjetom, i dim mucenja njegovog uzdizace se u vekove vekova" (Ap. 14, 10-11).

U samom zakljucku kazimo da vecne muke gresnika nisu kazna Bozja ili osveta Njegova, nego dobrovoljno gresnikovo raspolozenje i stanje.

"Novoje Vremja" 15. februar 1924. # 842.

Дејан · Новембар 23, 2010

Ево и овде се види супротан став светих отаца!

Свети Игнатије је на ову тему говорио да је пакао негде у средини земље а да су вечне муке оне реалне са кувањем у казану и слично а не као што овде објашњава митрополит.

stamenko · Новембар 23, 2010

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXI)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5094_O%20DZINSU%20I%20SPASENJU.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> O DZINSU I SPASENJU

U ruskom casopisu "Foma" objavljeno je pitanje jedne citateljke o tome da li zene mogu nositi musku odecu. Na njeno pitanje je odgovorio iguman Kiril (Semjanov), a u redakciju je potom stiglo sledece pismo jedne nepotpis...ane citateljke: "Na Olgino pitanje o odeci u vreme molitve odgovorili ste: 'Ako vi nosite musku odecu po prekoj potrebi, onda je nosite, ali u hram dolazite obuceni onako kako prilici zeni hriscanki.' Interesantno, a na kojem je to mestu odluceno da dzins ne prilici hriscanki? Suknja i pantalone, to su pojave kulture, a ne vere. Savremena kultura nije kultura Izrailja pre 2000 godina, i zato nije cudno sto Crkva, okrenuta drevnoj kulturi, ne moze da se obrati savremenom coveku na njemu razumljivom jeziku. Kultura nikada nece moci da prihvati Hrista ako je Crkva ne bude uzimala u obzir. Ne iduci u korak s vremenom, Crkva ostaje u proslosti. A Hristos treba da je prisutan kako u prosloj, tako i sadasnjoj kulturi. Zasto nametati zeni ono sto nema nikakve veze sa verom (marama, duga suknja, itd.), zasto smatrati neprilicnim ono sto uopste ne protivreci zivotu u Hristu (npr. dzins)? Zar je Crkvi tako tesko da razlikuje ono sto je nesaglasno sa Jevandjeljem od onoga sto uopste ne smeta hriscanskom zivotu?"

Na ovo pismo odgovorio je koredaktor casopisa "Foma" Vladimir Legojda:

"Hvala vam za tako emotivnu i iskrenu reakciju. Pocecu s tim da sam potpuno saglasan sa vama: suknja, pantalone i ostala odeca su pojave kulture, a ne vere. Govoreci bogoslovskim jezikom, pantalone po sebi ne nose nikakvo soteriolosko (tj. spasiteljsko) znacenje. Isto je sa kulturom u celini, tj. nije u njoj nase spasenje. Nase spasenje je u Bogu, Koji gleda na covekovo srce. Na taj nacin, spasenje proishodi van podrucja kulture.

S druge strane, da li to znaci da kulturni fenomeni uopste nisu vazni, da nemaju nikakvu ulogu u zivotu verujuceg coveka? Mislim da ne znaci. Vi sami pisete: 'Kultura nikada nece moci da prihvati Hrista ako je Crkva ne bude uzimala u obzir.' Drugim recima, kultura je vazna. Vazna je kao omotac, kao dodatak sadrzaju. Kada nekome donosimo poklon za rodjendan, glavni je njegov sadrzaj, tj. sam poklon, a ne omot, koji mozda ima sasvim sporedan znacaj. Ali, ipak ga ima.

Ja predajem na fakultetu i dobro znam da to kako sam odeven nimalo ne utice na sadrzaj predavanja. Grubo receno, mogu doci na predavanje u poderanim pantalonama, sa kravatom na golom telu i sombrerom na glavi. I govoricu ono isto sto govorim kada sam "normalno" obucen (odelo, kravata). Moja odeca ne utice na sadrzaj predavanja, ali itekako utice na paznju slusalaca. Da li ce studenti biti pazljivi kao obicno ili ce im paznju skretati moj izgled? Pitanje je retoricko.

Uopste, mi smo cesto skloni da potcenjujemo simvolicko znacenje spoljasnje pojave. No da li je to pravilno? Celokupna ljudska kultura je u sustini mitoloska (u ovom slucaju pod mitom razumem ne izmisljanje ili iskrivljavanje stvarnosti, nego posebnu formu covecjeg saznanja, uslovljenu kulturno i istorijski). Svaka uniforma je mitoloska, dakle simvolicka. Iako ona ne cini coveka profesionalcem, ne moze se potcenjivati njeno znacenje. Zamislite saobracajca kako stoji na raskrscu u kariranim pantalonama, policijskoj kapi i mase kobasicom nastojeci da regulise saobracaj. Vi mozete reci da ja sada podvaljujem, da govorim o necem sasvim drugom. Niposto nije tako. Kada se okupljamo na poslu, u skoli itd. (znaci, na mestima koja su za nas mnogo manje vazna od hrama), zasto pridajemo paznju svakoj sitnici na sebi, a kada idemo u crkvu, s negodovanjem odbacujemo sve spoljasnje: "To za Boga nije vazno!" Naravno da nije. Ali, vazno je za bliznjeg! Meni, a mislim i svakome muskarcu, mnogo je teze usredsrediti se na molitvu kada naokolo u crkvi stoje zene u mini-suknjama ili tesnim pantalonama. Reci cete da je to moja krivica, zbog moje culne strasti. Ponovo se slazem. No je li moguce da zbog toga zene meni ne trebaju pomoci da prevladam svoju slabost, zar nisu duzne da sprece sablazan? Apostol Pavle u Prvoj poslanici Korincanima jasno kaze da hrana zrtvovana idolima ne moze oskvrnuti coveka slobodnog u veri, jer "jelo nas ne postavlja pred Boga; jer niti dobijamo ako jedemo, niti gubimo ako ne jedemo" (8: 8). No odmah napominje: "A cuvajte se da kako ova vasa sloboda ne postane spoticanje slabima... Zato, ako jelo sablaznjava brata moga, necu jesti mesa do vijeka, da ne sablaznim brata svojega" (8: 9, 13). Isto to se moze kazati i za odecu.

Odeca je, nesumnjivo, deo kulture. I prema pojavama kulture treba se odnositi sa postovanjem. Cuo sam da u ruski pravoslavni hram u Londonu mnoge zene dolaze na sluzbu u pantalonama, to tamo malo koga smeta. No sve one, kada dodju u Rusiju, oblace haljine kada idu u crkvu. Mislim da je to pravilno. Nedavno sam u nasem hramu (Kazanski hram na Crvenom trgu u Moskvi) primetio grupu mladih katolicke vere. Jedna od devojaka, videvsi da zene imaju marame na glavi, i sama je stavila maramu, iako, po svemu sudeci, nije bila udana i, cak u strogo pravoslavnom kanonskom smislu, nije morala to da uradi. Meni se cini da je u njenom postupku bilo mnogo vise hriscanske ljubavi i smirenja nego sto bi bilo u otvorenom odbijanju da se potcini postojecoj kulturnoj tradiciji. Dakle, hriscanska ljubav se pokazuje i u pravilnom poimanju kulturne tradicije, njenom uvazavanju, u blagosti prema covekovoj slabosti. Tako se desava da kultura ima uticaja i na nase spasenje!

I na kraju: sami u svom pismu ukazujete na vaznost kulture kada govorite da bi Crkva morala ici u korak s vremenom, inace ce ostati u proslosti. I jos jednom se slazem sa vama, ako se to tice forme propovedi, jezika kojim se obracamo kolebljivima. No ovde je neophodno da jasno shvatimo i ovo: Misticna Crkva, Crkva Sv. Tajni u kojima prisustvuje Sam Hristos, ne moze ostati i ne mora da hoda u korak s vremenom, buduci da vremenu pripada samo promenljivi svet covecanske kulture. Svet Carstva Bozjeg, za koji smo mi prizvani, jeste vecan. I nema nicega pogresnog u tome sto u predvorju ulaska u taj svet ne idemo u korak s vremenom.

Mnogo vam hvala za iskreno pismo, s nadom da smo se razumeli."

prevod s ruskog: Dana. B.

http://www.pravoslavie.ru/gallery/image78_15910.htm

Marina Zubic Blagoslovite oče. Blagodarim za ovaj tekst.
Zaista jako lijepo i potpuno objašnjeno ono sto većini djevojaka i žena može da bude zbunjujuce, jer obavezno nošenje dugih suknji i marama obično praktikuju u manastirima, a ne u našim gradskim crk...vama. Nerijetko to povezuju sa svetinjom manastira, a ne sa odnosom prema bližnjima na koje treba da pazimo (kako reče Vladimir Legojda).

Mislim da je najbolje poštovati pravilo koje važi u datoj zajdnici, manastirskoj ili gradskoj, ne insistirati možda na nekom svom posebnom pravilu da ne bi, svojim samovoljnim "odudaranjem" od ostalih, sablaznili nekog bližnjeg. Ali je ipak dobro, posebno za djevojke koje pjevaju za pjevnicom, da izbjegavaju bilo šta što bi nekome moglo da skrene pažnju i da ipak nose ozbiljniju odjeću. Svako dobro

Aleksandra Saška Gordić Pomaže Bog oče Gavrilo, blagoslovite!
Slažem se da ako stoji da se u crkve i manastire ide u dugim haljinama i maramama,prihvatam to kao nešto što moram obući u manastiru, ali nikako se ne slažem sa tim da smo mi žene uvijek krive i da samo ...mi vodimo u propast.Takođe se slažem da postoje načini oblačenja i poštivanja pri ulasku u svetinju,što se i ja trudim da poštujem.
Mislim da i ako se žena neprikladno obuče za crkvu, kao na primjer kratka haljina ili uske hlače, nije baš samo ona kriva što je muškarci gledaju, gdje je tu greška kod muškaraca. Zašto uvijek žena da bude za sve kriva????
Ne valja ako je lijepa, ne valja ako je neprivlačna, za ženu nikako ne valja.
Možda ja sad previše oštro pišem ,ali mi se nekako čini da je žena previše kritikovana u svemu.Stalno je za sve kriva.
Mislim da je za krivicu potrebno dvoje ili više od dvoje ljudi.Mislim da je vjera muškarčeva jača i snažnija ne bi bilo ni grijeha u žene.

Zoran Tufegdžić Pomaže Bog oče Gavrilo !
Mislim da bi trebalo da se oblačimo po "propisima" kao što je napisano u gornjem tekstu ako se nemože u opštinu, policijsku stanicu i druga javna mjesta ući neprikladno odjeven (šorc,majice bez rukava ,papuče , itd) ...tako bi trebalo i crkvu ili manastir da se ulazi prikladno odjeven onako kako to crkva i nalaže .
Kako se može samo zamisliti da žena u kratkoj suknji ili kratkoj majici ili sa jakim karminom na usnama , a isto tako ima i muških neprikladno odjevenih prlazi da se ispovidi i pričesti , pa ako već dolazimo u sveti hram da se pomolimo Bogu onda dolazimo
onako kako i priliči tome mjestu .

Nenad Badovinac Uz veliko poštovanje svim svetskim religijama, ono što primećujem u mnoštvu veroispovesti današnjeg sveta, je da velika mistična Pravoslavna Crkva za razliku od svih ostalih religija ostavlja ipak najveću slobodu čoveku u odabiru odevanja pri poseti crkvi. Nemojmo iskorištavati tu vrednu slobodu, unesimo malo više poštovanja prema svome bratu ili sestri pri poseti crkvi ili manastiru shvateći odevanje kao deo kulture, a ne kao deo nekulture.

Borko Jovanovic Kada je jedan monah ubedjivao naseg pokojnog Patrijarha Pavla da neidu autobusom do jednog manastira jer je bilo letnje vreme i da u autobusu ima razgolicenih zena koje su krenule na Adu da se kupaju.Patrijarh je odgovorio. SVAKO VIDI ONO STO ZELI DA VIDI.

Saša Lazić kada je vožen kod lekara jedan smireni starac Hilandarac u Grčku koji je već dugo na Svetoj Gori, imao je priliku vidjet kupače na plažama polugole, ali prvo ih uopće nije vidio, a kada je, bilo mu je žao što djeca nemaju šta obući... jer u... vrijeme njegova odlaska na Svetu Goru to nije tako bilo na plažama pa mu to novo...ali, mi nismo smireni kao starac, uzburkane su naše pomisli i lako padamo pod iskušenja, zato pravila nisu bez veze, zna naša crkva gdje je granica i koje su naše slabosti i bar dok smo u crkvi da budemo sačuvani od tih iskušenja i fokusirani na molitvu..

Svetlana Ležaić Pomaže Bog. U Svetom pismu piše: Žena da ne nosi mušku odeću. To je reč Božija i vrlo je jasna. Zbog čega, On ne objašnjava i nema potrebe. S druge strane Bog je ljubav i on nam daje veliku slobodu, ali ako i mi imamo ljubavi prema Njemu, mi nećemo stalno pitati: a zašto, a zbog čega, nego ćemo bez pogovora prihvatiti zapovest. Neće se On naljutiti što neka od nas nije stavila maramu, ali, pošto je kosa uvek bila ukras žene, ona se prikriva da ne sablazni braću koja su u molitvi.
Zašto duga suknja, iz istog razloga, kada se sagne mlada devojka u tesnim pantalonama da celiva ikonu privlači poglede i odvlači od molitve. Još je gore ukoliko to radi starija sestra, većih dimenzija utegnuta u farmeke. Pravoslavna vera je ljubav i sloboda, i niko vas ne tera ni na šta. Što se stalno onda bunite, nećete da nosite marame i suknje, ali pitam se gde je vaša ljubav. Bog je dao smernice, postavio znakove, utvrdio saobraćajce (molitvenike, duhovnike) a mi i dalje radimo po svome i verujemo da on na to ne gleda. Ali kada bi znale kako svojim neposlušanjem žalostimo Boga i kači nam se veliki greh, a za njim još jedan teži, a to je; ako je i jedan brat bio privučen našim izgledom pomeo se u molitvi i zbog toga pao, teško nama.
Žena je majka i supruga i sestra i kći i na njoj je sva kuća i na njenoj glavi treba da stoji marama kako bi Gospod koji gleda sa Nebesa video ko je ko u Hramu božijem.
Bila sam oštra i ne zamerite meni grešnoj.
Oče Blagoslovite.

Milovan Simeunovic Tesko je Ljudima u danasnje vreme te Kako kaze Sv. Nikolaj u Njegovoj Knjizi DUHOVNE POUKE , kako naziva ta moda koja je od Ljudi . A svaka ljudska Mudrost je Ludost pred Bogom. Moda i Odmice Covjeka od Duse , a bez Duse nema Osjecaja ni Postovanja nit Straha ni Vida ni Sluha ... Jerbo Greh po svojoj Prirodi zasljepljuje Duhovne Oci i Usi a Gospod po svojoj Svetlosti i Cistoti neda se vidjeti necistima dok se ne Ociste . Blagoslov vam od Gospoda nasega Hrista Isusa....

Rada Milkovic Onog momenta kada sam od jednog svestenika cula da bi bilo pozeljnije da zena u Crkvu dolazi u suknji,a ne u pantalonama,vise nisam razmisljala i duga suknja je postala glavni odjevni predmet za Crkvu.U Crkvu dolazimo radi molitve i onda je sasvim svejedno u cemu smo.Shvatila sam da sam grijesila i povinovala sam se pravilima.Nije mi niko naredio,samo je bila sugestija,a iskreno kao zena mogu reci da nije u redu dolaziti oskudno obucen,bilo da je u pitanju zena ili muskarac.Postoje mjesta gdje mozemo svoju ljepotu lica i tijela pokazivati,a Crkva je mjesto gdje treba da se molimo i duhovno oplemenjujemo.

Milovan Simeunovic Za ovu Sestru Gordic , na njen komentar Nisu zene Krive , Moras Sestro da imas Postovanje prema Presvetoj bogorodici i Svetoj Petki i zena mora da slusa svoga Muza jerbo Muz je Glava kuce. Djavo li prevari Evu a ne Adama .. Sestro citaj Sveto Pismo, nece ti naskodit .

Verica Benđo Pomaže Bog svima,i srdačan pozdrav! Odlična tema!
Ja se u suknji osjećam veoma lijepo i ženstveno i volim da je nosim.Ovdje se naglašava da treba u hramovima da se nosi suknja i marama,znači kad izađeš iz crkve možeš i da se utegneš.Nismo li p...ozvani da se na svakom mjestu i u svako vrijeme ponašamo kao hrišćani onako kako dolikuje? Licemjerno je ako smo samo fini u crkvi,a čim izađemo vraćamo se na staro.Može neko da se zamota a da opet na neki način sablažnjava druge.Mislim da treba poraditi na sebi,na svojim mislima.Kad se dođe do nekog duhovnog nivoa tu uopšte nema polemike niti ženi pada teško da nosi suknju,već se raduje.

Aleksandra Saška Gordić Pomaže Bog! Blagoslovite oče Gavrilo.
Ja ne želim da me neko pogrešno shvati, ja prva idem u manastir propisno odjevena, ja samo želim da kažem da ljudi poštuju sve što je formalno, ali se ne ponašaju tako.
Lijepo je patrijarh Pavle rekao da... svako vidi ono što hoće da vidi!
Ako se ja samo taj jedan put kad sam u manastiru obučem i sva zamotam a iskreno se ne pomolim i ne pokajem onda je sve džabe. Ako ću se ja obući tako samo da bi svi rekli kako ja poštujem pravila oblačenja a da se ne pomolim iskreno i ne pokajem se iskreno onda je sva moja vjera farsa. Svako treba da se iskreno pomoli i pokaje. Kad se ja iskreno molim ja ni ne vidim šta je na kome, već mislim o svom grijehu i kako da mi dragi Bog oprost.

Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo!Pomaže Bog svoj braći i sestrama!Ova tema je potpuno jasna i gotovo nema što da se ne razume.Naša odeća je samo poštovanje SVETIH HRAMOVA I SVIH ONIH PROSVEĆENIH KOJI NAS I UČE , I VODE KA SPASENJU.Jer ako poštujemo N...ovogodišnje koncerte pa dolazimo u prikladnoj odeći,pa zar da ne poštujemo SVETU LITURGIJU POVEĆENU GOSPODU,PREČASNOJ MAJCI I SVIM SVETIMA.Divno se osećam kada ulazim u manastir ili crkvu u dugačkoj suknji i širokim šalom na glavi - jer poštujem MONAHE I SVEŠTENSTVO ISVE ONE KOJI su zajedno sa mnom na LITURGIJI.
Sigurna sam da ćemo svi skupa ulepšati hramove,kako DUŠOM,SRCEM I VEROM,tako i našom SKROMNOŠĆU I POŠTOVANJEM.Neka nam Gospod bude u pomoći. AMIN! BOŽE DAJ!

Rade Šljivić Pomaže Bog o. Gavrilo i braćo i sestre. Vama o.Gavrilo hvala za ovu temu, zaista je bila jako potrebna. Nebi želeo biti previše kritičan ali kritika je po ovoj temi neophodna, a ako je dobronamerna, onda mislim, da nij greh malo ktitike. Mislim zaista, da se previše slobodno ponašamo u oblačenju za odlazak u Hram Božji. Nisu u pitanju samo ženske osobe,(mada žena ima više neprikladnih zaradi odjevnih predmeta kao što su hlače i marame)muškarci također dolaze obučeni ist kako bi išli u šetnju ili su bili u šetnji pa su svratili malo i u crkvu. Ne ide to tako. Čak i u šatnju se malo upristojimo, ali to više radi sebe,jer i do sbe moramo držati. Nemožeš u Božji Hram u: trenerki, papučama, potkošulji, kratkim hlačama i šta ja znam da više ne nabrajam. U Božji Hram trebamo ići, bar onako kako idemo na neki važan sastanak. Pa tamo nas sam Hrist čeka, ako imamo mišljenje da to nije tako i da Hrista ustvari nema tamo, onda đabe idemo. Blagoslovite o. Gavrilo.

Milena Puaca U manastir vec duze idem u suknji i marami . Osjecam se ugodno tako ,cini mi se da sam sabranija nego ranije kad sam isla u pantalonam.Mislim da mi zene treba da postujemo pravila ,da svojom ponasanjem i molitvom pridonesemo zajednici Bozijoj.

Sandra Mustafovic Kada ulazimo u nečiju kuću ponašamo se po pravilima te kuće da ne bi, kojim slučajem, svojim ponašanjem rastužili ili razgnevili domaćna, to je znak ljubavi i poštovanja... Kada nama dođu gosti, zvani i iznenadni, trudimo se da učinimo sve ...što je moguće da im bude lepo i prijatno. Kako onda da se ne obučemo pristojno i ne stavimo marame u Božijoj kući - hramu. Kako da ne ispoštujemo ono malo što se od nas traži da bi ugodili Gospodu kad se on vazda trudi da nam podari spasenje i duševni mir - živu vodu i hleb - da nikad ne ožednimo i ne ogladnimo.... A grešimo, idemo i spotičemo se, padamo, ali ustajemo, otresemo prašinu i uz Božiju pomoć nastavljamo!

Jasna Petrinovic Djolovic hvala vam oce, jer ni meni nije bilo jasno zasto zene moraju da nose suknje i marame!!??

Mirjana Jovicic Blagoslovite oče Gavrilo, ostala mi je lepa navika od malena da se nova odeća prvi put u crkvu oblači.U crkvu najlepše a istovremeno pristojno i neupadljivo.Nije lepo ni biti "cica sa dva lica" - znači ni van crkve ne sablažnjavati svojom pojavom.

Dragica Mamić Pomaže Bog!
Ova tema koliko je god interesantna svima nama,još više je važna u pravilnom odnosu prema Vjeri, svetinjama i prema bližnjima našim.Ako u svetinje ulazimo, sa iskrenim odnosom prema samima sebi, prema braći i sestrama ,a najviše... prema mjestu gdje se nalazimo i sveštenstvu koje nas privodi Gospodu, moraćemo svi zajedno nastojati da jedni drugima olakšamo učešće u Svetoj zajednici, u kojoj tražimo spasenje.Po mom mišljenju treba imati u vidu protekli period bezvjerja, koji je ostavio velike tragove u ličnostima našim i obrnuo mnoge vrijednosti, i to će nas još dugo pratiti. Žene su nametanjem obrnutog redosleda vrijednosti, kako u ponašanju tako i u oblačenju,izgubile ono što ih najviše krasi i vodi ka spasenju.Muškarci su to na mnogo načina podsticali i osjetljiva, nježna, ali i sklona posrtanju, ličnost žene se našla u prostoru koji ne razumije, i često nesvjesno griješi.Da bi odgovorila zahtjevima muškarca, ne bira mjesto gdje nastoji privući njhovu pažnju i tako samu sebe dovodi često u situaciju koja nije primjerena mjestu i vremenu.Ako češće boravimo u bilo kojoj zajednici i ako nam je iskreno stalo da usvojimo pravila ponašanja u toj zajednici, onda nećemo imati potrebe da se pravdamo ako pogriješimo, već ćemo samokritički nastojati olakšati učešće svima u toj zajednici već prema tome o kakvoj je zajednici riječ.Da bi što prije došli do skladnijeg odnosa potrebna su nam pravila i ona postoje, a na nama je da ih poštujemo, pa i onda kada u svojoj gordosti mislimo da ne treba.Zbog neznanja našeg u odnosu na Vjeru i Svetinje griješimo često, pogotovo ako tek prilazimo Vjeri, i zbog toga trebamo od naših parohijskih sveštenika tražiti pouku, kada smo u nedoumici, a oni će već znati što je potrebno da nam kažu kako bi smanjili sagrešenja naša, a na nama je da to poštujemo!

Marica Radonjic oce,blagoslovite!!!!mislim da nije licemerje,ako imamo odecu za crkvu i van nje!!!pa,ne odlazimo na slave u trenerci!!!zasto bih sablaznjavali podviznike i dolazili neprikladno odeveni u svetilista!!:)Mislim da je mnooogoo vece licemerje zabraditi se kao u Iraku a imati pogane misli,zlobu i prljavu dusu!!!Moli za mene Gospoda da mi da pameti i cistu dusu i ljubavi za sve moje neprijatelje!!!i prijatelje.Amin.

Radomir Vucic Vanjske forme kao odjeća ako nemaju duhovni sadržaj nemaju neku svrhu kao što ni misli bez neke materijalne sadržine (osjećanja, predstava itd.) nemaju puno smisla. Slično je i sa modernim oblačenjem. Ono se može uklopiti u duhovne sadržaje, ali može da bude bez sadržaja.

Nena Halilovic Zasto ste pitanje odijevanja stavili samo u kontekst odlaska u crkvu?Kaze li Sveto pismo da zena ne oblaci musku odjecu ili da je ne oblaci u crkvu?Zar nije licemjerno pridrzavati se uputstava iz Svetog pisma samo u odredjenim prilikama?Ako zena van crkve nosi jednu vrstu odjece a u crkvi drugu-zar to nije dvolicnost?

Radomirdrugi Vucic Pozeljno bi bilo da je odjeca prikladna, prakticna, pa cak i lijepa i da istovremeno iako moderna bude odraz duhovnog zivota. To bi bilo po bontonu tj. kultno i kultivisano, kao sto su se nekad u ekonomski bolja vremena ili u patrijarhatu,... kad se znalo sta gdje pripada, nosile npr. vecernje haljine ili posebna odjela ili nosnje za praznike itd. Tad bi i farmerice leviske npr. mogle da ispunjavaju vistestruku funkciju. Ako pak musko i zensko budu nosili istu odjecu, zapitajmo se kakvog duhovnog sadrzaja je to izraz. U najmanju ruku to je poruka da je svejedno da li je musko ili zensko u pitanju.

Radomir Vucic Dresscode danas se naravno treba gledati u kontekstu kulture i pojedinih grupa koje sve imaju neke svoje perspektive.

Dragan Bozanic Gospod Bog je coveka stvorio kao najsavrsenije bice na svetu.Dao mu je razum i mogucnost da odabere.Sve mu je dozvoljeno ali mu sve ne koristi.

Radomir Vucic Zivotni stil, pa i stil oblacenja vezan je sa obicajnim, pa time i kulturnim i kultnim (vjerskim) naslijedjem. Odsustvom stilova, ili postojanjem raznih stilova postavlja se pitanje porijekla nasih moralnih stavova.

o.Gavrilo · Новембар 24, 2010

Jeromonah Irinej (Bulovic)

TUMACENJE MOLITVE ISUSOVE

OD SV. MARKA EFESKOGA

Baveci se izucavanjem dogmatskog ucenja sv. Marka Evgenika Efeskoga, tog stvarnog "Atlanta Pravoslavlja", no svrh toga i znacajnog bogoslova i velikog Oca Crkve, bili smo prinudjeni da izucimo i citav niz neizdatih dela njegovih. Medju njima naidjosmo i na ovaj spis koji predstavlja dogmatsko obrazlozenje i zasnivanje molitvene prakse pravoslavnoga monastva - "umne" ili "Isusove" molitve.

Ovaj spis sv. Marka, mada dosad neobjavljen u svojoj izvornoj formi, ipak je delimice poznat monaskoj i bogoslovskoj javnosti, i to ne samo iz citata i pomena o njemu u nekim naucnim raspravama, nego poglavito, iz postojece novogrcke parafraze, u "Filokaliji". U "Filokaliji" (Dobrotoljublju) je nas tekst ovako ozaglavljen: "Nekoga nepoznatoga svetitelja divna beseda o recima bozanstvene molitve Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me". Bez obzira na cinjenicu da prepisivac - parafrast - ili mozda redaktori "Filokalije" - nije znao ime pisca ovog teksta, njegova parafraza nije, rekli bismo, bas ni uspela, jer boluje od mnogorecja, te cesto teziste i jasnoca osnovnih misli bledi, a gdegde se i gubi. Stoga pri prevodu na srpski nismo ni uzimali u obzir tu parafrazu.

Izvorni tekst sv. Marka upoznali smo na osnovu triju grckih rukopisa iz 15-16. veka.

Kao bogoslov nepravedno potcenjivan od svih zapadnih i od nekih pravoslavnih ispitivaca njegova zivota i dela, sv. Marko Efeski i u ovom svom kratkom tumacenju molitve Isusove pruza dokaze - po nama - o dogmatskoj preciznosti, predanjskosti, duhovnosti i trezvenosti njegove misli, sto sve i predstavlja, mislimo, glavne odlike citavoga njegova zivotnog dela i svete licnosti njegove.

O RECIMA STO SE UNOSE U BOZANSTVENU MOLITVU

ILI O MOLITVI "GOSPODE ISUSE HRISTE, SINE BOZJI, POMILUJ ME!"

Nije nase da govorimo o tome kolika je sila molitve, i sta sve ona daruje onima koji je upotrebljavaju, i u kakve ih ljude izgradjuje. - Dakle, ove reci od kojih je ona sastavljena iznadjose u pocetku svesteni Oci nasi, ali ne smislise ih sami od sebe i po svojoj pameti, no svise, iz samoga bozanstvenoga Pisma i od vrhovnih ucenika Hristovih, uzese sebi polaziste, - ili, bolje receno, primise i nama predadose kao neko nasledje, koje njima sidje odozgo, od Oca nebeskoga. Tako dakle onima koji ne mogu iz iskustva da nauce i iz ovoga ce biti ocigledna bozanstvenost svestene ove molitve, kao i prorostvenost njezina. Mi, naime, verujemo da su bozanska prorocanstva, i duhovna otkrivenja, i glasi Bozji sve ono sto svestenim apostolima dade da kazu ili da napisu Hristos, koji u njima govorase. Elem, evo odmah prebozanstvenoga Pavla, koji kao da nam s trecega neba ovo dovikuje: "Niko ne moze Isusa Gospodom nazvati osim Duhom Svetim" (1. Kor. 12, 3), i time na zbilja divan nacin pomocu apofaticne (odricne) reci ukazuje na to da je prizivanje Gospoda Isusa stvar uzvisena i izvan mogucnosti mnogih ljudi. A Jovan slavni, koji grmljase propovedajuci duhovne stvari, zavrsne reci onoga uze za pocetak svojih reci, te nam ovako nekako nadoveza produzetak molitve: "Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu dosao, od Boga je" (1. Jov. 4, 2). On se ovde posluzio potvrdnim (katafaticnim) izrazom, ali je i on, sledujuci Pavlu, postavio prizivanje i ispovedanje Isusa Hrista kao dar duhovne blagodati. Kao treci pak neka prodje ispred nas vrhunac i gornjak medju bogoslovima i neka nam pruzi ostatak ove molitve! Jer, kad Gospod zapita ucenike: "A vi sta velite ko sam ja?" - ovaj zarki ucenik preduhitri druge, po svom obicaju, i rece: "Ti si Hristos, Sin Bozji" (Mt. 16, 17). Ovo mu, kao sto je zasvedocio Spas, bi otkriveno odozgo, od Oca, ili - sto je isto - i od Duha Svetoga. - No pogledaj ove svestene ucenike gde se, kao god u kakvome krugu, jedan na drugoga nadovezuju i jedan od drugoga preuzima te bozanstvene reci, tako da zavrsna rec prethodnoga postaje pocetna iducem. Jer jedan veli: "Gospoda Isusa"; drugi: "Isusa Hrista"; a treci: "Hrista, Sina Bozjega". Tu je, kako rekosmo, spojen zavrsetak s pocetkom, kao u krugu; jer bilo da se kaze "Gospod" bilo "Sin Bozji", nikakve razlike nema, buduci da i jedan i drugi izraz ukazuje na Bozanstvo Jedinorodnoga i predocava nam Njegovu istoprirodnost i ravnocasnost s Ocem. Tako nam, eto, predadose blazeni apostoli da prizivamo i u Duhu Svetom ispovedamo Gospoda Isusa Hrista, Sina Bozjega; a to nam predadose njih trojica, i to najverodostojnijih, tim pre sto se i po bozanskome glasu svaka rec potvrdjuje trojicom svedoka. Cak ni redosled ove trojice nije besmislen: tajno predanje molitve pocinje naime od vremenski poslednjeg ucenika, pa zatim preko srednjega stize do prvoga, koji se bese vise od drugih priblizio Isusu, i to iz ljubavi prema Njemu. Mislim da je to simvol nasega sredjenog i ravnomernog duhovnog napredovanja i uspinjanja, kao i nasega sjedinjenja s Bogom u ljubavi, a pomocu delanja i sazercanja (prakse i teorije), ukoliko je Pavle slika delanja, prakse ("Vise od sviju njih" - veli on - "potrudih se"; 1. Kor. 15, 15), Jovan slika sazercanja ili teorije, a slika ljubavi Petar, za koga je posvedoceno da ljubi vecma nego drugi (sr. Jov. 21, 16).

Ne samo to, nego ove bozanstvene reci molitve - sto se da videti - nagovestavaju nase blagocestive dogmate, a opovrgavaju svaku jeres zlovernih. Recju "Gospode" naznamenava se bozanska priroda, te se time odbacuju oni koji zamisljaju da je Isus bio obican covek; recju "Isuse" obelezava se Njegova covecanska priroda, te se time odbijaju oni sto zamisljaju Njega samo Bogom koji se prividno prikazao kao covek; rec "Hriste" oznacava sobom obe prirode Njegove i tako ucutkuje one sto Ga priznaju i za Boga i za coveka, ali smatraju da su u Njemu odvojene jedna od druge ipostas bozanska i ipostas ljudska; a izraz "Sine Bozji", kojim se za bozansku prirodu Njegovu tvrdi da je i po sjedinjenju sa covecanskom neslivena, zapusava usta onima koji se usudjuju da uvode medjusobno mesanje i slivanje prirode bozanske i prirode covecanske u Hristu. Tako, eto, ove cetiri reci, kao reci Bozje i macevi duhovni, sasecaju dve sprege jeresi, i to jeresi dijametralno suprotnih medju sobom, no podjednako opakih i po bezboznosti ravnopravnih.

Tako su nam dakle predate ove bozanstvene reci, koje bi se s pravom mogle naimenovati stubom molitve i stubom pravoslavlja ujedno. I samim tim recima, bez dometanja icega vise, zadovoljavaju se oni koji poodmakose u uzrastanju po Hristu i usavrsise se duhom. Pa i svako od ovih bozanskih prorocanstava, kako ga izlozise bozanstveni apostoli, to jest "Gospode Isuse - Isuse Hriste - Hriste Sine Bozji", - ponekada pak i samo za se preslatko oslovljavanje jedino imenom "Isuse", - prigrljuju i usvajaju ti duhovni ljudi kao izvrsenje citavoga molitvenog posla, te ih kroz to ispunjava neiskazana duhovna radost, oni postaju ljudi van tela i sveta i udostojavaju se darova bozanskih. To znaju posveceni u molitvu. Onima pak koji su jos novorodjencad u Hristu i po vrlini nesavrseni predat je odgovarajuci dodatak - to su reci "pomiluj me". Ovaj dodatak ih cini svesnima svoje mere, kao i cinjenice da im je potrebno mnogo milosti od Boga, jer oni u molitvi kao da podrazavaju onoga slepca sto, zudeci da progleda, vikase za prolazecim Gospodom: "Isuse, pomiluj me!" (Mk. 10, 47). Neki, opet, hoteci uneti vise ljubavi, stavljaju molitvu u mnozinu i ovako je izgovaraju: "Gospode Isuse Hriste, Boze nas, pomiluj nas!". Znaju, naime, da je ljubav ispunjenje zakona i proroka (sr. Rim. 13, 10; Mt. 22, 40) jer u sebi sadrzi i ovozglavljuje svaku zapovest i svako delo duhovno, a s ljubavlju uvodeci i bracu u zajednicu molitve, time takvi ljudi i Boga jos vecma pozivaju na milost, zajednicki Ga oslovljavajuci Bogom i opstu milost istuci u Njega. Malo drugacije receno, bozanska milost silazi k nama kroz pravu veru u prave dogmate i kroz izvrsenje zapovesti Bozjih, a pokazalo se da i jedno i drugo od toga sadrzi ovaj kratki stih molitve.

Sto se tice bozanskih imena kroz koja sagledasmo tacnost dogmata, posmatrac ce naci da su ona u ovoj molitvi i vremenski po redu i redosledu postavljena, tako da ih mi izgovaramo po redu kako su se isprva i pojavila. Jer, Stari zavet pod imenom Gospod svuda propoveda Boga Slova, i pre i posle davanja Zakona, kao na primer: "Posla Gospod oganj od Gospoda" (1. M. 19, 24), i "Rece Gospod Gospodu mojemu" (Ps. 109, 1). Novi pak zavet, govoreci o ovaplocenju Njegovu, uvodi andjela koji mu odredjuje ime i govori Djevi: "Nadenuces mu ime Isus" (Lk. 1, 31), kako i bi nazvan, po recima bozanstvenoga Luke. Jer On, buduci - kao Bog - Gospod svega, hteo je da Svojim domostrojem u telu ljudskom postane i Spasitelj nas - a to u prevodu znaci ime Isus. A ime "Hristos", koje znaci obozenje primljene ljudske prirode, Sam On pre stradanja zabranjivase ucenicima da ikome govore dok po stradanju i vaskrsenju Petar smelo zbori: "Neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom Bog ucinio ovoga Isusa" (Dap. 2, 36). A Petar je s pravom tako zborio; jer, priroda nasa, primljena Bogom Logosom, odmah je bila pomazana primivsim je Bozanstvom, a postala je sto i Onaj Koji je pomaza, odnosno postala je ravnobozna, sabozna Bogu, tek nakon sto se Isus moj proslavio stradanjem i iz mrtvih vaskrsao. Znaci, tek tada je doslo vreme da se pojavi oslovljavanje imenom "Hristos" kada On ne samo sto se javi, cineci nam dobro sto nas u pocetku sazda i potom satrvene ponovo sazda i spase, vec i prirodu nasu na nebesa uzvede, sa Sobom je saproslavi i sedenja naporedo sa Ocem Bogom udostoji. Tek tada pocese i kao Sina Bozjeg i Boga da Ga objavljuju apostoli, koji ranije, na pocetku svoje propovedi, postovahu Njegovu zabranu i retko Ga tako nazivahu, dok kasnije, medjutim, sjajno Ga sa krovova propovedahu, kako im i On sam, Spasitelj, bejase prorekao. - Prema tome, bozanstvene reci ove molitve poredjane su po redosledu i shodno postupnom vremenskom pokazivanju vere, tako da se odasvud i iz svega u ovoj molitvi jasno i ocevidno ispoljava bogomudrost onih koji je sastavise i nama predadose: iz njene vernosti apostolskim ispovedanjima i predanjima, kao i iz cinjenice da ona projavljuje nase blagocestive dogmate i da nas potseca na vremena u koje nas Bog na razne nacine obasu dobrima Svoje bozanske ikonomije, vodeci nas pomocu odgovarajucih reci ka bogopostovanju.

Mi, eto, koliko mogosmo rekosmo o ovoj molitvi kao da uzbrasmo cveca sa kojega lepog i velikog drveta, a plod koji je skriven u njenim recima neka sabiraju drugi - neka ga sabiraju oni kojima je to omogucila dugotrajna vezba i podvig, koji postase kadri da predju duhovnu granicu i Bogu se priblizise.

Jevandjelski neimar, br. 1, januar-mart 1989., str. 8-11

stamenko · Новембар 24, 2010

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXII)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5095_%D0%95%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%20%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D0%A5%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BC%20%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20(1911-1989).jpg&size=500

o.Gavrilo >>> ‎"TIHI GLAS" - Episkop Hrizostom

Ziveo je u Starom zavetu sveti prorok Ilija, koji je bio veliki revnitelj Bozji u svetu. Ali, kad je, gonjen od cara Ahava i carice Jezavelje, morao da bezi u pustinju i da se krije po pecinama, klonuo je bio duhom i zamolio Boga da mu uzme dusu. Tada mu je receno da ce mu se na Horivu javiti Gospod.

I izidje prorok na goru Horiv. Tada naidje strasan vetar koji brda razvaljivase i stene razlamase, kako pise u Svetom pismu, ali Gospoda ne bese u vetru. Zatim nastade zemljotres, ali Gospoda ne bese ni u trusu. Onda naidje oganj, ali Gospoda ne bese ni u ognju. I najzad, posle ognja dodje tihi glas - i to bese Gospod (I. Knj. o carevima, gl. 19). I taj tihi glas podize proroka iz ocajanja i povrati mu veru.

I danas u zivotu tako biva. Nesrece i nevolje koje snalaze svet malo uticu na ljude da postanu istinski verujuci.

Kada su na Beograd padale bombe, krstili su se i molili i Bogu zavete cinili i oni koji to nikada ranije nisu radili. Ali to su cinili samo dok je bombardovanje trajalo.

To se ponovilo i za vreme zemljotresa u Skoplju, i za vreme poplava u Zagrebu, Pomoravlju i Podunavlju, i za vreme nedavnih nepogoda u Srbiji i Bosni. - Nije u buri Gospod.

Dosla je jednom u Patrijarsiju neka cinovnica iz Beograda i zamolila da bude razresena datog zaveta. Dok je putovala prekookeanskim brodom bratu u Ameriku, nastala je pretposlednjeg dana strasna bura na moru. Putnicima je naredjeno da uzmu pojaseve za spasavanje i data su im uputstva sta da cine ako brodolom nastupi. Tada je ova cinovnica dala zavet da ako ostane u zivotu nece nikada raditi petkom. Kada se ipak sve srecno svrsilo, i kada se vratila u Jugoslaviju, videla je da taj zavet uopste ne moze ispuniti, jer sve kancelarije rade petkom. Pitali smo je zasto je bas takav zavet dala. Obicno se svet zavetuje da petkom posti, a ne da ne radi. Odgovorila je: "Sve je tada bilo tako strasno da covek sasvim drukcije misli nego u normalnim prilikama. Svi smo se molili i zavetovali, a najvise se molio jedan oficir koji nas je ranijih dana uveravao da u Boga ne veruje."

Ali, prosla je bura, taj oficir svakako i dalje ne veruje i smeje se svome strahu i onome sto je za vreme bure cinio. A i ova cinovnica, eto, cim se vratila s puta, sama trazi da bude razresena zaveta koji je u strahu dala.

Ni bura, ni strah ne privodi istinski Bogu.

Dogodilo se pre dvadesetak godina u jednom nasem gradu da je neki stolar dosavsi na Svetog Arhandjela iz radionice kuci zatekao na stolu slavski kolac i svecu, koje su majka i zena bile pripremile, posto im je toga dana bila slava. Majstor je gnevno bacio kolac na pod, izlomio i izgazio svecu i stao, van sebe od besa, da grdi majku i zenu. Dogodilo se nekako da je tog mladog coveka tih dana udarila kap, tako da i dan danas vuce desnu nogu i ne moze cestito da se sluzi desnom rukom, te umesto da radi svoj stolarski zanat, prodaje novine u jednom kiosku. Pitao sam: "Pa da li sada slavi kad mu se to dogodilo?" Odgovorili su mi: "Ne slavi." Vuce majstor i dalje svoju poluoduzetu nogu, ali ga nesreca nije priblizila ni Bogu ni slavi.

Gospod nije u buri, nije u trusu, nije u ognju, nije u nesrecama - Bozji je glas tih i mio. I taj tihi glas u dusi je ono sto obraca ljude na put spasenja.

Razgovarao sam pre nekoliko godina sa jednom zenom iz okoline Petrovca na Mlavi. Zivela je, veli, ne znajuci mnogo o Bogu, kao i vecina naseg sveta, onda joj je jednog dana dosla do ruku neka pobozna knjizica. Procitala ju je i u dusi se razlila neka radost. Onda je procitala tu knjizicu i svojima. I u njih je usao neki mir i blagost. Procitala je zatim jos nekoliko takvih knjiga i bilo je i njoj i njenima sve lakse i lepse. Iznutra je nesto svetlilo i grejalo dusu.

U njenom selu nema crkve, te je u crkvu silazila samo ono nekoliko puta godisnje kada svet iz brdskih sela dolazi na pricesce. A tada je u crkvi larma, guranje, metez, te se sluzba cestito i ne cuje. Gledas samo da se proguras do oltara i pricestis, pa da sto pre pobegnes napolje na cist vazduh. Jedne nedelje je slucajno otisla u Petrovac. Kad tamo: zvona zvone, crkva otvorena, sluzi se sluzba. Usla je. U crkvi tiho, malo sveta; lepo se sluzi, lepo peva. Prvi put je tada saznala da ima crkava u kojima se sluzi svake nedelje. Pocela je cesce da dolazi i saopstila tu "novost" i svojima. I otada svake nedelje i praznika neko iz njene kuce sidje dole u varosicu u hram bozji. "Au kuci nam" - veli - "i dalje vlada onaj mir, ljubav, milina, radost..."

A sve je pocelo jednom malom, tanusnom knjigom. Ta je knjiga bila onaj Gospodnji tihi glas.

Krajem proslog veka ziveo je veliki engleski pesnik Oskar Uajld. Bio je darovit, bogat, lep, cuven. Mislio je da mu je zato dozvoljeno da cini sve sto hoce i cinio je gnusobe koje se ne mogu ni spomenuti. Kada je sve prevrsilo meru, novine su pocele pisati o njegovim skandaloznim postupcima, vlast ga je zatim osudila na robiju i sav ga je svet prezreo. Medjutim, sva ta javna sramocenja samo su jos vise ogorcavala Uajlda i cinila da bude jos gori.

I onda se dogodilo nesto naizgled beznacajno: nekoliko njegovih poznanika ga je posetilo u zatvoru i razgovaralo s njim kao sa sebi ravnim i kao da se nista nije dogodilo. Medjutim, to malo paznje i tih nekoliko prijateljskih reci uspelo je da dirne njegovo srce. U Svojim ispovestima iz zatvora - u knjizi "De profundis" - on je zabelezio da ga je taj postupak prijatelja vratio u zivot i pomogao mu da se ponovo oseti covekom. Pisao je u tim ispovestima: "Ljubav je svetinja koju treba klececi uzimati." I na drugom mestu: "Ono sto Hristos trazi to je - covecja dusa, koju On sravnjuje sa zrnom bisera... Hristos je prvi koji je ljudima rekao da treba da zive zivotom cveca..." Uajld je zavrsio zivot u tudjini i nemastini, ali je - po svedocanstvu biografa - do kraja zivota ostao sa tim svetlim mislima i mirno nosio svoj zivotni krst.

A sve je to ucinio samo jedan mali gest paznje koji su prijatelji prema njemu, od svih prezrenom, pokazali, ucinio je onaj tihi glas koji je cuo i prorok Ilija kad je bio klonuo duhom.

Neka bi dao Bog da taj glas cujemo i mi kad naidju nevolje i kad nam bude tesko da se snadjemo u zivotu. I neka bi jos dao bog da taj glas i kroz nas progovori ljudima koji su u nevolji i na stranputici. Da ih tiho i mirno, bez zestine, privodimo Bogu, Bogu mira, ljubavi i radosti.

Episkop Hrizostom: Tihi glas, Beograd 1991., str. 42-45

Vesna Jovanovic Pomaže Bog. oče, Gavrilo, Blagoslovite!
Neka bi, zaista, dao Bog da i mi čujemo taj tihi glas kada naiđu nevolje i kada nam je teško da se snađemo kako ih savladati i prevazići, kako naći pravo rešenje; ne pasti, ili ako smo pali - kako bezbolno ustati i ići dalje, ako smo se izgubili, zalutali kako bismo što pre napustili stranputicu i vratili se na pravi put - put spasenja...
Bože milostivi daj nam mudrosti i sluha da čujemo taj tihi glas i da ga sledimo! Da nosimo ljubav i radost u srcu na mnogaja ljeta!

Ognjen Stankovic Prelepa beseda. Mnogi misle da se mirno i nenametljivo ništa ne može postići. Racionalno gledano, to u savremenom svetu i izgleda istinito. Svi se otimaju, svi žure, kako ćemo stići ukoliko se i mi malo ne proguramo? Međutim, baš smirenje i trpljenje je izgleda naš krst danas, ono na šta smo pozvani i šta je za one "napolju" sablazan i ludost.

Jelena Vukelic Jelic Gospod na sve nacine opominje ljude,ali postoji neko zlo u ljudima.........samo kad nastane muka,patnja i nevolja onda se ljudi okrecu i zovu GOSPODA u pomoc.a u svakom verniku uvek ce molitva u dusi i srcu biti tokom celog dana.♥ amin.

Željka Kovačević-Pozderović vecina nas se u nevolji i u muci sjeti GOSPODA i zavapi BOZE pomozi,a malo nas se sjeti da kaze BOZE hvala ti na svemu sto si nam podario i od nevolje mnoge spasio .

SDS VelS Obavezno pročitajte i knjigu sjećanja ovog velikog jerarha.

Snježana Simovic Amin Boze daj.

Dragica Mamić Pomaže Bog, oče Gavrilo! Blagoslovite!
Čitajući ovu prelijepu besjedu čuh tihi glas,i osjetih veliku sreću i radost što imam priliku da čujem, nešto, što je pisano davno,ali je toliko blisko svima nama, kao da je pisano danas.Pouke ove besjede su vanvremenske, i iako su tihe, dosežu daleko.Pronađimo u sebi snage da bližnjima svojima, bez osude podarimo taj tihi glas ljubavi i razumjevanja, bez obzira što su učinili ili što čine trenutno.Činimo to kad god možemo, jer uvijek postoji mogućnost da nas čuju!

Mirjana Jovicic Blagodarim oče Gavrilo, unese ova beseda blaženstvo u moju dušu.Tihi glas je stalni saputnik kroz život sviju nas.Mi smo uglavnom za njega gluvi.Sva čula, energiju, vreme trošimo na nešto drugo, manje vredno ili štetno.Pamtim, kad je bilo bombardovanje, đurđevdanska litija je zakrčila karlovačke ulice.Posle toga je opet postala žalostan prizor: da nije učenika Bogoslovije, ne bi ni ličila na litiju. Neka ova beseda bude podsticaj za neprestano osluškivanje "tihog glasa" - to je glas Oca sviju nas.

SNEŽANA BARIĆ Pomaže Bog oče,blagoslovite, šta je duša drugo nego zrno bisera koje svaki čovek brusi i polira,nako sa više truda,neko sa manje truda...Gospod je nama dao slobodu,ali ,avaj ,kada mi sami sebi zarobljavamo dušu ispraznostima...da tu radost,tu toplinu,nežnost,svetlost,ljubav za Gospoda osećam svakodnevno u sebi,Hvala ti Gospode na tome....kada osetim da se ta toplina pokrene u meni ,samo ćutim ,milo mi je,svi su mi lepi i sve volim,da poda Gospod svima tako...imamo uši-samo da čujemo taj tihi glas,imamo oči--ne moramo da vidimo da bi verovali,ali po veri daće vam se i ,ako ste tihi u ovom svetu,ako se udaljite i distancirate od ljudi i svetine i u ovo vreme ići će za vama jer ih vuče to što imate u sebi,ne mogu da izdrže tu ljubav -ali oni ne znaju šta je to što ih privlači vama,i pitaće,proučavaće vas....nekima će biti na korist,nije lako ali nosite svoj krast sa radušću i verom u Gospoda, ponos je i po cenu života!Zato sa verom u Boga uzdignute glave, treba da znaju da smo pravoslavi hrišćani i da imamo ljubav za sve i svakoga!Da nas poznaju da smo tvoji Gospode a vreme i mesto kada ćemo čuti taj mio ,sladak glas Bog zna.

Svetlana Ležaić Pomaže Bog i blagoslovite oče.
Najlepše osećanje koje sam osetila,od kada sam svoj život predala Bogu u ruke, je mir.I dok čitam svete knjige i dok grešim on mi govori tiho kao što je Vladika Nikolaj Velimirović opisao u pesmi "Govori Gospode"

"Govori Gospode, pre svršetka puta
Da mi s pravog puta duša ne zaluta
Govori mi tiho, al nek bude jasno
Govori Preblagi, dok ne bude kasno
Pomozi mom vidu, pomozi mom sluhu
Slava Ocu, Sinu i Svetome Duhu!"

SNEŽANA BARIĆ ‎''Govori Gospode sluga tvoj te sluša,Tebe samo Tebe željna mu je duša,nemoćan je sluga da vidi i čuje dok u njemu Tvoje ne zastruje struje.
Pomozi mom vidu,pomozi mom sluhu,Slava Ocu Sinu i Svetome Duhu!''

Saša Lazić tihi glas možemo čuti samo kad imamo smiraje u duši i mislima, ali kad je "buka" u glavi ništa mi ne možemo čuti...zanimljivo je to kako kroz sve teme kao da se mozaik slaže i vodi ka istini, dio po dio razasute istine kao da se sabire u jednu, a to je Hristos istiniti...zapravo sav trud životni i svakodnevni i trebamo usmjeravati da čujemo taj tihi glas, a ne puni egoizma da čujemo samo sebe...MORAMO SE PRVO NAUČITI SLUŠATI, MAKNUTI SE OD ONOG "JA" I SLUŠANJA SAMOG SEBE...

Radomir Vucic Iz buke i nemira rijetko da se radja nešto kvalitetno i trajno. To možemo vidjeti na ličnom primjeru, a i na mnogim istorijskim primjerima.

Radomirdrugi Vucic Inače danas je posebno zanimljiv tekst izabrao otac Gavrilo jer obuhvata veliki broj detalja, od Svetog Ilije u pustinji i na Horivu do putovanja brodom u Ameriku i bure, poplava u Podunavlju, Petrovca na Mlavi, majstora koji vuče oduzetu nogu zbog kolača Svetom Arhandjelu, oficira koji i dalje ne vjeruje, izlivanja rijeka, pjesnika OskaraUajlda kome je jedan mali gest ljubavi bio dovoljani i povrh svega krunski detalj tišine. To je skoro cijela kosmogonija u jednom relativno kratkom tekstu. Vi, oče minimalno komentarišete, ali kroz tekstove drugih ljudi kristalno jasnim jezikom govorite

Marko Popović Kad je sv. apostol Jovan doživljavao Otkrovenje i kada se na nebesima spomenulo ime Isusovo, on je očekivao da će videti Isusa u svoj snazi Njegovoj popud nekog zmaja. Ali, Hristos je izgledao kao nevino jagnje koje se prinosi na žrtvu za spasenje sveta. I tada su anđeli zapevali: ''Dostojno je jagnje koje je žrtvovano da primi silu i slavu i blagoslov!'' I često mi se dešavalo da zezam nekoga i mislim kako ću ga kad-tad srušiti, a ono ja padnem, a taj čovek ostane čvrst k'o stena. Očigledno je da je sa njime Bog i onda znam da se trebam pokajati. I upravo to dobro, koje nam izgleda tako slabo, tako bespomoćno, je pobedilo zlo i svu silu vražiju.
Međutim, meni je teško okrenuti se ka dobru, svašta sam naučio za ovih par godina od kako idem u crkvu, ali nikako da primenim to znanje. Na fejsbuku je sve javno, pa ne mogu konkretno napisati, ali vas molim da primite ovo kao ispovest i da me spomenete u vašim molitvama.
Bog pomogao svima vama i neka nas ne liši Njegovog mira i Njegove radosti, jer mi ne možemo bez toga. Amin.

o.Gavrilo · Новембар 25, 2010

Pokajte se, jer se priblizi Carstvo Nebesko

(Mt. 4,17)

Pravoslavni hriscani svih vremena svoju dusu ciste od greha prolazeci kroz posebnu crkvenu Tajnu koju je utvrdio sam Isus Hristos:

TAJNA POKAJANJA

Da bi se ocistila dusa u Tajni Pokajanja, neophodno je spoznavanje svojih grehova i skrusenost duse. (Mnogi imaju laznu predstavu da je dovoljno samo to). Medjutim, neophodno je i otkrivanje prauzroka svojih grehova.

Potrebna je ispovest cistog srca, sveteniku, kao Bozijem sledbeniku, s namerom da se vise ne gresi. Samo je svesteniku data vlast od Boga da moze da oprosti grehe. Pokajna ispovest pomaze da se pristupi Svetom Pricescu - da se dostojno primi Telo i Krv Hristova. Sjedinjenje sa Hristom donosi neizrecivi mir u dusi, ljubav i pomirenje sa svima.

Od pamtiveka je Hristova Crkva utvrdjivala duhovni poredak poboznih pokoljenja - miroljubivost, trpljenje, zdravlje.

Da bi se sa tela oprala prljavstina, uzimamo vodu i sapun. Telesnu prljavstinu tesko podnosimo. Medjutim, da bi se dusa ocistila od duhovne prljavstine, odnosno, da se dusi olaksa i da se oslobodi od grize savesti, koja se javlja kao posledica ucinjenog greha - zivljenja u grehu, Hriscanska Crkva predlaze t a j n u p o k a j a nj a. To je duhovna banja za nasu duhovnu prljavstinu.

Svesteniku je od Boga data vlast "da prihvati i razresi nase grehe". "Oprastam ti i razresavam te od greha tvoga...", govori svestenik verniku koji je dosao na ispovest i pokajao se za svoje grehe. Veliko olaksanje osete svi koji ociste savest i udostoje se da speru svoje grehe u Tajni Pokajanja. Kako je potrebno pozuriti da se ocisti dusa od greha, jer niko ne zna sta ga ceka sutra i koliko mu je ostalo od zemaljskog puta! Da li cemo uspeti da se ocistimo pokajanjem? Da li cemo uspeti da spoznamo svoje grehe? Pozuri, hriscanine, i zapamti: "Nista necisto nece uci u Carstvo Nebesko".

S verom i nadom dodji na ispovest i proveri sebe, hriscanine!

Hulis li na Boga? Zivis li u strahu Bozijem? Staras li se za svoje spasenje? Nosis li krst na grudima? Osudjujes li svestenike, monahe i druga duhovna lica? Postis li postove? Odlazis li na bogosluzenja nedeljom i praznicima? Postujes li zavete koje si dao? Ljubis li bliznjega svoga kao sebe samoga? Pomazes li bliznjima? Osudjujes li bliznjega? Saosecas li sa patnjama bliznjega? Nasladjujes li se nepristojnim slikama? Pevas li nepristojne pesme? Igras li nepristojne igre? Sablaznjavas li koga nepristojnim ponasanjem i odevanjem? Opijas li se? Pusis li? Uzimas li narkotike? Da li ruzno govoris? Pricas li nepristojne viceve? Imas li druge lose navike? Igras li karte i druge hazardne igre? Posecujes li bolesnike u bolnicama i kod kuce? Dajes li siromasima i bednicima od viska svoga? Cinis li dobra dela samo da bi te svi videli? Zivis li od tudjeg rada lencareci? Cuvas li i cenis tudji rad i plodove tog rada, svoje i tudje vreme? Postujes li starije, roditelje? Vredjas li ih? Vaspitavas li decu da veruju u Boga? Molis li se za nastavnike, srodnike, bliznje (zive i upokojene)? Varas li muza (zenu)? Da li je od Boga blagosloven tvoj brak (da li ste pristupili Tajni Vencanja)? Da li unistavas plod u utrobi (abortus i druga sredstva)? Da li drugima dajes savete da uniste plod u utrobi? Da li se sablaznjavas bludnim dodirima? Da li ucestvujes u kakvim telesnim perverzijama? Gatas li pomocu karata, na dlanu ili na neki drugi nacin? Da li trazis pomoc kod vracara, gatara, ekstraseansa, astrologa, hipnotizera i sl.? Da li se bavis vracanjem, bacanjem cini, magijom (bela i crna magija, hipnoza, razne vrste spiritizma)? Ako si vec u Hriscanskoj Crkvi, da li se obracas i drugim religijama? Kunes li decu, bliznje? Da li se bez razloga prepustas gnevu? Da li si zlopamtilo? Da li zlom vracas za zlo? Da li lazes? Da li svedocis lazno? Da li kleveces? Da li krades? Da li prisvajas drzavnu imovinu? Da li uzivas u raskosi i skupim predmetima? Da li uzivas u hrani (stomakougadjanje, tajnojedenje, lakomstvo)? Da li vodis prazne razgovore? Da li se rugas slabim i bespomocnim osobama? Da li ikoga vredjas? Da li bez razloga ubijas zivotinje, ptice, insekte? Da li sa trpljenjem nosis svoj krst i tugu? Ljubis li neprijatelje svoje? Molis li se za one koji te napadaju i progone?

Ne cinite greh, ne ubijajte svoje dete! Abortus je ubistvo. Medicina kaze da je smrt - najverovatniji ishod za zenu koja izvrsi abortus. Osim toga, abortus se obavezno odrazava na zdravlje dece koja se rode posle abortusa. Jedno je sigurno - ubistvo nerodjenog deteta je smrtni greh, za koji ce roditelji odgovarati pred Bogom.

Zato, ne cudite se ako se posle prekida trudnoce porodica raspadne, pojavi teska bolest ili dogodi neka nesreca. Ne cudite se. To je posledica deteubistva. Materijalno blagostanje ne moze da bude utemeljeno na krvi. Abortus je uvek lazan korak. Ako ste ucinili takvu gresku - pokajte se zbog nje! Bojte se Boga!

Greh deteubistva lisava roditelje blagodati Bozije. U davnim vremenima za takve postupke majke su, zajedno sa ubicama, dvadeset godina proterivali iz Crkve. Buduci da nerodjeno dete, kao i odrastao covek, ima svoju besmrtnu dusu, posle smrti roditelji se susrecu sa dusama ubijene dece.

Cuvajte se "iscelitelja", astrologa, ekstrasensa, hipnotizera, ljudi koji skidaju cini, vracanja, gatanja, joge, bele i crne magije, nadrilekara, psihoterapeuta, autotreninga i sl. Ako se obracate njima za pomoc, jacate vezu sa palim duhovima (demonima), padate u smrtni greh zbog direktnog opstenja sa nevidljivim silama.

Istinsko isceliteljstvo, prozorljivost, to je sudbina svetitelja i pravednika i imaju ih samo pravoslavni podviznici koji su se desetinama godina podvizavali u smirenju, postu, molitvi - to je dar Duha Svetoga. Samo Bozija volja odredjuje ko ce biti dostojan tih darova.

Uzroci svih bolesti su - nasi gresi. Zivite s Bogom po Njegovim zapovestima u okviru Njegove Crkve Pravoslavne, koristite se Tajnama crkvenim i bolesti ce otici od Vas.

Sta je to kodiranje? Ono prakticki deluje besprekorno. Od strane kodiranog nije potrebna snaga volje. "Kod" je pecat koji se udari na celo. Preko tog pecata coveka opsedaju demoni, koji mu od tog trenutka "pomazu" - da ne pije vino, ne pusi, da smrsa... Sve to pravoslavnom coveku daje osnov za sumnju u "kod" - prototip pecata antihristovog: "I ucini sve, male i velike, bogate i siromasne, slobodnjake i robove, da im dadu zig na desnoj ruci njihovoj ili na celu njihovom" (Otk. 13, 16). Neki hipnotizeri kodiraju pijanice kodom "444", drugi stavljaju znak na celo iglicama, tzv. tetoviranjem, formirajuci tetovazu nevidljivu golim okom. Nesumnjiva je aktivnost demona u kodiranju. Pijanstvo pojacavaju demoni. Bez molitve se nikada ne mogu isterati demoni (Mt. 17, 21). A za vreme seanse kodiranja - ni molitva se ne cita, niti se iko krsti. Poznato je da niko nikada od svetitelja nikoga nije kodirao; znaci, tu se radi o palim duhovima - necastivim, koji su se pretvorili u demone.

Covek je sklon grehu. Ako se i uzdrzavamo od losih reci i dela, od losih pomisli, bez Bozije pomoci to ne mozemo. Dubina prljavih misli nema dna. Upravo - neciste misli nas i guraju na pokvarene reci i dela. Gospod, svetitelji i andjeli sve nase misli vide. Ako se ne naucimo cisto da mislimo ovde, na zemlji, nasa necistoca ce se na nebesima pred svima pokazati.

Mi stalno nekoga osudjujemo, zaboravljajuci na to da cemo za nase osudjivanje u istoj toj meri odgovarati pred Gospodom. Osudjujuci "iza ledja" bliznjega svoga, da li imas hrabrosti "u oci" da iskazes svoje nezadovoljstvo i da ga razotkrijes? Da li ces ti biti u pravu? Da li ti imas snage da izdrzis slicno iskusenje za koje drugoga osudjujes? Da li uzimas tudje grehe na sebe? Seti se, ti koji osudjujes, Gospod isto trazi i od tebe i od njega! Od jednog trazi za ucinjen greh, a od drugog za drskost da uzme sebi za pravo da osudjuje. Ti, koji si se drznuo da osudjujes, ti vidis samo kako tvoj bliznji pada u greh. Ali, ne vidis kako njegovo srce place i tuguje u pokajanju.

Dveri pokajanja su otvorene svima, ali, da li cemo kroz njih svi proci? Necistotu svog srca najteze spoznaje covek koga je obuzela gordost. Takvi svoje grehe ne vide i stalno zavaravaju sami sebe i precenjuju svoju pamet. Oni su zadovoljni sami sobom i retko zaviruju u dubinu svoje savesti. Ali, savest je tesko obmanuti. To je glas samoga Gospoda koji nas razotkriva.

Svakom coveku je data sloboda volje. Kako da se koristimo svojom voljom? Da li ce nas nasa dela i namere pribliziti Bogu? Da li smo nasa dobra dela cinili cistog srca i sa puno ljubavi? Hriscanine, Gospod uvek vidi tvoje srce! Da li je puno smirenja ili gordosti, trpljenja ili gneva?

Da li su nasa dela Bogu ugodna? Niko to ne zna. Niko ne zna kakav ce biti konacan odgovor. Niko to ne zna - andjeo ce doci po nas da nas povede na Strasni Sud. Da li ce Andjeo doci sa belim ili sa crnim krilima? Seti se, hriscanine: razbojnik koji je visio na krstu pored Hrista smireno se pokajao i usao u raj sa Gospodom. Gospod mu je oprostio i primio ga. Juda Iskariotski je bio ucenik Hristov, ali izdade svog Ucitelja i ne pokajavsi se, zbog svoje gordosti, ode u pakao. Cudni su putevi Gospodnji.

Veruj, hriscanine, Gospod ukrepljuje svakoga koji Mu pridje s pokajanjem. Gospod pomaze coveku da odoli grehu i da ponovo ne zapadne u njega.

Oprosti nam, Boze, gresni smo zbog gordosti, samouverenosti, sujete, slavoljublja. Sagresili smo delom, recju, pomislju, pogledom, sluhom, dodirom i svim svojim culima. Sagresili smo lenjoscu, nemarnoscu u izvrsavanju svojih obaveza. Nemarnoscu u molitvi. Nepostovanjem Svetih i Majke Bozije. Sagresili smo maloverjem i uninijem. Oprosti nam, Gospode.

Sagresili smo nedostojnim pricescem Svetim Hristovim Tajnama, pristupajuci im bez pripreme, bez skrusenosti, bez straha Bozijeg - zaboravljajuci da je Sveto Pricesce plamen koji sazize nase grehe, zaboravljajuci da se u Tajni Pricesca sjedinjujemo sa Samim Gospodom, koji je nevidljiv sisao s nebesa i pretvorio hleb i vino u Telo i Krv Hristovu. Pomozi nam, Gospode, da sa strahom i trepetom pristupimo Svetom Pricescu.

Pre ispovesti i Pricesca neophodno je da oprostimo svima koje smo uvredili i koji nas mrze. I tek tada mozemo da trazimo oprostaj za svoje grehe.

prevod sa ruskog:

Tankosava Damjanovic

Prep. Mojsej Optinski

POUKE

Poslusajte me. Ne smucujte dusu svoju zbog toga ste ste nemocni i sto se ne popravljate. Naravno, vi se mozda mnogo bas ne popravljate, ali se nadam da se popravljate pomalo, u onome sto ne vidite, a toga je dosta. To ispravljanje sebe nije veliko, kao da nista ne znaci, ali za spasenje moze biti dovoljno. Navescu vam bar delimicno nesto cega niste svesni, a desava vam se povremeno.

Ako nekada nekom ukazete milost - bicete pomilovani.

Ako sastradavate sa onim koji strada - uvrsticete se u mucenike.

Ako oprostite onome ko vas vredja, to vam se ne samo oprastaju svi gresi, nego i bivate cedo Oca Nebeskog.

Ako se, cak i malo, usrdno pomolis za spasenje, spasices se.

Ako sebe ukoris, okrivis i osudis pred Bogom za grehe koje savescu osecas, i za to ces biti opravdan.

Ako pred Bogom ispovedite svoje grehe, za to vam je plata oprostaj.

Ako se ozalostite zbog svojih grehova ili dodjete u umiljenje (raspolozenje molitvene ganutosti) ili zaplacete ili uzdahnete, ni taj uzdah vas nece ostati skriven od Njega: "Nije sakrivena od Njega", veli sv. Simeon Novi Bogoslov, "ni jedna suza, niti cestica suzna." A sv. Jovan Zlatousti govori: "Ako se i malo ozalostis zbog greha, Gospod ce to primiti kao razlog za tvoje spasenje."

Vidite li koliko ste samo stvari ispravili za koje ne znate. Zato je bolje za vas da se najpre nemocima hvalite, a ne da se ispravljanjima svojim nasladjujete. Neka njih meri nas pravedni Nagradodavac, a mi gledajmo samo na svoje grehe i kajmo se za njih u sve dane, postarajmo se da nam budu oprosteni.

Iz knjige "Kako se spasavati u svetu", Svetigora, Cetinje 1999, str. 83-84

мирођија · Новембар 25, 2010

''...Pre ispovesti i Pricesca neophodno je da oprostimo svima koje smo uvredili i koji nas mrze. I tek tada mozemo da trazimo oprostaj za svoje grehe.''

bendoff

o.Gavrilo · Новембар 25, 2010

PROROSTVO O BUDUCEM BEZAKONJU

Iz pisma staresine Optinskog skita i novomucenika sv. Anatolija Mladjeg (1922)

Od sada jeresi ce se siriti svuda i obmanuce mnoge ljude. Neprijatelj ljudskog roda ce delovati sa lukavoscu da bi u jeres uvukao, ako je moguce, cak i izabrane.

On nece poceti grubim odbacivanjem dogme o Svetome Duhu, bozanstvu Isusa Hrista i vrlina Majke Bozije, nego ce poceti neprimetno da izopacuje ucenja i pravila Crkve i sam njihov duh, koja su nam predata od strane Svetih Otaca pomocu Svetoga Duha.

Malo njih, samo oni koji su iskusni u duhovnom zivotu, primetice lukavstva neprijatelja. Jeretici ce zgrabiti vlast nad Crkvom i postavice svoje sluge svuda; na pobozne ce se gledati sa prezrenjem. On (Gospod) je rekao, po njihovim plodovima cete ih prepoznati, i, tako, po plodovima i aktivnostima jeretika trudi se da ih razlikujes od istinskih pastira.

Oni su duhovni kradljivci koji pljackaju duhovno stado i oni ce se uvuci u stado (Crkvu), penjuci se nekim drugim putem, upotrebljavajuci nasilje i gazeci bozanske zapovesti. Njih Gospod naziva lopovima (vidi Jn. 10, 1). Zaista, njihov prvi zadatak ce biti proganjanje istinskih pastira, njihovo hapsenje i proterivanje, jer bez ovoga im nece biti moguce da pljackaju stado.

Zato, sine moj, kada u Crkvi vidis ogresenja o svetootacku tradiciju i bozanske zapovesti, o red koji je zaveo Bog, znaj da su se jeretici vec pojavili, iako ce za izvesno vreme prikrivati svoju bezboznost, ili ce neprimetno izopacavati bozansku veru, da bi bolje uspeli u zavodjenju neiskusnih u njihovu mrezu.

Progon ce biti usmeren ne samo protivu pastira, vec protivu svih slugu Bozijih, jer svi oni koji su pod vlascu jeresi ne mogu da podnose poboznost. Po njihovoj nadmenosti i vlastoljublju prepoznaj ove vukove obucene u jagnjece koze. Oni ce biti ogovaraci, izdajice koji ce svuda sejati neprijateljstvo i zlobu; zato je Gospod rekao da ces ih po plodovima poznati. Istinske sluge Bozije su smerni, vole svoga bliznjeg i poslusni su Crkvi.

Kaludjeri ce biti mnogo tlaceni od strane jeretika i monaski zivot ce biti izlozen ruglu. Manastiri ce se prorediti, broj monaha ce se smanjiti, a oni koji ostanu bice izlozeni nasilju. Medjutim, ovi dusmani monaskog zivota koji ce imati samo privid poboznosti, trudice se da privuku monahe na svoju strane obecavajuci im zastitu i zemaljska dobra, a preteci izgonom onima koji im se odupiru.

Ove pretnje ce izazvati veliko ocajanje medju malodusnima, ali ti, sine moj, budi bendoff da si ziveo do tog vremena, jer onda ce i verni koji nisu pokazali nikakve vrline, primiti krune samo zato sto su ostali postojani u veri, prema recima Gospodnjim (Mt. 10, 32).

Boj se Gospoda, sine moj. Strahuj da ne izgubis krunu pripremljenu (za tebe), plasi se da te Hristos ne baci u krajnju tamu i vecne muke. Stoj hrabro u veri, i, ako je potrebno, izdrzi progon i druge nevolje, jer Gospod ce biti sa tobom, i sveti mucenici i ispovednici, oni ce sa radoscu posmatrati tvoju borbu.

Ali tesko u to vreme monasima koji se vezu za imovinu i bogatstva, koji su spremni da se, iz zelje za mirom, pokore jereticima. Oni ce uspavati svoju savest, govoreci: "Mi cuvamo i spasavamo manastir i Gospod ce nam oprostiti." Nesrecnici i slepci, uopste ne uzimaju u obzir da ce kroz jeres demoni uci u manastir i onda to nece biti sveti manastir, nego samo zidovi koje ce blagodat napustiti.

Medjutim, Bog je mocniji od neprijatelja i On nece nikada napustiti svoje sluge. Istinski hriscani ce ostati do kraja ovoga veka, samo ce oni izabrati da zive u izolovanim, napustenim mestima. Ne boj se stradanja, nego se boj ubitacne jeresi, jer ona nas lisava blagodati i odvaja nas od Hrista. To je zasto nam je Gospod naredio da jeretika smatramo kao neznabosca i carinika.

I tako, sine moj, ojacaj sebe u blagodati Isusa Hrista. Pozuri da objavis veru, da izdrzis stradanja kao dobar vojnik Hrista (up. II. Tim. 2, 3), Koji je rekao: "Budi vjeran do same smrti, i dacu ti vijenac zivota" (Otk. 10, 2).

Njemu, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim, neka je cast, slava i vlast u vekove vekova. Amin.

prevod: prota o. Mateja Matejic

Orthodox Life, br. 3/1993

stamenko · Новембар 25, 2010

Slovenac živeo od evra dnevno!

LJUBLJANA - Ljubljančanin Aleš Cerin, farmakolog i otac četvoro dece, dokazao je tokom dva poslednja meseca da je moguće zdravo se hraniti, uz trošak od samo jednog evra dnevno!

Želeći da promoviše skroman i jednostavan život, kao i da utiče na povećanje svesti o globalnom siromaštvu, s jedne, i preteranoj potrošnji zemalja Zapada, s druge strane, Cerin je tokom dva meseca uglavnom živeo od voća i povrća iz sopstvene bašte, preneo je Rojters.

On se hranio domaćim jabukama, kao i prazilukom, endivijom, pasuljem, zelenom salatom i paprikama. Od pića je koristio vodu, biljne čajeve, dok je mleko kupovao na obližnjoj farmi. Zeleni čaj je ocenjen kao isuviše skup za redukovani budžet. Nije kupovan ni sir, koji je Cerinu najviše nedostajao. Cerin je, inače, sam spravljao jogurt, musli i mesio hleb, a kesten skupljan u obližnjoj šumi imao je značajno mesto u ishrani.

Vozeći svakodnevno bicikl i džogirajući tri puta nedeljno, Cerin je sve vreme praktikovao uobičajeni sportski način života. Pošto je za dva meseca oslabio četiri kilograma, on je izjavio da nema nikakvih zdravstvenih problema, šta više da se nikad u životu nije bolje osećao. Planira da nastavi s umerenim i zdravim obrocima i ubuduće i nade se da će i neki drugi ljudi prihvatiti njegov način života.

U intervjuu Rojtersu, Cerin je ukazao na podatak da porodice u razvijenim zemljama na hranu troše 400 puta više novca nego one u nerazvijenom svetu. Ukoliko bi ceo svet trebalo da konzumira prehrambenih proizvoda koliko zapadnjaci, Zemlja bi morala da bude šest puta veća da bi se proizvelo dovoljno hrane. "Globalna kriza pokazuje da svet ne može da nastavi ovako. Imamo problem s terorizmom i zbog toga što nas dobar deo sveta ne voli zbog naše pohlepe", upozorio je Cerin.

Slovenija je prva od bivših komunističkih zemalja postala članica zone evra 2007. godine. Bruto domaći proizvod te zemlje po stanovniku dostiže 86 odsto proseka u EU, a prosečna bruto plata je oko 1.500 evra mesečno.

Autor:Agencija Tanjug

---------------------------------------
Komentari
Čet, 25/11/2010 - 12:38 — Dragan Stankovic

E da je ostala baba Julka u Srbiji naucili bi mi da zivimo i sa 5o centi nedeljo,bili bi rekorderi u svetu,kakav slovenac.Ma nebi jeli povrce ni iz baste,ucila nas da ima travki i korenja po sumama,pucali bi od zdravlja,steta sto ode za Rusiju.

izvor: http://www.glas-javnosti.rs/clanak/svet/glas-javnosti-25-11-2010/slovenac-ziveo-od-evra-dnevno

o.Gavrilo · Новембар 25, 2010

KOMENTAR:

bicycle)

Jedan lik je pitao ovog Aleša (imam ga među FB prijatelja), kolika mu je plata i kako se oseća što ga mediji, koje kontrolišu uglavnom bogati, navode kao zvezdu u smislu, - vidite, kada može on sa jednim evrom da progura, možete i vi (siromašni)! A Aleš naravno nije odgovorio, jer je reč o bogatom čoveku.

Naravno on može da eksperimentiše sa tim. A ima i svoju baštu. Nije uzimao hleb iz radnje, ali ga je pekao kod kuće, pa je mislio da je jetinije prošao, jer nije u cenu tog domaćeg hleba ukalkulirao struju, koja nije nimalo jeftina. itd.

Smršao je 4 kile, a više nije ni mogao, jer je suh. Da je produžio post još za koji mesec, i sačekao račune komunalija, njegov podvig bi doživeo fijasko.

To me podsetilo na jednog lika iz Nemačke koji je na srpskom Bingu pogodio nov TV. Došao je marcedesom da podigne TV. Dok se vratio iz zgrade sa TV-jom u rukama, njemu se već bili "podigli" njegova kola. Ali eto, hoće lik iz Nemačke da dođe u Srbiju, treba mu televizor! :bla:

Sd

S+

Томислав Лончар · Новембар 25, 2010

А, каже ли се игдје, пошто је садни материјал за његову башту, ако је уопште његова, и колико је рада и времена потребно да се дочека да од тога израсте плод?

Гледам баш прије пар вечери на ТВ овај прилог, а он у топлој просторији, освијетљен са свих страна електричном струјом, као, сјецка неку биљку и прича како се за 1 ЕУР може преживјети дан.

Шта ми је остало него да се од тешке ироније насмијем!

Ама, још једна у низу масмедијалних пропаганди за лаковјерне!

Да бар не живим на селу, па да ми неко и прода ове безвезарије, али у мом случају, ово не пролази! crutches

Дејан · Новембар 25, 2010

Таман сам навикао магарца да не једе а он црко 0102_laugh

stamenko · Новембар 25, 2010

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXIII)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5097_muva%20i%20pcela.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> MUVE I PČELE

Starac je govorio: "Iz sopstvenog iskustva znam da se ljudi shodno svom životu mogu podeliti u dve grupe. Treće, nema. Ili čovek pripada prvoj ili drugoj grupi.

Jedna grupa ljudi je slična muvi. Muvu karakteriše to da se uvek spušta na nešto nečisto i prljavo. npr. ako na nekom mestu ima mnogo mirisnog cveća i neka životinja učini nešto nečisto u uglu bašte, muva će leteti iznad te lepe bašte i neće se zaustaviti ni na jednom cvetu. Ona će čim vidi tu nečistotu, na nju da se spusti i počne da rovi po tome. Muva uživa u mirisu koji dolazi od ovoga smeća i ne može od njega da se odvoji. Ako bi imala mogućnost da govori i kada biste je pitali da li u toj bašti ima ruža, ona bi odgovorila da ne znašta tu ima. Ona bi se samo odgovorila: Ja znam gde je smetilište, toaleti, crkotine i razno smeće.

Isto tako biva u životu ljudi koji su slični muvama. To je kategorija ljudi koji uvek negativno misli i u svemu vidi samo negativno, pri čemu istovremeno dobro ne primećuje i ignoriše ga.

Druga kategorija ljudi je slična pčeli. Karakteristično svojstvo pčele je to da ona uvek nešto lepo i mirisno nađe i na tome se zaustavlja. Uzmemo na primer da neko u jednom prljavom prostoru ima vazu sa cvećem. Kada pčela uleti u taj prostor, ona će leteti iznad svega onoga što je nečisto, neće nigde stati, sve dok ne pronađe ovo cveće i na njemu će se zaustaviti. Kada bi mogli pčelu da pitamo da li je videla neki otpad ili drugu nečistoću, ona bi odgovorila da ništa takvo nije primetila. rekla bi da je samo videla hortenzije, ruže i drugo cveće. da je na jednom mestu bio med, a na drugom šećer. Ispostavlja se da ona zna samo za dobro i da nema pojma o nečemu lošem. Upravo tako i ljudi pripadaju ili kategoriji muve ili pčele."

Na kraju je starac dao sledećei zaključak: "Kada me ljude posete, a pri tome druge osuđuju, ispričam im ovu priču i ostavim ih da razmišljaju kojoj kategoriji ljudi pripadaju oni koji druge osuđuju."

Iz pouka Starca Pajsija Svetogorca

Svetlana Ležaić Pomaže Bog oče, hvala za divnu pouku.Sinoć su Vas slušali i moji sinovi i ja se iskreno nadam da će im Dragi Bog pomoći da budu pčele. Hvala još jednom oče za sve divne priče iz kojih med toči i sladi našu dušu.Blagoslovite oče.

Jelena Vukelic Jelic Nikad nikog ne treba osudjivati,mrzeti u sebi gajiti nekog idola.To nam Bogu nije milo.LJudi su bas takvi oce Gavrilo bas takvi kako ste okarakterisali muve i pcele.Zalosno ali istinito.nEKA NAM JE BOG SVIMA U POMOCI.Amin.

Marko Popović Sveti Vladika Nikolaj je napisao u Mislima o Dobru i zlu, da dok god ima ljudi sa nekom manom, postojaće i životinje koje izobražavaju tu manu. I obrnuto važi sa vrlinama. A, ako se neko toliko usavrši u određenoj osobini, on počinje da prevazilazi tu životinju. Jer, čovek je gospodar prirode. ''Sve si pokorio podnožju nogu njegovih'' i ''načinio ga privremeno manjim od anđela''.
Međutim, jedini pravi optimizam je Pravoslavni Hrišćanski optimizam. Jer, ako čovek ima ovaj svetski optimizam, gde misli da će sve uvek biti uredu, naravno da će se razočarati. A sa verom u Boga koji je dobar, koji sve čini na čovekovo spasenje, makar i privremeno izgledalo da je loše, čovek se neće razočarati do veka. U spisama Prizrenskih Bogoslova piše da je ideal Pravoslavne Crkve moralno čist čovek, sa verom u krajnju pobedu dobra.
I zato, braćo i sestre, verujmo i čistimo se, kako bi Gospod Bog video naš trud i izvukao nas iz mulja u kojem stojimo i darovao nam Carstvo buduće koje je blagosloveno u vekove vekova. Amin.

Dragan Petrovic OVO JE JEDAN PO MENI JAKO TEZAK ALI KORISTAN PUT ZA OCISCENJE ILI CISCENJE ZLIH MISLI OD NJIH SVE POCINJE.

Milena Đukina Ćućuzović prvi puta se javljam,mada svaki dan pratim slike i savjee koje oče tako lijepo iznosite.od srca vam zahvaljujem Bog vas poivio dugo,dugo

Natasa Teofilovic Trece grupe nema-proispitajmo se gdje pripadamo,muvama ili pcelama.Dobro je kad covjek ispituje sebe,kad se trudi da ispravi sto je grijesio,najgore je kad je stalno muva i ne vidi nista drugo osim smeca.

Saša Lazić sve je podjeljeno na dva, dobro i zlo, dan i noć, a isto tako i ljudi na "muve i pčele"...ili biti vruć ili hladan, najgore mlak...tu svakako moramo ubaciti i pojam slobodne volje dali ću biti muva ili pčela, često mi sami uvjetujemo da prođemo kraj mirisna cvijeta i nagazimo tamo gdje zaslužimo...zato starac Pajsije i daje ovu temu na razmišljanje onima koji osuđuju jer je to najčešće slobodnom voljom izabrano osuđivanje, a isto tako naš otac Gavrilo daje ovu temu nama da nas natjera na razmišljanje...

Radomir Vucic Starac Pajsije je tu priču naveo u kontekstu onih posjetilaca koji su ga, čini se, na Svetoj Gori posjećivali i onda osuđivali druge. Ne slažem se baš da se ljudi mogu tako pojednostavljeno svoditi na ulogu pčele i muhe, jer ima tu i drugih uloga. To zavisi od životnih situacija, a one nisu uvijek baš tako jednoobrazne. Kad bi sve tako bilo u svijetu, onda bi život bio krajnje jednostavan, sveden na dva principa, čak bi bio možda i dosadan i mi bi se samo radovali i pili bi medovinu bez prestanka.

Sonja Kostadinovic Pomaže Bog oče! Verujem da je blagosloveno svako ono biće koje prati put pčele, ili se bar trudi i bori; odolevajući ovom duhu vremena, koje mnogobrojnim uslovljavanjima pokušava da preobrati i one najupornije.....no, neka Bog da snage...da se nikada ne prodaju, a i ne pokvare....pa čak i da se povrate.

Rada Milkovic Divna i poučna priča!

Dinko Blagojevic Divota! Jednostavna, a snazna pouka. Hvala, oce!

Bojana Srbljak Bio jednom jedan monah koji je često osuđivao brata svog. I jednoga dana, iznenada, taj brat je umro. Iste noći ukaza se monahu duša bratovljeva u pratinji Anđela. I rekoše mu Anđeli: „Pošto si na sebe preuzeo ulogu Sudije, kaži nam gde želiš da odvedemo dušu ovog monaha, u Raj ili u Pakao.“ Monah je shvatio šta je osudom činio. Do same smrti svoje, molio je Boga da mu oprosti.

Neprijatelj roda ljudskog stalno gleda kako da u čoveku poseje seme osude. Sveti oci su govorili da ružne pomili trebamo odbijati, jer ako ih primamo, onda se one, baš kao seme bačeno na plodno tlo ukorenjuju i rastu. Kada god poželimo da mislima ili rečima nekoga osudimo, takve misli i reči treba preusmeriti na ono lepo što znamo da ta osoba poseduje. Preokret misli jeste najače sredstvo u borbi protiv osude.

Ne zaboravimo da je bilo mnogo onih koji su uporno i mnogo grešili, ali su se na kraju kajali i dostigli visok stepen svetosti, dok je bilo i onih koji iz savršenstva pali u duboku provaliju iz koje se nikada nisu izbavili.

Milena Madzar Ovo mi izgleda kao raj i pakao'pa izaberimo i budimo istrajni u izboru i ugledajmo se na pcelicu'

Suzana Trifunovic Koneski Pomaze Bog oce.Hvala vam za seve ove divne price. Ponekad imam utisak da je svaka od njih upucena meni.Trudim se da zivim pravedno i zato mi sve ove pouke jos samo otvore oci i ojacaju zelju i veru da, istrajem na svom putu spasenja.

Radomirdrugi Vucic Slučajno nađoh tekst o jednom rimokatoličkom svešteniku, benediktincu iz manastira Admonta u Austriji, Gabrijelu Stroblu koji je bio i naučnik entomolog ( proučavao je insekte). On je sakupio kolekciju od oko 80000 ekzemplara mušica i komaraca i raznih drugih bubica sa 7500 hiljada vrsta. I muhe imaju raznorazne korisne uloge u prirodi, npr. love druge insekte i parazite, ali prenose i bolesti.

Željka Kremenović Slažem se sa bratom Radomirom Vučićem. Mislim da svako od nas u sebi nosi karakteristike i pčele i muve. Dragi Bog nam je dao sve to a i slobodu izbora. A šta će prevladati zavisi od nas samih. Od naše svijesti i savjesti i od tog tihog Božijeg glasa. Blagoslovite oče Gavrilo!

Dragica Mamić Pomaže Bog oče!
Kada sam prvi put imala priliku da čujem ovu poučnu priču,ostavila je na mene jako veliki utisak i pomogla mi mnogo da ispravnije posmatram ljude oko sebe i njhove postupke.Mnogo sam razmišljala u životu i opterećivala samu sebe, a ponekad i bližnje svoje sa pitanjima zašto je neko uradio ili rekao ono što nije u redu,ili zašto neko ima potrebu da čini loše stvari nekom drugom,ili kako neko može reći jedno, misliti drugo,a raditi treće....itd.Zbog svih tih pitanja koja sam nosila u sebi,a nisam nalazila odgovor bila sam opterećena ili često znala osuđivati takve ljude.Polako prilazeći Vjeri čitam ove i druge poučne priče i besjede naših duhovnika i hvala Bogu sada daleko mirnije posmatram ljude "muve".Nastojim i kada me povrijede da ne osuđujem njih već njihove postupke ili se čak trudim da im "na put kretanja postavim po neki cvijet".Neki ga i ne primjete, a neki se bar na kratko zadrže na njemu.Zna biti zabavno ako imam snage da nosim sa sobom uvijek puno cvijeća.Kada kod sebe prepoznam osobine muve nastojim u miru prevazići iste.

Mirjana Jovicic Blagodarim oče Gavrilo.Veoma korisna priča.Kad god mi suprug nešto zameri ja mu kažem "Muvo jedna" i pošto zna priču verovatno se malo zastidi pa odustane od traženja grešaka samo.Nemoguće je podeliti ljude na dobre - loše, pčele - muve, grešne - bezgrešne.Bezgrešan je samo Gospod, samo Bogorodica je bila pošteđena iskušenja a nama predstoji borba do sudnjeg časa da sve više i više na pčelicu ličimo.

Nikola Srdanovic Bog blagoslovio sve ljude na zemlji,
I mogu da ga znate vec sta ovi sto misle da je covek nastao od majmuna...

Nenad Badovinac Znam puno primera gde su Pčelice raznim diobama i transformacijom postale Muve, ali još nisam naišao na primer da su se Muve transformisale u Pčele.

Пријави се

Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

PredragVId

Mamica Forumska

Александрида

Постоване слике

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова